U malom mestu u Banatu, koje živi od poljoprivrede, slikarski zanat prenosi se s kolena na koleno.
Kovačica kod Pančeva ima 26.000 stanovnika i većinski je naseljena Slovacima, a u poslednjih osam decenija dala je pedesetak priznatih slikara, proslavljenih u čitavom svetu.
„Naše mesto je kolevka slovačkog naivnog slikarstva koje je posebno po tome što samouki umetnici slikaju prizore iz svakodnevnog života sela“, kaže Ana Žolnaj Barca, direktorka Galerije naivne umetnosti u Kovačici, za BBC na srpskom.
- Šta je UNESKO i šta je od srpskog nasleđa na listi svetske kulturne baštine
- Putevi osporavane slikarke Nadežde Petrović – „Za sve se traži vremena, za vaspitanje publike malo duže“
- Sava Šumanović: Slikar koji je slavio život, a doživeo surovu smrt
Ipak, naivno slikarstvo nije rezervisano samo za priznate slikare – mnogi Kovačičani rado uzimaju četkicu u ruke.
„Baš kao što većina kovačičkih umetnika ne živi od umetnosti i bavi se poljoprivredom, tako se mnogi u slobodno vreme bave slikanjem – može se reći da je to hobi čitave zajednice“, dodaje Žolnaj Barca.
Jedinstvenost fenomena potvrđuje i to što je nedavno prihvaćena kandidatura Srbije da slovačko naivno slikarstvo upiše na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, a konačna odluka očekuje se tokom 2024. godine.
Prema podacima poslednjeg popisa, u Srbiji žive skoro 42.000 Slovaka, koji imaju status nacionalne manjine.
Samouki slikari
Zidovi ateljea u kući šezdesetosmogodišnje slikarke Zuzane Vereski oblepljeni su posterima sa njenih izložbi.
Dela ove umetnice putovala su na pet kontinenata.
„Ovaj poster je iz Amerike, a ovaj drugi iz Japana“, provodi nas kroz veliku sobu sa štafelajem u sredini.
Vereski se ponosi time što je samouka slikarka.
„Kovačičko naivno slikarstvo se ne uči u školi, ono se prenosi s kolena na koleno.
„Odrasla sam na selu, moji roditelji su bili obični paori, živeli smo siromašno, i nikada se nisam školovala za to kako da postavim sliku“, priča slovačkim akcentom.
Seća se da je kao devojčica crtala „prutićem u prašini“, odrastajući u Padini, jednom od osam sela opštine Kovačica.
Jednog dana, kada je imala „13 ili 14 godina“, otac ju je u odveo u atelje Martina Jonaša (1924-1996), jednog od utemeljivača kovačičkog slikarstva.
„Tada sam prvi put videla štafelaj i toliko sam se oduševila da sam odsekla parče platna od mamine podsuknje čim sam došla kući.“
Tako je nastala njena prva slika koja danas ima izdvojeno mesto u kućnom ateljeu.
Prikazuje dvoje mladih koji se drže za ruke i šetaju pored reke.
„Verovatno sam bila malo zaljubljena kada sam to naslikala“, kaže, osmehujući se poput devojčice.
Uspeh je došao ubrzo posle prve samostalne izložbe, koju je imala 1984. godine u Galeriji naivne umetnosti u Kovačici.
Do kraja te decenije, njena dela putovala su u razne delove sveta, a na vrata njenog doma pokucao je menadžer britanske princeze Dajane.
„Otkupljene su tri slike, ali ne znam šta je danas sa njima“, dodaje.
Vereski kaže da je itekako vezana za sopstvena dela, a u kućnom fondu ima 57 slika, koje nisu na prodaju.
Svaka od njih priča priču iz života Slovaka u Kovačici i okolini.
‘Poljoprivrednici sa slikarskim četkicama’
Vereski je jedna od dvadeset i dvoje priznatih slikara iz Kovačice, članova Galerije naivne umetnosti (GNU), koji i dalje stvaraju.
Većina ima dugačak staž – najstarija slikarka Katarina Karličkova ima 87 godina, a najmlađa je četrdesetogodišnja Marina Petrikova.
Od 1939. godine, koja se smatra početkom slovačkog naivnog slikarstva, u članstvo GNU primljeno je 47 slikara, navode iz ove institucije.
Sve je počelo u lokalnom domu kulture, priča Žolnaj Barca.
„Jedni su igrali šah, drugi su vezli, a treći su sa raznih razglednica koje su stizale u Kovačicu preslikavali afričke životinje, italijanske gondole i slične prizore.
„Prve slike na platnu nastaju 1953. godine, kada počinje da stvara Martin Jonaš, jedan od najistaknutijih predstavnika naivnog slikarstva ne samo u Kovačici, već i u celom svetu“, dodaje.
Jonaš je za sopstveni rad osvojio brojna međunarodna priznanja,
Između ostalog, 1978. godine je podelo zlatnu medalju sa Salvadorom Dalijem na međunarodnoj izložbi crteža u Italiji.
Dali je bio španski slikar i jedan od najznačajnijih svetskih predstavnika nadrealizma.
Tridesetak slika Martina Jonaša u privatnoj kolekciji u Kovačici čuva Jan Čeh, prvi direktor GNU, koji u kulturi radi više od pola veka.
„Jonaš je bio moj lični prijatelj, koji me je spontano uveo u kolekcionarstvo, tako što mi je poklanjao slike i poveravao mi organizaciju izložbi“, priča za BBC na srpskom.
Jedna od kuća u njegovom dvorištu, u centru varošice, danas predstavlja najveću privatnu kolekciju slovačke naivne umetnosti.
Kolekciju je simbolično nazvao „Uramljene uspomene“.
„Srećan sam što sam imao priliku da budem svedok razvoja naivnog slikarstva Kovačice.
„Pamtim vreme kada su mnoga deca od 12 godina imala po jednu malu motiku, kojom su okopala kukuruz, pa tako i mnogi naši umetnici – bili su poljoprivrednici koji su uzimali četkicu u ruke“, dodaje.
Jonaša pamti kao „jednostavnog čoveka, veoma štedljivog i jednog od retkih koji su uspeli da žive od slikarstva nakon što su se proslavili“.
„Ipak, uvek se trudio da umetnost učini pristupačnom za sve.
„Pošto je znao da ne može svako da priušti ulje na platnu, radio je grafike, koje je štampao u stotinak primeraka, potpisivao i prodavao po malim cenama“, kaže.
Značajno mesto kako u Galeriji naivne umetnosti, tako i u Čehovoj privatnoj kolekciji, ima slikarka Zuzana Halupova (1925-2001).
„Na većini slika prikazivala je Katku – devojčicu u ružičastoj haljini, i govorila da je to njeno izmišljeno dete, jer vlastito nije imala“, pojašnjava kolekcionar.
Kako su Slovaci došli u Vojvodinu?
Slovaci su na područje Kovačice došli 1802. godine, po ukazu habzburških vladara, kako bi branili tadašnju banatsku vojnu granicu sa Osmanskim carstvom.
„Do danas, očuvali smo veru, običaje, tradiciju i jezik“, priča Žolnaj Barca.
Napominje da u Kovačici danas postoje osnovna škola i gimnazija, sa odeljenjima na slovačkom jeziku.
Slovaci žive i drugim delovima Srbije, pretežno u Vojvodini, a status nacionalne manjine imaju od 1963. godine.
Dok u Kovačici i okolnih osam sela živi nešto manje od 26.000 ljudi, u samoj Kovačici nema ni 6.000 stanovnika.
Kovačica je udaljena samo 48 kilometara od Beograda i 34 kilometra od Pančeva i ima železničku, ali nema autobusku stanicu.
Pojedini stanovnici ušorenih kuća, koji se ne bave poljoprivrednom, svakodnevno putuju na posao u Pančevo i Beograd.
Isto je i sa đacima, koji se školuju većim mestima, pa se neretko mogu videti grupice kako čavrljaju, čekajući autobus na jednom od dva stajališta u Kovačici.
Kakva je budućnost slovačke naive?
Najmlađa slikarka iz Kovačice, koja je do sada održala samostalnu izložbu, rođena je 1995. godine.
Stefani Husareva kaže za BBC na srpskom da ne pamti radove u polju pre poljoprivrednih mašina, što je česta tema slovačkih naivnih slikara.
„Prizori koje vidim na slikama umetnika starije generacije poznati su mi samo iz priča moje bake“, priča dvadesetosmogodišnjakinja, koja je trenutno na master studijama programiranja.
Ipak, kaže da se za sada nije usudila da naslika traktor ili kombajn – česte prizore na savremenoj njivi.
„Nikada nisam videla takav prizor na slici slovačke naive i pribojavam se reakcija kada bih tako nešto uradila“, dodaje.
Husareva se za slikanje se zainteresovala posmatrajući tetku, koja je povremeno slikala iz hobija, a prvi štafelaj kupila je od komšija.
Nije članica Galerije naivne umetnosti, a iz ove institucije kažu za BBC konkurs za prijem u članstvo nisu raspisivali već osam godina i da „čekaju pravi trenutak“.
- Umetnički život Doma Narodne skupštine Srbije o kojem se malo govori
- „Bol, oproštaj, bratstvo ili izdaja“: Kako je došlo do „poljupca“ Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija
Tako je Husareva samostalnu izložbu održala 2022. godine u privatnoj Galeriji Babka u Kovačici.
Iz GNU objašnjavaju da su osnovne tehnike u slovačkom naivnom slikarstvu ulje na platnu i ulje na staklu, ali Husareva se usudila da iskorači iz okvira tradicije.
„Volim da radim na platnu, ali volim i da crtam na tabletu – mnogo je praktičnije, nema nereda, nema potrebe za udisanjem boja“, dodaje.
Na izložbi je prikazala i tri digitalno urađene slike, a kaže da su mnogi u publici time bili zbunjeni.
„Većina je mislila sam ih naslikala četkicom, fotografisala, a onda odštampala fotografije“, kaže.
Husareva, koja ima mlađu sestru tinejdžerku, kaže da među mladima postoji interesovanje za slovačko naivno slikarstvo, ali da je ono obojeno savremenim tehnologijama.
„Mnogi imaju aplikacije na telefonu, žvrljaju i crtaju na njima“, dodaje.
Dok Husareva kaže da mašta o tome da slovačka naiva izađe van ustaljenih okvira, neki priznati umetnici već prelaze granice.
Iz hrpe papira u ateljeu, Zuzana Vereski vadi primerak časopisa „Ekopedija“ iz 2021. godine, na čijoj je naslovnici njena slika – prizor iz Kovačice, sa savremenim, čeličnim vetrenjačama u pozadini.
„Treba da slikamo sve što nas okružuje – tako smo u Kovačici oduvek radili“, kaže Vereski.
Pogledajte video: „Naučio sam da crtam fotorealistične portrete“
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
