Da li je i koliko policija prekršila ovlašćenja i je li došlo do prekomerne upotrebe sile tokom protesta u Beogradu u utorak uveče – odgovor zavisi od onog kome su postavljena pitanja.
Dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić i direktor policije Vladimir Rebić insistiraju da je policija reagovala uzdržano i tek kada su im životi i državne institucije bili ugroženi, televizijski snimci i fotografije samih učesnika protesta nude drugu sliku.
Zaštitnik građana Srbije je po sopstvenoj inicijativi pokrenuo postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti rada pripadnika policije i proveru navoda da li je upotrebljena prekomerna sila, saopšteno je iz njegove kancelarije.
Zajednički imenitelj svih protesta, i ovde, i u svetu, jeste povremena prekomerna upotreba sile – sve policije biju makar malo više nego što je dozvoljeno, ocenjuje iskusni novinar Aleksandar Vasović.
Ovaj citat u najkraćem opisuje i brojne slučajeve policijske brutalnosti, koji su mogli da se vide na demonstracijama u Srbiji u protekle tri decenije.
- Protesti, suzavac, kamenice i konjica u Beogradu: Policija tvrdi – nije bilo prekomerne upotrebe sile, više od 60 povređenih
- Protesti u Beogradu u fotografijama: Suzavac, konjica i sukobi sa policijom
- Kako su reporterke i snimatelji N1 izneli noć između 7. i 8. jula na svojim leđima
Nasilje kao konstanta
„Još od onih prvih protesta u Beogradu početkom 1990-tih, kad su pisci Borisav Pekić i Borislav Mihajlović Mihiz dobili batine, sile je uvek bilo“, kaže Vasović za BBC na srpskom.
Trideset godina kasnije, protest u noći 7. jula, ličio je na „sukobe policije i navijača“, ocenjuje on.
Međutim, Nikola Kovačević iz nevladine organizacije Beogradski centar za ljudska prava, smatra da se „ništa u policijskoj brutalnosti nije promenilo.“
„Samo je pristup sofisticiraniji. Pre je to bilo mnogo evidentnije i bio je manji strah od odgovornosti, sad postoji taj strah, ali i dalje postoji nekažnjivost“, navodi Kovačević.
Deveti mart 1991.
Tea Nikolić, filološkinja i ekološka aktivistkinja, prvi put je otišla na antirežimske demonstracije – 9. marta 1991.
Bile su to prve velike demonstracije protiv vlasti Slobodana Miloševića. Na Trgu Republike u Beogradu, sa balkona Narodnog pozorišta, govor je držao lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković.
Demonstranti su nameravali da krenu ka zgradi Radio-televizije Srbije, policija je upotrebila vodene topove i suzavac da ih spreči i opozicioni skup prerastao je u nerede koji će trajati čitav dan, sve do izlaska tenkova iz beogradske kasarne na ulice.
Tea je imala je 15 godina i na protest je došla sa prijateljima. Među njima je bio i maturant Branivoje Brana Milinović, koji će tog dana izgubiti život od metka ispaljenog iz službenog pištolja kada je policija otvorila vatru na grupu demonstranata.
Brana je bio nevina i slučajna žrtva – Tea kaže da je na protest otišao iz znatiželje i da joj je samo dvadesetak dana ranije rekao: „Pusti politiku, važna je muzika“.
„Tada smo prilično entuzijastično i mladalački izašli svi da menjamo vlast, ne znajući da će policija na nas izaći sa suzavcem i vodenim topovima na Trgu Republike.
„Jako sam se uplašila i bežala sam, naravno“, priča Nikolić za BBC.
Kada je bačen suzavac, Tea, Brana i ostali prijatelji su se razišli. Ne želeći da trpi nasilje, sklonila se u očevu kancelariju u centru grada.
„Tada sam čula pucnje. Kada sam uveče došla kući, na TV-u su rekli da je Brana poginuo“.
Kasnije se govorilo da to nije bilo namerno, da je on bio visok, da je bio rikošet i da ga je metak slučajno ubio, objašnjava ona.
„Ali mi druga više nismo imali.“
U sukobima je poginuo i 54-godišnji policajac Nedeljko Kosović bežeći od demonstranata posle pada sa visine od pet metara“.
Centar grada bio je opustošen, a u sukobima demonstranata i policije je povređeno je 114 osoba – 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi, među njima i Drašković.
Tek početak…
Prekomerna upotreba sile i brutalnost policije obeležile su i proteste u junu 1993. usled hapšenja Vuka i Danice Drašković.
Pošto je uveče objavljena vest da su Draškovići uhapšeni i prebijeni, i Tea je izašla na ulicu.
„Moju mamu su jurili puškom, jer se isplazila policiji, iz besa nije znala šta da uradi“, kaže.
Dodaje da su se tek kasnije demonstracije „umirile“ i da, ne računajući 5. oktobar 2000. godine, dugo nije bilo ovakvog nasilja kao 7. jula u Beogradu.
Kaže da su za nju bile mnogo strašnije demonstracije u vreme Miloševića, kao i njegova policija.
„Ne znam da li je to zato što sam bila klinka, zato što je Brana poginuo, zato što sam bila mnogo politički ostrašćenija nego sada – jer sam tada bila za nekoga, a sada nisam ni za koga.“, kaže ona.
1997. Vodeni topovi na studente
Milena Marković je 2. februara 1997. godine imala 21 godinu i studirala Filozofski fakultet.
Tu noć će pamtiti po prvom udarcu policijskog pendreka.
„Dva dana sam ležala u krevetu, a od bolova nisam bila funkcionalna“, kaže Marković za BBC na srpskom.
Ona je te večeri bila na Brankovom mostu sa dva druga i roditeljima, na jednom u nizu protesta koji su se održavali širom Srbije.
Miloševićev režim nije priznao pobedu opozicione koalicije „Zajedno“ na lokalnim izborima u velikom broju gradova, među kojima su bili i Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac. u novembru 1996. godine.
U Nišu je održan prvi protest 18. novembra 1996. godine, da bi se zatim preneo u Beograd. Pristalicama koalicije predvođene Zoranom Đinđićem, Vesnom Pešić i Vukom Draškovićem, ubrzo su se priključili i studenti.
Milena je sa drugovima i kolegama redovno išla na studentske proteste.
Neki od njih se 2. februara nisu pojavili jer su „imali dojavu“ da će ispasti neredi. To se i dogodilo.
Tokom večeri, policija u obračunu sa demonstrantima je upotrebila vodene topove na Brankovom mostu u Beogradu.
„Vodeni top me nije poprskao jer je tata, kad je video da se spuštaju niz Pop Lukinu rekao da se sklonimo“, navodi Milena.
Ipak, sukob sa policijom ih nije zaobišao.
Povlačili su se ka centru Beograda gde su naišli na novi policijski kordon. Nastao je opšti metež i bežanje.
„Pali smo na stepenište i ležali jedni preko drugih. Iza nas se čula lomljava, ja sam refleksno pošla da se okrenem i drug mi je spustio glavu uz reči ‘jesi luda?’
„U tom trenutku sam dobila pendrek po bubrezima“, priseća se Milena.
Policajci su tada, seća se, tukli i novinare koji su se tu zadesili i polomili im kamere.
Među okupljenima se te večeri osećao strah i panika, priseća se danas.
Isti osećaj je imala i tokom „kontramitinga“ 24. decembra 1996. godine kada je na smrt pretučen pristalica opozicije Predrag Starčević, a teško ranjen Ivica Lazović.
Te večeri je Slobodan Milošević izgovorio rečenicu „volim i ja vas“, na skandiranje okupljenih pristalica „Slobo, mi te volimo“.
I iskusnom novinaru Vasoviću se ovaj događaj urezao u sećanje.
„Bio sam ceo dan na ulici, bilo je neprimerene sile, ali kada su uveče na ulicu izleteli batinaši u civilu, i počeli bez reda da biju koga stignu na Terazijama, to mi je tada bilo strašno.
Protesti su okončani posle 88 dana i velikog međunarodnog pritiska donošenjem specijalnog zakona kojem je priznata pobeda opozicije na lokalnim izborima. Studenti su nastavili da protestuju još mesec dana.
- Protesti, sukobi i bageri: Kako je rušenje Narodnog pozorišta podelilo Albaniju
- SPS – „način života“ ili „stranka devedesetih“
- Zašto istovremeno verujemo i sumnjamo u policiju
Peti oktobar 2000. godine
Kao duga uvertira u demonstracije 5. oktobra, niz protesta i i kampanja protiv Miloševićevog režima obeležila je leto 2000. godine.
Na udaru državnih službi bio je i studentski pokret Otpor, osnovan 1998. godine, koji je prerastao u masovni pokret političkih protivnika vlasti.
Stilizovana pesnica bila je zaštitni znak Otpora, koji se uključio u izbornu kampanju akcijom pod sloganom „Gotov je“.
Aktivisti i simpatizeri Otpora su najpre označeni kao državni neprijatelji, a ubrzo su usledila gotovo svakodnevna hapšenja, privođenja na informativne razgovore, pretresi, fizičko maltretiranje, optužbe za terorizam i prekidanje skupova.
Posle upada policije 17. maja na tada opozicionu televiziju Studio B, da bi kasnije tog i sledećeg dana izbile masovne demonstracije tokom kojih je policija batinala učesnike, ali i slučajne prolaznike.
Oko 200 građana zatražilo je lekarsku pomoć zbog fizičkih povreda koje su im naneli policajci tokom ovih demonstracija, navodi se u izveštaju Fonda za humanitarno pravo.
Upozorenje: snimak sadrži scene nasilja
Policija je od početka maja do polovine septembra 2000. godine privela više od 2.000 aktivista Otpora, oko 400 članova opozicionih političkih partija i 100 aktivista nevladinih organizacija, pokazuju podaci Fonda.
Utvrđeno je i da su pripadnici policije prilikom ispitivanja vređali i fizički zlostavljali privedene aktiviste Otpora i druge građane.
- Peti oktobar 2000. godine: Šta se dešavalo van Beograda
- Dve decenije od završetka NATO bombardovanja
- Šta je Vikiliks sve otkrio o Srbiji
Ipak, najveće demonstracije izbile su posle izbora 24. septembra odbijanjem Miloševića da prizna poraz na predsedničkim izborima od opozicionog lidera Vojislava Koštunice.
Posle nekoliko dana protesta širom Srbije, demonstranti su 5. oktobra stigli u Beograd iz čitave Srbije u kolonama automobila, autobusa i kamiona, probijajući buldožerima policijske blokade na putevima.
Već u prepodnevnim satima policija je upotrebila suzavac kako bi sprečila demonstrante da uđu u Skupštinu, ali bezuspešno.
Zgrada Skupštine je demolirana i zapaljena, kao i zgrada RTS u Takovskoj ulici.
U demonstracijama je živote izgubilo dvoje ljudi, a povređeno je 65.
Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i mahom se pridružila građanima, a ove demonstracije dovele do svrgavanja Miloševićevog režima.
Hapšenje Radovana Karadžića i proglašenje nezavisnosti Kosova – 2008. godina
Ova godina počela je vrlo burno – u februaru je Skupština Kosova jednostrano proglasila nezavisnost, zbog čega su u Beogradu organizovani miting i moleban, na poziv Vlade Srbije.
Miting se pretvorio u niz incidenata, paljenje baklji, bacanje petardi, lomljenje semafora i kontejnera, da bi kulminirao upadom u džamiju na Dorćolu, krađom patika iz prodavnica i paljenjem ambasada Amerike i Nemačke, a oštećene su i zgrade brojnih drugih ambasada.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije saopštilo je da je u neredima povređeno 130 osoba – 78 građana i 52 policajca – i da su privedene 192 osobe.
Jedan demonstrant je izgubila je život.
Dvanaeset godina kasnije, počelo je suđenje petorici policijskih službenika za slučaj paljenja ambasada.
U julu 2008, u Beogradu je uhapšen Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske po optužnici Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju za ratne zločine, posle više od deset godina skrivanja.
Ubrzo je Srpska radikalna stranka koju su tada predvodili bivši i sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, pozvali na protest u Beogradu.
U sukobima policije i demonstranata povređeno je više desetina ljudi.
Ranka Panića, učesnika demonstracija, pretukla je policija i on je u avgustu preminuo od posledica prebijanja.
Iako je za ovo delo 2014. uhapšen jedan žandarm iz Niša, sud je u prvostepenom postupku 2019. odlučio da nije kriv za ubistvo.
Pojedinačni slučajevi – 2014. i 2019. godina
Tokom održavanja Parade ponosa u Beogradu 28. septembra 2014, na obodima policijskih kordona sedmorica pripadnika niškog odreda Žandarmerije napala su Andreja Vučića, brata predsednika Srbije, i Predraga Malog, brata ministra finansija, kao i dva vojna policajca koja su bila u njihovom društvu.
Za ovaj događaj, koji su snimile kamere TV N1, žandarmi su pravosnažno osuđeni.
https://www.youtube.com/watch?v=A4GYxgsnyO0
Viši sud u Beogradu im je odredio uslovne kazne zatvora od osam meseci, uslovno na tri godine.
Tokom protesta „1od5 miliona“ u martu 2019. prilikom upada demonstranata u zgradu Radio-televizije Srbije, na jednom snimku zabeleženo je da policajci šamaraju čoveka koji stoji spuštenih ruku, ali nije poznato da li je taj događaj imao pravni epilog.
7. jul 2020.
Samo na osnovu onoga što su u noći između 7. i 8. jula snimile televizijske kamere, zabeleženo je više desetina čistih slučajeva zlostavljanja i mučenja, ocenjuju iz nevladine organizacije Beogradski centar za ljudska prava.
„Od onih koji su bili na klupama, do svakog udarca palicom prema osobi koja je savladana i koja je pala na zemlju, svako šutiranje policijskom čizmom, svaki od tih slučajeva predstavlja krivično delo“, kaže za BBC Nikola Kovačević.
Tužilaštvo bi moralo, kaže, da pokrene bez odlaganja istražni postupak u kome će utvrditi identitet uniformisanih i policijskih službenika „u civilu“, koji se na snimcima vide kako zlostavljaju demonstrante.
Kovačević apeluje na nadležne policijske starešine da suspenduju i pokrenu disciplinske postupke protiv osumnjičenih policajaca.
Smatra i da bi trebalo omogućiti medicinska veštačenja povređenima kako bi se utvrdilo kako su povrede zadobijene.
„Pravili su probleme i demonstranti i policija, ali policija kao obučeni profesionalci u takvim situacijama moraju ostati pri slovu zakona“, dodaje Kovačević.
Novinar Vasović navodi slučajeve u kojima je očita preterana upotreba sile – od šutiranja ljudi koji su već onesposobljeni, na zemlji, jer se tada već mogu privesti, do udaranja onih koji sede na klupi „apsolutno bez potrebe“, kaže Vasović.
Milena Marković ni danas nema poverenja u policiju.
„To su ljudi koji kada dobiju naređenje, rade šta im je naređeno. Nema tu neke empatije, da postoji kod njih.
„Nisam naišla na tog nekog koga je ta empatija strefila u glavu“, zaključuje Milena.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
