Osam minuta.

Toliko je Dejan Zejnula čekao da neko iz Hitne pomoći u Beogradu podigne slušalicu, pošto se njegova supruga srušila u dvorištu.

U tom trenutku, Merita Bekirovski ima 43 godine, povraća i ne može da govori.

Dve i po godine ranije, imala je emboliju pluća.

Sve to Zejnula govori u slušalicu.

Iz Hitne pomoći ga upućuju na najbliži dom zdravlja, a tamo kažu da ponovo okrene 194.

„Dok sam čekao da mi se prvi put jave, samo sam razmišljao šta je sa njom, gde je sin, da li je video da joj je loše.

„A u isto vreme sam bio i zapanjen što se niko ne javlja“, priča Zejnula za BBC na srpskom.

Ekipa ovog puta stiže. Između drugog poziva i njihovog dolaska prošlo je sat vremena.

Njegova supruga umrla je u sali za reanimaciju Urgentnog centra.

Zbog njene smrti, Zejnula je osnovao pokret Pravo na život – Meri sa jednim ciljem: da se u Srbiji donese Zakon o hitnoj medicinskoj pomoći.

Pripremio je sa lekarima predlog zakona kojim bi se ustanovila jasna pravila prijema poziva i svih postupaka koji slede po podizanju slušalice i rešilo pitanje nedostatka ekipa koje mogu da izađu na teren.

„Pokrenuo sam inicijativu kako bi hitna medicinska usluga bila dostupna svima, služba efikasnija, a slučajevi poput ovog kakav se desio mojoj supruzi, sve ređi“, kaže Zejnula.

Pružanje hitne medicinske pomoći pominje se samo u nekoliko rečenica Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Ne postoje obavezna pitanja koja se postavljaju po prijemu poziva, niti jedinstvena procedura o određivanju hitnost slučaja i izlasku ekipe na teren.

Zato se lekari oslanjaju na iskustvo, ali mnogi od njih su početnici, a u nekim službama se na telefon javljaju i nemedicinski radnici.

Zejnula je nacrt zakona predao poslaniku Miliji Miletiću, predsedniku Ujedinjene seljačke stranke iz Svrljiga, 29. septembra 2022.

„Ministarstvo je dobilo predlog i sada se čeka njihova odluka, ali ne treba zaboraviti da je formirana nova vlada i da je promenjen i sastav ministarstva.

„Videćemo – ta procedura može da traje u nedogled, ali nastaviću o tome da pričam u Skupštini“, kaže Miletić za BBC na srpskom.

Ministarstvo zdravlja nije odgovorilo na pitanja BBC novinara o radu Službe hitne pomoći u Srbiji i nacrtu zakona.

Malo ljudi, mnogo poziva

U Srbiji postoje četiri Zavoda za urgentnu medicinu: u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.

Beogradska Hitna pomoć ima najmanje intervencija u odnosu na broj stanovnika u Srbiji, a i njen broj ekipa na terenu duplo je manji od propisanog, podaci su istraživanja Pokreta „Pravo na život – Meri“ i Građanskih inicijativa o efikasnosti rada u ova četiri zavoda.

Studija pokazuje da više od 50 odsto lekara zavoda glavnog grada radi na drugim poslovima poput dežurstva u drugim ambulantama na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji ili u noćnim ambulantama.

U drugim mestima sa više od 25.000 stanovnika postoje Službe hitne pomoći pri domovima zdravlja, dok u opštinama sa manjim brojem ljudi hitne slučajeve pokrivaju lekari opšte prakse.

„(Oni) po hitnom pozivu izlaze na teren i moraju da ostave pacijente koji su došli da potraže pomoć, da bi im se po završetku terena vratili – to ume da bude jako napeto“, priča Goran Perge, lekar Službe hitne pomoći u Sremskoj Mitrovici.

Pravilnikom o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti predviđeno je da, pri domovima zdravlja, na svakih 6.000 stanovnika postoji ekipa hitne pomoći koji čine lekar i tehničar.

Ipak, to često nije slučaj.

U Negotinu, opštini na istoku Srbije, rade dve ekipe hitne pomoći po smeni – jedna izlazi na teren, a druga ostaje da prima pozive.

Smena traje 12 sati.

„Ponekad prođe i po nekoliko sati od trenutka kada se pacijent zbrine na terenu do konačnog smeštaja u zdravstvenu ustanovu.

„Dodatni problem sa kojim se suočavamo jeste što nam je potrebno i do 30 kilometara dok dođemo do nekog sela jer su putevi nepristupačni, što posebno dolazi do izražaja zimi, kada se uključuje i policijska i vatrogasna služba“, kaže Aleksandra Paunović, načelnica Službe hitne pomoći u ovom mestu.

Od 80 pacijenata koji pozovu negotinsku službu, deset odsto poziva jeste za izlazak na teren, navodi ova doktorka.

Nacrt Zakona o hitnoj medicinskoj pomoći predviđa da svaki dom zdravlja jedne opštine ili grada ima sopstvenu Službu za hitnu pomoć u kojoj bi stalno bili dostupni jedan lekar i jedan tehničar, odnosno medicinska sestra.

Broj terenskih ekipa formirao bi se u skladu sa brojem stanovnika.

„Moja opština Svrljig nema Hitnu pomoć – to je nešto između dežurstva i hitne pomoći, jer nema ljudi, pa se lekari snalaze, a svi to osećamo.

„Pa i ja sam živo biće, zato sam i podržao ovu inicijativu“, kaže poslanik Miletić.

Lekar Miodrag Branković je bio u ekipi koja je došla da pomogne muškarcu u Nišu 2019. godine.

Kod pacijenta je poslat sa terena na drugom kraju grada.

„Dok smo stigli, čovek je preminuo“, kaže on.

Između poziva i dolaska tima hitne pomoći prošlo je sat vremena.

Te večeri, dodaje, nije bilo dovoljno ljudi.

Umesto sedam ekipa hitne pomoći, koliko ih je inače na smeni, radile su četiri.

„Kakva vam je to hitna pomoć posle 50 minuta? Pa to nije hitna pomoć“, kaže lekar iz Niša.

Kad telefon pozvoni

Merita Bekirovski preminula je 19. aprila 2020.

Bio je Uskrs, policijski čas i vanredno stanje zbog pandemije korona virusa.

Njen suprug kaže da je tokom prvog razgovora sa lekarima Hitne pomoći naveo koje je simptome imala.

Kada je pozvao drugi put, lekarka je tražila da čuje Meritu iako je Zejnula ponavljao da ona nije u stanju da govori.

Godinu dana je pokušavao da ustanovi da li je bilo propusta u zbrinjavanju njegove supruge i obratio se zdravstvenoj inspekciji.

U krajnjem izveštaju koji mu je uručen, navodi se da propusta nije bilo.

Veruje da je njegova supruga mogla da preživi da je pomoć odmah došla.

Da li će i kada lekari doći na poziv, zavisi u mnogome od toga ko se javi na telefon.

„Sve se svodi na to koliko je neko raspoložen, da li je spreman da razgovara sa pacijentom, koliko je stručan.

„U zavodima za hitnu pomoć se prevashodno javljaju lekari, ali u drugim službama to može biti bilo ko“, kaže Branković.

U niškoj Hitnoj pomoći postoje tri linije na koje se javlja samo jedan čovek, jer nigde nije propisano da za svaku liniju treba da bude zadužena po jedna osoba.

„Kako da se javi jedna osoba na tri linije!?“, pita Branković.

Ukoliko Predlog zakona o hitnoj medicinskoj bude usvojen, primanje poziva više ne bi bio zadatak ekipe u ambulanti.

Ovaj nacrt predviđa osnivanje dispečerskih centara po upravnim okruzima.

Srbija je podeljena na 25 upravnih okruga, tako da bi u svakom postojao centar koji bi usmeravao pozive i ekipe po opštinama koje pripadaju okrugu.

Na telefon bi se javljali isključivo obučeni lekari i iskusne medicinske sestre, a postupali bi u skladu sa jedinstvenim protokolom za trijažu poziva.

„To mogu biti lekari koji su već radili pri Hitnoj pomoći ili zbog godina ne mogu više da izlaze na teren.

„Mi nemamo šablon pitanja, već na osnovu iskustva i informacijama koje nam kažu pacijenti procenjujemo da li se izlazi na teren ili ne.

„Zato nam je potrebna standardizacija – tako da moje kolege u Pirotu, Zrenjaninu, Pančevu, Pirotu i ja postupamo na isti način“, kaže Aleksandra Paunović.

Doktorka ukazuje i da se u Službama hitne pomoć zapošljavaju mahom mladi lekari sa tek završenim pripravničkim stažom.

„Oni imaju ispit urgentne medicine pri kraju studija, ali teorija je jedno, a praksa drugo.

„Zato je važno da postoji određeno iskustvo kod lekara koji su u Hitnoj pomoći i učestale edukacije koje se tiču zbrinjavanja i reanimacije pacijenata“, objašnjava ona.

Goran Perge, lekar Hitne pomoći u Sremskoj Mitrovici, bio je mlad i neiskusan kada se zaposlio u ovoj službi.

Dilema je, seća se, bilo mnogo: da li da se krene na teren odmah po pozivu, kako odabrati kada se ekipa šalje na adresu i odlučiti da li pacijenta treba odvesti u bolnicu.

Prvu veću nesreću pamti do dan danas – bilo je povređeno 14 ljudi.

„Imao sam dva vozila, jedini lekar, dva tehničara i dva vozača. Šta uraditi u toj situaciji? Pitao sam se kako ih rasporediti, kako ih prihvatiti kad su još pod autobusom?

„Nisam imao kome da se obratim. Bila je poledica, saobraćaj pušten u obe trake, autobus potpuno prevrnut.

„Tehničar mi je pomagao da se obučem, jer sam samo jedan rukav mogao da navučem koliko sam se uplašio“, priseća se Perge tri decenije kasnije.

On kaže da je u to vreme počela da radi i koleginica bez iskustva, te su se ispomagali tako što bi jedno bilo na terenu, a drugo u ambulanti sedelo i čitalo šta raditi u određenim situacijama, jer „nisu imali koga da pitaju“.

Šta je protokol za trijažu poziva?

U Predlogu zakona o hitnoj medicinskoj pomoći se navodi da ovaj protokol treba da donese Ministarstvo zdravlja, ali da mora da sadrži:

Jasno definisan način postavljanja pitanja koja ne smeju biti sugestivna;
Jasno definisane situacije i stanja za koja se ne postavljaju dodatna pitanja i za koje se urgentna terenska ekipa šalje po prvom redu hitnosti;
Jasno definisane simptome sa bodovima za svaki simptom;
Jasno definisana prethodna ili trenutna oboljenja sa bodovima za svako oboljenje;
Zbir poena po kome se urgentna terenska ekipa šalje po prvom ili drugom redu hitnosti;
Savete za ukazivanje pomoći do dolaska urgentne terenske ekipe.

Kazne za lažne pozive

Nacrt zakona o hitnoj medicinskoj pomoći, između ostalog predviđa novčane kazne za one kod kojih ekipe dođu na osnovu lažno opisanih tegoba, kao i za one koji Hitnu pomoć zovu bez razloga.

„Hitna služba vam je svaštarska služba, zovu nas da pomognemo zbog pada sa kreveta, glavobolje, mučnine, osipa na koži do teških simptoma“, kaže Aleksandra Paunović.

Često im se dešava, priča načelnica Službe hitne pomoći u Negotinu, da ih zovu deca da puštaju muziku ili pak spuštaju slušalicu, pa telefonska veza bude zauzeta.

Građani će moći da angažuju ekipu na lični zahtev, ukoliko predlog bude usvojen, ali će ovu uslugu morati da plate ukoliko lekari utvrde da pacijentu nije potrebna ni terapija, ni zbrinjavanje u nekoj medicinskoj ustanovi.

Doktorka Paunović smatra da je „važno poraditi i na zdravstvenoj edukaciji ljudi, jer oni ne znaju zašto se okreće broj 194″.

„Prilikom svakog poziva treba se predstaviti, reći šta se desilo, koji su simptomi, zbog čega se zove Hitna pomoć.

„Ukoliko to izostane, a lekar zatraži informacije, dešava se da čujete kontra pitanje – a zašto vam je sve to potrebno“, kaže ona.

Pružanje hitne medicinske pomoći u brojkama

Službe hitne pomoći postoje u 73 opštine u Srbiji, u Beogradu ih je još 11, a 75 opština nemaovu službu;
Milion stanovnika iz mesta sa manje od 25.000 ljudi, nema pristup ovoj zdravstvenoj usluzi u sredini u kojoj živi;
U Beogradu rade 22 ekipe urgentne pomoći, među kojima je jedna zadužena za zbrinjavanje dece. Nešto manje od 12,5 odsto poziva završi dolaskom na adresu;
U Novom Sadu postoji devet ekipa, a više od 25 odsto poziva završi odlaskom kod pacijenta.

Izvor: Pokret Pravo na život – Meri, RTS, BBC

Put od nacrta do usvojenog zakona

Doktor Perge kaže da je Srbija jedina država u regionu u kojoj hitna medicinska pomoć nije pravno regulisana.

„Neće se ni ovim zakonom sve rešiti, biće potrebni i podzakonski akti, ali će se bar ustanoviti kada izlazimo, sa kojom opremom.

„Iznenađen sam što su svi pozitivno reagovali ovog puta i struka i ljudi i što ima odaziva“, kaže Perge.

Poslanik Miletić kaže da je nacrt dostavljen i nadležnom ministarstvu i narodnim poslanicima.

Na njima je sada da „provere formalno pravne stvari, dopune i dorade šta smatraju da je za doradu, da bi se što pre dokument našao pred Odborom za zdravlje i porodicu, a ukoliko ga Odbor podrži, onda i na skupštinskom zasedanju“, dodaje on.

Zejlnulin pokret je dobijao savete o tome kome i kako da predstavi radni dokument od ljudi koji rade na projektu Otvoreni parlament nevladine organizacije CRTA.

Miša Bojović, viša istraživačica Otvorenog parlamenta, kaže da bi nacrt mogao brzo da se nađe na dnevnom redu, ali da sve zavisi od skupštinske dinamike.

„Mi smo predložili rešenja i dali kostur koji treba doraditi – pitanje je da li će oni sada imati sluha i želje za to.

„Za sada mi deluje da ide nekim dobrim tokom“, zaključuje Dejan Zejnula.

Pogledajte i ovu priču