Srbija i špijunaža: „Sviraj to još jednom, Sem“ – Kazablanka, Beč i drugi „špijunski gradovi“

U Beogradu je tokom praznika bilo neobično vruće, što je objašnjeno toplim vazduhom iz severozapadne Afrike, predela sa kojim bi glavni grad Srbije mogao da ima još neke sličnosti.

„Nemojte da smetnete sa uma, za Novu godinu i Božić Beograd je bio kao Kazablanka – nema špijuna koji nisu okupirali naše hotele“, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić 8. januara na televiziji Pink.

Najveći grad Maroka, na obali Sredozemnog mora, tokom rata Drugog svetskog rata bio je poznat kao važna strateška luka, ali je svetsku slavu stekao po čuvenom filmu Kazablanka iz 1942. godine sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman.

„Kada su tu gosti iz Rusije, oni iz zapadnih službi ih prate u stopu, a isto je kada su tu ljudi sa Zapada – prate ih sa Istoka“, izjavio je sredinom oktobra 2022. godine., takođe poredeći Beograd sa Kazablankom.

• Šta rade srpske službe bezbednosti
• „OZNA sve dozna“: Koje su danas službe bezbednosti na Balkanu
• Ko vas posmatra i prisluškuje
• I MI5 otvorio Instagram – gde su tu bezbednjaci iz Srbije

Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku to vidi kao ukazivanje da se u Srbiji „suprotstavljaju interesi različitih svetskih sila“.

„To je čisto prenaglašavanje značaja Srbije i Beograda i na neki način pokušaj preusmeravanja pažnje i ukazivanje da odgovornost za loša dešavanja treba prepisati stranim državama i službama“, kaže Petrović za BBC na srpskom.

„Naravno, strane službe su prisutne i verovatno prisutnije nego ranije, a sve u kontekstu rata u Ukrajini, jer postoji i potencijal za destabilizaciju ovog prostora.“

Krivični zakonik špijunažu i odavanje državne tajne prepoznaje kao krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije.

Za predavanje vojnih tajni, ekonomskih ili službenih podataka stranoj državi predviđena je kazna od tri do 15 godina zatvora.

Jedna od poslednjih špijunskih afera u Srbiji dogodila se 2019. godine.

Tada je na Jutjubu objavljen video koji prikazuje ruskog diplomatu Georgija Klebana koji, kako je kasnije utvrđeno, daje novac penzionisanom pripadniku Vojske Srbije potpukovniku Z. K. u Beogradu.

BIA je ubrzo potvrdila autentičnost snimka, predsednik Vučić je zakazao hitnu sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, a istog dana se sastao i sa ambasadorom Rusije u Srbiji Aleksandrom Bocan-Harčenkom.

Više javno tužilaštvo u Beogradu nije pokrenulo istragu tim povodom, objavio je Radio slobodna Evropa.

Petrović smatra da obaveštajne aktivnosti „nisu ništa neobično“ i da su ove službe čak i aktivnije u drugim evropskim gradovima.

On tu pre svega ističe Beč, Brisel i Berlin, koje naziva „svetskim centrima špijunaže“.

Istoričar Rade Ristanović, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, dodaje još jedan centar – Istanbul, posebno važan tokom Drugog svetskog rata.

„Sama činjenica da je Turska tada ostala neutralna činilo je njenu teritoriju važnim poprištem za sve zaraćene strane“, kaže Ristanović za BBC.

„To je posebno bilo važno za jugoslovensku vladu u izbeglištvu, kojoj je to bilo jedino preostalo diplomatsko predstavništvo, s obzirom na okupaciju i razvoj situacije u okupiranoj Evropi.“

O Beogradu i Kazablanki

Decembar je 1941. godine i ratni bubnjevi uveliko dobuju nad Evropom i svetom, a Amerikanac Rik Blejn u Kazablanki drži noćni klub i kockarnicu.

Tamo dolaze najrazličitiji gosti – od zvaničnika nacističke Nemačke, preko francuskih kolaboracionista, do izbeglica očajnih da se domognu Sjedinjenih Država

Sve to dok Rik, tvrdeći da je neutralan po svim pitanjima, pomalo i švercuje oružje.

A onda se pojavi ona – Ilsa, njegova stara ljubav, i to u pratnji supruga Viktora Lasla, poznatog lidera pokreta otpora iz Češke.

I odmah od pijaniste Sema traži da joj svira njihovu pesmu. – As time goes by.

„Od svih kafana u svim gradovima na čitavom ovom svetu, ona je morala da uđe baš u moju“, kaže Rik u jednoj od čuvenih replika iz filma.

• Zašto u filmu „Kazablanka“ ima toliko slavnih citata
• Kako je Marlen Ditrih pomogla Americi da pobedi naciste
• „Na pola puta do superheroja“: Mustafa Golubić, tajni agent između mita i istine

U narednih stotinak minuta Hemfri Bogart će u njegovom malom klubu morati da se snalazi i balansira, što je veština koju zvanični Beograd praktikuje već godinama, a posebno u poslednjih 11 meseci – od početka rata u Ukrajini.

Srbija je uz Belorusiju jedina zemlja u Evropi koja se nije priključila sankcijama protiv Moskve – iako je osudila invaziju – a pritisak Brisela i Vašingtona da to učini odavno se ne skriva iza protokolarnih saopštenja i diplomatskih uglađenosti.

I to je samo jedan od razloga zašto je Beograd, prema rečima predsednika Vučića, u poslednje vreme interesantan stranim agentima.

„Rekord smo postigli, okupirali su sve hotele, privatne smeštaje, kuće, zgrade, vile“, naveo je Vučić 8. januara.

„U Beogradu to nije zabeleženo od Drugog svetskog rata pa do danas – očigledno da su mnogi spremali svašta, ali dobro.“

Kazablanku je Vučić pominjao i u oktobru, na obeležavanju 20 godina Bezbednosno-informativne agencije, rekavši da „živimo u vremenu u kojem je aktivnost službe najvažnija, posebno prema spoljnom faktoru“.

„To pokazuje koliko su i jedni i drugi zainteresovani za ovo parče zemlje koje bismo da sačuvamo za sebe i svoja pokolenja“, naveo je tada Vučić.

Petrović smatra da predsednik time „daje na značaju Srbiji“, želeći da ukaže da je zemlja pod velikim pritiscima.

Međutim, dodaje, teško je proceniti koliki je u Srbiji stvaran uticaj stranih službi, za koje kaže da „nisu nemoćne, ali ni svemoćne“.

„Ako se službe najmoćnijih država koncentrišu na neku državu, svakako da mogu da imaju značajan uticaj, ali to sve zavisi od politike njihovih matičnih država“, navodi Petrović.

„Službe bezbednosti stranih država uvek žele da imaju informacije iz prve ruke – ukoliko to ne mogu kroz saradnju sa partnerskim službama (u Srbiji), onda šalju operativce na teren.“

• Poznata špijunka puštena iz američkog zatvora posle 20 godina
• Zašto je ruski GRU, vojna obaveštajna služba, toliki strah i trepet
• „Priče o utvarama”: Najveća špijunska afera u novijoj istoriji

Radojica Lazić, dekan Fakulteta za diplomatiju i bezbednost, jedan od razloga za moguće povećanje obaveštajnih aktivnosti u Srbiji vidi u razgovorima o Kosovu.

Čitavu 2022. godinu obeležile su i velike tenzije na Kosovu, praćene žestokim verbalnim okršajima Beograda i Prištine.

Problema je bilo zbog registarskih tablica i ličnih karata, uz stalno pitanje formiranja Zajednice srpskih opština, zbog čega su lokalni Srbi napustili institucije Kosova, a potom i formirali barikade na severu, gde čine većinu.

Beograd i Prištinu često su posećivali visoki predstavnici iz Brisela i zemalja članica Evropske unije i Sjedinjenih Država.

„Imajući u vidu najavljene posete različitih posrednika i zvaničnika, svakako da bi obaveštajnim podacima mogli na neki način naoružati, pod znacima navoda, te svoje predstavnike kako bi se ponašali u ovim pregovorima“, izjavio je Lazić za RTS.

„To su, recimo, informacije o načinu na koji će se naša delegacija ponašati u tim pregovorima, kao i kako ćemo reagovati u slučaju nekih oružanih napada.“

Diplomata Zoran Milivojević dodaje i situaciju oko rata u Ukrajini.

„Zapad želi da zaokruži region u svojoj sferi interesa, a Rusija da zadrži i buduće prisustvo i uticaj“, izjavio je Milivojević za N1.

„Informacija je moć preko koje se kontrolišu procesi u nekoj zemlji.“

Špijunski gradovi

• Istanbul

Istoričar Ristanović kaže da je u Istanbulu tokom Drugog svetskog rata bio buran obaveštajni život, a da su u njemu učestvovali i ljudi iz Kraljevine Jugoslavije.

„Sve je počelo dolaskom prvih izveštaja iz okupirane Jugoslavije, preko ljudi koji su dolazili u Istanbul“, navodi.

Kaže da su Britanci tada odlučili da u Istanbulu uspostave jake obaveštajne punktove, preko kojih su pratili šta se dešava u Jugoslaviji.

„Podaci su bili najrazličitiji – od najobičnijih informacija, poput kretanja cena na beogradskim pijacama, do tajnih vojnih stvari, poput praćenja vojnih konvoja, odnosa unutar kolaboracionističke uprave u okupiranoj Srbiji i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH).“

NDH je bila kvislinška država, osnovana uz podršku nacističke Nemačke Adolfa Hitlera, u kojoj je na vlasti bio ustaški režim, odgovoran za progone i smrt velikoj broja Srba, Roma i Jevreja u koncentracionim logorima.

„Postojala su tri ključna jugoslovenska obaveštajna centra u Istanbulu, vodili su ih Vladimir Perić, Vasilije Trbić i Jovan Hadži Đorđević“, kaže Ristanović.

„Međutim, oni ne samo da nisu mogli da koordinišu i ujedine rad, već su bili jezgro nesloge i intriga.“

Razmirice su, kaže, išle dotle da je Perić za Trbićev punkt tvrdio da je pod uticajem Gestapoa, nemačke tajne policije.

„Jugoslovenska vlada u emigraciji imala je velike glavobolje zbog svega toga, bila je zatrpana primedbama jednih protiv drugih.“

Ti obaveštajni punktovi, dodaje, bili su veoma važni sve do 1942. godine, kada je Velika Britanija uspostavila stalnu misiju na teritoriji Jugoslavije.

„Nakon toga im više nije bilo bitno da kontrolišu punktove i oni gube značaj.“

• Berlin

Veliki broj špijuna tokom Hladnog rata preplavio je današnji glavni grad Nemačke, tada podeljen na dva dela – istočni i zapadni.

Između njih dugo je bio Berlinski zid, jedan od glavnih simbola sveta nastalog posle Drugog svetskog rata.

Istočni deo grada kontrolisala je socijalistička Istočna Nemačka, zemlja iza Gvozdene zavese, pod uticajem Sovjetskog Saveza, dok je zapadni deo grada bio prestonica Zapadne Nemačke, pod uticajem Amerike i NATO saveza.

Jednostavno, dva svetska bloka su tu imala „direktan kontakt kao nigde drugde“, piše Nemački muzej špijunaže.

Kako navode, najbolji izvor obaveštajnih podataka bili su – ljudi.

„Istočni Nemci koji su pobegli na Zapad bili su predmet pomnog ispitivanja o životu u bivšoj domovini“, navodi se na sajtu muzeja.

„Neki agenti su čak uspeli da ubede tek nedavno pristigle izbeglice sa istoka da se vrate u Istočnu Nemačku i tamo špijuniraju za njih“, dodaju.

Sve to Berlinu je donelo titulu špijunske prestonice, kako ju je 2013. nazvao Hans Georg Masen, tadašnji direktor nemačke obaveštajne službe.

Berlinski zid pao je 1989. godine, kada je Nemačka ponovo ujedinjena.

Grad se danas dobro seća špijunske prošlosti – toliko da je moguće ići na špijunske turističke ture, obilazeći ključna mesta na kojima su agenti dve strane delovali.

• Pilot špijunskog aviona U2 koga Amerika nije volela
• „Havanski sindrom“, agenti CIA i misterija mikrotalasa
• Pet najvećih mitova o Hladnom ratu
• Tajna stara 500 godina: Čega i koga se plašio jedan od najmoćnijih evropskih careva

• Beč

U julu 2010. godine u Beč, austrijsku prestonicu, sletela su dva aviona – jedan iz Njujorka, drugi iz Rusije.

U prvom, pristiglom iz Amerike, bilo je deset ruskih špijuna, a u drugom četvoro američkih agenata.

Svako je brzo prešao na drugu stranu, a ovo je bila jedna od najvećih špijunskih razmena još od Hladnog rata.

Uopšte ne čudi što je upravo Beč izabran za glavno mesto razmene, pisala je nekoliko godina kasnije BBC novinarka Betani Bel.

Kako navodi, Beč ima „dugu tradiciju kao leglo međunarodne špijunaže“, što se nastavilo do danas.

Jedan od glavnih razloga za to su položaj Austrije u srcu Evrope, kao i blizina Gvozdenoj zavesi tokom Hladnog rata, kaže austrijski istoričar Sigfrid Bir.

„Imati sedište u Beču tokom Hladnog rata za obaveštajne službe je značilo da lako mogu da organizuju sve vrste akcija u Jugoslaviji, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, čak i do Poljske“, izjavio je Bir 2018. za BBC.

„Austrijska vlada je bila isticala neutralnost, tako da je razvila atmosferu u kojoj su je svima bilo prilično udobno, a u kojoj su svi mogli da profitiraju.

„To je bio posao, znate… Špijunaža je bila posao. I dalje je. Ona dovodi u zemlju mnogo ljudi sa mnogo novca i podrške.“

• Ko je bio dvostruki agent Kim Filbi – engleski aristokrata i sovjetski špijun
• Gvozdena zavesa, metafora koja je podelila Istok i Zapad

Gvozdene zavese u Evropi danas nema, ali su špijuni ostali u Beču, koji je dom jedne od centrala Ujedinjenih nacija, kao i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE).

To znači da mnoge zemlje u Beču, pored ambasada, imaju i diplomatske misije u međunarodnim organizacijama, što špijunima daje imunitet i pokriće, kako je ranije pisao BBC.

U izveštaju austrijske Savezne kancelarije za zaštitu ustava i protiv terorizma (BVT) navodi se da je Austrija „omiljena zona operacija“ za strane špijune.

Oni navode i da je broj obaveštajnih agenata i dalje „visok“, a procenjuje se da je reč o „nekoliko stotina ljudi“.

Međutim, iz BVT-a su te 2018. naveli i da je „veći broj takozvanih obaveštajnih službi izvan zemalja Evropske unije u Briselu“ nego u Beču.

• Brisel

Te 2018. godine britanski mediji pisali su i o sumnji evropskih zvaničnika da su ih britanski agenti špijunirali.

Sve kako bi prikupili osetljive podatke pred Bregzit, referendum o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije, do čega je i došlo 2020. godine.

Međutim, kako piše Politko, za „veliki broj ljudi u briselskom krugu špijuniranje i prijatelja i neprijatelja je uobičajeni posao“.

Kako su naveli, Brisel je obaveštajnim agencijama meta iz više razloga, pre svega kao dom Evropske unije i NATO saveza.

Međutim, u njemu deluju i afričke i bliskoistočne bezbednosne službe, pre svega zbog velike dijaspore ljudi iz tih zemalja koji žive u belgijskoj prestonici.

„Iako je špijuniranja u Briselu uvek bilo, sa značajem rasta EU rastao je i broj ambasada u gradu, a samim tim i broj špijuna“, piše Politiko.

Toliko da neimenovani bivši zvaničnik belgijske obaveštajne službe smatra da se „Hladni rat vratio“.

Kako kaže, agenata u Briselu ima više nego u godinama pre pada Berlinskog zida.

„Kinezi, Rusi, Amerikanci i Marokanci su i te kako prisutni“ u Belgiji, rekao je on tada za Politiko.

Sve to znači da se diplomate u Briselu automatski ponašaju kao da ih neko svakodnevno posmatra, kaže Hauard Gutman, bivši američki ambasador u Belgiji.

„Ne postoji način da to sprečite, jednostavno morate da pretpostavite da vas u svakom trenutku Rusi i Kinezi slušaju“, izjavio je Gutman.

Toliko da, kako kaže, kada uveče ide u krevet, u šali govorio svima – „laku noć“.

Špijuni pred sudom

Iako u Srbiji nema sudskih procesa u kojima se pominju špijuni i obaveštajni agenti, na svetskom nivou je situacija prilično burna.

I u središtu većine slučajeva je – Rusija.

Nemačke vlasti uhapsile su krajem decembra čoveka iz njihove obaveštajne agencije zbog sumnje da je prenosio državne tajne Rusiji.

Dva brata iz Švedske, takođe radnici tamošnje obaveštajne službe, uhapšena su novembru zbog sumnje da su 10 godina špijunirali za Rusiju.

Završili su pred sudom, kao i Dejvid Smit, radnik obezbeđenja u britanskoj ambasadi u Berlinu, takođe optužen da je radio za Rusiju.

U septembru su američki vojni lekar i njegova supruga optuženi da su takođe špijunirali za Rusiju, kao i jedan nemački oficir.

Ipak, ima tu i drugih slučajeva.

U oktobru su i dvojica državljana Kine optužena u Americi da su kineski špijuni, što je Peking negirao.

Tokom 2022. bilo je novih dešavanja i u slučaju Edvarda Snoudena, nekadašnji saradnik američkih obaveštajnih službi.

Snouden je jedan od najpoznatijih uzbunjivača na svetu – 2013. godine objavio je podatke američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA), koja je nadzirala milione telefonskih zapisa Amerikanaca.

Američko pravosuđe Snoudena tereti za špijunažu, zbog čega on živi u egzilu u Rusiji, a u septembru 2022. dobio je i rusko državljanstvo.

A tu je i slučaj Pola Velana, bivšeg američkog marinca, osuđenog 2020. u Rusiji na 16 godina prinudnog rada zbog špijunaže.

On je uhapšen u hotelskoj sobi u Moskvi, gde je pronađena USB fleš memoriju za koju ruski zvaničnici tvrde da je sadržala državne tajne.

Sud u Moskvi proglasio ga je krivim zbog primanja poverljivih informacija.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]