Istoričar Stevan K. Pavlović bio je kosmopolita i Evropljanin koji je govorio da je Jugosloven po rođenju, Srbin po porodičnom poreklu, Britanac po državljanstvu i Francuz po kulturnom afinitetu.
Jedan od svetski najpriznatijih i najuglednijih istoričara jugoistočne Evrope, profesor emeritus istorije Balkana na univerzitetu u Sautemptonu, u Engleskoj, preminuo je krajem januara u 89. godini.
Njegovi radovi iz istorije Srbije, Jugoslavije i Balkana se izdvajaju originalnim tumačenjima, osećajem za širi kontekst i za detalj, i prepoznatljivim, elegantnim stilom kojim je pisao, na nekoliko jezika.
Profesor Pavlović se držao izvan, i iznad, ideoloških i nacionalističkih tumačenja koja su dominirala istoriografijom tokom Hladnog rata i za vreme i posle ratova za jugoslovensko nasleđe.
Znao je u šali da kaže da je oženjen Francuskom (ime njegove žene je Frans) i da je celog života je imao ljubavnu aferu sa Francuskom (misleći na zemlju).
- „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio“: Milovan Đilas – priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
- Milunka Savić i Flora Sands – žene koje su zajedno ratovale za Srbiju
- Milovan Đilas: „Crnogorac, Srbin i Jugosloven koji po značaju daleko prevazilazi jugoslovenske okvire“
Imao je i poseban afinitet prema Italiji.
Jednom mi je rekao da je izjavom da je Rim lepši od Pariza naljutio neke članove njegove beogradske porodice, koji su uglavnom školovani u Francuskoj.
Možda su jedino Pavlovićeva lična skromnost i ljudska toplina mogli da se mere sa njegovim briljantnim umom.
Džentlmen sa šeširom
Bio je čovek ogromne erudicije i kulture koja je inspirisala, a da pritom nije druge činila da se osećaju nesigurnim i manje vrednim.
Profesor Pavlović je sa svima razgovarao kao sa sebi ravnima, uključujući i nas koji to nismo bili.
Koliko znam, nije se pokajao što je ranije otišao u penziju, ali je i dalje voleo da razgovara sa mlađim kolegama i studentima.
Rado je prihvatao pozive da održi gostujuća predavanja mojim studentima u Londonu.
Često se setim kako se posle jednog predavanja pridružio studentima koje sam, zbog velikog broja, podelio u tri manje seminarske grupe.
Proveo je celo popodne sedeći i diskutujući sa studentima, ponašajući se kao jedan od njih, što je značilo i da je mene tretirao kao njegovog profesora.
Nije tražio nikakvu finansijsku nadoknadu – ne samo zato što je znao da britanski univerziteti nemaju novca – ali je prihvatio da ga vodim na večeru u obližnji turski restoran; smatrao je da se u Londonu najbolje jede u ‘turskim kafanama’.
Bio je to jedan od retkih slučajeva kada mi je dozvolio da platim večeru ili ručak.
Voleo je da časti prijatelje, a posebna iskustva su bile večere u londonskim restoranima na Svetog Nikolu, njegovu slavu, na koje su Frans i on pozivali posle jutarnje posete srpskoj crkvi u Londonu.
Posebno je vodio računa o stranim studentima koje su Frans i on pozivali na večere da ne bi proveli praznike sami u domovima.
Bio je izuzetno šarmantan džentlemen starog kova.
Visok, uvek elegantno obučen, hodao je sa štapom i podizao šešir dok bi uz blagi naklon pozdravljao poznanike.
Kada je otišao u penziju, kolege bi ga viđale kako svakog jutra odlazi do lokalne trafike – živeo je u blizini univerziteta – da kupi pariski Le Mond.
Često je čitao i londonski Indipendent, a vikendom Fajnenšel Tajms, zbog odličnog kulturnog dodatka.
Čuvao je isečke zanimljivih članaka iz novina i slao fotokopije prijateljima.
Sačuvao sam neke od isečaka, sa njegovim komentarima na marginama.
Voleo je da reciklira stare koverte i greškom neoverene poštanske marke.
Diplomatsko poreklo
Rođen je 7. septembra 1933. u Beogradu, tada prestonici Kraljevine Jugoslavije, u porodici srpskih i jugoslovenskih diplomata i činovnika.
U nemačkim dokumentima je jednom od predaka prezime transkribovano u ‘Pavlowitch`, kako je i Stevan pisao svoje prezime – osim kada je pisao na srpsko-hrvatskom.
Deda po ocu, koji se takođe zvao Stevan, bio je član jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira u Parizu, kao šef kabineta Ante Trumbića, prvog ministra spoljnih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Deda po majci profesora Pavlovića je bio Stevan Đukić, naslednik drvarske trgovine i glavni blagajnik u Narodnoj banci.
- Petar Prvi Karađorđević – mondenska mladost, kraljevska starost
- Sahranjen Đorđe Balašević – Panonski mornar koji je „pesmom spasavao svet“
- Odlazak Dušana Mašića – veliki gubitak za novinarstvo
Mladi Stevan je proveo veći deo detinjstva izvan Jugoslavije.
Njegov otac Kosta je službovao u jugoslovenskom poslanstvu, zatim ambasadi u Bukureštu, u vreme kada je za (prvog jugoslovenskog) ambasadora postavljen Jovan Dučić 1938. godine.
Kosta će kasnije da napiše izvanrednu i prilično kritičnu biografiju Dučića.
Posle okupacije i podele Jugoslavije u aprilu 1941, Pavlovići su se našli sa izbeglom vladom u Londonu.
Za vreme vlade Slobodana Jovanovića (1942-43), Kosta Pavlović je bio njegov šef kabineta.
Posle rata, Kosta je ostao u Londonu, pored Slobodana, koji je osnovao Jugoslovenski narodni odbor sa ciljem da okupi viđenije političke emigrante.
Kasnije je radio kao bibliotekar Slovenske biblioteke univerziteta u Kembridžu, gde je predavao srpsko-hrvatski jezik.
Pored knjige o Dučiću, napisao je i nekoliko vrednih radova iz diplomatske istorije.
Ipak, tek će njegov sin da ostvari naučnu karijeru istoričara.
U ličnoj arhivi piše da je Stevan 1956. diplomirao istoriju na univerzitetima u Lilu, Parizu (Sorboni) i Kraljevskom koledžu Univerziteta u Londonu.
Tamo mu je predavao tada mladi docent Majkl Hauard, koji se smatra utemeljivačem savremene vojne istorije i kasnije predavač i na univerzitetima Oksford i Jejl.
U memoarima objavljenim 2006, Hauard se seća Stevana Pavlovića kao jednog od njegovih prvih studenata koji su kasnije ostvarili uspešne akademske karijere.
Stevan je zatim upisao poslediplomske studije na Školi za slovenske i istočnoevropske studije na Univerzitetu u Londonu, gde je prijavio tezu o uspostavljanju srpsko-engleskih diplomatskih odnosa i rivalstvu Rusije i Engleske na Balkanu tokom 1830-ih.
Inspiraciju da istraži ovu temu i verovatno prve smernice dao mu je tada već sasvim ostareli Slobodan Jovanović, koji je preminuo krajem 1958. godine.
Zvanični mentori su mu bili Hju Siton-Votson, sin čuvenog istoričara Roberta Vilijama Siton-Votsona, i Filis Oti.
„Razgovarali smo o svemu osim o tezi i obično sam ja plaćao račun jer bi Siton-Votson redovno zaboravljao novčanik“, kasnije mi je pričao Pavlović.
Filis mu je pomogla da popravi engleski, tada još pod uticajem francuskog.
Tokom studija se izdržavao istraživajući za druge u britanskim i francuskim arhivama.
Radio je i kao prevodilac sa ovih jezika.
Verovatno je iz finansijskih razloga 1958. prihvatio zaposlenje u službi za odnose sa javnošću švedske kompanije Atlas Kopko, s kojom je bio na Svetskoj izložbi u Briselu.
Narednih godina je živeo u Stokholmu i Milanu, u vreme kada je njegov poslodavac obavljao poslove kopanja tunela kroz Monblan.
Puno radno vreme i obaveze na poslu mu nisu dozvolili da formalno završi doktorske studije u Londonu, pa je rad, koji je inače po svemu ostalom zadovoljavao kriterijume za doktorat, predao kao magistarsku tezu.
Teza je kao knjiga Anglo- Russan Rivalry in Serbia,1837-1839, objavljena u Parizu, i danas je ključna za razumevanje ovog perioda srpske istorije.
Vraća se Britaniji, i karijeri istoričara, 1965. godine, kada je dobio mesto docenta istorije na Univerzitetu u Sautemptonu.
Počasni doktorat u penziji
Pavlović mi je pričao da se u Britaniji tada smatralo da je doktorska titula u društvenim naukama bio nemački, ili možda američki, običaj, pomalo stran britanskim univerzitetima, gde se nekada sa podsmehom gledalo na doktorante kao na večite studente koji nisu uspeli da pronađu posao.
Iako je danas u Britaniji doktorat obavezan preduslov za akademsku karijeru, i dalje se smatra nepristojnim isticati naučne titule.
Ne računaju gostujuće profesure na univerzitetima u Parizu i Firenci, Pavlović je čitav radni vek je proveo u Sautemptonu.
Zahvaljujući njemu, ovaj inače odlični britanski univerzitet, našao se na međunarodnoj mapi balkanske i istočnoevropske istoriografije, i danas ima impozantnu biblioteku za Balkan.
Otišao je u ranu penziju 1996. godine, delimično i zbog rastuće birokratije i raznih ‘evaluacija’, kao jedan od samo dvojice istoričara Balkana u Velikoj Britaniji – drugi je bio Ričard Klog.
Nekoliko godina kasnije, dobio je počasni doktorat univerziteta Kingston u Londonu.
Na ceremoniji dodele, u šali je rekao da će konačno moći da sluša kako ga kolege iz istočne Evrope oslovljavaju sa ‘prof. dr’, a da pritom ne crveni od stida.
Već drugom knjigom, istorijom Jugoslavije, koja je objavljena u Londonu i Njujorku 1971. godine, Pavlović se izdvojio kao vodeći među istoričarima svoje generacije.
Knjiga sadrži izvanredno sažeta tumačenja međuratnog i ratnog perioda; bila je to i prva istorija Jugoslavije koja je analizirala tada najnovije događaje, tokom, pokazaće se kasnije, ključnih 1960-ih godina.
Pavlovićeva tumačenja istorije Drugog svetskog rata se nisu uklapala u tada dominantne, zvanične interpretacije u Titovoj Jugoslaviji, ali i na mnogim zapadnim univerzitetima, još manje u nacionalisitčke, emigrantske narative.
Pavloviću su bile srodne ideje pro-demokratske srpske i jugoslovenske emigracije, a u Jugoslaviji je pratio rad disidenata Milovana Đilasa i Mihajla Mihajlova.
Pisao istoriju Jugoslavije i Srbije
Pavlovićeva istorija Balkana (A History of the Balkans, 1804-1945, 1999) ga je i definitivno svrstala u vodeće svetske istoričare Balkana.
Manje poznata, ali odlična knjiga njegovih ranije objavljenih naučnih članaka Unconventional Perceptions of Yugoslavia, 1940-1945, dobar je primer njegove interpretacije ovog perioda.
Usledila je tematska istorija Jugoslavije The Improbable Survivor: Yugoslavia and its Problems, 1918-1988, a zatim i kratka biografija Tita 1992. godine (Tito, Yugoslavia’s Great Dictator: A Reassessment).
Deset godina kasnije, izašla je njegova sažeta istorija Srbije (Serbia: The History behind the Name), koju je opisivao kao ‘istorijski esej’.
Poslednju knjigu, istorija Jugoslavije u Drugom svetskom ratu (Hitler’s New Disorder: The Second World War in Yugoslavia), objavio je 2008. godine, a nedavno je dobila novo izdanje.
Pored engleskog, pisao je i na francuskom, italijanskom i srpsko-hrvatskom; čitao je i rumunski i španski, razumeo je nemački, ali se nikada nije hvalio impresivnim poznavanjem jezika.
Naša zajednička prijateljica Italijanka mi je rekla da iz prepiske sa Pavlovićem nije mogla da zaključi da mu italijanski nije bio maternji jezik.
Bijou d’art (1978), biografiju Božidara Karađorđevića, ‘pariskog umetnika i balkanskog kneza’, napisao je na francuskom. Nedavno je objavljena i na srpskom jeziku,
Ovo malo remek delo je istovremeno i društvena i kulturna istorija Evrope 19. veka, pisana kroz perspektivu evropske periferije i istočnoevropskih emigranata u Parizu.
Za svakoga ko želi da ozbiljno izučava istoriju Jugoslavije i Balkana, koje je Pavlović uvek stavljao u širi, evropski kontekst, njegove knjige i brojni članci i poglavlja u zbornicima su nezaobilazno štivo.
Lično bih preporučio i njegove izvanredne, uvek sažete i analitički pisane prikaze knjiga, kojima je davao poseban značaj.
Govorio mi je da se po rubrici prikaza knjiga može oceniti kvalitet naučnih časopisa.
Pavlović se konačno vratio u Beograd tokom 1990-ih, nakon što su mu vrata srpske istoriografije otvorili Andrej Mitrović i Branko Petranović.
Bez formalnog priznanja
Srpsko izdanje i promocija njegove istorije Balkana (Klio, 2004) izazvale su priličnu pažnju stručne i šire publike.
Međutim, kao i Trajan Stojanović, još jedan briljantni istoričar srpskog porekla koji je studirao u Francuskoj i ostvario zavidnu akademsku karijeru na Zapadu, Pavlović je ostao na margini srpske i jugoslovenske istoriografije, makar one zvanične.
Pavlović nikada nije bio zainteresovan za samopromociju, nije jurio medalje i priznanja, ali koliko drugih, ne samo malih, naroda bi sebi mogli da dozvole da u svoje akademije nauka ne prime ovako velike, svetski poznate istoričare, ili im na neki drugi, prikladni način, odaju priznanje?
Bio je član brojnih doktorskih komisija i posle penzionisanja.
Do pre otprilike osam godina nisam ništa objavio, a da on nije pročitao.
Popravljao je moj engleski i uvek imao korisne komentare i pitanja.
Njegov sin Kosta, koji je takođe studirao istoriju u Oksfordu i Parizu, nastavlja da neguje vrstan, ‘pavlovićevski’ stil pisanja.
Kako mu se zdravstveno stanje pogoršavalo, profesor Pavlović je prestao da piše.
U proleće 2015, Frans i on su se preselili na Mauricijus, u njeno rodno mesto Kap Malere.
Posetio sam ih početkom 2016. godine.
Još smo mogli da razgovaramo, uglavnom o temama iz jugoslovenske istorije.
Nije se odvajao od torbe u kojoj je nosio tri knjige koje je istovremeno čitao, među njima i (Marsela) Prusta na francuskom originalu, olovke i notes.
Ostavio mi je privatnu biblioteku, čiji sam deo poklonio, uz Kostinu pomoć, biblioteci Goldsmitsa, koledža univerziteta u Londonu na kom predajem, gde studenti i istraživači danas mogu da konsultuju knjige iz specijalne kolekcije nazvane po Stevanu K. Pavloviću.
O ovom članku
Ovu analizu BBC je naručio od stručnjaka koji radi za spoljnu organizaciju.
Dejan Đokić je istoričar i profesor sa koledža Goldsmits Univerziteta u Londonu i naučni saradnik Fondacije Liverhjum.
Možda će vas zanimati i ova priča
Pratite nas na Fejsbuku,Tviter i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
