Srbija, jezik i pismenost: Koliko (ne) znamo o životu, liku i delu Vuka Karadžića

Sveštenici su mu spočitavali da koristi „jezik govedara“, podržavaoci njegove reforme srpskog jezika su bili proganjani, ali Vuk Stefanović Karadžić nije odustajao.

Njegov koncept azbuke „jedno slovo jedan glas“ u britanskoj enciklopediji Britanika opisuje se kao jedno od „najjednostavnijih i najlogičnijih sistema izgovora“.

„Ono što je Nikola Tesla u nauci, Miloš Obrenović ili Karađorđe u politici, Ivo Andrić u književnosti, to je Vuk Karadžić u domenu globalne duhovne revolucije – stvaranja jezika, književnosti i pravopisa i naročito skupljanja narodnih umotvorina, kojima je jedan Gete bio fasciniran“, kaže za BBC Đorđe Kadijević, režiser televizijske serije „Vuk Karadžić“.

A imao je i „razumnu politiku“, istakao je Kadijević, kojom je želeo da prostor na kome žive Južni Sloveni spoji i sa Zapadom i sa Istokom.

„On je znao da treba da nas cene i Gete i ruski car Aleksandar.

„Shvatio je da mi, ako se ujedinimo, možemo stvoriti most između Istoka i Zapada, umesto da Sava, Dunav i Drina budu granica razdvajanja ta dva sveta.

„A to ne može niko sem Jugoslovena“, navodi Kadijević.

• Da li je ćirilici potrebna zakonska zaštita
• Kako se razvijala pismenost u Srbiji
• Ovi učitelji đake obrazuju, ali ih i voze u školu i sa njima igraju fudbal

Vuk Karadžić nije samo reformator srpskog jezika, koji je narodni uzeo za osnovicu književnog jezika, već i i kritičar, polemičar, pisac, vrsni pripovedač, istoričar i biograf.

Jedno vreme bio je i predsednik Magistrata beogradske nahije, a pre gotovo 160 godina postao je i počasni građanin Zagreba.

„Njegove biografije viđenih Srba, priča o Hajduk Veljku Petroviću su remek-dela čisto književne vrednosti“, dodaje Kadijević, koji je po struci istoričar umetnosti.

U pisanom odgovoru za BBC istoričar Radomir Popović navodi da obimna i sačuvana Vukova prepiska svedoči da je on „bio instuticija za sebe“.

„Od Londona do Petrograda, od Boke Kotorske do Kragujevca, Beograda, Vukovara, Zagreba, Ljubljane, Vajmara, Berlina, Vuk je održavao veze sa velikim i malim„, opisuje Popović iz Istorijskog instituta u Beogradu.

Iako je imao različita interesovanja najznačajniji doprinos dao je reformi jezika.

„Dva osnovna principa reforme Vuka Karadžića su fonetski pravopis i narodni jezik, ‘prirodan kao disanje’, kao osnovica književnog jezika“, kaže Milena Milisavljević, profesorka srpskog jezika i književnosti u Valjevskoj gimnaziji.

„Vuk je nastavio jezičku reformu Save Mrkalja. Učinio je da može i ‘učen čitati i prost slušati'“, dodaje Milisavljević.

Mrkaljeva ćirilica imala je 29 slova, ali zbog protivljenja crkve reforma nije zaživela.

Sa sličnim otporima će se i Vuk decenijama boriti.

Od Tršića do Beča

Vuk Stefanović Karadžić rodio se 1787. u selu Tršiću u Zapadnoj Srbiji.

Već u detinjstvu upoznao se sa narodnom lirskom i junačkom poezijom, koju je tokom života pažljivo beležio i objavljivao.

Opismenio se u manastiru Tronoša u Loznici i bio pisar za vreme Prvog srpskog ustanka 1804, koji je predvodio Karađorđe.

Godine 1814. objavio je prvu štampanu zbirku narodnih pesama i prvu gramatiku srpskog jezika.

Srpski rječnik koji je objavio 1818. „nezamisliv je poduhvat“ za to vreme, dodaje profesorka iz Valjeva.

Pisan je novom Vukovom ćirilicom, koja je sadržala slova lj, nj, ć,đ, dž i slovo j koje je preuzeo iz latinice.

„Rečnik je ‘udžbenik jezika i udžbenik života’, antologija stvaralaštva, izvor istorijskih činjenica“, navodi profesorka.

Predgovor Srpskom rječniku je svojevrsna naučna rasprava, u kojoj su izneti osnovni principi reforme i postavljeni temelji moderne književnosti.

Slovenac Jernej Kopitar, stručnjak za slovenske jezike, preveo je reči na nemački i latinski čime je otvorio vrata srpskom jeziku u svet.

Sukob sa Crkvom: „To je jezik govedara“

Ali njegova reforma nije bila opšteprihvaćena, štaviše.

Vuku su zamerali što je uzeo slovo j iz latinice, što je koristio ijekavski izgovor, ali i nepristojne reči koje su se našle u rečniku.

U to vreme učen svet govorio je slavenosrpskim i crkveni velikodstojnici, pre svih karlovački mitropolit Stefan Stratimirović bili su protivnici Vukove reforme, navodeći da će koristiti „jezik govedara“.

Sremski Karlovci su sredinom 19. veka bili središte srpske pismenosti, ali su pripadali Habzburškoj monarhiji.

„Borbe protiv Vuka bile su duge i mnogobrojne, ali on se nije plašio protivnika jer je uzeo „uma štit“.

„’Ne da se, ali će se dati’, pisao je Vuk sa ‘poverenjem u budućnost’. Njegov prevod Novog zavjeta čekao je 27 godina na objavljivanje“, podseća Milisavljević.

Vuk je, dodaje, imao razumevanja za „ljudske slabosti i odustajanja pristalica, ali se nije kolebao“.

Nedostajalo je i duhovne i materijalne podrške.

Učitelji i sveštenici iz Vojvodine koji su podržavali Vukovu reformu progonjeni su.

„Lukijan Mušicki, učen čovek, poznat pesnik, arhimandrit, mnogo je pomagao, ali nije imao hrabrosti da istraje u podršci Vuku jer je bio u stalnom strahu ode mitropolita Stratimirovića.

„I Đura Daničić, Vukov saradnik, dolazio je na ideju da napusti Vuka. Mnogi prosvećeni ljudi cenili su Vukov rad, ali nisu mogli uvek da mu pomognu“, navodi profesorka.

Istorija uticala na njega, on uticao na istoriju

Analiza istoričara Radomira Popovića

U vreme kada je Vuk rođen, Srbija nije postojala kao država.

Teritorije na kojima je živeo srpski narod na Balkanskom poluostrvu bile su razdeljene na osmanske administrativne oblasti.

U jednoj takvoj osmanskoj provinciji, Beogradskom pašaluku, srpski narod sa početkom Prvog srpskog ustanka 1804. godine započeo je istorijski proces nacionalne, državne i kulturne emancipacije.

Taj proces se u istorijskoj nauci uobičajeno naziva Srpska revolucija i završio se 1835. godine.

Predvodnici Srpske revolucije na bojnom polju i diplomatiji bili su Karađorđe i Miloš Obrenović.

Na polju kulture nesporni predvodnik i zatočnik Srpske revolucije bio je Vuk Karadžić.

Srbija je zalaganjem svojih pregalaca i predvodnika u prvoj polovini 19. veka prevalila put od zaostale osmanske provincije do evropski uređene države.

Kada se posmatra životni put Vuka Karadžića uočava se čudnovata simbioza uticaja istorijskih zbivanja na život pojedinca, kao i uticaj pojedinca na istorijske tokove.

Vuk je bio svedok istorijskih događaja, on je prvi istoričar Srpske revolucije.

Ti istorijski događaji, Srpska revolucija koja je deo znatno širih evropskih procesa koji su pokrenuti Francuskom revolucijom i Napoleonovim ratovima, presudno su uticali na Vukov angažaman.

Slobodan sam da pretpostavim, da nije bilo tih dešavanja Vuk bi završio kao pisar kod nekog trgovca ili privatni učitelj.

Kako se slagao sa knezom Milošem?

Odnos Vuka Karadžića i tadašnjeg srpskog kneza Miloša Obrenovića bio je oprečan, ali u osnovi prijateljski, opisije istoričar Popović.

„Slika koju je Vuk ostavio iza sebe o knezu Milošu ima dva lica: javno ga je hvalio i uzdizao, u tajnim spisima ostavio je jednu od najusmornijih slika o svom dobrotvoru.

„Za vreme Miloševe emigracije tokom 40-ih i 50-ih godina 19. veka intezivno su se družili u Beču“, navodi Popović.

Taj odnos se može posmatrati kao odnos mecene i pisca ili kao odnos vladara i podanika.

„U stalnoj materijalnoj stisci Vuk je bio upućen na bogatog, sujetnog i autoritativnog kneza. Knez je podržavao Vukov rad, ali nije lako drešio kesu.

„Sa druge strane, Vuku je smetala Miloševa nepismenost i nastojao je da ga lično opismeni i podstakne na otvaranje škola“, ističe istoričar.

Predsednik Magistrata

Posla ustanka Vuk je radio kao carinik u Negotinskoj krajini i tamo je živeo neko vreme.

Ipak, nije se dugo zadržao.

Knez Miloš će ga 1831. postaviti najpre za člana, a potom i predsednika Magistrata nahije beogradske.

„To je bila sudijska funkcija. Ne može se reći da je bio gradonačelnik Beograda“, napominje istoričar Popović.

Zadatak mu je bio da rešava upravne, ali i krivične sporove.

Na tom mestu izdržao je svega godinu dana, o čemu je pisao prijatelju srpskom političaru i kasnije ustavotvorcu Dimitriju Davidoviću.

Vuk u pismu navodi: „Za prezidenta Magistrata nahije i varoši beogradske može se naći gotovo u svakom selu čovek, koji će, u današnje vreme, sve one poslove svršavati, kao i ja, a ja, živeći po svojoj volji, mogao bi što raditi, što svaki ne može…“, prenosi National Geographic na srpskom.

Posle toga odlazi u Beč, ali se zbog kuge koja je harala Evropom sve do 19. veka zaustavlja nekoliko nedelja u karantinu u Zemunu, što je bila obavezna procedura kako bi se sprečila zaraza.

• Spomenik kugi u Irigu – „Vreme kad su živi zavideli mrtvima“
• Srbija: Šta obeležavamo na Sretenje i zašto je to bitno

U prestonici Habzburške monarhije i centru evropskih zbivanja sačekaće trijumf.

Tek 1847. godine – kada su objavljeni Vukov prevod „Novog zaveta“ na srpski, jezička rasprava „Rat za srpski jezik i pravopis“ Đure Daničića, „Pesme“ Branka Radičevića i „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša – Vukova reforma je zaista zaživela.

Zato se 1847. smatra godinom Vukove pobede.

„Istorija je kontinuitet delovanja velikih pojedinaca, ona je uvek herojski podvig individualnog revolta.

„S tog aspekta Vuk Karadžić spada u najveće ljude koje smo ikad imali. On je takav borac, takva veličina i ima tekovinu koja se ne može porediti ni sa čim“, ocenjuje Kadijević.

Adelungovo, a ne Vukovo pravilo

Citat „Piši kao što govoriš“ često se pripisuje Vuku Karadžiću, međutim to pravilo je osmislio Johan Kristof Adelung, nemački gramatičar i filolog.

„Načelo ‘piši kao što govoriš’ prvi kod nas je promovisao Sava Mrkalj. Vuk je imao hrabrosti, volje i upornosti da ideje Save Mrkalja sprovede u delo“, navodi Milisavljević u pisanom odgovoru za BBC.

Na Vuka je uticao i Dositej Obradović, prvi srpski ministar prosvete.

Za književni jezik Karadžić je uzeo istočnohercegovački dijalekat štokavskog narečja kojim se govorilo na prostorima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i delu Hrvatske.

To kasnije postaje srž srpskohrvatskog jezika, od koga će nastati nekoliko zasebnih jezika na prostoru bivše Jugoslavije.

Zahvaljujući tome, između ostalog, 16. septembra 1861. godine Vuk je postao počasni građanin Zagreba.

Izdata mu je povelja napisana na ćirilici, čime su mu data „sva prava, sloboštine i koristi kao što svakom građaninu Zagreba po zakonu i starom narodnom običaju pripadaju“.

Spoljni izgled u nesaglasju sa snagom duha

Đorđe Kadijević je povodom 200 godina Vukovog rođenja 1987. režirao TV seriju „Vuk Karadžić“ u kojoj je glavnu ulogu igrao Predrag Miki Manojlović.

Serija je osvojila evropsko priznanje „Gran pri“, na predlog italijanskog pisca i filozofa Umberta Eka, koji ju je smatrao „freskom ne samo srpske, već i evropske istorije“, kako citira Kadijević.

Četiri godine je snimana po celoj Evropi i u njoj se pojavljuju različiti likovi – od ruskog cara do braće Grim.

Na scenariju je radio zajedno sa piscem Milovanom Vitezovićem i kaže da su pripremajući se „pročitali sve što je bilo dostupno o Karadžiću“.

Kadijević ocenjuje da Vuk nije spoljnim izgledom odavao snagu duha kojom je raspolagao.

„Imao je ogroman talenat i neverovatnu energiju, a bio je mali rastom i imao je hronične probleme sa nogom“, navodi Kadijević.

Vuk je od rođenja imao neku vrstu reume u čašici kolena, kada mu se u mladosti zdravstveno stanje pogoršalo leva noga mu je ostala doživotno zgrčena.

Istrajan i s osećajem mere

„Po rečima Ive Andrića Vuk je preduzimljiv, dobronameran i ima i ona svojstva koja našem čoveku često nedostaju: istrajnost, uzdržljivost i osećanje mere.

„U tekstu Vuk i inostranstvo Ivo Andrić piše, pozivajući se na pismo upućeno Vuku Karadžiću oko 1840. godine, da je Vukova popularnost bila već tolika da je jedan brodovlasnik našeg porekla nazvao jedan brod i dao da se naslika njegov lik“, navodi Milisavljević.

Vuk je imao različita interesovanja.

Dao je doprinos antropologiji, etnografiji – pisao je o običajima srpskog naroda, svakodnevnom životu, sahranama.

Ostavio je zapise o fizičkim osobinama tela, od glave do pete, koristeći se narodnom terminologijom.

Ovi termini se i danas upotrebljavaju.

Tri velike ljubavi

Vuk Karadžić je imao tri velike ljubavi – u mladosti Ružu Todorovu, Saru dok je boravio u Negotinu posle Prvog srpskog ustanka i Anu, sa kojom je proveo najveći deo života.

Po napuštanju Srbije Vuk je molio Saru da dođe u Beč, ali ona nije pristala.

„Prepiska između njih dvoje trajala je do 1817. godine iako je Vuk tada već bio u vezi s Anom Kraus.

„Ostalo je zabeleženo da je ‘plemenita gospođa Sara Mihailovica ot Karapandžić’ bila 1818. godine među pretplatnicima na delo Srpski rječnik i jedini pretplatnik na Vukovu Pjesnaricu 1815. godine“, navodi Eliana Gavrilović iz Muzeja Vuka i Dositeja za BBC.

Sa Bečlijkom Anom Kraus Vuk je bio u braku 50 godina i izrodili su trinaestoro dece, od kojih su roditelje nadživeli ćerka Vilhelmina – Mina i sin Dimitrije.

„U rodni Tršić Vuk je sa Anom došao 1859. godine, tokom boravka u Srbiji radi udaje kćerke Mine.

„Bio je srećan što nije sreo Ružu jer nije hteo da ga ona ni tada, u starosti, vidi hromog“, ističe Gavrilović.

Grim, Marks, Engels i Puškin

Zahvaljujući Vukovim naporima i saradnji sa učenim ljudima, narodna književnost je naišla na izuzetan prijem kod slovenskih i neslovenskih naroda.

„Učena Evropa je srpski narod upoznala kroz lepotu usmenog stvaralaštva“, navodi profesorka srpskog jezika Milena Milisavljević.

U Vukovom stanu u Beču sretali su se slovenski kulturni poslenici, a imao je i dobrotvore iz Rusije.

Da bi prikupio građu putovao je po čitavom prostoru Balkana.

„Svet će učiti srpski jezik“

„Jakob Grim se nije prevario kada je povodom prve zbirke narodnih pesama, predviđao da će zbog tih pesama u svetu početi da se uči srpski jezik“, navodi profesorka Andrićevu zabelešku.

Kao posebno zanimljivu citira zabelešku Ive Andrića da u obimnoj prepisci između Marksa i Engelsa, nailazi na Vukovo ime i na tragove njegovog dela.

„Engels u maju 1863. godine piše Marksu: ‘Inače radim živo srpski jezik, pesme koje je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Lakše shvatam nego ijedan drugi slovenski jezik’.

„Veliki ruski pesnik A.S. Puškin uneo je u zbirku Pesme zapadnih Slovena 1835. prepeve dve lirske narodne pesme iz Vukove zbirke, baladu Bog nikom dužan ne ostaje i odlomak iz Hasanaginice.

„Pesme o Karađorđu i Milošu Obrenoviću Puškin je ispevao u srpskom guslarskom desetercu“, ističe Milisavljević, pozivajući se na „Knjigu o Vuku“ Boška Suvajdžića, profesora Filološkog fakulteta.

• Kako dijaspora uči srpski
• Izolacija izolovanih: Kako u zabačenim selima Srbije izgleda učenje na daljinu

Reditelj i istoričar umetnosti Đorđe Kadijević kaže da, koliko god da se o njemu zna, „Vuku preti zaborav, kao i svemu velikom“ na ovom prostoru.

„Ovo je antivukovsko, antisrpsko, antijugoslovensko i antislovensko vreme, ali se nadam da će neke buduće generacije to promeniti“, zaključuje Kadijević.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]