Srbija i radnici: Štrajkovi glađu i protesti – kako do prava i pravde

Zoran Stefanović ima 59 godina, a deceniju i kusur radi kao vozač u beogradskom Gradskom saobraćajnom preduzeću (GSP), što za njega nije običan posao.

„I otac Milisav je bio vozač, u GSP-u je radio 40 godina, a majka Ljubinka 37 – prvo je bila kondukterka, pa je radila u obezbeđenju kada su konduktere ukinuli“, priča Stefanović.

„Neki gledaju na firmu kao na kravu muzaru, a meni je to druga kuća“, dodaje.

Međutim, Stefanović je na kratko iz te kuće bio izbačen – posle organizovanja dva protesta zbog stanja u GSP-u, početkom avgusta uručeno mu je rešenje o otkazu.

U međuvremenu je vraćen na posao.

• Tri stvari koje ne možete na Beogradskoj autobuskoj stanici
• Tri glavna razloga za poskupljenje vozačke obuke u Srbiji
• Dug put do obilaznice oko Beograda: Sva otvaranja i najave završetka radova

Protesta zbog nezadovoljstva bilo je i u drugom javnom preduzeću – Pošti Srbije, gde su trojica radnika tokom oktobra organizovala štrajk glađu.

Iz GSP-a i Pošte Srbije do trenutka objavljivanja teksta nisu odgovorili na pitanja BBC-ja o protestima i štrajkovima i njihovim preduzećima.

Stefan Mitrović, Srđan Popadić i Zoran Pavlović rekli su za BBC da su se za taj „očajnički potez“ odlučili zbog zaposlenih koji su „na ivici egzistencije“ i „nikad goreg“ stanja u Pošti.

Štrajk glađu je prekinut posle 30 sati, nakon razgovora radnika sa upravom pošte.

Međutim, zvaničnih štrajkova i obustave rada nije bilo ni u GSP-u, ni u Pošti, iako je radnicima to pravo garantovano članom 61 Ustava Srbije.

Da bi u Srbiji organizovali štrajk u skladu sa važećim zakonom iz 1996, radnici bi morali da imaju i formalni sindikat i pravna predznanja, kaže za BBC na srpskom Mario Reljanović iz Instituta za uporedno pravo.

U praksi, dodaje Reljanović, to znači da oni koji se ne konsultuju sa pravnikom „nemaju nikakve šanse da započnu zakonit štrajk“, pa može da se desi da ostanu bez posla.

„Da bi štrajk bio zakonit oni moraju da ga najave i postoji procedura koja mora da se ispuni – ako to ne urade onda je štrajk nezakonit, onda poslodavac zaista može da ih pootpušta ili da snose neku drugu vrstu sankcija“, kaže Jovan Protić, nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada za Srbiju, koja je pomagala Srbiji u izradi nacrta novog Zakona o štrajku.

Rad na novom zakonu traje već deceniju, ali nema naznaka da će uskoro biti promenjen.

O protestima, štrajkovima i otkazima

Ceo život Zorana Stefanovića vezan je za GSP.

Prvo je tamo bio zaposlen od 1984. do 1996, kada je otišao u inostranstvo, ali se u matičnu kuću vratio 2019.

O periodu kada su njegovi roditelji radili u GSP-u priča sa setom.

„Pamtim putovanja, vikende u Aranđelovcu i Vrnjačkoj Banji, kada smo brat i ja išli sa roditeljima, pa su tu bila i deca njihovih kolega, pa podele paketića…

„Ali bilo je to teško vreme, sećam se da su radnici dobijali neke jakne, ali se moj otac njegove odricao, već im je govorio da sašiju dve manje – za mene i brata.“

Zbog svega toga, kaže, teško mu pada što se situacija u preduzeću godinama ne menja.

U probleme koji se ne rešavaju iz godine u godinu spadaju slaba naplata karata, sve veći odlazak vozača i velika dugovanja, zbog čega gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić to preduzeće naziva „rak ranom grada“.

Šapić je nedavno izjavio da GSP godišnje proguta 230 do 250 miliona evra subvencija grada, a da je naplata karata svega 15 odsto.

Nezadovoljni radnici GSP-a su tokom leta izlazili na ulice.

Prvi protest, gde je Stefanović bio jedan od organizatora, održan je 21. juna u Pionirskom parku, a drugi 14. jula na Savskom trgu, odakle su radnici prošetali do Vlade.

„Ne bunimo se, samo tražimo ono što nam je oteto – naša prava“, rekao je Stefanović tada, tražeći povećanje plate za njega i njegove kolege, kao i dva slobodna dana u nedelji.

Vozači GSP-a poslednjih godina – pre svega zbog nedostatka vozača u preduzeću – rade šest dana nedeljno, u smenama od po osam sati, često bez ijedne pauze tokom smene, a za startnu platu od oko 38.000 dinara.

Ona uz dodatke, poput noćnog rada, rada tokom praznika i vikenda može da dostigne oko 70.000 dinara, navode vozači.

„Ovde nema politike, ovde nema sindikata, ovde su nezadovoljni radnici“, dodao je Stefanović tokom tog protesta.

Međutim, ljudi često „brkaju štrajk i protest“, kaže Protić.

„Kada neki radnici izađu na ulicu, to je protest, a ne štrajk i to spada u Zakon o javnom redu i miru“, dodaje.

Prema Zakonu o štrajku, kaže Reljanović, za pokretanje štrajka neophodan je „bilo koji sindikat, bez obzira na broj članova, ili više od polovine ukupnog broja zaposlenih“.

On tu odrednicu iz više razloga vidi kao problematičnu.

„Prvo, to praktično znači da štrajka ne može da bude ako sindikat negde nije osnovan, ili ako sindikat iz nekog razloga ne želi da štrajkuje, a znate da su u javnim preduzećima sindikati u mnogim slučajevima naklonjeni poslodavcu“, kaže Reljanović.

Problem je i oko drugog dela te odredbe, koja se odnosi na „polovinu zaposlenih“, dodaje.

„Kako ćete vi, na primer, zakonit štrajk da organizujete u Pošti Srbije, gde je 7.000 zaposlenih rasuto u nekoliko stotina pošti širom zemlje?

„Kako da oni iskomuniciraju tu vrstu štrajka? Potpuno je iracionalno očekivati da se to desi na zakonit način“, kaže on.

I čim štrajk nije zakonski organizovan, radnici pri svakoj vrsti protesta imaju rizik od gubitka posla, dodaje.

„Mnogo puta smo imali ishod gde oni organizuju trenutnu obustavu rada, koja nije dozvoljena zakonom i izgube posao, ili da poslodavac otpusti nekoliko njih kako bi zastrašio ostale.

„Ne bi trebalo da bude tako, suština bi bila da se ta sloboda kolektivnog delovanja, poput štrajka, maksimalno široko posmatra – da ljudi mogu da protestuju kad god su iritirani nečime što smatraju nezakonitom odlukom poslodavca i obustave rad kao meru pritiska“, kaže Reljanović.

Na pitanje zašto nisu organizovali zakonit štrajk, već proteste, Stefanović nema odgovor.

„Pokušali smo da do toga ne dođe“, kaže kratko.

Srđan Popadić, jedan od radnika Pošte koji je štrajkovao glađu, kaže da su oni imali razne proteste i „sve pokušavali“, a da je štrajk glađu bio „potez očajnika“.

„Nije bilo pomeranja sa mrtve tačke, ovo je sada iznuđen potez, ne vidim šta drugo“, dodao je Zoran Pavlović, takođe jedan od radnika Pošte, tokom štrajka glađu.

Problemi Zakona o štrajku

Kao jedan od osnovnih razloga problema sa Zakonom o štrajku Reljanović ističe – njegove godine.

Savezna Republika Jugoslavija je te 1996. imala savezni nivo, kao i zasebne vlasti Srbije i Crne Gore, poslednje dve republike koje su posle raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) ostale u zajedničkoj državi.

„Ranije je bila takva podela da se saveznim zakonom uređuju osnove sistema, a da onda detalji budu regulisani na republičkom“, kaže Reljanović.

„Međutim, mi taj republički nikada nismo doneli, već se nastavilo sa primenom starog, a koji sadrži neke vrlo diskutabilne odredbe, pune nedorečenosti.

„Imajući u vidu koliko ima godina, on i nije tako loš, ali je prevaziđen na mnogo načina.“

Međunarodna organizacija rada za Srbiju je pomagala u izradi nacrta novog Zakona o štrajku, a Jovan Protić kaže da ova borba traje više od 10 godina.

„Te 2011. godine rastali smo se ubeđeni da su sve tri strane – sindikati, poslodavci i Vlada Srbije – saglasni oko nacrta novog zakona, ali je usledila pauza od tri godine“, kaže Protić.

„Onda je 2014. problem bilo neko novo pitanje, pa 2016. pitanje minimuma procesa rada, da bi 2018. oni napisali novi nacrt mimo nas… I od tada se ništa nije dogodilo.“

• Koji oblici štrajkova postoje

Reljanović kao jedan od značajnijih problema starog zakona vidi to što on „ne prepoznaje sve oblike štrajkova, poput spontanog, koji je i najčešći“.

„To je kada se radnici spontano organizuju na licu mesta i prekinu rad zbog neke odluke poslodavca koja ih je iritirala“, objašnjava.

Umesto toga, dodaje, zakon prepoznaje samo „administrativni štrajk“.

„To znači da prvo mora da se donese odluka o štrajku, pa obrazuje štrajkački odbor, pa o svemu obavesti poslodavac, pa da se pregovara sa poslodavcem određeno vreme i tek posle toga, ako ništa drugo ne uspe, onda se stupa u štrajk.

„Poslodavci po pravilu taj period koriste da bi izvršili pritisak na radnike da do štrajka ne dođe i vrlo često njega zaista i ne bude“, kaže Reljanović.

Veliki problem je i to što radnici često nisu upoznati sa pravima koja imaju, a ni onima koja nemaju.

„Štrajkovi se pritom najčešće dešavaju u proizvodnim delatnostima i fabrikama, gde većina ljudi to ne zna… Gledaju Zakon o radu, ali tamo ne piše ništa, pa misle da to nije regulisano“, dodaje.

Zakon o radu je najvažniji zakon za radnike, jer reguliše prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa.

• O minimumu procesa rada

„Pitanje minimuma procesa rada i kada do njega dolazi u Zakonu o štrajku je vrlo, vrlo diskutabilno“, smatra Reljanović.

To u praksi znači koliko radnog procesa mora da bude izvršeno i dok je štrajk u toku.

U Zakonu o štrajku se navodi da minimum procesa rada „obezbeđuje sigurnost ljudi i imovine ili je nezamenljiv uslov života i rada građana ili rada drugog preduzeća“.

„Italija, na primer, to nema – kada štrajkuju đubretari na ulicama budu tone i tone đubreta koje nije odneto, zato što oni kada štrajkuju ne moraju da rade uopšte“, kaže Reljanović.

Međutim, u Srbiji se, dodaje, dešavalo da poslodavac za minimum procesa rada postavi 80 ili 90 odsto proizvodnje, odredi kako će on biti realizovan i ko će ga realizovati.

„Bilo je i slučajeva da članove štrajkačkog odbora, pod izgovorom da nema ko drugi da radi na tim pozicijama, teraju da rade za vreme štrajka“, dodaje on.

• Šta je sa medijima

Ilustrativan primer zastarelosti zakona Reljanović vidi u odredbi o posebnom režimu štrajka za delatnosti od javnog značaja, gde spadaju i mediji.

Međutim, tamo se navode samo radio i televizija, ali ne i digitalni mediji – tj. internet sajtovi – zato što oni te 1996. mahom nisu postojali.

„To zaista zvuči komično i neverovatno“, kaže Reljanović.

„I tako sada nije jasno da li se, na primer, minimum procesa rada odnosi na sve medije i na koji način novinari mogu da štrajkuju.“

O protestima radnika

• Zoranova priča

Stefanović kaže da njegovi protesti nisu prošli bez posledica.

Kako navodi, posle prvog, održanog 21. juna, premešten je za kaznu iz pogona Novi Beograd u pogon Kosmaj.

Prvi radni dan u novom pogonu trebalo da je bude 14. jul – dan održavanja drugog protesta.

„Trebalo je da na posao dođem u sedam sati ujutru, a protest je bio zakazan za 7.30 i kao jedan od organizatora otišao sam tamo, a u pogonu se pojavio u 8.45.

„Međutim, rečeno mi je da taj dan ne može da se mi se računa, a već oko 15 časova na vratima su mi se pojavila dva čoveka da mi uruče rešenje o tromesečnoj suspenziji.“

U obrazloženju rešenja, u koje je BBC imao uvid, navodi se da Stefanović nije imao pravo da se protestu obrati medijima bez dozvole rukovodioca – protiv kojih je protestovao – da je „obmanjivao javnost“ i iznosio „poslovne tajne“.

Tada su sa posla suspendovana još dvojica radnika, a otkaze su posle nekoliko nedelja dobili Stefanović, kao i Sima Šarik i Marko Stojanović, takođe vozači.

Sva trojica su taj otkaz smatrali nezakonitim, najavljujući tužbe, uz tvrdnje da su u javnost iznosili samo javno dostupne informacije.

Novi protest otpušteni radnici GSP-a održali su 23. septembra ispred Skupštine grada Beograda, predvođeni Stefanovićem.

U međuvremenu je u GSP-u došlo do promena – sa mesta direktora smenjen je Radiša Momčilović, a na tu funkciju postavljen je Zoran Šarac.

Nekoliko nedelja kasnije otpušteni radnici GSP-a vraćeni su na posao.

„Prošle srede smo počeli da radimo i Marko i Sima i ja“, kaže Stefanović uz osmeh.

„Osećam se baš zadovoljno, drago mi je da se ovako završilo – sve vreme sam gajio nadu i nijedan drugi kraj osim ovakvog rešenja nisam očekivao.“

• Stefanova priča

Stefan Mitrović se takođe posle štrajka glađu takođe vratio na posao.

„Loptica je u njihovom dvorištu. Na njima je sve sada. Mi smo napravili presedan i štrajkovali glađu, dobili smo usmena obećanja“, naveo je po prekidu štrajka.

Mitrović je predsednik Sindikata radnika pošte Sloga, a u poslednje dve godine učestvovao je na nekoliko protesta u okviru njegovog preduzeća.

Protesta je bilo krajem februara i početkom marta ove godine, a prethodno u oktobru 2021.

Prema Mitrovićevim rečima, u to vreme je poštu „preuzela Srpska napredna stranka“.

Poštama Srbije ranije su rukovodili kadrovi Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) od ulaska ove stranke u vladajuću koaliciju 2012. do 2021.

Zoran Đorđević, bivši ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, kao i visoki zvaničnik naprednjaka, u martu 2021. postao je v. d. direktora Pošte Srbije.

Mitrovićev Sindikat Sloga na opštim izborima u aprilu bio je deo opozicione koalicije „Ujedinjeni za pobedu Srbije“, koju je predvodila Marinika Tepić, visoka zvaničnica Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, nekadašnjeg lidera Demokratske stranke i gradonačelnika Beograda.

Mitrović je ranije za BBC izjavio da su mu neki od saradnika, tokom prethodnih protesta, „nudili mesto upravnika“, kao i „posao za suprugu ili nekoga“, samo da protesta ne bude i da „ne talasa“.

Kako kaže, sve je „kategorički odbio“, zbog čega je bilo „pritisaka i kontrola koje nisu uobičajene“.

Protić kao zastupnik Međunarodne organizacije rada (MOR) za Srbiju, kaže da oni dobijaju „relativno mali broj žalbi“ radnika na kršenje radnih prava.

MOR je specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija, koja promoviše socijalnu pravdu i međunarodno priznata ljudska i radnička prava.

„Kada gledate iz tog ugla, deluje kao da je sve super sa radnim pravima“, navodi Protić.

A šta se desi kada se neko žali MOR-u?

„Ta žalba treba da ukaže ne na to da je poslodavac prekršio zakon, već na nepostupanje države po njenim zakonima“, kaže Protić.

„Drugim rečima, da se sindikat ili radnik žalio inspekciji rada, pa da se ona oglušila da sprovede zakon ili neku međunarodnu konvenciju čiji je Srbija potpisnik – na primer, o slobodi udruživanja.“

Kako kaže, MOR tek onda može da deluje i to ne prema poslodavcu, već državi, notom kojom se od Srbije traži da objasni slučaj.

A gde je Srbija u odnosu na ostale zemlje po pitanju radnih prava?

Reljanović kaže da je „na samom početku harmonizacije usklađivanja sa pravilima Evropske unije u ovoj oblasti, iako zvanično to pokušava osam ili devet godina.

„Hrvatska je sve uradila za pet… To govori o našem tempu i sa kojom ozbiljnošću pristupamo Evropskoj uniji, a istovremeno Evropa ide dalje.“

Šta dalje?

Stefanović je srećan zbog povratka na posao, ali šta će biti sa Zakonom o štrajku – ne zna se.

Protić nije optimističan.

„Najgore je to što bi Zakon o štrajku pre svega trebalo da promoviše mirno rešavanje sporova, da se sve reši pre nego što se stupi u zakoniti štrajk“, navodi Protić.

„A to se ne dešava, jer novi zakon nije usvojen“.

Reljanović kaže da je „u poslednjih desetak godina samo jedan nacrt zakona izašao u javnost“ i da je bio „jako loš“.

„Nije mnogo odmakao od sadašnjeg, imao je samo nekoliko kozmetičkih izmena“, kaže.

Na pitanje očekuje li da to pitanje u skorije vreme bude regulisano, Reljanović smatra da će se to „pre ili kasnije svakako dogoditi, samo je pitanje kada“.

„Vrlo lako gubimo godine… Puštamo ih da prođu, evo i ovu smo celu izgubili“, kaže kratko.

„Nisam optimista, pretpostavljam da će ovaj iz 1996. pre napuniti 30 godina pre nego što ga neko zameni i donese drugi.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]