Prekrivena modricama i u strahu za sopstveni život i život članova njene porodice, Nataša* je ušetala u policijsku stanicu.

Posle tri puna dana fizičkog, psihičkog i verbalnog maltretiranja, koje nije bilo prvo u nizu, prijavila je tadašnjeg partnera.

Od tada je prošlo skoro godinu dana, sudski postupak za nasilje u porodici je i dalje u toku, a na snazi je jednogodišnja zabrana prilaska i komunikacije Natašinom bivšem partneru.

„I pored toga sam se osećala nesigurno u Srbiji i otišla sam iz zemlje.

„Zabrana propisuje da ne sme da mi priđe bliže od 50 metara, ali on i sa te daljine može da puca na mene i da me ubije“, priča Nataša, poreklom iz jednog manjeg grada u Srbiji, za BBC na srpskom.

Dragana Kolarić, sutkinja Ustavnog suda, kaže da je broj ubistava u porodičnom nasilju zabrinjavajuće visok.

„U praksi se dešavaju slučajevi u kojima nakon izrečenih hitnih mera zabrane prilaska dolazi do ubistva članova porodice.

„Opravdano se postavlja pitanje da li su nadležne institucije preduzele delotvorne mere da spreče nasilje i zaštite žrtve iako su imale saznanja da je nasilnik pretio lišenjem života“, ističe Kolarić, inače i profesorka Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu, za BBC na srpskom.

Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) je 18. maja, na Dan sećanja na žene žrtve nasilja, saopštilo je da je od početka 2023. izrečeno 11.164 hitnih mera.

„Izrečeno je 3.497 hitnih mera privremenog udaljenja učinioca iz stana i 7.667 mera privremene zabrane prilaska i kontaktiranja sa žrtvom.

„MUP je otvorio telefonsku liniju 0800-100-600 koja je besplatna i dostupna 24 časa preko koje se na nivou cele Srbije mogu prijaviti slučajevi nasilja“, navodi se.

Dodaje se da je od početka godine zabeleženo skoro 1.600 krivičnih prijava za nasilje u porodici.

Ali neke prijave su se završile i ubistvom, akao što je poslednji slučaj femicida u Novom Sadu, sedamnaesti u prvih pet meseci 2023.

Svetska zdravstvena organizacija definiše femicid kao „ubistvo žena zato što su žene“, a Ujedinjene nacije kao „ubistvo žena i devojčica povezano sa polom“.

‘Osećala sam se nebezbedno’

Nataša je godinu i po dana živela sa bivšim partnerom.

U početku je bio „divan prema njoj“.

„Bio je bolestan kada smo počeli da živimo zajedno i negovala sam ga, ali čim je ozdravio, počeo je pakao“, kaže.

Bilo joj je zabranjeno da koristi telefon, a mogla je da se čuje samo sa bratom i ćerkom.

„Nisam smela bez njega da izađem iz kuće, a morala sam da dobijem dozvolu i da odem do obližnje prodavnice.

„Bio je bolesno ljubomoran i za njega su žene niža bića – muškarci, životinje, pa žene“, kaže.

Pretio je Nataši, njenom bratu i detetu da će da ih ubije.

„Govorio mi je da neću živa izaći iz njegove kuće“, kaže.

Iako se odvažila na to da ga prijavi, kaže da nema velika očekivanja.

„To je čovek koji nije naivan ni bezopasan, proveo je veliki deo života u zatvoru.

„Ali svi ga poznaju u gradu i ima jake veze“, navodi Nataša.

Naišla je na saosećanje prilikom prijave u policiji, ali kaže da tu emociju u daljem postupku nije osetila.

„Inspektor mi je rekao šta se buniš, šta si tražila s njim, znaš ko je on.

„Tužilac me je pitao što se ne pomirim sa njim“, navodi.

Prvu zabranu prilaska je tražila odmah po prijavi i izrečena je na mesec dana.

„Kada je istekla, počeo je da mi šalje poruke i njegovi prijatelji su me zvali“, priseća se.

Tada je sa advokatom otišla u policiju i ponovo tražila zabranu, koja je ponovo izrečena na 30 dana.

Tri meseca od prijave je bilo prvo saslušanje kod tužioca, kada je njenom bivšem partneru izrečena mera zabrane prilaska i komunikacije na godinu dana.

Optužnica je podignuta u martu, po intervenciji Ministarstva pravde, posle dopisa koji im je Nataša uputila.

Prvo ročište je bilo zakazano za maj, ali njen bivši partner se nije pojavio uz potvrdu lekara, i ono je odloženo za dva meseca.

„Sve to vreme se slobodno šeta po gradu iako ima dosije, nije stavljen u pritvor, niti su određene jače mere zaštite.

„Meni nije jasno da čoveka, koji ima reputaciju kao on, ne stave u pritvor ili bilo šta“, kaže Nataša.

Dodaje da je bila zaštićena jedino prvih sedam dana po prijavi, koje je provela u sigurnoj kući, a posle je „puštena sama na ulicu“.

Kako funkcioniše zabrana prilaska?

U Srbiji je, na osnovu četiri zakona, na različite načine regulisana zabrana prilaska i komunikacije.

Iako suštinski slične, razlika je u dužini trajanja, posledicama kršenja propisa i državnim organima koji je donose.

Dostupne mere su:

hitna mera privremene zabrane učiniocu da kontaktira sa žrtvom nasilja i prilazi žrtvi;
mere zaštite od nasilja u porodici prema Porodičnom zakonu;
zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta;
mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim.

Hitne mere

Sutkinja Kolarić kaže da nasilje u porodici beleži uspon u poslednjoj deceniji.

Donošenjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, 2016, policija dobija nova ovlašćenja.

„Prvo je dovođenje i zadržavanje građana, od kojih preti opasnost da će u budućnosti učiniti nasilje u porodici, u prostorije policije.

„Drugo je izricanje hitne mere privedenom licu, kada procena rizika ukazuje da postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici“, objašnjava.

U pitanju su hitne mere privremenog udaljenja iz stana, kao i privremene zabrane kontaktiranja sa žrtvom nasilja i prilaska.

Osim urađene procene rizika koja ukazuje na neposrednu opasnost od nasilja u porodici, sudija dodaje da postoji još jedan uslov za izricanje hitnih mera.

Nasilnik mora da bude prisutan u prostorijama policije u vreme donošenja naređenja.

„Hitne mere policije traju 48 časova od momenta uručenja i sud ih može produžiti na predlog javnog tužilaštva na još 30 dana.

„U tom periodu, koji se ne može skratiti, tužilaštvo i sud imaju obavezu da odluče da li ima mesta produženju hitnih mera i da sprovedu postupak“, navodi.

Dodaje da se mogu produžiti samo one hitne mere koje je izrekla policija.

„Kako se pokazalo u dosadašnjoj praksi, mera privremenog udaljenja učinioca iz stana po pravilu se ne izriče samostalno, već uvek uz meru privremene zabrane kontaktiranja sa žrtvom nasilja i prilaska“, objašnjava Kolarić.

Zakonom je predviđena kazna zatvora od 60 dana ukoliko se prekrši hitna mera.

Kako je u Beogradu obeležen Dan sećanja na žene žrtve nasilja:

Žene, nasilje i femicid: Dan sećanja na žrtve

Zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja

Ova zaštitna mera je predviđena Zakonom o prekršajima.

Sutkinja navodi da se ona izriče kako bi se počinilac sprečio da ponovi prekršaj ili da nastavi da ugrožava oštećenog i može da traje do godinu dana.

„Za njeno kršenje se odgovara isto kao i za prekršaj zbog kojeg je određena, u ovom slučaju kaznom zatvora.

„Ona ne može da se izrekne bez pisanog predloga policije ili usmenog zahteva žrtve prilikom saslušanja“, objašnjava.

Mere zaštite od nasilja u porodici

Hitne mere, po pravilu, treba da prethode merama zaštite propisanim Porodičnim zakonom iz 2006. godine.

Sutkinja objašnjava da se ne vidi svrha donošenja i produženja trajanja hitnih mera ako se ne uvede praksa podnošenja tužbe za određivanje mera zaštite posle toga.

„Zakon o sprečavanju nasilja u porodici to nije propisao kao obavezno, tako da se, kao i do sada, ostavlja na volju javnom tužilaštvu i centru za socijalni rad da donose procenu kada će podneti tužbu.

„Praksa nam pokazuje da oni to retko čine, gotovo u zanemarljivom broju slučajeva“, kaže sudija.

Porodičnim zakonom je i javno tužilaštvo dobilo ovlašćenje za pokretanje postupka, pored žrtve i njenog advokata, a sud može da odredi jednu ili više mera zaštite:

izdavanje naloga za iseljenje nasilnika iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira vlasništvo ili zakup, ili useljenje žrtve;
zabrana približavanja žrtvi na određenoj udaljenosti;
zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada žrtve;
zabrana daljeg uznemiravanja žrtve.

Sutkinja objašnjava da je postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici naročito hitan.

„Prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu.

„Drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od petnaest dana od dostavljanja žalbe“, objašnjava.

Dodaje da zakon dozvoljava da se mere zaštite produžavaju sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih su određene.

Zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim

Ukoliko je učinjeno krivično delo, onda se postupak vodi na osnovu Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku.

Prvim je predviđeno krivično delo nasilje u porodici.

„Ono se sastoji u ugrožavanju spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana porodice.

„Podrazumeva primenu nasilja, kvalifikovanu pretnju, ili drsko i bezobzirno ponašanje“, navodi.

Kvalifikovana pretnja znači da je ona konkretna, kao i da se žrtva zbog toga oseća ugroženo.

Tada se propisuje mera bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim, kao vrsta krivične sankcije.

Kolarić kaže da sud ovom merom može učiniocu krivičnog dela da zabrani:

približavanje oštećenom na određenoj udaljenosti;
pristup u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada žrtve;
dalje uznemiravanje žrtve, odnosno komunikaciju sa njom, ako se opravdano može smatrati da bi to bilo opasno po oštećenog.

Sud određuje trajanje ove mere koje ne može biti kraće od šest meseci niti duže od tri godine.

‘Ipak sam optimista’

Nataša po izlasku iz sigurne kuće nije mogla da se zaposli.

Stalno je strepela i imala osećaj „da joj bivši partner diše za vratom“.

„Ne mogu da radim ni da se koncentrišem.

„Svi mi imamo troškove, ne mogu da dozvolim da me familija izdržava“, navodi.

Kaže da su joj u centru za socijalni rad ponudili jednokratnu pomoć od 10.000 dinara.

„Osim što se na televiziji priča o zaštiti žena i da žene treba da prijave nasilje, sve ostalo ne funkcioniše.

„Što se tiče policije, tužilaštva i suda u mom gradu, bivši partner je mene za ovih godinu dana mogao milion puta da ubije“, kaže Nataša.

Utisak da sistem ne funkcioniše kaže da je stekla i zbog sudskog procesa.

„Moj predmet se razvlači već godinu dana zato što je bivši partner uzeo najjačeg advokata.

„Došla sam u policiju u modricama i uznemirena, ne znam šta tu ima da se istražuje toliko“, navodi.

Optužnica za nasilje u porodici je podignuta devet meseci posle Natašine prijave.

„Samo se nadam da me valjda neće pronaći, doći i ubiti me.

„Ali veliki sam optimista, kažem – preživeli smo, moglo je biti gore“, navodi.

Na pitanje da li je neka institucija brinula o njoj i proveravala da li je bezbedna, kratko odgovara da nije.

„Svesno sam sama preduzela mere pošto sam videla da od policije nema koristi.

„Jedino su mi pomoć ponudili poznanici iz policije, privatno“, navodi.

Sutkinja Kolarić objašnjava da hitne mere, koje su prvenstveno bile izrečene u Natašinom slučaju, ne štite samo žrtve nasilja, već i nasilnike.

„One ih sprečavaju u činjenju i ponavljanju nasilja i stoga ih štite od težih zakonskih posledica“, navodi.

Ako zaštita žrtve nasilja potraje, policija ima i dodatne zadatke:

policajac najmanje jednom nedeljno kontaktira sa žrtvom;
najmanje dva puta tokom trajanja hitnih mera ide u posetu žrtvi kako bi se utvrdilo da li je ona bezbedna, da bi se uputili saveti, procenila opasnost od novog nasilja i eventualno utvrdilo kršenje hitnih mera;
policajac može posetiti žrtvu ili organizovati zajednički obilazak sa službenicima centra za socijalni rad.

Šta je femicid:

Šta je femicid

Šta posle zabrane prilaska?

Nataša se žalila policiji da se oseća nebezbedno i dok joj traje zabrana prilaska.

Kaže da su joj rekli da ne mogu ništa, pošto do novog napada nije došlo.

„Nije me napao danas i juče, ali niko ne garantuje da me neće napasti sutra“, kaže.

Njen utisak je da ju je sada spasio sticaj okolnosti u životu njenog bivšeg partnera.

„Vratila mu se bolest i imao je veliku porodičnu tragediju.

„Nije mogao sebi da priušti luksuz da bude usredsređen na mene, ali da je bio dokoniji…“, navodi Nataša i ne završava rečenicu.

Biljana Stepanov, iz Centra za podršku ženama, kaže da po isteku zabrane prilaska više ne postoje zakonski mehanizmi za zaštitu žrtava.

„Postoji realna mogućnost da se tada poveća rizik po žrtvu, ne samo od ponavljanja nasilja već i od femicida.

„Razlog tome je što posle isteka zabrane niko ne zna tačno šta se dešava sa nasilnikom“, objašnjava ona za BBC na srpskom.

Dodaje da nije poznato ni šta bi mogli biti mogući okidači za nasilje.

„On nju može da sretne na ulici sa drugim partnerom, vidi nju i dete, kontaktira sa drugim članovima porodice, čuje nešto ili možda direktno ili indirektno dođe na njeno radno mesto“, navodi.

Stepanov kaže da bi trebalo da se uspostave kontrolni mehanizmi, kao što su procene rizika.

„Trebalo bi da se prati šta se dešava, da se sluša žena koja najbolje zna šta se njoj dešava, da li ponovo oseća strah ili smatra da su ona ili dete ugroženi.

„To je važno pogotovo u slučajevima kad nasilnik izlazi iz zatvora, i u tom trenutku se pojavljuje u sredini i okruženju žrtve“, navodi.

Objašnjava da tada nemamo ponovljeno delo nasilja, ali da se žrtva oseća izuzetno nebezbedno, uplašeno i ponovo preživljava sve.

Dodaje da se procene rizika sada rade samo prilikom prijave nasilja.

„Tada se beleže najveći rizici po žrtvu, da li je bilo pretnje oružjem, da li nasilnik ima oružje u posedu, da li se žrtva oseća uplašeno, da li je on u blizini ili ne.

„U odnosu na to se izriču hitne mere i odlučuje se da li se pokreće postupak“, objašnjava.

Protest ispred skupštine, na slici transparenti na kojima piše "Tužilaštvo" i "Policija" — Aktivistkinje pozivaju institucije na odgovornost prilikom obeležavanja Dana sećanja na žene žrtve nasilja

Stepanov navodi da u Srbiji postoji Strategija za sprečavanje i suzbijanje rodno zasnovanog nasilja kojom je predviđen rad sa počiniocima.

„Ali za to je potrebna njihova saglasnost.

„Trebalo bi da postoji zakonski mehanizam koji bi ih obavezao da pohađaju programe za eliminaciju nasilja“, navodi.

Sutkinja Kolarić navodi da svi nadležni posebnu pažnju moraju posvetiti onim slučajevima nasilja u porodici gde su žrtvi upućene pretnje smrću.

„Ne treba zaboraviti da su hitne mere samo jedna u nizu mera koje su predviđene zakonskim propisima.

„U slučajevima gde je učinjeno krivično delo sa elementima nasilja, nakon izricanja hitnih mera, ako su ispunjeni uslovi za određivanje pritvora, policija treba da uhapsi osumnjičenog i da ga uz krivičnu prijavu dovede javnom tužiocu“, objašnjava.

Dodaje da je hapšenje ovlašćenje policije, a ne javnog tužioca, te da policija ima obavezu da ga primeni ako su ispunjeni zakonski uslovi.

„Ne možemo sa sigurnošću tvrditi da do ubistva ne bi došlo da je policija uhapsila osumnjičenog i sud odredio pritvor, ali bi to vreme i rad nadležnih državnih organa uticali na učinioca, nadamo se u pozitivnom pravcu“, zaključuje sutkinja Kolarić.

*Nataša nije pravo ime sagovornice i njen identitet je poznat redakciji.

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko ga trpi, pozovite:

Policija 192
Prijava nasilja u porodici 0800100600
Ženski centar SOS telefon protiv nasilja nad ženama i decom 011 2645328
SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja (14-18h) 3626-006
SOS Dečja linija „Broj za problem tvoj“ besplatni i poverljivi pozivi 0800123456
Savetovalište za brak i porodicu 011 2650258, 011 2752224 i 011 2695416
SOS Centar za mlade 011 3192782
Autonomni ženski centar – SOS telefon za podršku ženama žrtvama nasilja 0800 100 007
Sigurna kuća 0800 011 011, 011 2769 466, 062 304 560
Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu 0800 10 10 10

Prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, svako mora da policiji ili javnom tužiocu prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega.

Državni i drugi organi, organizacije i ustanove obavezni su da neodložno prijave policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega.

Nadležni državni organi i centri za socijalni rad dužni su da u okviru svojih redovnih poslova prepoznaju nasilje u porodici ili opasnost od njega.

Prepoznavanje može da proizađe iz proučavanja prijave koju je bilo kome podnela žrtva nasilja, uočavanjem tragova fizičkog ili drugog nasilja na žrtvi i drugih okolnosti koje ukazuju na postojanje nasilja u porodici ili neposredne opasnosti od njega.

Javni tužilac kome je prijavljeno nasilje ili neposredna opasnost od njega, dužan je da prijavu odmah prosledi policijskim službenicima, da bi oni o tome obavestili nadležnog policijskog službenika.

Izvor:Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, član 13

Kako Somborske šnajderke „zašivaju“ rane porodičnog nasilja: