Vojnik, sportista, pripadnik „Bele ruke“, čovek koji je „spasao karijeru“ čuvenog generala Živojina Mišića, oficir u četnicima Draže Mihailovića i čovek u izgnanstvu.

Sve je to bio Svetomir Sveta Đukić, poznat kao „otac srpskog olimpizma“ i prvi predstavnik Srbije u Međunarodnom olimpijskom komitetu.

„On je bio začetnik puta zbog kojeg smo tokom Olimpijskih igara u Tokiju svakog jutra proveravali da li smo osvojili neku medalju“, kaže Ognjen Rakčević sa Fakulteta dramskih umetnosti, producent i reditelj dokumentarnog filma General Svetomir Đukić.

Kada se na to doda da u njegovoj priči uloge, između ostalih, imaju Dragutin Dimitrijević Apis i njegova Crna ruka, Nikola Pašić, osnivač modernih olimpijskih igara Pjer de Kuberten, Ante Pavelić, kao i Nikodije Lunjevica, brat Drage Mašin, jasno je da je prilično filmska.

Đukić je o većini savremenika, kao i o svemu što mu se dešavalo tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, pisao u memoarima objavljenim pre nekoliko godina.

Tek negde sredinom devedesetih godina prošlog veka ime generala Svetomira Đukića počelo se pominjati povodom obeležavanja početaka olimpijskog pokreta na tlu Srbije, a potom i kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, piše u predgovoru istoričar Mile Bjelajac.

„Bio je izuzetno hrabar oficir, kojeg su vojnici poštovali – potpuno zasluženo je bio nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, što je u rangu narodnog heroja u Drugom svetskom ratu“, kaže Bjelajac za BBC.

Osim toga, u Kosjeriću se svake godine održava Memorijalna atletska trka „Svetomir Đukić, na kojoj učestvuju osnovci, srednjoškolci i profesionalni atletičari.

„Na ulazu i izlazu iz sela Ražane, njegovog rodnog mesta, postoji tabla na kojoj piše da je tu rođen“, kaže Vladimir Krivošejev iz Narodnog muzeja u Valjevu.

„A kao mlad oficir u Valjevu, organizovao je i prvu pešačku trku koja je počinjala od pivare, išla do sela Jovanja i nazad – tu gde su bili start i cilj postavljena je njegova bista“, dodaje.

Ipak, Đukićeva karijera ima i mračne strane – mnogi ga optužuju za kolaboracionizam tokom Drugog svetskog rata.

Delegaciju srpskih i jugoslovenskih takmičara predvodio je na pet Olimpijskih igara, a sve je počelo jednom večerom sa neobično mnogo escajga.

Čorba, šnicla i švedski dvor

Svetomir Đukić, 1912. godine

Život je pun iznenađenja.

Pre nekoliko meseci na švedskom dvoru predstavljen sam kralju kao novi član Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Sjaj i raskoš švedskog dvora bilo je nešto što sam teško mogao da zamislim.

Pazio sam na svoje ponašanje znajući da to sada nije samo moja lična stvar već da predstavljam svoju zemlju, o kojoj mnogi među prisutnima nisu znali ništa ili su imali pogrešnu i ne baš laskavu predstavu.

Kad je počeo svečani ručak, banket pripremljen na najvišem mogućem nivou, bio sam zbunjen mnoštvom viljušaka, noževa kašičica i kašika, tanjira i čaša.

Preko puta mene je sedeo mršavi, omaleni gospodin, verovatno neki lord i ja reših da ga imitiram kad budemo jeli.

On uze malu viljušku i ja uzeh i viljušku i predjelo kojim su me posluživali.

Lord je (barem tako sam ga ja u sebi nazvao), uzeo male zalogaje, pa sam i ja radio to isto.

Sa čorbom je nekako išlo, a kada počeše da služe šnicle, moj lord samo odmahnu rukom i ne htede da uzme.

Šta sam mogao?

Ostadoh gladan pored svih onih neviđenih đakonija.

Ipak, tešio sam se da niko nije mogao da primeti da u Ražani kod Kosjerića nisam imao guvernantu koja bi me učila ponašanju za stolom.

Detinjstvo

Đukić je rođen 29. maja 1882. godine u selu Ražana, između Valjeva i Užica, navodi se u njegovoj biografiji.

Sestra mu je umrla sa dve godine, pa je odrastao sa majkom i ocem, koji je, kako navodi u memoarima, bio „šaljivčina i dobričina“.

Međutim, zbog te dobrote – „davao je mnogo na veresiju, osobito ženama“ – morao je da zatvori dućan, pa se porodica preselila u Valjevo.

A tamo je opet sve propalo, pa su sve stvari morali da prodaju na licitaciji.

U školu je išao u Užicu, sve dok mu nije umro otac, zbog čega sve napušta i vraća se u selo da bi radio.

Međutim, splet okolnosti iz 1895. godine, piše Đukić u memoarima, dok je iz Užica išao za Beograd, potpuno će mu promeniti život.

Na putu je sreo vojnika na konju.

„Lep je život oficira – ujutru na konju kroz šume i cvetne livade, a uveče sa lepim gospođicama na korzou“, rekao mu je vojnik.

Ipak, nije bilo lako stići u Beograd – treba preći prugu, a seljaci su im pričali da „železnica leti kao munja“, pa nisu smeli.

„Mislio sam, kakav sam baksuz, izleteće voz baš kad ja budem na pruzi“, piše Đukić.

„Najzad, posle pola sata zatrčah se i preskočih prugu – ugledah voz na mostu na Savi i brzo se zaklonih za neko drveće pored obrenovačkog puta, za svaki slučaj“.

U Beogradu su ga njegovi Užičani odveli kod direktora „realke“ koji ga je bez reči primio, iako za školu nije imao novca.

Kasnije upisuje Vojnu akademiju, gde upoznaje Nikodija Lunjevicu, rođenog brata Drage Mašin, koji mu je postao jedan od najboljih prijatelja.

To prijateljstvo će ga kasnije skupo koštati.

Sportisti kao vojnici

Svetomir Đukić, oktobar 1912. godine, Prvi balkanski rat

U neko doba naiđe potpukovnik Glišić, komandant puka.

Nesigurnim korakom, posle dugog jahanja, priđe nam i sede na malu tronožnu stolicu.

Glišić je veoma ozbiljan i veoma karakteran oficir.

Jednog trenutka se zagleda u mene i poče.

„Ono danas u podne, hteo sam tebe i tvoju četu da pošaljem u izviđanje ka Srebrnjaku. Vi ste dobri sportisti i možete stići i uteći„.

„Ja verujem da će i u ratu sportisti biti dobri“, odgovorih. „Ljudi snažnog tela uvek su snažni i duhom, poduhvatni, smeli, sigurni u sebe da će i ovog puta izići kao pobednici i prkositi opasnostima“.

„Ti si ovog leta bio na Olimpijskim igrama u Stokholmu i video dosta lepih i zanimljivih stvari“, reče Glišić.

Glišić me je dirnuo u živac i ja razvezoh sa oduševljenjem.

„Da, te igre bile su prava izložba lepote, snage i mladosti celog sveta.

„Tokom dana omladina se borila oštro, s krajnjim naprezanjem, a uveče su sedeli jedni uz druge, upoznavali se, pričali jedni drugima o svojim zemljama i zavoleli se.

„Bili su zanimljivi jedni drugima zbog osobenosti različitih nacija i običaja, a bliski su bili po istom cilju – boljem, zdravijem i kuražnijem čovečanstvu“.

123 — Prijem Srbije u Međunarodni olimpijski komitet – Đukić je prvi sleva

Sport

U Vojnoj akademiji Đukić se aktivno bavi sportom.

Bio je, između ostalog, odličan trkač, veslač i gimnastičar.

„Izvodio sam skokove preko sablji, sa ramena drugova preskakao drvenog konja i jarca i još šest pitomaca po dužini, a najzad sam i klečao na žici“, piše u memoarima.

Nešto kasnije postaje potporučnik pod komandom Živojina Mišića u Valjevu, što ga je dodatno poguralo ka sportu.

„Mišić je bio sportista i propagirao je sport ne samo u vojsci, nego i šire“, piše Đukić.

„Nas mlađe je savetovao, upućivao u značaj fizičkog vežbanja, a na mene je dosta uticao i gimnastika je postala sastavni deo mog života.“

Đukić je tako u februaru 1910. godine, uz pomoć nekoliko oficira 18. pešadijskog puka Kraljevine Srbije, osniva Srpski olimpijski klub – preteču Srpskog olimpijskog komiteta – i postaje njegov prvi direktor.

Dve godine kasnije, učlanio je Kraljevinu Srbiju u Međunarodno olimpijsko društvo, a on postaje član Međunarodnog olimpijskog komiteta.

„To je bila velika čast ne samo za mene, već i za Srbiju“, piše Đukić.

Nemi snimci Prvog svetskog rata pažljivo su restaurirani zahvaljujući Piteru Džeksonu.

Predvodio je delegaciju na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine, kada su prvi put učestvovali sportisti iz Srbije.

U trci na 100 metara učestvovao je Dušan Milošević, dok je Dragutin Tomašević nastupio u maratonu.

Milošević je završio treći u kvalifikacionoj grupi, a posle takmičenja, zbog bolova u stomaku, prebačen je u bolnicu, gde je utvrđeno da je otrovan arsenom.

Dosta kontroverzi obeležilo je i nastup Dragutina Tomaševića, ali pitanje je i da li je trku uopšte završio.

„U zvaničnom izveštaju Olimpijskog komiteta sa te trke, nastalom na osnovu Đukićevog izveštaja iz Stokholma, stoji da je Tomašević završio maraton na 37. mestu, za dva časa i 47 minuta“, kaže Vesna Repić-Ćujić, autorka knjige „Stogodišnjnica maratona u Srbiji“.

„To je 11 minuta i 54 sekunde zaostatka za pobednikom“, dodaje.

Međutim, kako kaže, u zvaničnom biltenu sa maratona piše da je Tomašević zapravo odustao tokom trke.

„Tome u prilog govori i što su Amerikanci izdali knjigu sa rezultatima u kojoj se isto navodi“, dodaje.

Da Tomašević nije završio trku navodi se i na sajtu Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Posle Prvog svetskog rata, Srpski olimpijski klub postaje prvo odbor kraljevine SHS, pa Jugoslovenski olimpijski odbor, a Đukić njegov potpredsednik.

„To je društveno priznanje i za ono što je radio za sport i što je postigao u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje“, kaže Bjelajac.

Olimpijsku delegaciju predvodio je i u Antverpenu 1920. godine, Parizu 1924, Amsterdamu 1928. i Berlinu 1936. godine.

Bio je i jedan je od inicijatora kandidovanja Jugoslavije i Beograda za domaćina Olimpijskih igara 1948. godine,.

123 — Da je Beograd dobio domaćinstvo Olimpijskih igara 1948. ispod Kalemegdanske tvrđave bi možda danas bio Olimpijski stadion – to je bila jedna od ideja

O olimpizmu i snu

Svetomir Đukić, oktobar 1912, prvi Balkanski rat

„Na banketu u samom stadionu baron de Kuberten, obnovitelj olimpijskih igara, održao je divan govor na švedskom jeziku.

„Pozvao je omladinu celog sveta da se bori viteški, fer, da sami sebe savladaju, da upravljaju svojim nervima, da se pokoravaju disciplini ekipe, a kasnije i disciplini društva.

„Sport nije samo u telesnom naprezanju, nego i navikavanju na napor, umor, tegobe, bolove i muke.

„Da se stalnim naprezanjem čeličimo kako bismo postali jaki, izdržljivi, bolji, da ugušimo u sebi lični interes, egoizam i niske instinkte, a da poštujemo principe čovečnosti i časti.

„Moderni olimpizam je škola moralne čistote, plemenitosti duše i fizičke izdržljivosti.

„Olimpijski pokret doprinosi pacifizmu, da se nađe put miru i spokojstvu, sreći među narodima“.

Moj govor nije bio baš primeren situaciji.

Shvatio sam da je neukusno govoriti o pacifizmu kada smo već u ratu.

Nešto kasnije, te noći, dojahaše u naše dvorište dva oficira iz štaba armije.

Konji gladni, drhte od umora, a sa oznojene kože puši se para.

„Kakvu li zapovest donose“, brinemo.

Sigurno ništa dobro, jer u rati i nema ničeg dobrog ni lepog.

Duboko u noć čuo se žagor vojnika po selu, oko vatri, bunara, česama, po sokacima.

Zatim se sve umiri. Vojnici zaspaše lakim snom.

Mnogi poslednju noć među živima.

Majski prevrat

Đukić u memoarima tvrdi da je njegovu vojnu karijeru značajno odredio Majski prevrat 1903. godine.

Grupa zaverenika, predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i njegovom „Crnom rukom“ tada je izvela državni udar.

U noći između 28. i i 29. maja ubijeni su kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin.

Time je prekinuta loza Obrenovića, koja je Srbijom vladala od sredine 19. veka, a na vlast je došla dinastija Karađorđevića.

Zbog toga su u zoru 29. maja trubači njegovog puka svirali uzbunu – stigao je telegram iz Beograda, navodi Đukić.

„Noćas su poginuli kralj i kraljica u međusobnoj svađi“, pisalo je.

Sat kasnije, stigao je drugi telegram: „Nekoliko patriota, oficira, ubili su kralja i njegovu ženu Dragu i time oprali mrlju i narodnu sramotu… Živeo kralj Petar Karađorđević“.

„Živeo“, viknuli su pojedini oficiri u strahu.

Međutim, Đukić je nešto kasnije pred ostalim vojnicima rekao da zaverenici „to nisu smeli da učine“.

„A šta im je Nikodije Lunjevica učinio da i njega ubiju“, pitao je.

Zbog toga su ga kasnije, navodi, uvek gledali kao obrenovićevca, iako mu je Apis u jednom poglavlju pričao kako su izvršili udar.

„Mene su Crnorukci počeli da gone, a ja sam im po svojoj prirodi odgovarao istom merom“, piše Đukić.

Međutim, Bjelajac navodi da je preterano reći da je Đukić bio „politički nepodoban“.

„Pročitao sam mnogo tih generalskih memoara i bilo je i onih koji su se žalili da su bili predmet progona Bele ruke„, kaže Bjelajac.

Bela ruka je bio naziv za neformalni krug oficira koji su se protivili Crnoj ruci – njihov vođa bio je general Petar Živković, kasnije premijer, a blisko su sarađivali sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem.

123 — Svetomir Đukić kao vojnik tokom Prvog svetskog rata

Elektricitet

Svetomir Đukić, jun 1914.

Članovi Međunarodnog olimpijskog komiteta i delegati sportskih saveza svih zemalja sastali su se u junu u raskošnoj sali pariske Gradske dvorane.

Kongresu je predsedavao baron De Kuberten.

Kuberten je povratio lepotu starih olimpijskih igara i udario temelje novim, propovedajući rad za porodicu, društvo i celo čovečanstvo.

Sportski susreti su, po njegovom uverenju, od koristi samo ako su radi samog sporta, a ako se umesto toga uvuku političke ili nacionalističke strasti, one gube vrednost i čar.

***

Na prvoj sednici austrijski delegat autoritativno je zahtevao da se iz MOK ukloni češki delegat dr Gut, pošto je Češka sastavni deo Austrougarske monarhije.

Odmah se obrazovaše dva tabora, na jednoj strani germanske države, a na drugoj slovenske.

Poče oštra polemika.

Ovom prilikom osetilo se da je evropska atmosfera puna elektriciteta.

Balkanski ratovi i Prvi svetski rat

Đukić je kao oficir Kraljevine Srbije učestvovao i u Prvom (1912) i u Drugom balkanskom ratu (1913).

U Prvom su se Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora borile za oslobođenje od Otomanskog carstva, dok su borbe u Drugom bile između Srbije i Bugarske oko podele osvojene teritorije.

Godinu kasnije počinje Prvi svetski rat, kada Đukić učestvuje u odbrani Beograda.

Držao je položaje na Adi Ciganliji i učestvovao u oslobađanju Zemuna, kaže Bjelajac.

Posle prelaska Albanije određen je za zapovednika grada Krfa, gde je srpska vojska našla utočište posle povlačenja.

„On se tamo predstavlja čovekom od poverenja Nikole Pašića i da nije bio prijatelj režima, radikala i Bele ruke sigurno ne bi bio postavljen na to mesto“, kaže Bjelajac.

Kako navodi, ta funkcija je imala „policijsku dimenziju rada“.

„Đukić i njegovi ljudi pratili su oficire koji su bili viđeni kao protivnici kralja Aleksandra“, navodi.

Inače, Đukić u memoarima navodi i da je pomogao čuvenom Živojinu Mišiću da se vrati na poziciju komandanta Prve armije.

Mišić nije bio za povlačenje preko Albanije, već za kontraofanzivu, ali su neki njegove reči protumačili kao da je za predaju.

Čuveni vojskovođa je zbog toga na neko vreme bio skrajnut, sve dok Đukiću, kako se navodi u memoarima, na Krfu nije pokazao zapisnik sa spornog sastanka, a na kojem se vidi šta je Mišić tačno rekao.

„Još istog dana sam odneo zapisnik (Nikoli) Pašiću“, piše Đukić.

„Gospodine predsedniče, šteta da jedan od najsposobnijih vojvoda sedi ovde, a na Solunskom frontu se biju odsudne bitke“, rekao je.

Posle nekoliko nedelja, Prva armija je pod Mišićevom komandom osvojila Kajmakčalan, planinu na granici između Grčke i Severne Makedonije.

Rukopis Đukićevih memoara nastao je upravo na osnovu dnevnika vođenog tokom ratova, a dopunjenog 1922. tokom službe u Zagrebu i života u emigraciji.

„U rukopisima je imena oficira i komandanata pukova zamenjivao pseudonimima, pa sam ja to sve morao da dešifrujem“, kaže Bjelajac.

Trka

Svetomir Đukić, jun 1914.

U nedelju 28. juna 1914, održane su velike derbi trke u Lošanu.

Mišković i ja smo otišli da gledamo trke, na kojima se, klađenjem, za nekoliko minuta postaje milioner.

Tribine kao ogroman zid u raskošnom zelenilu šume, prepune elegantnog sveta.

Kad je derbi završen, srećni vlasnik, u fraku, sa visokim cilindrom, ponosito je vodio svoj ljubimca, pobednika, trkačkom stazom pored loža.

Odjednom sa puta, velika graja, vika, strka, uzbuna.

Prodavci novina viču koliko ih grlo nosi.

Mi raspoznajemo neke reči: „Sarajevo… atentat…“

Naiđe neki gospodin s plakatom i dade mi da pročitam. Strašne vesti.

„Austrijski prestolonaslednik i njegova žena Sofija poginuli su u Sarajevu… Gavrilo Princip je pucao iz blizine i sa dva metka, dva pogotka u grlo… Ostala su dva siročeta bez majke“.

Poznata srpska imena: Grabež, Nedeljko, Gavrilo potvrđuju istinitost vesti.

Te večeri smo dobili hitno naređenje da prvim vozom krenemo natrag u otadžbinu.

Ratna mašina se pokretala.

Drugi svetski rat

Đukićevi memoari završavaju se Prvim svetskim ratom.

O kasnijim događajima nije pisao.

Po završetku Prvog svetskog rata službovao je u Zagrebu, Velesu, Banjaluci i Osijeku.

Penzionisan je 30. oktobra 1940, sa činom divizijskog generala.

Međutim, aktivirao se posle vojnog puča 27. marta 1941, kada su oficiri, zbog potpisivanja Trojnog pakta sa nacističkom Nemačkom, zbacili tročlano kraljevsko namesništvo i Vladu.

Bjelajac navodi da su u svojim redovima želeli da ga imaju i partizani i četnici Dragoljuba Mihailovića.

Đukić je izabrao četnike i uglavnom je radio na obaveštajnim zadacima, a potom je imenovan za komandanta Štaba za Severne krajeve, objašnjava istoričar, dodajući da većih aktivnosti nije bilo.

„Ono što je ostalo kontroverzno je ta misija u Zagrebu iz 1945 godine, kada se kao Mihailovićev ovlašćeni pregovarač sastao sa Antom Pavelićem, poglavnikom Nezavisne Države Hrvatske (NDH)“, navodi Bjelajac.

NDH je bila fašistička i kvislinška država osnovana tokom Drugog svetskog rata uz pomoć Hitlerove Nemačke, a kojom je rukovodio ustaški režim.

Đukiću je tada naloženo da od Pavelića zatraži bezbedan prolazak četnika kroz hrvatsku teritoriju, oslobađanja četničke bolnice koju su ustaše zarobile, kao i pomoć u hrani i municiji.

O tome susretu Pavelić je pisao u knjizi „Hrvatska država živi“ iz 1949. godine.

Pregovori su trajali nekoliko dana, a pored Pavelića su na sastancima učestvovali i Andrija Artuković, Đorđe Grujić, kao i zloglasni Maks Luburić.

„Nažalost, nije uspeo da se dogovori – ustaše su opkolile sve koji su se povlačili na tu stranu, a ko nije poginuo odveden je u logor Jasenovac i likvidiran“, kaže Bjelajac.

Zbog svega toga Đukića mnogi optužuju i da je bio kolaboracionista.

Bjelajac navodi da je to sve „samo posledica ideoloških sukoba i građanskog rata na ovim prostorima“.

U knjizi „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji – leksikon ličnosti“, piše i da je Đukić „1944, u predgrađu Beograda, imao tajni sastanak sa predstavnicima Narodnooslobodilačke borbe“.

Kako se navodi, nudili su mu isti čin za prelazak na njihovu stranu.

Đukić ipak posle rata odlazi u izbeglištvo.

123 — Svetomir Đukić je preminuo 1960. u Nemačkoj

Život u izbeglištvu

Po okončanju rata Đukić je prvo uspeo da se probije do Italije, gde je dve godine proveo u zarobljeničkom logoru.

„Dugo se vagalo da li će i koga zapadni saveznici da isporuče po zahtevu novih vlasti u Jugoslaviji – Đukić nije isporučen i otišao je u Nemačku“, kaže Bjelajac.

„Đukića jeste u jednom trenutku sumnjičila Komisija za ratne zločine u Jugoslaviji, ali proces protiv njega nije vođen“, dodaje.

U Vremenu se navodi i da je u njegovom oslobađanju iz zarobljeništva 1947. aktivno učestvovala nekolicina uglednih članova MOK-a.

Članstva u Međunarodnom olimpijskom komitetu odrekao se 1948. godine u korist predstavnika novoformirane i crvenije Jugoslavije.

„To je stalna funkcija i država ne može da traži zamenu ili da postavi novog člana ukoliko prethodni ne da saglasnost da ode“, objašnjava Bjelajac.

„Đukić je to uradio zbog familije, koja je tada i dalje bila u Beogradu“, dodaje.

U tom dobu socijalizma o njemu se nije mnogo pričalo – „bio je skrajnut“, kaže Bjelajac – a tek je krajem 20. veka postao zanimljiva tema za istoričare.

Tako je i dobio dokumentarni film o njegovom životu.

„Pre te odiseje napravili smo film o Momčilu Tapavici, prvom srpskom osvajaču olimpijske medalje, koji je to uradio još 1986. godine, ali ne za Srbiju, već za Austrougarsku“, kaže Rakčević.

„Kada smo to završili Đukić je i hronološki i sportski bio logičan sled“, dodaje.

Kako navodi, Đukić im je bio zanimljiv zbog olimpijskog aspekta, ali i „nažalost burne vojničke karijere“.

„Zanimljivo je da je on i pisao dosta o veštini ratovanja – imao je i teorijsko i praktično znanje o tome“, ističe.

U istraživanju za film pomogli su im na Vojnoj akademiji, kao i Đukićevi potomci.

„I sin i ćerka su tada bili živi, imali su 87 i 90 godina, divni ljudi, kristalno čisto su se sećali svega iz rata, svašta smo saznali od njih“, navodi Rakčević.

„Sin je nažalost preminuo prošle godine“, dodaje kratko.

Đukić je preminuo je 19. oktobra 1960. u Duizburgu.

Posmrtni ostaci su 2002. vraćeni u Srbiju uz vojne počasti i u prisustvu najviših funkcionera države, vojske, potomaka i Jugoslovenskog olimpijskog komiteta.

Time je ispunjena njegova poslednja želja da bude sahranjen u rodnom selu.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.