Srbija: „Ljudi nam ne veruju kada im kažemo da je nemamo“, priče onih kojima je život bez vode svakodnevnica

‘Lokal u pripremi’ – piše na papiru zalepljenom na davno zatvorenoj seoskoj zadruzi tik iza praznog autobuskog stajališta.

Topi se retki sneg i kapljice odzvanjaju pustim ulicama.

Ali to su jedine kapi koje se mogu čuti u selu Bresnica kod Čačka, na zapadu Srbije, gde meštani decenijama čekaju da kroz njihove cevi konačno poteče voda.

Da je nema za piće su se već i navikli, ali je nema ni za šta drugo.

Većina meštana ovog sela se bavi zemljoradnjom i stočarstvom, a da bi opstali, vodu dopremaju iz obližnje reke nekoliko puta dnevno.

„Dovlačimo vodu traktorskim cisternama do kućnih bunara, pa je pumpama izvlačimo, da bismo je imali u kući ili štali, i tako ceo život.

„Koliko puta sam samo palio traktor noću da bih je natočio, jer su zalihe nestale, ali šta ćeš, nemamo drugi način“, govori ogorčeno meštanin Slobodan Vidović za BBC na srpskom.

• Svetski dan stanovništva: Jedan dan u seoskim pustinjama na jugu Srbije
• „Branimo našu reku, život nam znači“: Barikade meštana sela Dadinci zaustavile gradnju MHE na jugu Srbije
• Jedan dan sa lekarom „medicinske pustinje“ u Srbiji

Stanovnici Bresnice nisu usamljeni u ovom problemu.

Milion ljudi u Srbiji povremeno ili stalno nema pristup pijaćoj vodi, rezultati su istraživanja „Navodno pravo – Pravo na vodu u Republici Srbiji“, objavljenog u julu 2022. godine.

Zrenjanin, grad u Vojvodini, na 70 kilometara od Beograda, punih 18 godina nema pijaću vodu.

Humorom protiv suve realnosti

Grad Čačak je sa mesnom zajednicom Bresnica potpisao ugovor, u koji je BBC imao uvid, o rešavanju pristupa vodi.

Obećanja da će vodovod biti izgrađen nikako da se ispune, a novu brigu meštanima donosi i najavljena izgradnja brze saobraćajnice koja će preći i preko nekoliko bunara.

Njih sada koristi dvadesetak porodica.

„Bili smo jasni, nema ni metra puta kroz selo dok se ne reši problem vodosnabdevanja“, govori odlučno Radovan Spasojević, predsednik mesne zajednice, za BBC na srpskom.

Gradske vlasti u Čačku nisu odgovorile na pitanja BBC novinara o mogućim rešenjima višegodišnjeg problema sa vodom.

Bresnicu i Čačak deli 24 kilometara.

Nadstrešnica sveže ofarbana u plavo ukazuje na jedinu autobusku stanicu u selu.

Sablasno tiho subotnje jutro na trenutak prekine lavež pasa.

Kuća Slobodana Vidovića je dva kilometra od centra sela, na blagoj uzvišici.

Do nje se stiže vijugavim puteljkom, duž kojeg se smenjuju jednospratne i dvospratne, uglavnom stare kuće, ograđene drvenim tarabama,

Na svakoj su nanizani lončići ili kofe.

Slobodan ima 38 godina i bavi se stočarstvom.

Glavno mesto u njegovom dvorištu ima traktor sa cisternom, „spasitelj“, kako ga zove.

Na bočnoj strani bele kuće prislonjen je balon, ili „prva pomoć“, još jedan Slobodanov naziv, šaljiv iz muke.

Njime skupljaju kišnicu, a tu je i bunar.

„Leti završiš posao, ali ne ostane vode za kupanje, pa opet pališ motor, ideš po novu turu i tako u krug, od kada pamtim.

„A zimi ako doteraš dve cisterne u cugu, tad si srećan, onda može i češće kupanje“, govori uz blagi osmeh.

Zbog nedostatka vode i on je, kao i mnogi, morao je da smanji broj stoke, iako im je to glavni izvor prihoda.

„Jedna rasna krmača popije do šest litara vode dnevno, je l’ vi znate koliko je to?

„U ovakvim uslovima mnogo je teško voditi računa o njima“, priča visoki muškarac guste brade.

Nedavno je obeležavao slavu, i kao i svakog dana, morao je da ide po vodu.

„Umesto da dočekujem goste, trčim do reke.

„Ljudi nam ne veruju kada im kažemo da je nemamo, ali to što je drugima nenormalno, nama je postalo normalno“, dodaje ogorčeno.

‘Čime li se mi kupamo?’

U selu Bresnica je nekada bilo 1.500 domaćinstava, danas ih je tri puta manje.

Od četiri prodavnice ostala je samo jedna.

Tik uz nju je klub, novo zbirno mesto, sakriven u zgradi nekadašnje banke.

Ostaci braon farbe na prozorima i vratima svedoče o višegodišnjem propadanju.

Za jednim od nekoliko drvenih stolova prekrivenih kariranim stolnjacima razgovaram sa Radomirom Jankovićem.

Ima 62 godine i čitav život vuče vodu sa Bresničke reke.

„Duž korita su mnoge septičke jame i uliva se kanalizacija, ali šta ćeš, moraš da je natočiš, nema druge. Pitanje je čime se mi zapravo kupamo.

„Osnovne stvari u životu su put, voda i struja, a mi nemamo vodu, umiješ se vodom iz limenih kantica, to je nezamislivo u 21. veku „, govori ogorčeno Janković.

Kada je sušno, nekada nemaju šta da izvuku iz rečice.

Najgore je, kaže, zimi, kad zaledi, pa pola dana ne može da se pokrene traktor.

Drugi deo dana odleđuju se cisterna, pumpa i bunar.

„Nema ‘ne mogu’, nema. Moraš, pa ne znam šta da je.

„Za piće ćemo se i nekako snaći, ali stoka mora da se namiri, pa od toga živimo“, kaže Janković, koji vodu doprema i komšijama koji nemaju cisterne.

Dramska sekcija, pekara, otkupna stanica

Dok razgovaramo, sa starog tranzistora se čuje muzika.

Zidove prostorije krase fotografije ovdašnjeg fudbalskog tima i požuteli pravilnici o plaćanju poreza.

Konobarica srednjih godina veselo pozdravlja nove goste.

Sedi bliže šanku, gde je čeka knjiga koju čita u pauzi.

Dok ispija drugu šolju toplog čaja, Radomir setno priča o životu u njegovoj Bresnici dok je bio mlađi.

Ni tada nije bilo vode, ali je bar selo bilo živo.

Školu je 1970-ih pohađalo 750 učenika, a sada „ako ima 11 đaka, dobro je“, dodaje tužno.

Imali su i dramsku sekciju, bioskop, pekaru, poslastičarnicu, a sada te zgrade čame na vetrometini.

„Pred zadrugom je bila prava mala otkupna stanica. Dolazili su i iz okolnih sela.

„Nema čega nije bilo: od rakije i sira, do mesa, paprike. Sad je sve pusto“, prepričava poljoprivrednik čije ispucale šake govore više nego reči.

U jednom trenutku nestaje struja.

„E sad nemamo ni struju, ni vodu“, dobacuje jedan od gostiju.

‘Potekne bar nešto’

Na oko 200 kilometara od Bresnice, ista muka godinama je mučila i meštane Perutine, na oko 12 kilometara od Niša, najvećeg grada na jugu Srbije.

Taksista me do ovog mesta vozi kroz napuštene predele.

Školski je raspust i autobus ne saobraća u ovim krajevima.

Posle 20 minuta spore vožnje ukazuje se pravougaoni, žuti znak sa nazivom mesta.

Na ulasku u selo je prazno igralište, a hladan vazduh ispunjava miris balege.

Stariji čovek drvenim štapom tera krdo ovaca na ispašu.

Korača povijenih leđa, nogu pred nogu, odmahujući naboranom rukom.

U Perutini je postavljen seoski vodovod, ali vode u sistemu nije bilo.

Meštani su godinama čekali da se priključe na niški vodovod, jer im je gradska deponija svojevremeno zagadila podzemne vode, jedino dostupno izvorište.

Posle nekoliko godina protestovanja, voda je stigla, ali ne za celo selo.

„Nemamo je svi i pritisak je slab, ali šta ćeš, potekne bar nešto, ranije ni to nismo imali.

„Seoska voda je dolazila periodično. Tada su se pravile zalihe, hranila se stoka, da se ima posle za kupanje i hranu“, priča Saša Mitić za BBC na srpskom.

Srećem ga na ulazu u selo, krenuo je po hleb do obližnje, jedine radnje.

Zatičemo je pod ključem, iako je radni dan.

Ispred radnje je nekoliko kartonskih kutija i poluprazni frižideri.

Nekoliko koraka dalje, iz jednospratnice se širi miris vlage i ustajale mokraće.

U susret nam ide crveni automobil.

„Oni vam žive skroz gore, sigurno idu po vodu“, kaže Mitić, 50-godišnji penzioner.

‘Merak mi je da je pustim’

Perutina je nekada vrvela od ljudi, nije moglo da se prođe glavnim putem, priča Andrijana Stanojević.

Ova živahna žena jedna je od meštanki koja se izborila da bar jedan deo sela ima „kakvu-takvu vodu“.

„Vlasti su tvrdile da je imamo, a mi ni kap.

„I kad bi došla, imali smo je kratkotrajno, tek da opereš nešto i napuniš buriće. Ono nije bilo ni za piće, ali ko te pita“, govori Stanojević za BBC na srpskom.

Urađen je projekat i samo je trebalo povezati njihovu vodovodnu mrežu sa gradskom.

Nekoliko okolnih sela dobilo je vodu, ali ne i Perutina.

Ipak, izborili su se za jednu pumpu, postavljenu na ulasku u selo.

„Pritisak je jako loš, ali je bar imamo, radi mašina, ma milina.

„Mnogo je lepo. Merak mi da je pustim. Bacila sam sve flaše i kantice“, dok govori, oči joj na trenutak zasuze.

‘Sit gladnom ne veruje’

Prema izveštaju „Navodno pravo – Pravo na vodu u Republici Srbiji“, loša situacija sa seoskim vodovodima posledica je stare i dotrajale infrastrukture.

„Zapuštenost je veliki problem za manje sredine koje nisu imale dovoljno novca da sisteme održavaju, jer se uvek štedelo na komunalnim sistemima.

„Investiranje u izgradnju i održavanje infrastrukture prepušteno je opštinama koje često nemaju veliki budžet ili vodosnabdevanje ne vide kao prioritet“, piše u studiji.

Radovan Spasojević je šest godina na čelu mesne zajednice Bresnica.

Zahteve i dopise godinama šalje, ali poput vode koja ne nalazi put do njegovog rodnog mesta, tako i njegovi upiti kao da nailaze na zid.

„Ako i odgovore, uglavnom kažu da je planu, da se radi projekat i da će voda doći.

„Dođu, gledaju, a kada ih pitaš da li bi se oni umili tom vodom, samo ćute“, priča ogorčeno Spasojević.

Poslednji ugovor o mogućem rešenju potpisan je 2019. godine.

„Mi želimo da učestvujemo u finansiranju, ne bežimo od toga. Hoćemo da pomognemo i u fizičkim radovima, ali nismo stručnjaci da procenimo gde treba da se postavi mreža i vodovodni čvor.

„Ovo više nije ni nezainteresovanost, već bezobrazluk – sit gladnom ne veruje“, priča ovaj poljoprivrednik.

Vodovodni sistem postavljen je samo u školi, ali meštani kažu da vode više nema nego što je ima.

Govorilo se jedno vreme i o postavljanju hidranta u centru sela.

Reč je o delu vodovodne mreže iznad nivoa tla gde se priključuju hidrantska creva, preko kojih bi se punila voda, ali Spasojević misli da bi tek tada nastao problem.

„Treba pola sata da preko hidranta napunite cisternu, dok je na reci dovoljno 10 minuta.

„Zamislite kakva gužva bi nastala, pa bio bi vašar, a vodu opet ne bismo imali“, kaže.

Jednom su mu došli gosti, a samo što je napunio vodu u kazančetu u toaletu.

„Po navici ljudi povlače, a ja se mislim, pa polako, ne mora sve, može to i jednom čašom da se opere“, prepričava mi kroz osmeh.

Dve milijarde ljudi, jedna četvrtina ukupnog svetskog stanovništva, nema pristupa bezbednoj pijaćoj vodi.

Ujedinjene nacije su saopštile da svako mora da ima „dovoljnu količinu vode za privatne i potrebe domaćinstva“.

Takva voda mora da bude „bezbedna za korišćenje, prihvatljiva i dostupna“.

Pristup vodi mora biti unutar jednog kilometra oko doma, a sakupljanje ne sme da traje duže od 30 minuta.

‘Da u 21. veku nemamo vodu, pa gde to ima’

Bresnica još čeka da voda nađe put do sela.

A šta će biti sa ostalim domaćinstvima u Perutini, 200 kilometara dalje?

Andrijana Stanojević nema odgovor, a nisu se oglasili ni iz opštine Doljevac na pitanja BBC novinarke.

Idem ka domaćinstvima do kojih kapi vode nikako da stignu.

Među njima su i meštani susednog Čapljinca, još jednog sela ove opštine.

U njemu godinama živi Milena Stanković, majka dvoje dece.

Glavni član svakog domaćinstva u ovom selu je hidrofor, uređaj koji pod pritiskom ispumpava vodu iz bunara ili cisterne.

„Ubodeš cevi pa vučeš, ali je muka kada bunar presuši, zaledi ili kad se hidrofor pokvari, a to se stalno dešava.

„Koliko sam samo puta silazila sama u šahtu da ga popravljam, tek da se deca istuširaju“, priča Stanković za BBC na srpskom.

Vode nema ni u školi, u koju idu i deca iz okolnih mesta.

Do nedavno nije bilo ni autobusa.

„Da mi u 21. veku nemamo osnovni uslov za život, pa gde to ima?“, izgovara ljutito ova crnokosa žena.

Slobodan Vidović iz Bresnice se nada da će se problem vode uskoro rešiti, dok je njegov komšija Radomir Janković skeptičan.

„Toliko su obećavali, dolazili sa sivim fasciklama i nikad ništa“, dodaje rezignirano.

Nadu je izgubila i Milena Stanković iz Perutine.

„Osećam se besno, tužno, ljuto.

„Dođu, obiđu, premere, obećaju i sve se svodi na to“, ogorčena je ona.

Pogledajte kako su stanovnici sela Dadince na jugu Srbije barikadama branili Rupsku reku

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]