Na mestu gde su ne tako davno odzvanjale pištaljke železničara, škripali točkovi kofera po pločniku i spavale lokomotive, sada su paučina, nesnosni smrad i privremeni smeštaj za slučajne prolaznike i beskućnike.
Teška vrata nekadašnje Glavne železničke stanice u centru Beograda zaključana su već pet godina.
Putnika više nema, ne čuje se žamor niti glasovi dispečerki koje obaveštavaju o polascima vozova.
Jedino što i dalje radi je čuveni časovnik.
Kada sam došla na nekadašnju stanicu pokazivao je 7.20. Tačan je, pomislila sam.
Levo od nekadašnjeg ulaza u stanicu, Dragica, sredovečna žena, rasprema improvizovani dom.
Došla je u Beograd pre tri meseca, kada joj je izgorela kuća u rodnom Prokuplju, gradu na jugu Srbije, oko 30 kilometara udaljenog od Niša, južnog centra zemlje.
Nekoliko komada odeće suši na avgustovskom suncu.
„Niko te ne dira, pa što bi, sedi se ovde do jutra, a mnogi i prespavaju.
„Tu sam sa sinom, dovlačim vodu, operem iza odeću, da održim higijenu“, priča ona za BBC na srpskom, pokazujući na plavu kofu.
Nešto dalje od nje, na starom ćebetu, spava muškarac okrenut leđima.
- Železnica u Srbiji: Kada je pruga bila izlaz u svet
- Išao sam vozom od Beograda do Niša – i preživeo
- Vukov spomenik nekad i sad: Velelepna beogradska železnička stanica kao „mlada gospođica u ritama“
Pred ulaznim vratima glavne Železničke stanice nekada je bilo veliko taksi stajalište, a danas je spomenik srednjevekovnom vladaru Srbije, despotu Stefanu Nemanji okruženog uređenim parkom.
Stanica je zvanično otvorena 20. avgusta 1884. godine kada je krenuo i prvi voz do Zemuna, preko mosta na reci Savi.
Poslednji put, pištaljka železničara koja je označavala kretanje voza odjeknula je peronima stanice 30. juna 2018.
Među onima koji su došli da isprate kako poslednja kompozicija odlazi duž šina iz centra Beograda bio je i Predrag Nedić, zubni tehničar, koji je uživao da posećuje dedu na radnom mestu železničara.
„Želeli smo da se oprostimo sa stanicom i na neki način odamo počast ljudima koji su na njoj radili, među kojima je bio i moj deda punih 40 godina“, kaže Nedić za BBC na srpskom.
Poslednja vozna mašina koja je napustila stanicu, poznata kao Romantika, išla je do Ljubljane.
Posle 134 godine, glavna železnička stanica srpske prestonice je izmeštena uprkos kritikama, a povod je bila izgradnja luksuznog naselja Beograd na vodi na obali Save.
„Mogla je da ostane kao polazna stanica, a da Prokop, Novi Beograd budu dodatne, a ovako smo se odrekli velikog dela istorije“, kaže Nedić za BBC na srpskom sa gorčinom u glasu.
Odlukom Vlade Srbije, pravo na korišćenje staničnih prostorija dobio je Istorijski muzej.
Svi vozovi iz Beograda sada polaze sa stanice Beograd centar, poznate kao Prokop, gde je preseljen kompletan međunarodni i domaći železnički saobraćaj.
I posle šest decenija, ta stanica, na par kilometara od centra Beograda, i dalje je u izgradnji.
Vlast najavljuje novo svečano otvaranje 20. oktobra, na Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.
Veza sa svetom
Počeci srpskih železnica vezuju se za 1878. godinu i Berlinski kongres, kada je Srbija priznata kao suverena država.
Obavezala se da izgradi prvu prugu od Beograda do Niša, a onda i dalje ka jugu, ka Skoplju i do bugarske granice, a Austrougarska da će njenu železničku mrežu povezati sa srpskom prugom u nastajanju.
Projektant stanice bio je bečki arhitekta Vilhem fon Flatih, dok je uloga glavnog nadzornog organa pripala Dragiši Milutinovću, arhitekti.
Stanica je zvanično otvorena 20. avgusta, a pruga Beograd – most na Savi – Zemun – Budimpešta puštena u rad.
Prvi putnici bili su tadašnji kralj Milan Obrenović i njegova porodica.
Tri dana kasnije, svečano je otvorena pruga Beograd – Niš, kada se skupilo „i mlado i staro, bogato i siromašno i lepo i ružno, dok su s zastave vijorile oko i u samoj stanici, a topovi odzvanjali“, pisao je tada Novi beogradski dnevnik, tadašnji dnevni list.
Stanična zgrada bila je na vlažnom zemljištu zvanom Ciganska bara ili Bara Venecija i prilikom otvaranja nije bila u potpunosti završena.
Drvene tarabe još su ograđivale gradilište, navodi se na sajtu Železnica Srbije.
Paučina, smrad i korov
Građevinskih mašina i danas ima, ali se ne sređuju šine i peroni.
Pruga je izmeštena, parcelu su ispunili korov i smeće.
Istorijski muzej, novi stanar stanične zgrade, upozoravao je više puta na ljude koji neovlašćeno upadaju i uništavaju objekat.
„Tražili smo od policije obezbeđenje, kojeg je i bilo u prvih godinu i po dana kako se stanica zatvorila.
„Sa policajcima nedeljno obilazimo zgradu stanice, ali u ovom trenutku nemamo dovoljan broj radnika u muzeju koji bi mogao da boravi tamo svakog dana“, kaže Dušica Bojić, direktorka Muzeja, za BBC na srpskom.
U julu 2022. počeli su istražni radovima, a u toku je i priprema projektno-tehničke dokumentacije za adaptaciju, sanaciju i rekonstrukciju.
Još nije poznato kada će se muzej sa sadašnje, privremene lokacije u strogom centru Beograda i zvanično preseliti na nekadašnju glavnu železničku stanicu, dodaje Bojić.
Kod bočnog ulaza stanice nekoliko momaka drema, sa druge strane pločnika omanji muškarac sanjivo trlja oči i pokušava da pronađe flašicu vode.
Ugledavši da fotografišem, pokušava da se sakrije.
Uzanim puteljkom ispunjenim smećem, stiže se do dela gde su 134 godine pristizale vozne kompozicije.
Parcela je do pre nekoliko meseci bila prekrivena građevinskim šutom i smećem, ali su ostaci građevinskog materijala u međuvremenu uklonjeni.
Dok iz susedne zgrade autobuske stanice dopire galama, ovde je sablasno.
Prostorije su zatvorene, a kroz prljava prozorska okna nazire se stari nameštaj, daske i prašnjav pod.
Iz nekadašnjeg toaleta dopiru vonj i miris ustajale mokraće, na prljavom podu razbacani delovi garderobe, krhotine stakla i stare novine.
Zidovi nekadašnje omanje čekaonice su išarani, a oko fenjera vise zavese od paučina.
Pod ključem je i stanični restoran, pred kojim su za vreme letnjih meseci bili načičkani stolovi prekriveni kariranim stolnjacima.
Na oknu dotrajalih vrata iza koji se prostirala čekaonica, a uzani hodnik vodio do blagajne i nekoliko telefonskih govornica, zalepljen je papir – Istorijski muzej Srbije.
Nema više ni gvozdenih klupa.
Tabla sa polascima i dolascima je izbledela, sat unutra odavno ne radi, dok su oluci blatnjavi.
Od 16 koloseka na nekadašnjoj stanici, ostala je samo oznaka za osmi.
Na samo nekoliko metara dalje, paradoksalno, uzdižu se ponosito višespratnice kristalno čiste fasade novog naselja – Beograda na vodi.
Detinjstvo obojeno hukom lokomotive
Nekada je u ovu stanicu pristizalo i do 150 vozova u jednom danu, o čemu svedoči preživela tabla na jednom od njenih ispucalih zidova.
Najveći broj zabeležen je 1973. kada su italijanski Juventus i holandski Ajaks u Beogradu igrali finalnu utakmicu fudbalskog Kupa evropskih šampiona.
Kroz nju je tog 13. maja prošlo čak 260 vozova, podseća dnevni list Politika.
Leposava Milutinović je tih 1970-ih redovno dolazila u Beograda putnički vozom iz Niša.
Još pamti pune vagone, zagušljive hodnike i putnike koji bi pravili malu zakusku u kupeu, iznoseći pečeno prase i salate.
„Tada se mnogo plelo, a kako je put bio dug, žene bi izvlačile i igle i ubijale vreme.
„Jednom prilikom je kondukter rekao da se igle sklone, jer voz naglo koči, pa može doći do povreda“, priseća se ona za BBC na srpskom.
Povratna karta do Beograda koštala je kao autobuska, ali u jednom smeru, dodaje.
Nije joj smetalo višečasovno putovanje, jer je, kaže, uzbuđeno očekivala da vidi lepu, večito punu stanicu.
Seća se dugih redova, gužvi uoči noćnog polaska za crnogorsku luku Bar, opremljene suvenirnice i punih klupa tik uz kolosek.
„Bilo je nečeg posebnog u njoj, nečeg gracioznog, nemo nas je dočekivala i pratila“, dodaje ova 69-godišnjakinja.
Usledile su 1990-te, hiperinflacija, nemaština usled rata u bivšoj Jugoslaviji i međunarodnih sankcija, a to se odrazilo i na železnički saobraćaj – vozovi su bili sve hladniji i neredovniji.
Miloje Petrović je tada bio dečak, ali mu kašnjenja nisu smetala.
Putovao je iz Niša da bi posetio baku, nestrpljivo iščekujući da kroz prozor voza vidi natpis Beograd i dobro poznatu zgradu.
„Uvek je bila moje poslednje stajalište i svaki put kada bi joj se lokomotiva približavala, obuzimala bi me euforija.
„Izađeš iz nje, a dočeka te gužva, taksi vozači koji nude usluge, nekoliko gradskih linija koje te voze i na levo i na desno, osećao sam neko poštovanje prema toj velikoj zgradi – bila je najveća i najlepša stanica koju je ova država imala“, kaže on za BBC na srpskom.
Vest o njenom zatvaranju ga je rastužila, ali i razbesnela.
„Kapacitet stanice jeste bio smanjen, imala je usko grlo, pruga nije bila renovirana, ali je bila kompletna.
„Prokop još nije gotov, što nije problem, jer se i po drugim zemljama uvek nešto dograđuje, problem je što se predstavlja kao bolje rešenje za nešto što smo već imali“, dodaje ogorčeno.
Ostvarenje ideje stare šest decenija
Stanična zgrada Prokopa zvanično bi trebalo da bude završena 20. oktobra 2023, najavio je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.
Gradnja stanice traje još od 1974. kada je zaživela kao ideja tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića, ali od 1996. godine nije bilo radova zbog nedostatka finansijskih sredstava.
Uz sitne prekide, nekoliko godina kasnije radovi su nastavljeni, ali sporo, da bi bili ubrzani tek u poslednjih godinu dana.
Pojedini, međutim, kritikuju i kažu da se do nje teško stiže, iako je udaljena tek 10-15 minuta od centra grada.
Obrisi moderne konstrukcije uveliko se naziru, ali je i dalje okružena bagerima i žicama.
Kod prilaza ulazu ispod zemlje, nekoliko parkiranih taksi vozila, a pristigli putnici užurbano vuku kofere, hitajući ka koloseku.
Brzi voz Soko strpljivo čeka na peronu deset.
Prelazi 75 kilometara od ove do stanice u Novom Sadu za nešto više od pola sata.
I za njega se uvek traži karta više.
Metalne stolice u čekaonici su mahom popunjene i zagušljivo je.
Kod prodajnih šaltera napravljene su dve velike kolone, a putnici nervozno cupkaju u mestu.
Starija žena, vidno iznervirana, žali se prijateljici kako je sve sporo.
Pun je i omanji stanični kafić.
„Voz iz Zemuna pristiže na treći kolosek“, izgovara dispečerka.
Muškarac pokušava da platnom karticom kupi kartu na automatu, ali mu ne uspeva.
Bezuspešno traži pomoć.
Grupa mladih sedi na planinarskim rančevima poređanim po pločicama, stariji su uveliko zauzeli drvene klupice.
„Mama, koliko ćemo još da čekamo?“, pita devojčica u šarenoj haljini.
„Ne znam, sine, sedi tu“, odgovara žena kratke plave kose.
‘Polako, polako, svi ćete ući’
Sve je više ljudi na četvrtom peronu, sa kojeg za pola sata kreće međunarodni voz do Bara, grada na crnogorskom primorju.
Visoki mladić traži kantu za smeće da ugasi cigaretu, deca nestrpljivo jure, saplićući se o kofere, putne torbe i najlon kese.
Dijego i Kamila su iz Brazila i voziće se do pretposlednje stanice – Podgorice, glavnog grada Crne Gore.
Želeli su da putuju spavaćim kolima, ali im je rečeno da je sve već rasprodato i to mesec dana unapred.
„Pokušali smo da kupimo karte onlajn ali nismo uspeli, a kada smo došli do stanice, na blagajni nisu znali engleski. Srećom, neko iz reda je znao“, priča Dijego.
Huk lokomotive je sve glasniji, najavljuje ulazak voza u stanicu.
Dok mi Dijego pokazuje kartu, Kamila krajičkom oka posmatra pristiglu mašinu.
„Jedino što me brine jeste kakvi su kupei i da li je čisto, ali spremni smo za svaku avanturu“, kaže stidljivo.
Ostali putnici već trče da što pre zauzmu mesto.
„Polako, polako, svi ćete ući“, umiruje ih kondukter.
Do Podgorice idu i Denis i Hana.
Zbunjeno pokušavaju da pronađu broj kupea.
„Sorry, can you help us?„, pitaju me uglas umorno da im pomognem.
Po dolasku iz Nemačke, kažu mi da su satima pokušavali da pronađu Prokop.
„Na autobuskoj stanici su nas uputili na pogrešnu stranu, a ništa bolje nije bilo ni kada smo se obratili turističkoj organizaciji u centru grada.
„Neki prolaznik nam je srećom pojasnio kako zapravo da dođemo, jedva smo stigli, neke ulice u grade su iskopane, pa smo uzaludno čekali prevoz, a taksista nam je tražio previše para“, prepričava Denis maršutu dolaska za BBC na srpskom.
Voz im je, kažu, omiljeno prevozno sredstvo, ali nemački kupei su totalno drugačiji od ovog pristiglog, starog i išaranog.
„Znamo da imate spavaća kola, putovali smo po Istočnoj Evropi, pa negde pretpostavljamo da nas nešto slično i ovde čeka“, dodaje.
Pokazujem im kuda da krenu, odmahuju i ubrzanim koracima ulaze u voz.
Putnici koji su se već smestili, proviruju kroz prozor sa telefonima, spremni da fotografišu izlazak iz tunela.
Čuje se prodoran zvuk pištaljke i vozna kompozicija napušta stanicu.
Malopređašnji žamor zamenila je tišina.
Sledeći voz je u 22.00, obaveštavaju narandžasta svetla s jednoj od malih tabli.
Dan kasnije, ponovo sam na nekadašnjoj glavnoj železničkoj stanici.
Pogled na sat. Opet prikazuje 7.20 sati.
Ponovo je tačan.
Dragice iz Prokuplja danas nema.
Nema ni plave kofe, možda je otišla po vodu.
Veš se i dalje suši, iako je oblačno, dok u uglu pokriven braon ćebetom spava muškarac, verovatno neki novi slučajni prolaznik.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
Srbija i saobraćaj: Nekadašnja glavna Železnička stanica u Beogradu, od svetske dame do napuštene starice
Na mestu gde su ne tako davno odzvanjale pištaljke železničara, škripali točkovi kofera po pločniku i spavale lokomotive, sada su paučina, nesnosni smrad i privremeni smeštaj za slučajne prolaznike i beskućnike.
Teška vrata nekadašnje Glavne železničke stanice u centru Beograda zaključana su već pet godina.
Putnika više nema, ne čuje se žamor niti glasovi dispečerki koje obaveštavaju o polascima vozova.
Jedino što i dalje radi je čuveni časovnik.
Kada sam došla na nekadašnju stanicu pokazivao je 7.20. Tačan je, pomislila sam.
Levo od nekadašnjeg ulaza u stanicu, Dragica, sredovečna žena, rasprema improvizovani dom.
Došla je u Beograd pre tri meseca, kada joj je izgorela kuća u rodnom Prokuplju, gradu na jugu Srbije, oko 30 kilometara udaljenog od Niša, južnog centra zemlje.
Nekoliko komada odeće suši na avgustovskom suncu.
„Niko te ne dira, pa što bi, sedi se ovde do jutra, a mnogi i prespavaju.
„Tu sam sa sinom, dovlačim vodu, operem iza odeću, da održim higijenu“, priča ona za BBC na srpskom, pokazujući na plavu kofu.
Nešto dalje od nje, na starom ćebetu, spava muškarac okrenut leđima.
- Železnica u Srbiji: Kada je pruga bila izlaz u svet
- Išao sam vozom od Beograda do Niša – i preživeo
- Vukov spomenik nekad i sad: Velelepna beogradska železnička stanica kao „mlada gospođica u ritama“
Pred ulaznim vratima glavne Železničke stanice nekada je bilo veliko taksi stajalište, a danas je spomenik srednjevekovnom vladaru Srbije, despotu Stefanu Nemanji okruženog uređenim parkom.
Stanica je zvanično otvorena 20. avgusta 1884. godine kada je krenuo i prvi voz do Zemuna, preko mosta na reci Savi.
Poslednji put, pištaljka železničara koja je označavala kretanje voza odjeknula je peronima stanice 30. juna 2018.
Među onima koji su došli da isprate kako poslednja kompozicija odlazi duž šina iz centra Beograda bio je i Predrag Nedić, zubni tehničar, koji je uživao da posećuje dedu na radnom mestu železničara.
„Želeli smo da se oprostimo sa stanicom i na neki način odamo počast ljudima koji su na njoj radili, među kojima je bio i moj deda punih 40 godina“, kaže Nedić za BBC na srpskom.
Poslednja vozna mašina koja je napustila stanicu, poznata kao Romantika, išla je do Ljubljane.
Posle 134 godine, glavna železnička stanica srpske prestonice je izmeštena uprkos kritikama, a povod je bila izgradnja luksuznog naselja Beograd na vodi na obali Save.
„Mogla je da ostane kao polazna stanica, a da Prokop, Novi Beograd budu dodatne, a ovako smo se odrekli velikog dela istorije“, kaže Nedić za BBC na srpskom sa gorčinom u glasu.
Odlukom Vlade Srbije, pravo na korišćenje staničnih prostorija dobio je Istorijski muzej.
Svi vozovi iz Beograda sada polaze sa stanice Beograd centar, poznate kao Prokop, gde je preseljen kompletan međunarodni i domaći železnički saobraćaj.
I posle šest decenija, ta stanica, na par kilometara od centra Beograda, i dalje je u izgradnji.
Vlast najavljuje novo svečano otvaranje 20. oktobra, na Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.
Veza sa svetom
Počeci srpskih železnica vezuju se za 1878. godinu i Berlinski kongres, kada je Srbija priznata kao suverena država.
Obavezala se da izgradi prvu prugu od Beograda do Niša, a onda i dalje ka jugu, ka Skoplju i do bugarske granice, a Austrougarska da će njenu železničku mrežu povezati sa srpskom prugom u nastajanju.
Projektant stanice bio je bečki arhitekta Vilhem fon Flatih, dok je uloga glavnog nadzornog organa pripala Dragiši Milutinovću, arhitekti.
Stanica je zvanično otvorena 20. avgusta, a pruga Beograd – most na Savi – Zemun – Budimpešta puštena u rad.
Prvi putnici bili su tadašnji kralj Milan Obrenović i njegova porodica.
Tri dana kasnije, svečano je otvorena pruga Beograd – Niš, kada se skupilo „i mlado i staro, bogato i siromašno i lepo i ružno, dok su s zastave vijorile oko i u samoj stanici, a topovi odzvanjali“, pisao je tada Novi beogradski dnevnik, tadašnji dnevni list.
Stanična zgrada bila je na vlažnom zemljištu zvanom Ciganska bara ili Bara Venecija i prilikom otvaranja nije bila u potpunosti završena.
Drvene tarabe još su ograđivale gradilište, navodi se na sajtu Železnica Srbije.
Paučina, smrad i korov
Građevinskih mašina i danas ima, ali se ne sređuju šine i peroni.
Pruga je izmeštena, parcelu su ispunili korov i smeće.
Istorijski muzej, novi stanar stanične zgrade, upozoravao je više puta na ljude koji neovlašćeno upadaju i uništavaju objekat.
„Tražili smo od policije obezbeđenje, kojeg je i bilo u prvih godinu i po dana kako se stanica zatvorila.
„Sa policajcima nedeljno obilazimo zgradu stanice, ali u ovom trenutku nemamo dovoljan broj radnika u muzeju koji bi mogao da boravi tamo svakog dana“, kaže Dušica Bojić, direktorka Muzeja, za BBC na srpskom.
U julu 2022. počeli su istražni radovima, a u toku je i priprema projektno-tehničke dokumentacije za adaptaciju, sanaciju i rekonstrukciju.
Još nije poznato kada će se muzej sa sadašnje, privremene lokacije u strogom centru Beograda i zvanično preseliti na nekadašnju glavnu železničku stanicu, dodaje Bojić.
Kod bočnog ulaza stanice nekoliko momaka drema, sa druge strane pločnika omanji muškarac sanjivo trlja oči i pokušava da pronađe flašicu vode.
Ugledavši da fotografišem, pokušava da se sakrije.
Uzanim puteljkom ispunjenim smećem, stiže se do dela gde su 134 godine pristizale vozne kompozicije.
Parcela je do pre nekoliko meseci bila prekrivena građevinskim šutom i smećem, ali su ostaci građevinskog materijala u međuvremenu uklonjeni.
Dok iz susedne zgrade autobuske stanice dopire galama, ovde je sablasno.
Prostorije su zatvorene, a kroz prljava prozorska okna nazire se stari nameštaj, daske i prašnjav pod.
Iz nekadašnjeg toaleta dopiru vonj i miris ustajale mokraće, na prljavom podu razbacani delovi garderobe, krhotine stakla i stare novine.
Zidovi nekadašnje omanje čekaonice su išarani, a oko fenjera vise zavese od paučina.
Pod ključem je i stanični restoran, pred kojim su za vreme letnjih meseci bili načičkani stolovi prekriveni kariranim stolnjacima.
Na oknu dotrajalih vrata iza koji se prostirala čekaonica, a uzani hodnik vodio do blagajne i nekoliko telefonskih govornica, zalepljen je papir – Istorijski muzej Srbije.
Nema više ni gvozdenih klupa.
Tabla sa polascima i dolascima je izbledela, sat unutra odavno ne radi, dok su oluci blatnjavi.
Od 16 koloseka na nekadašnjoj stanici, ostala je samo oznaka za osmi.
Na samo nekoliko metara dalje, paradoksalno, uzdižu se ponosito višespratnice kristalno čiste fasade novog naselja – Beograda na vodi.
Detinjstvo obojeno hukom lokomotive
Nekada je u ovu stanicu pristizalo i do 150 vozova u jednom danu, o čemu svedoči preživela tabla na jednom od njenih ispucalih zidova.
Najveći broj zabeležen je 1973. kada su italijanski Juventus i holandski Ajaks u Beogradu igrali finalnu utakmicu fudbalskog Kupa evropskih šampiona.
Kroz nju je tog 13. maja prošlo čak 260 vozova, podseća dnevni list Politika.
Leposava Milutinović je tih 1970-ih redovno dolazila u Beograda putnički vozom iz Niša.
Još pamti pune vagone, zagušljive hodnike i putnike koji bi pravili malu zakusku u kupeu, iznoseći pečeno prase i salate.
„Tada se mnogo plelo, a kako je put bio dug, žene bi izvlačile i igle i ubijale vreme.
„Jednom prilikom je kondukter rekao da se igle sklone, jer voz naglo koči, pa može doći do povreda“, priseća se ona za BBC na srpskom.
Povratna karta do Beograda koštala je kao autobuska, ali u jednom smeru, dodaje.
Nije joj smetalo višečasovno putovanje, jer je, kaže, uzbuđeno očekivala da vidi lepu, večito punu stanicu.
Seća se dugih redova, gužvi uoči noćnog polaska za crnogorsku luku Bar, opremljene suvenirnice i punih klupa tik uz kolosek.
„Bilo je nečeg posebnog u njoj, nečeg gracioznog, nemo nas je dočekivala i pratila“, dodaje ova 69-godišnjakinja.
Usledile su 1990-te, hiperinflacija, nemaština usled rata u bivšoj Jugoslaviji i međunarodnih sankcija, a to se odrazilo i na železnički saobraćaj – vozovi su bili sve hladniji i neredovniji.
Miloje Petrović je tada bio dečak, ali mu kašnjenja nisu smetala.
Putovao je iz Niša da bi posetio baku, nestrpljivo iščekujući da kroz prozor voza vidi natpis Beograd i dobro poznatu zgradu.
„Uvek je bila moje poslednje stajalište i svaki put kada bi joj se lokomotiva približavala, obuzimala bi me euforija.
„Izađeš iz nje, a dočeka te gužva, taksi vozači koji nude usluge, nekoliko gradskih linija koje te voze i na levo i na desno, osećao sam neko poštovanje prema toj velikoj zgradi – bila je najveća i najlepša stanica koju je ova država imala“, kaže on za BBC na srpskom.
Vest o njenom zatvaranju ga je rastužila, ali i razbesnela.
„Kapacitet stanice jeste bio smanjen, imala je usko grlo, pruga nije bila renovirana, ali je bila kompletna.
„Prokop još nije gotov, što nije problem, jer se i po drugim zemljama uvek nešto dograđuje, problem je što se predstavlja kao bolje rešenje za nešto što smo već imali“, dodaje ogorčeno.
Ostvarenje ideje stare šest decenija
Stanična zgrada Prokopa zvanično bi trebalo da bude završena 20. oktobra 2023, najavio je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.
Gradnja stanice traje još od 1974. kada je zaživela kao ideja tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića, ali od 1996. godine nije bilo radova zbog nedostatka finansijskih sredstava.
Uz sitne prekide, nekoliko godina kasnije radovi su nastavljeni, ali sporo, da bi bili ubrzani tek u poslednjih godinu dana.
Pojedini, međutim, kritikuju i kažu da se do nje teško stiže, iako je udaljena tek 10-15 minuta od centra grada.
Obrisi moderne konstrukcije uveliko se naziru, ali je i dalje okružena bagerima i žicama.
Kod prilaza ulazu ispod zemlje, nekoliko parkiranih taksi vozila, a pristigli putnici užurbano vuku kofere, hitajući ka koloseku.
Brzi voz Soko strpljivo čeka na peronu deset.
Prelazi 75 kilometara od ove do stanice u Novom Sadu za nešto više od pola sata.
I za njega se uvek traži karta više.
Metalne stolice u čekaonici su mahom popunjene i zagušljivo je.
Kod prodajnih šaltera napravljene su dve velike kolone, a putnici nervozno cupkaju u mestu.
Starija žena, vidno iznervirana, žali se prijateljici kako je sve sporo.
Pun je i omanji stanični kafić.
„Voz iz Zemuna pristiže na treći kolosek“, izgovara dispečerka.
Muškarac pokušava da platnom karticom kupi kartu na automatu, ali mu ne uspeva.
Bezuspešno traži pomoć.
Grupa mladih sedi na planinarskim rančevima poređanim po pločicama, stariji su uveliko zauzeli drvene klupice.
„Mama, koliko ćemo još da čekamo?“, pita devojčica u šarenoj haljini.
„Ne znam, sine, sedi tu“, odgovara žena kratke plave kose.
‘Polako, polako, svi ćete ući’
Sve je više ljudi na četvrtom peronu, sa kojeg za pola sata kreće međunarodni voz do Bara, grada na crnogorskom primorju.
Visoki mladić traži kantu za smeće da ugasi cigaretu, deca nestrpljivo jure, saplićući se o kofere, putne torbe i najlon kese.
Dijego i Kamila su iz Brazila i voziće se do pretposlednje stanice – Podgorice, glavnog grada Crne Gore.
Želeli su da putuju spavaćim kolima, ali im je rečeno da je sve već rasprodato i to mesec dana unapred.
„Pokušali smo da kupimo karte onlajn ali nismo uspeli, a kada smo došli do stanice, na blagajni nisu znali engleski. Srećom, neko iz reda je znao“, priča Dijego.
Huk lokomotive je sve glasniji, najavljuje ulazak voza u stanicu.
Dok mi Dijego pokazuje kartu, Kamila krajičkom oka posmatra pristiglu mašinu.
„Jedino što me brine jeste kakvi su kupei i da li je čisto, ali spremni smo za svaku avanturu“, kaže stidljivo.
Ostali putnici već trče da što pre zauzmu mesto.
„Polako, polako, svi ćete ući“, umiruje ih kondukter.
Do Podgorice idu i Denis i Hana.
Zbunjeno pokušavaju da pronađu broj kupea.
„Sorry, can you help us?„, pitaju me uglas umorno da im pomognem.
Po dolasku iz Nemačke, kažu mi da su satima pokušavali da pronađu Prokop.
„Na autobuskoj stanici su nas uputili na pogrešnu stranu, a ništa bolje nije bilo ni kada smo se obratili turističkoj organizaciji u centru grada.
„Neki prolaznik nam je srećom pojasnio kako zapravo da dođemo, jedva smo stigli, neke ulice u grade su iskopane, pa smo uzaludno čekali prevoz, a taksista nam je tražio previše para“, prepričava Denis maršutu dolaska za BBC na srpskom.
Voz im je, kažu, omiljeno prevozno sredstvo, ali nemački kupei su totalno drugačiji od ovog pristiglog, starog i išaranog.
„Znamo da imate spavaća kola, putovali smo po Istočnoj Evropi, pa negde pretpostavljamo da nas nešto slično i ovde čeka“, dodaje.
Pokazujem im kuda da krenu, odmahuju i ubrzanim koracima ulaze u voz.
Putnici koji su se već smestili, proviruju kroz prozor sa telefonima, spremni da fotografišu izlazak iz tunela.
Čuje se prodoran zvuk pištaljke i vozna kompozicija napušta stanicu.
Malopređašnji žamor zamenila je tišina.
Sledeći voz je u 22.00, obaveštavaju narandžasta svetla s jednoj od malih tabli.
Dan kasnije, ponovo sam na nekadašnjoj glavnoj železničkoj stanici.
Pogled na sat. Opet prikazuje 7.20 sati.
Ponovo je tačan.
Dragice iz Prokuplja danas nema.
Nema ni plave kofe, možda je otišla po vodu.
Veš se i dalje suši, iako je oblačno, dok u uglu pokriven braon ćebetom spava muškarac, verovatno neki novi slučajni prolaznik.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
