„Nemate para na računu“, bezizražajno je rekao poštanski radnik Mladenu, vraćajući mu ličnu kartu preko pulta.

Četrdesetogodišnjak iz sela Srpski Krstur u Vojvodini čekao je u redu da podigne socijalnu pomoć, nadajući se da će tim novcem izgurati bar deo januara.

Iznenađen što mu novac nije legao na račun, Mladen se odmah zaputio u socijalnu službu.

„Radno ste angažovani“, rečeno mu je.

„Pa gde sam ja to radno angažovan?“, upitao je Mladen, koji već duže vreme nije imao posao.

Pošto tvrdi da od Centra za socijalni rad nije dobio nikakvo objašnjenje, zatražio ga je uz pomoć nevladinih organizacija i otkrio da je iz sistema uklonjen zbog zarade na sezonskim poslovima.

„Nama je neka mašina zbog tri radna dana ukinula socijalnu pomoć“, kaže on.

Ta mašina zapravo je registar Socijalna karta, predviđen novim zakonom, u koji se slivaju podaci o korisnicima, na osnovu kojih se donosi odluku o dodeli pomoći.

Dok deo stručnjaka i nevladinih organizacija tvrdi da kompjuterski algoritam donosi odluku o tome ko će dobiti pomoć, a ko ne, zbog čega se dešava da novac bude ukinut onima kojima je potrebna, iz Ministarstva rada kažu da registar samo tačno i ažurno prikuplja podatke, a da odluku donosi socijalni radnik.

Nevladin sektor procenjuje da je zbog primene novog zakona 28.000 ljudi ostalo bez socijalne pomoći.

Iz Ministarstva rada ne spore da su pojedini izgubili ovo pravo, ali naglašavaju da se radi o slučajevima u kojima su postojale zloupotrebe.

Oni su u ranijem saopštenju za javnost naveli da je, zahvaljujući novom sistemu, sa evidencije skinuto skoro 6.000 ljudi kojima su uplaćivane pare i nakon što su preminule.

„U određenom broju slučajeva, ove isplate su bile i po dve decenije posle smrti korisnika prava“, navelo je Ministarstvo.

Digitalizacija sistema socijalne zaštite, koju je novi zakon omogućio, dešava se godinama unazad u svetu.

Još 2019. godine Filip Alston, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za ekstremno siromaštvo i ljudska prava, upozorio je da digitalizacija socijalnih davanja počiva na „automatizaciji, predviđanju, identifikaciji, nadzoru, targetiranju i kažnjavanju“ što je put u „distopiju“.

Deca nisu mogla u školu, jer nije bilo vode da se okupaju

Mladen i njegova supruga ne rade, žive kao podstanari i imaju dve ćerke od sedam i deset godina.

Pored socijalne pomoći, povremeno mogu da računaju na novac koji zarade od sezonskih poslova.

Mesečno ukupno imaju oko 36.000 dinara, od kojih treba platiti hranu, račune, stanarinu, odeću, obuću.

Kako se preživi mesec dana sa manje od deset hiljada po članu porodice, ni sam Mladen ne zna da kaže.

„Pozajmljujemo, pa vraćamo, i tako u krug“, priča 40-godišnjak, koji se žalio na odluku da mu se ukine socijalna pomoć, što su institucije uvažile.

Kada je ponovo počeo da dobija pare od države prošlog meseca, Mladen je bio jedan od oko 176.000 korisnika socijalne novčane pomoći u Srbiji, koja od aprila 2023. godine iznosi 11.122 dinara.

„Supruga je išla da bere papriku, dnevnica je bila 2.500 dinara.

„Danas već nema posla“, kaže Mladen.

On priča da žive od dana do dana, snalazeći se kako znaju i umeju.

„Kad odemo da uzmemo malo drva u šumi, uhvati nas policija.

„Prošle godine, jedno vreme nismo ni decu mogli da šaljemo u školu, jer su nam isključili vodu. Ne mogu deca da idu u školu prljava, bez vode“, kaže Mladen.

On priča da je njegova starija ćerka odlična učenica koja „nema nijednu četvorku u svesci“, dok mlađa ove godine kreće u prvi razred.

Zbog dece su uveli internet, da bi starije dete moglo da pohađa onlajn nastavu tokom pandemije korona virusa.

„Sad moramo i to da plaćamo, ne možeš da prekineš ugovor, mora da traje dve godine“, kaže Mladen, nabrajajući koji su mu sve mesečni izdaci.

Zakon o socijalnoj pomoći navodi da pravo na novčanu pomoć imaju pojedinci odnosno porodice čiji su prihodi manji od iznosa novčane socijalne pomoći.

Poslednji dostupni podaci za Srbiju otkrivaju da je 2021. godine 21,2 odsto stanovništva, odnosno 1,4 miliona ljudi, živelo u riziku od siromaštva, što znači da su mogli da računaju na manje od 24.000 dinara mesečno.

Uz to, oko sedam odsto ljudi, odnosno oko pola miliona, živeli su u apsolutnom siromaštvu, raspolažući sa manje od 12.695 dinara mesečno.

„Iako stopa rizika od siromaštva u Srbiji opada, ona je visoka u odnosu na Evropsku uniju, gde je u proseku 16,8 odsto stanovništva bilo u riziku od siromaštva.

„Stopa je smanjena za 0,5 odsto u odnosu na 2020. godinu, uglavnom kao rezultat finansijskih paketa koje je država uvela tokom pandemije.

„Međutim, obuhvat stanovništva novčanom socijalnom pomoći je bio svega 2,8 odsto 2021. godine, a siromaštvu su posebno izložena deca“, kaže Natalija Perišić, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Sarita Bradaš, saradnica Fondacije Centra za demokratiju, koja je analizirala efekte zakona, upozorava da socijalna pomoć nije dovoljna da se ljudima pomogne.

„Taj novac je toliko mali da građani ne mogu da preskoče ni prag apsolutnog, a kamoli relativnog siromaštva“, kaže Bradaš.

Koliko se izdvaja za socijalnu pomoć?

Budžetska izdvajanja za socijalnu pomoć su smanjivana – dok je 2013. za socijalnu pomoć izdvajano 2,07 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), taj procenat je pao na 1,83 u 2019, da bi u 2020. dostigao nivo od 1,96 odsto.

Bruto domaći proizvod je ukupan novčani iznos proizvedene robe i pruženih usluga u jednoj zemlji.

„Sa rashodima za socijalnu zaštitu od 1,96 procenata BDP-a, ukupni rashodi Srbije za socijalnu pomoć manji su od potrošnje Bosne i Hercegovine i Estonije, koje izdvajaju više od dva procenta BDP-a.

„I dalje su malo iznad Albanije i Severne Makedonije i oko pola procentnog poena iznad Bugarske, Rumunije, Češke, Letonije i Litvanije“, navodi se u publikaciji Unicefa o socijalnoj pomoći.

Da li je Zakon o socijalnim kartama pravičan?

Nije, tvrdi nevladin sektor

Broj građana koji dobijaju socijalnu pomoć iz godine u godinu sve je manji, a deo stručnjaka i nevladinih organizacija veruju da će u budućnosti novac sve ređe stizati do onih kojima je najpotrebnija.

Razlog je novi Zakon o socijalnoj karti, koji je dugo najavljivan, i to kako bi pomoć bila pravično raspodeljena.

„Namera Zakona o socijalnoj karti nije da uvede nove ljude koji su evidentno siromašni u pravo na socijalnu pomoć, nego da i ovaj mali broj korisnika dodatno smanji i disciplinuje“, kaže Natalija Perišić, profesorka na Fakultetu političkih nauka.

Danilo Ćurčić iz Inicijative A11 takođe kaže da izgleda da je Zakon o socijalnoj karti donet kako bi se „smanjio broj korisnika sistema socijalne zaštite“.

„Sistem Socijalne karte svakog korisnika posmatra kao potencijalnog prevaranta, a svaki dinar za socijalnu pomoć kao da daje milione, a ne tek stotinak evra mesečno za pojedinca, koji je sa tim parama više gladan nego sit“, kaže Ćurčić, čija je organizacija pomogla Mladenu da ponovo dobija socijalnu pomoć.

Pored toga što je algoritam preuzeo na sebe odluku ko ostaje na spisku, a ko se briše iz sistema, iz Inicijative A11 upozoravaju i da je ovim zakonom predviđeno da se o korisnicima socijalne pomoći prikuplja 130 podataka o ličnosti koji nisu potrebni za odluku da li nekome treba novčana pomoć.

Prikupljaju se „podaci o zdravstvenom stanju, nacionalnoj pripadnosti, posedovanju oružja, mestu zaključenja braka, podaci čak i o bivšim vanbračnim partnerima“, nabraja Ćurčić.

„Za šta se sve to koristi, ako ne za dalju kontrolu korisnika i njihovo isključivanje“, pita se on.

Ćurčićeva organizacija podnela je inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o socijalnoj karti.

Pored Incijative A11, Ustavnom sudu se obratila i grupa međunarodnih organizacija, koja je okupljena oko ESCR-Net mreže, a među kojima je i Amnesti internešnel.

„Srbija se hvali da se prilikom pripreme Zakona o socijalnoj karti rukovodila iskustvima iz Danske, iako znamo da je tamo algoritamsko odlučivanje dovelo do diskriminacije, rasnog profilisanja i isključivanja najugroženijih iz mogućnosti da ostvare svoja prava“, kaže sagovornik BBC na srpskom.

Jeste, tvrdi Ministarstvo

Iz Ministarstva rada drugačije vide efekte zakona.

Odgovarajući na primedbu da je novi zakon restriktivan i da smanjuje broj korisnika socijalne pomoći, iz Ministarstva navode da se zakonom ne propisuju uslovi za ostvarivanje prava na socijalnu pomoć.

„Zato nema nikakvog osnova da se tvrdi da je Zakon usmeren na smanjenje broja primalaca novčane socijalne pomoći i te tvrdnje su potpuno netačne i dezinformišuće“, navodi se u pisanim odgovorima Ministarstva.

Oni dalje dodaju da „zakon ima posredan uticaj na kretanje broja korisnika kroz tačne i pravovremene podatke koje koriste službena lica kada odlučuju o pravima“.

Iz Ministarstva su ranije istakli da su upravo službenici, a ne algoritam ti koji donose konačnu odluku ko će biti korisnik socijalne pomoći.

Upitani o greškama koje su nastale u raspodeli socijalne pomoći, oni kažu da, pošto ovim zakonom „nisu propisani bilo kakvi uslovi za ostvarivanje prava, ne može se govoriti o bilo kakvim greškama zakona kojima bi korisnici mogli izgubiti ili ne ostvariti pravo na novčanu socijalnu pomoć“.

„Registar Socijalna karta preuzima podatke iz drugih državnih registara i evidencija onakve kakvi jesu u tim registrima i evidencijama.

„Podatke iz registra Socijalna karta koristi službeno lice iz nadležnog centra za socijalni rad“, navodi se u pisanim odgovorima.

Ministarstvo rada je ranije saopštilo i da je od početka primene sistema „Socijalna karta“ ukupno bilo 748 žalbi na rešenja centara za socijalni rad.

Oni tada nisu naveli zbog čega su se građani najčešće žalili i kako su žalbe rešavane.

Dodaju i da su, zahvaljujući novom sistemu, u „106.838 slučajeva građani obavešteni da mogu da ostvare neko pravo za koje do sada nisu znali, kao što je dečji dodatak, ili pravo na besplatan vrtić.“

Povodom primedbi da se Zakonom o socijalnoj karti predviđa obrada nepotrebno velikog broja podataka o ličnosti, iz Ministarstva kažu da se pri odlučivanju o svakom pojedinačnom pravu koriste samo neophodni podaci, što znači da se u pojedinačnim slučajevima ne obrađuju svi podaci koji se nalaze u zakonu.

„Vode se i obrađuju podaci o pojedincu i sa njim povezanim licima, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti“, stoji u odgovorima.

Siromaštvo nije samo kad ste gladni

Mladen želi da radi, a sa suprugom bi želeo da kupi kuću na selu.

Nadaju se da će decu uspeti da odškoluju.

Mladen, međutim, kaže da na svakom koraku nailazi na prepreke.

„Odem na biro, tražim posao, oni mi kažu da moram da idem u školu.

„Imam 40 godina, da idem još četiri godine u školu, kome sam ja kao radnik potreban sa 44 godine? Moja sestra ima 23 godine, ima završenu saobraćajnu višu školu i ne može da dobije posao – kad ona ne može sa 23 godine i sa školom, kako ću ja“, pita se Mladen.

Dodaje da je pokušavao da dođe nađe posao i u komunalnim službama.

„Bolje da radim nego da čekam da mi daju 8.000 dinara. Šta ću ja sa 8.000, ne mogu da platim jedan račun“, pita se.

Situacija u kojoj se nalaze ljudi poput Mladena pokazuje da siromaštvo nije samo odsustvo prihoda, po rečima profesorke Natalije Perišić.

„Siromaštvo podrazumeva i odsustvo prilika za obrazovanje, lečenje, stanovanje.

„Sve ovo zahteva konsenzus u društvu i široke napore u izgradnji solidarnosti sa svima i u suprotnosti je sa dominantnim diskursima da siromašni zloupotrebljavaju sistem“, kaže ona.

Danilo Ćurčić veruje da je Srbija počela da „reformiše sistem socijalne zaštite od repa“.

„Sistem zaštite najsiromašnijih treba da pođe od njihovih potreba i položaja u društvu, da pronađe načine da se oni osnaže da izađu iz kruga siromaštva, ili ako ne mogu to da urade, da imaju dostojanstven i pristojan život“, zaključuje.

Put za to, po rečima Sarite Bradaš, jeste da se prvo povećaju iznosi socijalne pomoći, a samim tim i broj korisnika, jer „nije siromaštvo samo kad je čovek gladan, pošto ljudima treba omogućiti da zadovolje i druge potrebe za obrazovanjem i zdravstvenom zaštitom“.

„U Srbiji se zakoni često menjaju pod izgovorom da bi se sprečile zloupotrebe, pa smo tako pre par godina imali čak i ‘trudničku mafiju’.

„Zloupotrebe se rešavaju kontrolom, a ne menjanjem zakona tako da se ugroze ljudi kojima je pomoć potrebna.“

Srbija u korak sa svetom

Digitalizacija sistema socijalne pomoći poslednjih godina sve je češća u svetu.

Mnoge organizacije upozoravaju, međutim, da uvođenje algoritma, koji umesto žive osobe donosi odluku o tome ko i kakvu pomoć treba da primi, dodatno ugrožava najsiromašnije.

Filip Alston napisao je u izveštaju iz 2019. godine da se stvara okruženje u kome se analizira ogroman broj podataka o korisnicima socijalne pomoći kako bi se otkrile i kaznile i najmanje nepravilnosti koje sistem može da zabeleži.

Uz to, korisnici se nadziru 24 sata dnevno, a nameću im se i ograničenja koja ugrožavaju seksualnu, reproduktivnu i druge slobode.

Alstonov izveštaj zasnovan je pre svega na analizi socijalnog sistema u Americi i Ujedinjenom Kraljevstvu, gde su istraživači nastavili da ukazuju na brojne probleme.

U maju ove godine objavljeno je da je tokom 2022. godine bilo više od 125.000 sporova zbog isplaćivanja dodataka na socijalnu pomoć u UK.

Deca su najugroženija

Oko 28.000 dece palo je ispod granice apsolutnog siromaštva u Srbiji tokom 2022, piše u izveštaju Unicefa i Saveza ekonomista Srbije, koji se bavio projekcijom siromaštva usled ekonomske krize izazvane ratom u Ukrajini koji traje 18 meseci.

To znači da prošle godine ukupno 122.518 dece nije moglo da zadovolji osnovne životne potrebe.

„Kada pogledamo ovaj procenat, mi zapravo vidimo koliko je dece u suštini gladno.

„Ako imate 12.500 dinara mesečno, koje potrebe sa tim mogu da se pokriju“, rekla je Svetlana Kisić iz Saveza ekonomista Srbije u maju za BBC na srpskom.

Izveštaj, koji je za Unicef sproveo Institut za ekonomska i socijalna istraživanja u holandskom Mastrihtu, razvio je različite scenarije projekcije siromaštva u zemlji.

Pri tome je zabeleženo da rast siromaštva nije ravnomerno raspodeljen među svim društvenim grupama, a najugroženije su upravo porodice sa decom i najmlađi.

Prema procenama iz izveštaja, apsolutno siromaštvo među decom poraslo je tokom 2022. godine između 3,2 i 5,9 odsto, odnosno između 28.000 (po najumerenijem scenariju) i 52.000 dece (po najlošijem scenariju) palo je u apsolutno siromaštvo.

Istraživači konstatuju i da su u „Srbiji šanse da će baš deca živeti u siromaštvu veće nego u bilo kojoj drugoj starosnoj grupi“.

„Siromaštvo utiče i na zdravstveno stanje dece i na njihovo obrazovanje.

„Siromašna deca u najranijem detinjstvu počinju da zaostaju za vršnjacima i kasnije ne uspevaju da uhvate korak“, kaže Kisić.

Unicef je dao nekoliko preporuka za smanjenje siromaštva, poput dodatnih budžetskih izdvajanja za programe usmerene na siromaštvo, među kojima je i dečji dodatak.

Dečji dodatak za 2023. godinu bio je između 3,8 i 6,8 hiljada dinara u zavisnosti od individualnih okolnosti u kojima porodica živi, piše specijalizovani portal Bebac.

Da bi se ostvarilo pravo na dečji dodatak, prihod po članu domaćinstva ne bi smeo da prelazi od 11.489,58 do 13.787,45 dinara.

„Broj korisnika dečjeg dodatka i novčane socijalne pomoći godinama se smanjivao, a istovremeno su se smanjivali i rashodi za novčana davanja, što je u raskoraku sa situacijom“, rekla je Ana Prodanović, rukovoditeljka programa za praćenje prava deteta Unicefa u Srbiji.

Ona je navela da iznosi dečijeg dodatka i socijalne pomoći „nisu dovoljni da se porodice izvuku iz siromaštva i nisu dovoljni da deca ne ostanu materijalno uskraćena“.

„Rešenje je da se svoj deci koja trenutno primaju dečji dodatak jednostavno poveća taj iznos.

„Postoji rešenje da se podigne prag dohotka porodice na osnovu kojeg se dodeljuje ova novčana pomoć“, rekla je Prodanović.