Pored uredno poređanih gajbica punih raznovrsnog voća i povrća, pred omanjom prodavnicom tik uz malu pijacu jednog beogradskog naselja, sedi sredovečni čovek preplanulog lica.

Jabuke, kruške, maline, paprike i paradajz zauzimaju veći deo tezge, dok su u jednom uglu pomalo skrajnuto izložene dve drvene, gotovo pune korpice šljiva.

„Ovo je strašno, ne pamtim ovakvu godinu.

„Nije dovoljno da se pokriju troškovi, ranije smo pravili na stotine tegli pekmeza od šljiva i velike količine rakije, a sada je toliko slab rod da nema ni za prodaju“, govori Slaviša Mićunić, voćar iz naselja Slanci, nedaleko od Beograda, za BBC na srpskom.

Slab rod šljive rezultat je vremenskih nepogoda, saglasni su voćari sa kojima je BBC razgovarao, ali im dodatnu glavobolju zadaje i povećanje cena energenata, nedostatak radne snage i slaba otkupna cena.

Pored ranih prolećnih mrazeva, Srbiju su sredinom jula pogodili snažna oluja i orkanski udari vetra, napravivši veliku materijalnu štetu, o čemu je BBC pisao.

Zoran Keserović, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, pak, smatra da vremenske nepogode nisu jedini uzrok lošeg roda, već nedovoljno ulaganje u ovu poljoprivrednu granu.

„Ne sadi se više požegača, jedna od najboljih sorti za preradu i proizvodnju pekmeza, prihvatili smo američku sortu stenlej.

„Drugi problem je što nije zasađeno na adekvatnoj podlozi, mnoga gazdinstva nemaju sistem za navodnjavanje niti protivgradnu mrežu, ni tri odsto“, objašnjava on za BBC na srpskom.

On tvrdi da bi se primenom pomenutih mera proizvodnja udvostručila.

„Prošle godine je proizvedeno negde oko 480.000 tona, mislim da će ove godine biti 150.000 tona manje, a zovemo se šljivarskom zemljom“, dodaje.

Iz Privredne komore Srbije za BBC na srpskom navode da „oscilacije u količini proizvedene šljive u najvećoj meri zavise od agrometeoroloških uslova, ali da jeste uočen uzlazni trend proizvodnje“.

Nikad lošija godina

Slaviša Mićunić se 28 godina bavi voćarstvom, ima 11 vrsta voća i ne pamti da je nekada bilo teško kao ove godine.

Sve je radio isto kao i uvek, a rodilo mu je za trećinu manje nego prošle godine, koju smatra izuzetnom.

„Sunce je zakasnilo, kiše je bilo previše, zaista ne znam šta ćemo da radimo“, priča ovaj 55-godišnjak.

Imali su tezgu i na Zelenom vencu, pijaci u centru Beograda, ali zbog ovogodišnjeg lošeg roda – otkazali su je.

Njegova porodica je i na jugu Srbije imala oko 1.300 stabala šljiva, ali godinama nema roda, te su, kako objašnjava, digli ruke i sada samo obrađuju tri hektara, koliko imaju u Slancima, na obodu Beograda.

Na slične probleme ukazuje i Jovan Milinković iz Valjeva.

„Ovo je godina za zaborav, u većem delu našeg kraja gde se gaji šljiva nije bilo nikakvog roda.

„Naši zasadi su se praktično ove godine ‘odmorili'“, objašnjava Milinković za BBC na srpskom.

Tri decenije vodi porodično gazdinstvo, deo šljiva prodaje destilerijama za proizvodnju rakije, a deo sušarama.

Na njegovom imanju je imalo šta i da se obere, pa će pokriti ulaganja, ali mnogi nisu bili te sreće.

„Mora da se nastavi sa ulaganjem, da se održavaju zasadi, da nema korova, da se rade potrebni tretmani kako bi biljke bile spremne za novu vegetaciju“, dodaje.

Šljive — Šljiva ima važnu ulogu u istoriji Srbije

Viševekovna tradicija

Šljiva je imala važnu ulogu u istoriji Srbije.

„Država je 1867. godine izvezla oko 4.000 tona suvih šljiva, zaradivši 84.000 dukata, da bi dve decenije kasnije količina izvezenih suvih šljiva bila deset puta veća“, priča profesor Keserović.

Zahvaljjući izvozu ovog voća u Kaliforniju, Srbija se 1892. godine spasila ekonomske krize, zbog čega je vlada posledično donela zakon o razvoju poljoprivrede, posebno se usredsređujući na voćarstvo, dodaje.

Srbija je danas treća zemlja po proizvodnji šljiva, iza Kine i Rumunije.

Najviše šljivika je oko Valjeva, grada na zapadu Srbije, potom u Šumadiji, a sve je više plantaža i u Vojvodini, nabraja Keserović.

„Mi smo napravili veliki iskorak u voćarstvu, Evropa i dalje nema uslove poput naših i trebalo bi da iskoristimo tu prednost.

„A opet, sve se nekako radi stihijski, što je poražavajuće, mada važimo za šljivarsku zemlju“, ističe.

‘Sve je velika kocka’

Prema podacima Privredne komore Srbije, ovo plavo voće proteklih godina stizalo je najviše do ruskog, austrijskog, hrvatskog i nemačkog tržišta.

Dobrivoje Jovanović je godinama izvozio u Rusiju, ali je invazijom Moskve na Kijev 24. februara 2022, morao da potraži nova tržišta, jer je, kako objašnjava za BBC na srpskom, rusko stalo.

Preorijentisao se na evropske i arapske zemlje.

U prvim danima rata, mnogi kamioni puni robe iz Srbije ostali su zarobljeni u ukrajinskoj ravnici.

Potom se išlo alternativnim, dužim putevima, preko Litvanije i Letonije ili preko Poljske i Belorusije.

Slične probleme imali su i proizvođači jabuka, o čemu je BBC već pisao.

Jovanović je posao nasledio od oca i danas ima oko šest hektara zemlje pod šljivama i kompaniju koja se, pored proizvodnje, bavi otkupom i preradom suvih šljiva.

Godišnje izvozi i do 1.500 tona.

„Rod je bio slab, ali kvalitetan i uspeli smo da napravimo pekmez i rakiju, a količina suvih šljiva bila je slična kao i prošle godine, ali je otkupna cena bila gotovo 50 odsto veća, što je problem.

„Nije ništa bolje ni na svetskom tržištu, pa je pitanje koliko ćemo biti konkurentni – sve je jedna velika kocka“, govori ovaj voćar zabrinuto.

Suve šljive — Dobrivoje Jovanović izvozi oko 1.500 tona suvih šljiva godišnje

‘Kad podvuče crtu – na nuli je’

Njegov kolega Aleksandar Šarčević iz Verušića, mesta na krajnjem severu Srbije, nije imao ni za pekmez koji je prethodnih godina pravio i prodavao.

Imao je nešto manje od dva hektara pod šljivama, ali usled slabog roda, niskih cena, sada obrađuje svega jedan, jer, kaže, „nema svrhe“.

Od rane sorte pokrio je jedva troškove, a ono malo napravljenih tegli podelio je komšijama.

„Za sveže sam tražio u početku 40 dinara po kilogramu, ali niko nije hteo ni da čuje, pa ranije sam prodavao i za 11 dinara po kilogramu, šta ću.

„Bolje je i jeftinije da prodam nego da mi propadne, jer znamo da se cena neće znatno menjati, pa je bitno da se samo proda, a ne i za koliko“, priča on za BBC na srpskom.

Nezadovoljstvo cenama vladalo je i prošle godine, nadovezuje se Jovan Milinković, ali ističe da je to večita muka, jer će jedna strana uvek biti razočarana.

Za jedan kilogram moglo je da se uzme između 25 i 30 dinara, što je za proizvođače bilo nisko, a za otkupljivače preskupo, dodaje.

Kilogram šljiva u supermarketima kreće se između 180 i 200 dinara, dok je na pijaci za 50 dinara jeftinije.

Marmelada od ovog voća ide do 400 dinara, dok je jedno pakovanje suvih šljiva u većim trgovinskim lancima i do 350 dinara, podaci su sa sajta Cenoteka.

„Za kupce je mnogo, ali za onog koji proizvodi je malo, jer dok pokrije gorivo, đubrivo, plati berača, podmiri ostale troškove, kad podvuče crtu – na nuli je.

„Cena je pala i na svetskom tržištu, a zalihe pune jer je izvoz u padu“, navodi Aleksandar Milojević, predsednik Udruženje „Voćar“ iz Huma, mesta u blizini Niša, najvećeg grada na jugu Srbije.

Pekmeza je sve manje, uglavnom za ličnu upotrebu, jer se, ukazuje, ne isplati, a i sve se manje jede.

„Pravili smo ove godine isključivo za nas. Pitao me unuk zašto uopšte pravimo, a mi smo uz ovu poslasticu odrastali.

„Kako i da zna kad u vrtiću i ne vidi pekmez, nego jede eurokrem ili onu veštačku marmeladu“, kaže razočarano.

A hoće li biti dovoljno za rakiju, tradicionalno srpsko piće koje se pravi od ovog voća?

Novosadski profesor sa osmehom kaže da će se za nju uvek naći.

Šljiva u brojkama

U Srbiji je 72.316 hektara zemlje pod šljivama.
Prosečna godišnja proizvodnja je 450.000 tona, najviše se proizvodi u Mačvanskom, Kolubarskom i Šumadijskom okrugu.
Proteklih godina, u proseku je izvezeno oko 24.000 tona u vrednosti od oko 13 miliona evra i to na rusko, austrijsko, nemačko i hrvatsko tržište.
U istom periodu, oko 5.500 tona suvih šljiva izvezeno je u Holandiju, Francusku, Hrvatsku, Tursku i Rusiju, u vrednosti od 20 miliona evra.
Pored izvoza, Srbija ovo voće i uvozi, najviše iz Severne Makedonije, ali je količina zanemarljiva.

Izvor: Udruženje za biljnu proizvodnju Privredne komore Srbije za BBC na srpskom

Ima li rešenja?

Profesor Keserović veruje da je rešenje u vegetativnim podlogama i tresačima, mašinama koje pomažu u branju, a za koje kaže da imamo najbolje u Evropi.

„Uhvati deblo, otrese stablo, za dan može da se odradi hektar, dok ti jedan berač skupi najviše 300 kilograma, plus se smanjuju troškovi, jer vas košta upola manje“, objašnjava.

Jovan Milinković vidi izlaz u gajenju sorti koje cvetaju kasnije, poput požegače, koja je nekada bila jedna od vodećih u Srbiji.

Biće poteškoća, ukazuje, ako se nastavi nestabilno i hladno prolećno vreme, zbog čega je nemoguće zagrejati vodu.

„To je sizifov posao i gotovo da nema rezultata.

„Ako sledeće godine ne bude većih prolećnih mrazeva, imaćemo rodnu godinu, u suprotnom bićemo u velikom problemu, ali moramo da shvatimo da su klimatske promene stigle i u Srbiju“, dodaje.

Slaviša Mićunić je svakog jutra na istom mestu, dok ne proda svu robu ili bar veći deo, bez obzira na vremenske uslove.

Niko za dva sata, koliko stoji na pločniku pred omanjom pijacom beogradskog naselja Karaburma, nije kupio ni kilogram šljiva.

Sredovečna žena prilazi gajbici dodirujući voćku plave boje.

„Pošto su ove?“, pita ga.

„I one su 130″, odgovara joj.

Posle kraćeg dvoumljenja, žena odlazi praznih ruku.

„Prošle godine su koštale 100 dinara, tržište diktira cenu, ne možemo mi tu mnogo toga da uradimo.

„Kupuju se višnje, trešnje, ali retko ko kupuje više kilograma šljiva – samo oni koji prave pekmez, a njih je sve manje, tako da će sve uskoro i da zamre“, dodaje Mićunić sležući ramenima.

Pogledajte i ovu priču: Ko živi bolje – programeri ili poljoprivrednici