Mara Apelić iz naselja Karađorđevo kod Bačke Palanke ima 76 godina, a izdržava se radeći sezonske poslove zato što nije stekla pravo na penziju.

„Radila sam stalno, ali imam samo 12 godina radnog staža pošto me nisu uvek osiguravali, a ja nisam ni znala da mi ne uplaćuju – nije imao ko da me posavetuje“, kaže ona za BBC na srpskom.

Uslov za sticanje starosne penzije u Srbiji je najmanje 15 godina radnog staža i navršene 63 godine i četiri meseca života za žene, odnosno 65 za muškarce.

Nema preciznih podataka, ali se procenjuje da u Srbiji oko 150.000 građana starijih od 65 ne ispunjava ove uslove, zbog čega žive u siromaštvu ili na ivici siromaštva, pokazala je analiza Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNDP) iz 2018. godine.

Najpogođeniji su ljudi u ruralnim sredinama, a u najvećem broju slučajeva su to žene.

• „Prete mi da će me strpati u dom“ – nasilje nad starima u Srbiji
• Život srpski, penzije nemačke
• Ejdžizam: Koliko su stariji ljudi u Srbiji diskriminisani

O rešavanju ovog problema uvođenjem novog socijalnog davanja – garantovane penzije, govori se još od ranih dvehiljaditih godina, a nedavno je to predložio i Milan Krkobabić, ministar za brigu o selu i predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS).

„Za razliku od redovne penzije koja se isplaćuje iz Fonda za penziono i invalidsko osiguranje (PIO fond), garantovana penzija bi bila socijalno davanje iz budžeta Republike Srbije“, objašnjava Gordana Matković, stručnjakinja za socijalnu politiku, za BBC na srpskom.

Među državama u svetu, Srbija je u vrhu po broju starijih stanovnika, a svaki peti građanin ima više od 65 godina.

„Od čega više da živim?“

Do sela Karađorđevo u vojvođanskoj ravnici stiže se kratkom vožnjom iz Bačke Palanke, gradića na krajnjem severu Srbije, sa čijeg se nasipa uz Dunav vidi Hrvatska.

Karađorđevo za ovaj naziv ima da zahvali zanimljivoj prošlosti – krajem 19. veka, dinastija Karađorđević je u šumama oko sela otvorila lovište koje je u socijalističkoj Jugoslaviji posećivao i Josip Broz Tito.

Mara Apelić se u Vojvodinu doselila još kao devojčica, kada je sa siromašnog juga bosanske krajine došla da živi sa tetkom.

„Tada se nije davalo u školu, naročito žensku decu, i ja sam ostala nepismena“, počinje svoju priču baka Mara.

U sezoni i dalje izlazi na njivu da okopava krompir i seče kupus – za dnevnicu.

U Karađorđevu se udala i rodila troje dece.

Kroz život je radila kao spremačica i išla u nadnicu, ali kada je napunila dovoljno godina starosti da se penzioniše, shvatila je da joj nedostaju tri godine staža.

Prema Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, nezaposleni u Srbiji mogu sami da uplaćuju doprinose kako bi stekli penzijski staž.

Za starije od 65 koji nisu stekli pravo na penziju, to znači da sami mogu da doplate nedostajuće godine staža.

Iznos doprinosa se preračunava na godišnjem nivou, u odnosu na prosečnu platu u Srbiji.

U 2022. godini, minimalni iznos doprinosa iznosi 7.720 dinara mesečno, navodi se na sajtu PIO fonda.

Mara kaže da se pre nekoliko godina raspitivala o ovoj mogućnosti, ali je odustala – kako tvrdi, rečeno joj je da mora da uplati iznos „za sve tri godine odjednom“, što je za nju bilo „preveliki izdatak“.

„Krivo mi je i teško mi je kad čujem kako moje vršnjakinje dobijaju penziju, a ja nemam“, kaže ova baka.

Živi sa suprugom, od njegove penzije, a „pomažu i deca“.

• „Ne smem ni da razmišljam o penziji“ – kako u Srbiji žive sezonske radnice
• Žene na selu u Srbiji – od neplaćenih radnica do preduzetnica

Sa mužem, oslanjajući se na decu, u porodičnoj kući pored seoske crkve živi i sedamdesetogodišnja Slavka Jović iz vlaškog sela Slatina kod Bora, koja takođe ima 12 godina staža.

U štali u dvorištu porodica čuva koze, dok su se krava, kao i mnogi drugi u borskom kraju, odrekli zbog širenja rudnika u većinskom vlasništvu kineskog rudarskog giganta Zijin Mining Group.

„Više nemam gde da kosim seno“, objašnjava.

Ni Slavka se nije školovala, a poljoprivredni staž je sama uplaćivala „kad je mogla“.

„Od čega više da živim? Muž ima malu penziju, ja nemam nikakvu, nemam para ni da idem u dom“, kaže Slavka.

Dinar zarađuje kada uspe da proda „malo kozjeg sira i mleka“.

Nadu da će steći pravo na penziju ne gaji ni Anton Lukas Bader iz Bača, koji ima 65 godina i samo četiri godine priznatog staža.

„Po struci sam elektrotehničar, radio sam kao portir, na građevini, a u sezoni i dalje idem na njivu“, kaže.

Dodaje da je „na fizičkim poslovima nekako oduvek bilo da se radni staž ne upisuje“.

Ni on nije mogao da priušti da uplaćuje sam sebi staž, jer je brinuo o ćerki, koja se danas stara o njemu.

„Teško mi pada što mi pomaže, ‘ajde nemoj me rasplakati…

„Živi u Novom Sadu sa mužem, nije ni njima lako. Neugodno mi je što mi pomažu“, priča Anton.

Kako bi smanjio troškove, otkazao je kablovsku televiziju i internet, dodaje.

A kada na proleće opet krenu poljoprivredni radovi, sprema se da se vrati sezonskim poslovima.

I Anton i Mara kažu da im godine ne dozvoljavaju da rade koliko i nekada, pa na njivu izlaze po dva-tri puta sedmično.

„A mora se uštedeti, treba uzeti drva za zimu“, kaže Anton.

Kada beogradsku gužvu zameniš životom na selu

Šta je socijalno-garantovana penzija?

Rešenje za probleme sa kojima se suočavaju Mara, Slavka, Anton i još oko 150.000 ljudi u Srbiji moglo bi da bude uvođenje garantovane penzije, koja se još naziva socijalna i socijalna garantovana penzija.

Prema rečima Gordane Matković, stručnjakinje i nekadašnje ministarke za socijalnu politiku, to bi bilo socijalno davanje iz državnog budžeta, dok redovne penzije isplaćuje PIO fond.

„Oko 80 odsto starijih u Srbiji koji nisu ostvarili pravo na penziju su žene, a najpogođeniji su ljudi u ruralnim sredinama“, kaže.

Među njima, najteže je onima koji žive sami zato što su „rashodi tada veći“, pojašnjava Matković.

Ona podseća da najugroženiji u Srbiji mogu da ostvare novčanu socijalnu pomoć.

Dodaje da „oko 16.500 starijih od 65 godina ostvaruje to pravo, ali je to uz rigoroznu proveru materijalnog stanja čitave porodice“.

Međutim, tu postoji i pravna peripetija.

Zakonu o socijalnoj zaštiti propisuje da su srodnici u obavezi da učestvuju u izdržavanju, a da se iznos socijalne pomoći umanjuje za novac kojim deca ili drugi rođaci pomažu.

Da bi uopšte ostvarili pravo na socijalnu pomoć, stariji moraju da dokažu da deca ili drugi rođaci ne ispunjavaju ovu obavezu, i to na sudu.

Mnogi nisu spremni da tuže sopstvenu decu.

„Ma kakvi, moja deca pomažu koliko mogu, ali imaju svoje porodice i decu, nisu to ni neka primanja“, kaže Slavka Jović iz sela Slatina.

Baka usred pandemije prodaje doručak za jedan dinar

Da li je rešenje na vidiku?

Milan Krkobabić, ministar za brigu o selu i predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) nedavno je najavio da će 2022. godina biti „u znaku borbe za socijalnu garantovanu penziju“.

Za BBC na srpskom pojašnjava da zvaničnog predloga zakonskog rešenja još nema, a o tome bi mogao da odlučuje sledeći saziv Narodne skupštine, posle opštih izbora 3. aprila.

„Prihvatanje ove inicijative zavisiće pre svega od spremnosti društva da ona ugleda svetlost dana, ali mogu da kažem da većinski i odlučujući koalicioni partner pozitivno gleda na tu ideju“. kaže ministar Krkobabić.

Koalicioni partner PUPS-a do sada je bila vladajuća Srpska napredna stranka, sa kojom će partija Milana Krkobabića nastupiti i na predstojećim izborima.

Iznos ovog davanja ne bi bio manji od 100 evra, rekao je prethodno Krkobabić,

„Taj iznos treba shvatiti uslovno, a naveo sam ga po ugledu na susednu Hrvatsku“, kaže ministar za brigu o selu.

Slično davanje postoji na Kosovu još od 2001. godine, a svi građani stariji od 65 primaju osnovnu starosnu penziju pod jednakim uslovima, bez obzira da li su ikada bili u radnom odnosu.

I ova penzija trenutno je 100 evra, a prima je oko 121.000 ljudi.

Pojam „socijalne penzije“ u Srbiji je uveden još 2006. godine, kada se prvi put pominje u Strategiji o starenju, koja je istekla 2015. godine.

„Očito da to nije realizovano, a ja samo ukazujem na nešto što je već definisano, a postoji u razvijenijim zemljama, pre svega u zemljama Evropske unije“, ističe Krkobabić.

Stručnjakinja za socijalnu politiku Gordana Matković kaže da bi, pošto se radi o socijalnom davanju, bilo „logično da taj iznos bude manji od minimalne penzije“.

Kako dodaje, minimalna penzija za poljoprivrednike iznosi oko 11.000 dinara, a za druge osiguranike nešto više od 15.000 dinara.

U suprotnom, deo ljudi koji uplaćuju doprinose mogao bi da bude „destimulisan“ da nastavi to da čini, ocenjuje Matković.

„Iako je uplaćivanje doprinosa u Srbiji obavezno po zakonu, uvek postoje načini da se to izbegne ako je pravo moguće ostvariti iz budžeta“, navodi stručnjakinja.

• Novčana davanja u Srbiji: Počela isplata pomoći od 100 evra mladima
• Šta je MMF i kakav odnos ima sa Srbijom

Mara Apelić iz Karađorđeva kaže da bi joj „bilo kakva suma koliko-toliko značila“.

„Makar da uzmem metar drva ili neki lek, a rada sam da kupim nešto i unučadi, ali nemam svoj dinar“, navodi.

Stvarno rešenje ili predizborno obećanje?

Uvođenje garantovane penzije nije nova ideja – o tome se govori od početka dvehiljaditih godina.

„To je veoma stara priča, koja se uvek aktuelizuje pred izbore“, kaže Miloš Grabundžija, predsednik Sindikata penzionera Srbije „Nezavisnost“, za BBC na srpskom.

Dodaje da se „uvek najavi kao mogućnost, a kada prođu izbori ostane na rečima“.

Ministar Krkobabić ističe da inicijativa „nije pokrenuta kao deo predizborne kampanje“.

„Govorim o tome već nekoliko godina i to nema veze sa kampanjama – ja sam samo vaskrsao ono što su neki pametni ljudi 2006. godine predložili kao prihvatljivo rešenje“, kaže.

Grabundžija dodaje da „uvek postoji mogućnost“ da ovoga puta bude drugačije, ali ima zadršku.

„Da je bilo političke volje, to se do sada moglo uraditi“, smatra.

Krkobabić ocenjuje da je „najvažnije da većina građana Srbije bude spremna da pomogne ljudima koji se nalaze u nezavidnoj situaciji“.

„Socijalno-garantovana penzija predstavlja civilizacijski iskorak, ali i obavezu društva da na određenom stepenu razvijenosti, u skladu sa budžetskim sredstvima, pomogne ljudima kojima je očito ta pomoć neophodna“, kaže.

Dodaje da je, pre nego što se budući zakon nađe pred Narodnom skupštinom, potrebno utvrditi tačan broj starijih kojima je ovakva pomoć potrebna.

„To ćemo znati kada se završi posao veza za izradu socijalnih karata, a onda ćemo moći da definišemo detalje u zavisnosti od raspoloživih sredstava u budžetu“, ističe Krkobabić.

Šta je socijalna karta?

Socijalna karta je registar koji sadrži tačne i ažurne podatke o socijalno-ekonomskom statusu pojedinca i sa njim povezanih ljudi.

U Srbiji tek predstoji izrada ovog registra.

Zakon o socijalnoj karti, koji predviđa uvođenje evidencije, usvojen je 11. februara 2022. godine.

Kako je u regionu?

Slična socijalna davanja već postoje u Severnoj Makedoniji i Hrvatskoj.

Rešenje koje se primenjuje u Severnoj Makedoniji je „slično novčanoj socijalnoj pomoći“, kaže Gordana Matković.

„Proverava se materijalno stanje domaćinstva, a pravo može da ostvari jedan član.

„Ako je domaćinstvo dvočlano, vodi se računa o ukupnim rashodima kada se odlučuje o visini davanja“, objašnjava.

U Hrvatskoj, ovo pravo se ne dodeljuje domaćinstvima, nego pojedincima.

„Gleda se samo dohodak po članu domaćinstva, ali ne i imovina“, kaže.

Petnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]