Momo Karadarević već godinama je jedini profesionalni dimničar u Užicu, a iz milošte ga zovu Odžačarević.

Završio je saobraćajnu školu, ali je od 19 godina rešio da uči ovaj zanat od oca i polako krene s njim u jedinstveni posao – koji, kako se veruje, drugima donosi sreću.

„Nije to mala stvar, to je baš lepo i pozitivno.

„Gledao sam neku emisiju, gde britanska kraljica kad je njima na dvorcu bio zapušen dimnjak, kaže ‘evo sreće, evo nam ga odžačar'“, priča Karadarević sa osmehom za BBC na srpskom.

Srbija ima oko 200 dimničara, a potrebno je bar pet puta više, podaci su iz 2017.

Iako poput Deda Mraza unose radost, oni se ne spuštaju kroz dimnjak, ali se trude da bude prohodan.

Pored peći i kotlarnica, rade i u kuhinjama restorana – odmašćuju roštilje i ventilacije.

Karadarević ih čisti već tri decenije, radili su i zgrade, „dok je bilo srećno vreme“, danas su to više kuće koje se greju na drva ili ugalj ili pripremaju alternativu za struju.

Rat u Ukrajini

To je sezonski posao od jeseni do maja, ali ove godine, zbog ruskog napada na Ukrajinu i energetske krize, već od sredine avgusta rade punom parom.

„Sad vidim da su se ljudi uplašili i ima baš dosta posla.

„Zovu ljudi i koje nisam ranije viđao, ne samo oni kojima sam održavao“, kaže Karadarević.

Momo Karadarević je jedini užički profesionalni odžačar, iz milošte ga zovu Odžačarević

U gužvi su ovih dana i odžačari u Beogradu – ima više poziva, nego u isto vreme prošle godine, kažu iz komunalnog preduzeća Dimničar.

„Kako su najavljivali da neće biti struje, gasa, mnogo više ljudi razmišlja da se obezbedi.

„Još u martu sam bio kod jedne žene koja se pripremala, čim su najavili, zvala nas da proverimo dimnjak i pita kakvu peć može da uzme, iako ima radijatore i sve“, kaže Srđan Mančić, beogradski odžačar sa 27 godina iskustva.

Školovao se za metaloglodača, a onda se prekvalifikovao za mehaničara termoenergetskih postrojenja.

Iak je u to vreme bilo i škola za odžačare, ni njegovom kolegi Slobodanu Suziću to nije bio prvi izbor.

Dugo je odbijao predlog rođaka da bude dimničar, ali na kraju pristao da proba.

„To je bilo 1987. i evo još probam, zavoleo sam ovaj posao“, kaže Suzić kroz smeh.

Ovaj donekle prljav posao podrazumeva da ulaze u podrume, tavane, čiste garež i „udišu svašta“.

Uprkos tome, dok razgovaramo u kancelariji komunalnog preduzeća Dimničar na Slaviji, obojica su u crnim kombinezonima i spremni na „gotovs“ za teren.

Vole što što im posao nije kancelarijski, već idu napolje i upoznaju sa ljudima.

To je Mančiću pružilo priliku da sretne i brojne političare, kao i veliku glumačku zvezdu Milenu Dravić.

„Ona je bila normalna žena, iako je glumica i zvezda.

„Odete kod nekog drugog, ko nije ništa takvo, a bude kao da je sišla s neba“, kaže Mančić.

Taj rad sa ljudima istovremeno im je i najkomplikovaniji deo posla.

Dok neki traže mlade i mršavije dimničare, drugi misle da bolje od majstora znaju šta treba da radi.

Pojedini koji žele uslugu sad i odmah, spremni su i da slažu da imaju malu decu.

Tad odžačara, umesto mladih roditelja i plača beba, na vratima dočeka „bradonja sa šarplanincem“.

„Propeo mu se na leđa, a njušku ovako izbacio ka meni“, opisuje Suzić neobičnu scenu, pokazajući rukama.

„Kad je vezao psa, pitam ga u razgovoru onako, gde su deca, kaže ‘pa nemam, imam još jednog psa'“, prepričava crnokosi čovek u pedesetim godinama.

Bilo je slučajeva gde korisnici žele da dimničari prenose poruke ostalim komšijama, a jedno od bizarnijih je zahtev da, poput kučića, „mirišu po spratovima ventilacije“ i nađu gde je zapušenje.

Novopečeni bogataši sa luksuzno uređenim stanovima umeju nekad da im brane da operu ruke u kupatilu, a deo mušterija traži da se izuju, iako su im cipele deo radne i zaštitne uniforme – „da ne prljaju kuću“.

Suzić je imao slučaj čoveka u beogradskoj Sremčici koji je poređao novine po podu, kuda sme da se hoda, ali ga i na vratima sačekao sa dva para papuča u rukama – jedne da nosi po kući, druge po tavanu.

„Ima i divnih ljudi, koji imaju obzira.

„Uđete kod bake, ona bi vam i dušu dala, časti vas, hoće kafu da skuva“, kaže Mančić.

Četka i alat i simbol sreće

Pojedini se više brinu za krov, nego za čoveka, priča i Momo Karadarević.

„Ja se popnem na krov, on strm i gledam kako da dođem do dimnjaka, a meni baba kaže ‘joj, sine, pazi mi na crep’.

„Crep je 20-30 dinara, ali ona ne kaže ‘majstore, čuvaj se prvo ti'“, kaže on.

I dalje koristi stare alatke, mada se za taj posao upotrebljavaju i rotor mašine.

On nije siguran u njihovu efikasnost.

„Dok rukama i četkom ne kreneš, ne možeš ništa da uradiš“, kaže iskusni majstor.

Mnogima deluje jednostavno to što odžačari rade, „mlatnu četkom i uzmu lovu“, ali posao je vrlo zahtevan.

Jednom se desilo da je na tavanu čovek stavio karton na rupu, gde je Momo gazio i propao.

Spasio se tehnikom na kojoj bi mu i nindže pozavidele.

„Sreća, ja bio snalažljiv i raširio ruke na one grede i tako sam se zadržao.

„Zato, opet kažem, najvažnije je kad izađete na krov i odete do dimnjaka, da vidite da se on ne klima, pa da sletite zajedno sa dimnjakom“, opisuje Karadarević.

Ipak, uvek se trudi da uradi posao kako valja, ali ne daje garancije nikome, jer ne zna šta ljudi mogu da lože, poput plastike.

„Nemaština je, ljudi kupe drva u decembru, ona vlažna.

„Uveče zatvaraju cugove, da ujutro imaju žara, onda se gore u odžaku pravi smola i tako se pravi problem“, opisuje užički majstor.

Cug je otvor u peći kojim se kontroliše dovod vazduha.

Ljudi o tome brinu, tek kad zagusti ili počne hladno vreme, dodaje.

Retko ko svake godine održava i misli o grejnoj sezoni u leto.

„Kad im je frka i kad se otpuši kažu ‘joj iduće godine ćemo te zvati ranije’, piši propalo.

„Kad ugreje mangupska furuna (sunce) leti, niko ne zove“, kaže Karadarević.

Naslednika nema

Od ovog posla može da se zaradi, ali ne može se „od toga obogatiti“, dodaje.

Mlađih nema koji bi nasledili.

U beogradskom preduzeću Dimničar je zaposleno pedesetak majstora.

Kad oni odu penziju, pitanje je kako će preduzeće nastaviti da radi.

Na njihove pozive i konkurse se malo mladih odazove, koji su spremni da ostanu duže.

„Od sve te dece, proteklih godina zadržao se samo jedan kolega koji ima oko 35 godina“, kaže Irena Kulić, portparolka Dimničara.

„Lakše im je da se iz škole zaposle u kladionicama, ti poslovi su postali popularni“, navodi ona.

Ne samo da nema đaka koji žele da uče za to, nego nema ni škola za dimničare, kaže Milorad Antić iz Foruma srednjih stručnih škola.

„Sreća je uvek bila kad vidite dimničara, a za obrazovanje dimničar ne postoji.

„Nit ima škola, niti ima nastavni program po kojim bi moglo da se radi“, kaže Antić.

I tako je godinama unazad.

Postoje samo kursevi koji moraju da se plate, a nedostatak kadrova koji „nisu samo priučeni“ je hronični problem, dodaje.

Predlaže da se mladima ponude stipendije za to zanimanje ili da se omogući da uz dimničarski zanat, nauče i druge veštine poput zidanja dimnjaka i još neke srodne.

„To bi im bilo 2 u 1 ili 3 u 1, još kada bi se dalo ljudima koji otvore zanatsku radnju da pet ili 10 godina ne plaćaju porez, da nešto i zarade, imalo bi majstora.

„Nadležni u Vladi ili Privrednoj komori Srbije treba da motivišu ljude i za ta lepa zanimanja, ne mogu svi da budu menadžeri i IT sektor“, kaže Antić.

Sličan problem postojao je i pre skoro sto godina.

Kada su se 1933. u Kraljevini Jugoslaviji žalili da ne postoji nijedna stručna škola za dimničare, naveden je primer Nemačke gde ih je bilo 18.

Bila je po jedna škola na svakih 3,5 miliona stanovnika, a 13 miliona Jugoslovena je to još čekalo, navodi se u knjizi Dimničarstvo i gasne instalacije, profesora Martina Bognera.

Takvo stanje se promenilo za vreme komunističkih vlasti, a od savremenih balkanskih država za dimničara se možete školovati u Hrvatskoj.

Figura u Dimničaru — Figura u komunalnom preduzeću Dimničar, uz moto Uvek na vrhu“

Zanat izumire je i u užičkom i zlatiborskom kraju, gde Momo Karadarević radi.

„Niko mi se nije javio ko bi da uči, kako ja sad nekog učim i pošaljem na krov.

„Vodio sam bratanca nekad, ali vidim da je nezainteresovan i da ima druga posla“, kaže Karadarević.

On je, kaže, od „ćaleta“ naučio ne samo kako da se vešto i bezbedno popenje na krov i otpuši dimnjak, već i da stigne tačno na vreme i izgradi odnos s mušterijom, što su važne životne lekcije.

Plus, samom pojavom nekome možda donese sreću.

Ljudi se hvataju za dugme kad ga vide, ali je to običaj novijeg datuma, kaže.

„Ja kad sam bio mali, hvatao sam se za dugme kad naiđe pop.

„Znam da se sa četke skidaju dlake, to je bila neka sreća kad naiđe odžačar, a za dugme mislim da je glupost, ali ne mogu da objašnjavam“, kaže uz osmeh Karadarević.

Možda će vas zanimati i ovaj video