Pre nego što je 2015. godine došao u Srbiju, Bogdan nije znao ni da ona postoji.

Ovaj Kazahstanac zatražio je tu utočište, jer se u zemlji u kojoj se rodio i odrastao nije osećao bezbedno pošto je odlučio da promeni veru.

Prošavši put od muslimana do hrišćanina, prešao je i put od vojnika koji živi sa porodicom u bogatoj zemlji – do fizioterapeuta u Beogradu koji živi sam.

„Kad sam došao da se prijavim u policijskoj stanici Savski venac u Beogradu, oni su se smejali.

„Pitali su se šta me je nateralo da promenim veru, a ja sam našao istinu i ljubav za oproštenje greha“, kaže Bogdan.

To ime koristi otkad se prekrstio.

Ovaj 45-godišnji Kazahstanac odrastao je u muslimanskoj porodici.

Od sedme godine išao je redovno u džamiju, postio, a i čitao verske knjige – pročitao je Kuran i zna namaz (molitvu).

„Sreo sam 2010. godine jednog monaha koji mi je rekao za blagovest i Jevanđelje Isusa Hrista i tad sam poželeo da pročitam Bibliju.

„U Kuranu piše, `ako ova knjiga nije dovoljna duhovno, možeš da pročitaš Jevanđelje, Psalme i Stari zavet`, tako piše, ali imam (verski učitelj) ne dozvoljava da ljudi to shvate“, navodi on na solidnom srpskom jeziku.

Porodica ga se odrekla, žena napustila

Pročitao je Bibliju i tamo je, dodaje, našao istinu u Hristu – „koji je došao na zemlju da grešnike spase“.

Tad odlučuje da pređe u pravoslavnu veru i da da otkaz u vojsci gde je radio.

„Hristos je ljubav, a ja ne mogu da uzmem pušku da ubijem nekog čoveka“, kaže borac sa iskustvom.

mediji u Kazahstanu — Kazasi kao etnička grupa čine skoro dve trećine stanovništva Kazahstana, Rusa je nešto manje od četvrtine, a ostatak su nacionalne manjine. Pošto je bila potisnuta pod sovjetskom vlašću, glavna religija islam sad oživljava

Po napuštanju vojske, Bogdan se vraća osnovnom zanimanju fizioterapeuta.

Narednih pet godina proveo je u Kazahstanu kao hrišćanin, ali njegova okolina to nije prihvatala.

Otac ga se odrekao, supruga napustila.

„Tata mi je isekao ruku, jer sam držao Bibliju, rekao je da je to sramota i odmah sam postao `izdajnik vere`.

„Žena je otišla i razvela se, imam ćerku od 11 godina, nisam u kontaktu ni sa jednom, jer `izdajnik vere` ne može da bude otac, ne može da bude muž“, kaže Bogdan.

Dok govori pokazuje ožiljak na levoj ruci i gleda u njega.

Ožiljak na ruci — Bogdan i dalje ima ožiljak na ruci, od povrede koju mu je, kako kaže, otac naneo

Ni šire društvo u Kazahstanu ne gleda blagonaklono na ljude koji promene veru, dodaje.

„Zabranjeno je zakonom da izađeš napolje i govoriš o Jevanđelju.

„Postoji pravoslavlje tamo, ali za Ruse i Ukrajince, Kazahstanci mogu da budu samo muslimani.

„Možeš ti da budeš i nešto drugo, ali to je sramota“, ističe Bogdan.

Prema ustavu, Kazahstan je sekularna država u kojoj se poštuje sloboda veroipovesti.

Ipak, u izveštaju američkog Stejt dipartmenta o verskim slobodama u Kazahstanu iz 2019. navodi se da su tamošnje vlasti „nastavile da hapse, pritvaraju i zatvaraju pojedince zbog njihovih verskih uverenja ili pripadnosti“.

Vlada je ponovo prekidala verske službe, procesuirala pojedince zbog „ilegalne misionarske delatnosti“ i odbila da registruje određene verske grupe, piše u saopštenju.

I Bogdan je bio uhapšen – 15 dana proveo je u zatvoru.

Posle zatvora u Jugoslaviju – Srbiju

To je bio prelomni trenutak kad je rešio da napusti zemlju.

„Vernici su mi pomogli da kupim kartu, mislio sam da idem u Jugoslaviju kad su rekli za Beograd“.

„Iskreno, ja za Srbiju nisam znao.

„Znao sam za Jugoslaviju, zato što je kod nas radilo mnogo Jugoslovena, koji su gradili hotele“, kaže on.

Tako započinje život u Srbiji, koju je odabrao kao pravoslavnu državu, deo nekadašnje Jugoslavije.

„Pitaju me zašto nisam otišao u Rusiju.

„Zato što su Rusija i Kazahstan jedno te isto, možda se različito zove i ima dve zastave, ali šta (Vladimir) Putin kaže to je tako kod nas, a i u Belorusiji“, napominje Bogdan.

Put do dobijanja utočišta

lična karta — Iako MUP Srbije izdaje ove lične karte, mnogima je ona i dalje nepoznanica, čak i državnim služama ili bankama

Tad se prvi put sreće i sa terminom azila.

Tražilac azila je neko ko traži međunarodnu zaštitu i utočište.

Nije svaki tražilac azila izbeglica, ali sve izbeglice jesu tražioci azila, navodi se na sajtu Amnesti intrnešnala.

„Prvi dan sam ceo dan stajao na stepenicama u policiji, zato što je 2015. ovde gužva bila, bilo je to vreme migrantske krize“, kaže Bogdan.

Trebalo je naći advokata, a u tom trenutku znao je samo ruski jezik i kazaški koji podseća na turski.

„Došao advokat, on ne zna ruski, ja ne znam engleski“, kaže kroz smeh.

Ipak, u Beogradskom centru za ljudska prava, kom se obratio, imali su jednog pravnika koji govori ruski.

„Sedeo sam tri sata na klupi u Pionirskom parku, dok nije došao.

„On mi je mnogo pomogao“, seća se.

Birokratski lavirint

Tada kreće njegovo lutanje kroz birokratski lavirint.

Prema važećem zakonu u Srbiji, pravo na utočište, odnosno status izbeglice odobrava se tražiocu koji se nalazi izvan države svog porekla ili države uobičajenog boravišta, a opravdano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkog uverenja.

Bogdanu je već 2015. odobreno pravo na utočište i tad dobija ličnu kartu.

„Mislim da sam prvi koji je to dobio po verskoj osnovi.

„Međutim, ljudi kad vide taj dokument – pitaju šta je, niko ne zna“, opisuje.

I dalje čeka pasoš koji mu po zakonu sleduje.

Član 87. Zakona o azilu jasno predviđa da neko ko dobiju azil ima pravo na putnu ispravu za izbeglice.

Iako ne zna gde bi prvo otišao, želja mu je da putuje Evropom.

U Aziji je obišao više zemalja – u Turskoj je bio nekoliko puta na odmoru, u Kini tokom studija refleksologije u Pekingu.

`Niko od njih nema pasoš`

Putne isprave nema niko od ljudi kojima je odobren azil u Srbiji, jer ne postoji obrazac na kom bi se izradile, kaže pravnik Nikola Kovačević.

„Oni imaju pravo na putnu ispravu, koja im se ne izdaje, na osnovu Konvencije o statusu izbeglica i Zakona o azilu, ali nedostaje podzakonski propis kojim bi se uredila ta oblast“, ističe Kovačević.

To je veliki problem, dodaje, zbog kog većina ljudi i ne želi da ostane u Srbiji, jer znaju da će ostati zaglavljeni.

„Pitanje putnih isprava nije najveći problem, ali jeste nešto što tim ljudima puno znači“, navodi Kovačević.

I Bogdan je saglasan.

„Kažu da nema obrasca, to je smešno.

„U Turkmenistanu ima, u Uzbekistanu, ovde nema, za Zimbabve ne znam“ kaže Bogdan kroz smeh.

Njegova sitaucija može da se reši samo reakcijom države.

Bilo samoinicijativno, bilo pod pritiskom iz inostranstva.

„Postoji jedan strateški slučaj pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, to očekujemo da prođe ove ili naredne godine i da sud nađe povredu prava na slobodu kretanja“, kaže pravnik Nikola Kovačević.

Reč je slučaju Seraj Edin protiv Srbije.

„Taj Sirijac se ovde oženio ovde, ima i mačku i hteo je da ide do kraja.

„Tako bi moglo i sa svima ostalima, ali nema potrebe jer povreda je istovetna“, napominje Kovačević za BBC.

Kako se dobija azil?

Prvo što uradi neko ko želi da traži azil, jeste da kaže policiji da to hoće, od njih dobije papir i u roku od 72 sata se prijavi u kamp za azil.

Sa tim papirom, taj čovek još nije tražilac azila.

Na primer, nameru da će tražiti azil samo tokom devet meseci 2015. godine izrazilo je 120.000 ljudi, prema podacima tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića.

To ne treba mešati sa brojem ljudi koji su azil dobili.

Drugi korak ka dobijanju je da neko podnese zahteva za azil.

Od 650.403 ljudi koji su ukupno proteklih godina dobili potvrde do februara 2021, svega 3.525 napravilo je drugi korak – podnelo je zahtev za azil, podaci su Nikole Kovačevića, koji prati ova pitanja.

Od tih nešto više od 3.500, azil je dobilo ukupno 187 ljudi od 1. aprila 2008. do danas.

„Od toga nešto malo više od sto ljudi je ostalo u Srbiji“, dodaje pravnik.

Zvanične podatke od države BBC nije dobio.

Ministarstvo unutrašnjih poslova nije odgovorilo na pitanja BBC-a ovim povodom, kao ni ministar Aleksandar Vulin.

Ljudi koji dobiju azil imaju pravo da borave u toj zemlji, ali i pravo na rad, zdravstvenu zaštitu, besplatno osnovno i srednje obrazovanje, pravo na slobodu kretanja.

„Svi koji putuju, a dobili su azil, putuju samo na sopstvene važeće putne isprave“, ističe Kovačević.

Bogdan se obraćao mnogim državnim institucijama, čak i premijerki Srbije, ali rešenja i dalje nema.

„Ja sedim s ove strane reke, država s druge i kao da nema mosta“, slikovito objašnjava jaz u kom se našao.

On želi da ostane i osnuje firmu u Srbiji, ali i da se ne oseća sputano.

Dok se to ne desi, radi, redovno odlazi na liturgije, moli se i posti.

Bog je, kaže, njegov pastir.

„Ovaj post je baš lep, lakši u odnosu na muslimanski, samo ne jedeš meso, to je i zdravo i ušteda“, opisuje.

Kako se navikao na Srbiju, kako Srbija na njega?

Nije bilo jednostavno, kaže Bogdan.

„Kad mi vide oči, misle da sam Kinez, ali ‘gde ima ovako krupan Kinez`“, dodaje uz osmeh.

Prvih dve godine nije mogao da se uklopi, pre svega zbog jezičke barijere.

Kad je to prošao, sve je bilo lakše.

„Volim hranu srpsku, ukusna je, sarmu posebno.

„Inače, ne volim jagnjetinu i konjsko meso mi je jako, koje se kod nas dosta jede“.

I dalje kad kaže `kod nas` misli na Kazahstan.

Kazahstan – država veličine Zapadne Evrope

Kazahstan je velika država u koju bi površinski moglo da stane šest Nemački, ali znatno je ređe naseljena.

Novac od nafte pokreće razvoj Astane koja je 1997. postala glavni grad, a danas nosi naziv Nursultan

Na teritoriji od 2,7 miliona kvadratnih kilometara živi 18 miliona stanovnika, što je gotovo pet puta manje nego u Nemačkoj.

Na severu se graniči sa Rusijom, na istoku sa Kinom dok na zapadnoj strani izlazi na Kaspijsko more.

Ova bivša sovjetska republika bogata je naftom i mineralnim izvorima i ima ogroman ekonomski potencijal, pisao je BBC.

„Svi su me pitali zašto sam iz bogate zemlje došao u siromašnu“, ističe Bogdan.

Raznovrsni pejzaž njegove domovine proteže se od planinskih, gusto naseljenih predela istoka do retko naseljenih, energetski bogatih nizija na zapadu, i od industrijalizovanog severa, sa sibirskom klimom i terenom, kroz sušne, prazne stepe centra, do plodnog juga.

Glavni grad je od 2019. Nursultan, po bivšem predsedniku koji je vladao skoro tri decenije Nursultanu Nazarbajevu.

Govori se kazaškim i ruskim jezikom, a među vernicima najviše je muslimana i hrišćana.