Ledina u predgrađu Prokuplja verovatno je 7. oktobra 1912. delovala premalo hiljadama pristiglih mladića koji nisu ni slutili da će većina odatle poći u smrt, tek poneko preživeti, a svi dospeti u legendu.

Tog dana su mobilisani vojnici čuvenog Drugog pešadijskog puka nazvanog Knjaz Mihailo.

Kasnije, zahvaljujući hrabrosti i ratnim zalaganjima vojnika, počasno je nazvan – Gvozdeni puk.

Iz ove srpske varoši nedaleko od Niša, dalje ka jugu i današnjoj Severnoj Makedoniji, u Prvi balkanski rat pešice je krenulo 4.655 vojnika iz prvog poziva, starosti od 21. do 31. godine, i 60 oficira.

„Vrlo sam ponosna i kada se predstavljam, punim ustima kažem da sam Milačić“, govori Gordana, unuka Božidara Milačića, jednog od braće koji su tada bili mobilisani u Prokuplju.

Gvozdeni puk se borio u balkanskim i u Prvom svetskom ratu, neustrašivo jurišajući na neprijatelje u mnogim bitkama, često i na prvoj liniji fronta.

Za šest ratnih godina, od 1912. do 1918, njihova ratna zastava postala je najodlikovanija u srpskoj armiji, više stotina vojnika je ponelo barem neki orden, a postali su, kako kažu istoričari, i mezimci kralja Petra i regenta Aleksandra.

U njihovim redovima borili su se i mnogi poznati borci, među njima i Milunka Savić i Flora Sands.

Međutim, američki istoričar Džejms Lajon kaže da je Gvozdeni puk bio poznat i po gubitku velikog broja ljudi.

„Samo tokom 1914. puk je višestruko desetkovan i te godine se često borio sa trećinom snage“, navodi autor knjige Srbija i Balkanski front, 1914: Početak Velikog rata (Serbia and the Balkan Front, 1914: the Outbreak of the Great War), u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

U publikaciji Narodnog muzeja Toplice u Prokuplju, piše da je „po raspoloživim podacima“ ukupno 2.985 ratnika Gvozdenog puka stradalo od 1912. do 1918.

Spomen soba Gvozdeni puk — U Spomen sobi Gvozdenom puku u Prokuplju se može videti i zastavnik Aranđel Janković kako drži ‘najodlikovaniju ratnu zastavu u srpskoj vojsci’

Mobilizacija i Balkanski ratovi

Kraljevina Srbija je u 20. vek ušla kao nezavisna država, ali je deo srpskog stanovništva ostao da živi van granica zemlje.

Jedna od tih teritorija bila je i takozvana Stara Srbija – prostor Raške (Sandžaka), Kosova, Metohije i današnje Severne Makedonije, tada još u sastavu Osmanskog carstva.

U želji da oslobode preostale delove Balkana od osmanske vlasti, Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska formirale su Balkanski savez 1912.

Zveket pušaka se ponovo čuo na ulicama, a posle nekoliko decenija mira spremao se novi oružani sukob – Prvi balkanski rat.

I u Srbiji su krenule pripreme za rat, a kralj Petar Prvi Karađorđević je početkom oktobra izdao ukaz o mobilizaciji.

Drugi pešadijski puk Knjaz Mihailo, u sastavu Moravske divizije, sa sedištem u Nišu, mobilisan je u Prokuplju.

Odziv je bio veliki, a viši kustos Darko Žarić iz Narodnog muzeja Toplice u Prokuplju kaže da su muškarci sami dolazili.

„Većinom su ga činili ljudi iz Topličkog okruga, opštine Prokuplje, Kuršumlija, Žitorađa i Blace, a deo je bio i iz Jablaničkog – Bojnik, Lebane i Medveđa, i Zaplanje (blizu Niša).

„Oficiri su uglavnom bili sa strane“, govori ovaj istoričar za BBC na srpskom.

Više od 4.600 vojnika iz prvog poziva ovog puka krenulo je 7. oktobra 1912. ka jugu, gde će se ubrzo sukobiti sa osmanskom vojskom.

„Malo njih se vratilo 1918″, dodaje Žarić.

Prvi ispit su položili već petnaestak dana kasnije tokom Kumanovske bitke gde su na juriš, metodom borbe po kojoj će ostati upamćeni, probili neprijateljsku odbranu.

„Poznati su bili po tome što su uglavnom išli na juriš, nisu se ukopavali, nisu imali rovovske borbe, nisu se povlačili“, ističe istoričar Žarić.

U novembru su učestvovali i u borbama za oslobođenje makedonskih gradova Prilepa i Bitolja, a uspehe puka je pohvalio i turski komandant Zeki-paša u njegovoj knjizi o iskustvima iz Prvog balkanskog rata.

Na Drugi balkanski rat se nije dugo čekalo – izbio je polovinom 1913, prvenstveno zbog sporenja dojučerašnjih saveznika oko oslobođenih teritorija u Makedoniji.

Na jednoj strani su bili Srbija, Grčka i Rumunija, a na drugoj Bugarska.

Najvažnija bitka u ovom vojnom sukobu u kojoj je Gvozdeni puk učestovao bila je na reci Bregalnici, jula 1913.

Tada su vojnici jurišem probili bugarski front i rešili bitku koja će umnogome uticati na dalji tok Drugog balkanskog rata.

Zarobljeno je i više od 800 neprijateljskih vojnika i oficira.

Prema tvrdnjama pojedinih istoričara, Gvozdeni puk je upravo tokom ovih sukoba dobio čuveno ime pošto su ga Bugari navodno u strahu nazvali „vtori železni polk“.

Međutim, istoričar Darko Žarić smatra da su za takav nadimak ipak zaslužni saborci iz drugih srpskih pukova.

Iako je Srbija iz Balkanskih ratova izašla kao pobednica, mnogo je vojnika poginulo.

Iz Gvozdenog puka je stradalo oko 500 ljudi, dok su hiljade ranjene.

Usledilo je skoro godinu dana zatišja, da bi već narednog lega Gvozdeni puk ponovo pošao na megdan.

Prvi svetski rat i Albanska golgota

U susret bajonetima i bombama, ovog puta austrougarske vojske, borci Gvozdenog puka krenuli su odmah na početku Prvog svetskog rata.

U avgustu 1914. godine, borili su se tokom Cerske bitke, na zapadu Srbije, da bi krajem godine izgubili komandanta u Kolubarskoj.

„Tada je komandant puka Milivoje Stojanović Brka krenuo u proboj fronta, iako je bio ranjen, naredio je juriš i u njemu poginuo“, kaže istoričar Žarić.

Osvojen je vis Kremenica, a ovaj herojski čin poslužio je kao inspiracija Stanislavu Biničkom pri komponovanju čuvenog Marša na Drinu, koji je posvetio poginulom komandantu.

U knjizi Srbija i Balkanski front, 1914: Početak Velikog rata, američki istoričar Džejms Lajon, međutim, navodi da je srpska vojska u jesen 1914. godine „patila od ozbiljnih problema sa dezerterstvom“.

„Gvozdeni puk je imao problem sa dezerterstvom.

„Prilikom povlačenja iz Valjeva u nizu noćnih marševa, mnoge jedinice su se izgubile, ili su jednostavno nestale“, navodi Lajon u knjizi.

Gvozdeni puk je naredne godine poslat u Makedoniju sa zadatkom da obezbedi državnu granicu.

Srbiju su u oktobru 1915. opkolile članice Centralnih sila – Austrougarska, Nemačka i Osmansko carstvo, a potom i Bugarska, pa su vojska, civili i čitav državni vrh bili primorani da se preko albanskih planina upute ka Krfu, ostrvu u Jonskom moru.

Ovaj put je bio jedini kojim su mogli da se povuku jer srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji.

Otpočela je Albanska golgota.

Iako se većina vojske i civila povlačilo preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore, Gvozdeni puk je braneći odstupnicu ka primorju krenuo južnije, preko grada Struge, na zapadu Makedonije.

„Povlačiti se pod borbom protiv jedne bugarske divizije i preživeti, bilo je izuzetno teško“, ističe istoričar Žarić, ali dodaje da Gvozdeni puk nije pretrpeo značajnije gubitke.

Kaže da pri ovom povlačenju nije bilo zločina nad lokalnim stanovništvom, ali da su obijali vojne magacine na koje su nailazili kako bi obezbedili zalihe.

Sredinom februara 1916. godine stigli su u albansku luku Valonu, odakle su prevezeni na Krf.

Srpska vojska na Krfu — Srpske trupe na Krfu

Krf i Solunski front

Neposredno pre povlačenja, krajem 1915. godine, Gvozdenom puku se pridružuje Britanka Flora Sands, prvo kao bolničarka, da bi potom postala i vojnikinja.

Sands je njenim drugovima iz puka, kaže istoričar Žarić, umnogome pomagala, kako tokom povlačenja, tako i kada su stigli na Krf, gde su se sa ostatkom vojske oporavljali dva meseca.

„Imala je tamo prijatelje od kojih je uzimala hranu, obuću i odeću i donosila puku, takoreći koristila je poznanstva da bi pomogla saborcima, a mnoge je i izlečila“, ističe Žarić.

Ona je tokom Velikog rata postala i prva oficirka u srpskoj istoriji.

Posle oporavka, Gvozdeni puk poslat je na Solunski front – vojno poprište nastalo usled pokušaja saveznika da pomognu Srbiji prilikom invazije Centralnih sila.

Front se prostirao od albanskog primorja do reke Strume.

U borbama na ovom frontu, ranjene su i Flora Sands i Milunka Savić – legendarna srpska borkinja iz Prvog svetskog rata, koja se na Solunskom frontu pridružila Gvozdenom puku.

Mnogi vojnici tamo su poginuli, a među njima i prijatelj britanske ratnice – Janaćko Jović, komandir čete Gvozdenog puka, koji je ubijen u borbi sa nemačkim vojnicima koji su na tim položajima ratovali uz bugarsku vojsku.

Posle proboja Solunskog fronta u septembru 1918. godine, Gvozdeni puk je nastavio da napreduje kroz Makedoniju.

U oktobru su učestvovali u borbama za oslobođenje Niša, a potom nastavili ka Aleksincu, Paraćinu, Svilajncu i drugim pomoravskim gradova, da bi prelaskom Dunava kod Grocke, nastavili put Banata.

Tamo su oslobodili Zrenjanin, pa Bečkerek, i na kraju se zaustavili u Kikindi, u novembru 1918.

„Potom su prešli u Beograd gde je prebačeno sedište puka i tamo ostali još dve godine obezbeđujući dvor, skupštinu i vladu“, ističe Žarić.

U maju 1920. su se napokon vratili kućama.

Viši kustos-istoričar Darko Žarić 10 godina prikuplja građu za monografiju o Gvozdenom puku

Odličja i ordenje

Vojnici Gvozdenog puka tokom ratova su odlikovani brojnim medaljama, odličjima i ordenjem.

Više od 200 boraca je dobilo je orden Karađorđeve zvezde sa mačem, dok su njih četrdesetak bili dvostruki nosioci ovog znamenja.

Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić ponelo je, kaže Žarić, više od 1.000 vojnika ovog puka.

Milunka Savić je, između ostalog, dobila i jedno od najvećih francuskih odlikovanja – ratni krst sa zlatnom palminom granom, ali i legiju časti.

Ratna zastava Gvozdenog puka takođe je najodlikovanija u srpskoj vojsci.

U njihovim redovima je bilo ljudi različitih zanimanja i sudbina.

Tako je iz Prokuplja sa prvim pozivom krenuo i student prava i prvak Srbije u gimnastici Sreten Cukić Stanić, koji je poginuo 1913.

Neki su na front stizali i iz zatvora poput Vuksana Radovanovića Strugoputića.

„Na robiji je završio pošto je ubio predsednika opštine i blagajnika jer su mu napisali loše karakteristike kad se prijavio da radi kao šumar u selu Ivan Kula, kod Kuršumlije.

„U ratu je bio jedan od najvećih junaka, jurišao je ispred svih i pomilovan je po oslobođenju“, navodi Žarić.

Gvozdeni puk su, dodaje, voleli i kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

„Baš zato što su mogli da se oslone na njih, uvek su išli na juriš i nikad nisu sporo napredovali“, objašnjava Žarić.

To je jedan od razloga zašto se mnogi od njih nisu ni vratili kućama.

Ovaj istoričar kaže da je oko 11.000 ljudi prošlo kroz puk, u sva tri poziva, a da je od onih koji su 1912. krenuli iz Prokuplja, svega 1.000 preživelo.

Spomenik Gvozdenom puku nalazi se pored železničke stanice u Prokuplju

‘Sećanja, bude se sećanja’

U Gvozdenom puku su, rame uz rame, ratovali drugovi, rođaci, ali i rođena braća, poput Bratimira, Božidara i Đorđa Milačića.

Božidareva unuka, Gordana Milačić, za porodičnu istoriju se više zainteresovala relativno skoro, kada je priča o ovoj jedinici počela da se širi Srbijom, krenuvši iz Prokuplja.

„Pre desetak godina je počelo da se priča kakve smo imali junake, do tada smo se sve nešto stideli.

„I ja sad jurim knjige, čitam, vadim po novinama kako bi više saznala o dedi, o kome, nažalost ne znam mnogo“, govori Gordana za BBC na srpskom.

Kaže da otac nju i sestru nije hteo da opterećuje time kada su bile male, pa se retko o deda Božidaru i govorilo u kući.

Međutim, neka sećanja su ipak sačuvana, na parčetu hartije.

„Napisao je priču gde opisuje da su velike, uglancane čizme, jedino čega se seća kod oca Božidara“, prepričava Gordana.

Pretpostavlja da su te uspomene njenog oca rođenog 1911. godine nastale kada je njen deda dolazio kući, u onim kratkim periodima bez rata.

Gordana danas živi u porodičnoj kući Milačića i osim ormara i ćilima nema sačuvanih uspomena na dedu.

Ordenje koje je dobio ratujući za Srbiju u Gvozdenom puku, danas se nalazi u glavnom gradu Slovenije – Ljubljani, kod supruge Gordaninog preminulog polubrata.

Ideja joj je da ih nekako vrati u zavičaj i pokloni Narodnom muzeju Toplice, kako bi se našli u Spomen sobi Gvozdenom puku, u zgradi železničke stanice u Prokuplju.

Božidar Milačić je poginuo na Solunskom frontu 1916. godine.

„Moj otac je uvek govorio da mu je žao što će da umre, a nema nigde obeležje njegovog oca“, dodaje Gordana.

Ipak, Gvozdeni puk je na mestu odakle su njegovi borci krenuli u ratove pre 110 godina, kraj današnje železničke stanice, oktobra 2018. dobio spomenik i spomen-park, čime je ovekovečeno sećanje na ove borce.