Oliveru Radosavljević, nastavnicu matematike iz Rače kod Smederevske Palanke, učenica osmog razreda ubola je nožem u lice 1. februara 2021.

Dan koji, kako kaže, nikad neće zaboraviti.

„Nož uperen u moju glavu i njen pogled koji nikada do sada nisam videla“, priseća se Radosavljević prizora.

Pored fizičkog nasilja, nastavnici trpe i vređanje, pretnje, ponižavanje, krađe i digitalno zlostavljanje.

Zbog toga je više stotina nastavnika i učitelja izašlo na ulice 47 gradova širom Srbije zahtevajući da im se izmenama zakona obezbedi bolja zaštita, kao i da nasilnici krivično odgovaraju.

„Prema trenutnim propisima, učenici koji su počinili neki akt nasilja, mogu da dobiju dva ili jedan iz vladanja, ukor i da ipak završe godinu, dok se ta mera ne izrekne mogu da napuste školu i upišu drugu.

„A da je nastavnik, ne daj Bože slučajno očešao učenika bio bi suspendovan i vodio bi se disciplinski postupak – to je neprihvatljivo, pa ako vas zakon ne poštuje neće ni društvo“, priča Milan Trbović, predsednik Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine.

Prosvetne radnike na ulice je izveo slučaj profesorke iz Trstenika koja je pala na pod kada ju je učenik treće godine srednje škole u učionici zbacio sa stolice, dok su drugi snimali i glasno se smejali, a kasnije video podelili sa drugim učenicima škole.

Jedan od učesnika u incidentu je napustio školu, dvojica su izbačena, a Ministarstvo prosvete je oformilo radni grupu koja bi trebalo 19. decembra da objavi predlog mera za prevenciju nasilja.

„Snimak je osmelio prosvetne radnike da kažu šta se dešava dugi niz godina, to je kap koja je prelila čašu.

„Profesorka je simbol žrtve prosvetnih radnika čije se profesija godinama unižava“, kaže Valentina Ilić iz Sindikata obrazovanja Srbije za BBC na srpskom.

• „Nož pod grlo profesorki“ – nasilje nad prosvetnim radnicima na Balkanu
• „U začaranom krugu”: Kako se škole bore protiv vršnjačkog nasilja u Srbiji
• Zašto vršnjačko nasilje pogađa skoro polovinu dece u Srbiji

Nasilje nad prosvetnim radnicima posledica je urušavanja vrednosti i odsustva komunikacije, kaže sociološkinja Danijela Vidojević-Prodanović koja je pre tri godine istraživala nasilje prema prosvetnim radnicima.

Nasilje se ne odražava samo na život žrtve, već i na celokupni obrazovni sistem – nastavnici ne mogu da drže kvalitetna predavanja, a đaci ih sve manje poštuju, smatra Trbović.

Iz Ministarstva prosvete poručuju da se problemi ne rešavaju štrajkom i da treba raditi na prevenciji i smisliti modele da se sistem, kako kažu, ‘utegne’.

„Nije poenta samo izbaciti dete iz škole“, izjavio je Branko Ružić, ministar prosvete.

Nasilje nad nastavnicima – kakva je zakonska procedura

Olivera Radosavljević devet godina putuje 50 kilometara u jednom smeru do Osnovne škole Selevac, u opštini Smederevska Palanka.

Pošto ju je učenica ubola uspela je nekako da dođe do nastavničke kancelarije – krv se slivala niz odeću.

Kolege su je odvele do Urgentnog centra gde je primila lek za smirenje, ušili su joj ranu, a u medicinskom izveštaju zapisano je – lakša telesna povreda.

Dala je izjavu u policijskoj stanici i otišla na dvomesečno bolovanje.

Protiv učenice koja je napala Oliveru pokrenut je vaspitno-disciplinski postupak, u skladu sa Zakonom u upravnom postupku jer je reč o maloletniku.

Slično se postupalo i u drugim slučajevima jer su počinioci nasilja bili mlađi od 14 godina.

Deca tog uzrasta ne mogu krivični da se gone, njih zastupa roditelj, kog takođe može da predstavlja advokat, što se desilo u ovom slučaju.

Mere koje se preduzimaju kada dođe do nasilja u školama. određene su Pravilnikom o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje koji je donelo Ministarstvo prosvete.

Vaspitno-disciplinske mere se izriču u okviru škole, objašnjava Ivana Dimitrijević, advokatica koja se bavi krivičnim pravom.

Ukoliko se utvrdi odgovornost učenika, odeljensko veće predlaže mere – ukor direktora ili ukor nastavničkog veća – na kraju školske godine„dvojka“ ili „jedinica“ iz vladanja.

Najrigoroznija mera je ukor nastavničkog veća sa isključenjem, koja može da se primeni samo u srednjim školama, jer je osnovno obrazovanje obavezno, pojašnjava pravnica iz Šapca.

Olivera se sa učenicom koja ju je napala sretala samo na suđenjima.

U novembru 2021. sud je utvrdio da je devojčica odgovorna za počinjeno delo i njena porodica je dužna da Oliveri plati finansijsku oštetu.

„Devojčica se pokajala, izvinula u hodniku suda.

„Njen otac sa kojim radim, me je samo pozvao tog dana da vidi gde sam i posle toga nikad više – a imali smo korektan, profesionalni odnos“, govori nastavnica matematike.

Po okončanju postupka škola je u obavezi da podnese krivičnu prijavu za utvrđivanje odgovornosti roditelja, ali škola u kojoj radi, kako kaže, još to nije učinila, iako je postupak završen pre godinu dana.

• Od „ponosne“ do „ponižavajuće“ profesije: „Posao učitelja mora da se voli”
• Zašto mladi u Srbiji ne žele da postanu nastavnici: „Deca osećaju da to nije cenjena profesija“

Nivoi nasilja – šta škola mora da preduzme i u kom trenutku

Pravilnik razvrstava nasilje po nivoima i propisuje kako škola treba da reaguje u zavisnosti od ozbiljnosti situacije.

Postoje tri nivoa nasilja, od kojih je prvi najlakši.

• Prvi nivo nasilja: udaranje čvrga, štipanje, uništavanje stvari, psovanje, imitiranje, prozivanje, podsmevanje, lascivni komentari, slanje uznemirujućih SMS poruka.

Ove probleme pokušava da reši razredni starešina ili učitelj, a ako u tome ne uspe uključuje pedagoško-psihološka služba.

• Drugi nivo nasilja: šamaranje, gaženje, ucenjivanje i pretnje, seksualno dodirivanje, svlačenje, slikanje i snimanje, kao i deljenje tog sadržaja.

Razredni starešina reaguje na ove probleme u saradnji sa stručnom službom, uz obavezno uključivanje roditelja.

Ako napori ne daju rezultate, protiv učenika se može se pokrenuti disciplinska mera.

• Treći nivo nasilja: tuča, davljenje, napad oružjem, zastrašivanje, iznuđivanje novca, podvođenje, silovanje.

Rad na rešavanju problema preuzima direktor koji mora da uključi roditelje i nadležne službe, kao što su centar za socijalni rad, policija, tužilaštvo ili prekršajni sud.

Pokretanje disciplinskog postupka protiv počinilaca je obavezno.

Ako škola ne može sa sigurnošću da proceni nivo nasilja, može da se obrati drugim institucijama za pomoć – lekarima, Ministarstvu prosvete, socijalnim radnicima.

Izvor: Pravilnik o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje

Šta prosvetari traže?

Postojeći zakonski okvir često se ne sprovodi u delo, niti je dovoljan da pruži adekvatnu zaštitu, ukazuju godinama prosvetni radnici i predstavnici sindikata.

„Tražimo promenu Krivičnog zakona da ta deca odnosno njihovi roditelji odgovaraju krivično za ono što njihova deca urade – ovo je samo prelilo čašu.

„Zakoni se ne menjaju, sva prava se daju deci, a oni ne znaju svoje obaveze, mi imamo propast kompletnog društva i želimo da skrenemo pažnju da se obrazovni sistem decenijama urušava“, govori Aleksandra Stanković, nastavnica Osnovne škole Vasa Pelagić iz Beograda.

Promenom regulative preventivno bi se delovalo i potencijalno sprečilo nasilje, mišljenja je Trbović.

„Kada neko hoće, on reši problem, kada neće pravi radnu grupu, ali ne može se ona sastajati beskonačno“, dodaje.

Forum srednjih stručnih škola je na protestu Kkrajem marta 2022. izneo predlog da se uvede mogućnost suspenzije učenika sa nastave na određeni vremenski period, u zavisnosti od težine prekršaja, odnosno nasilja koje učini nad nastavnikom, kao i da jedna od vaspitnih mera bude slanje u popravni dom.

Važilo bi samo za fizičko nasilje nad nastavnicima, izjavili su tada predstavnici ove organizacije.

Uredbom bi se regulisala i novčana kazna za manje prekršaje koju bi snosili roditelji učenika koji čine nasilje nad nastavnicima.

Drugi predlog koji je Forum gimnazija izneo 2019. godine jeste zabrana prelaska učenika u drugu školu do okončanja vaspitno-disciplinskog postupka.

Koliko je rasprostranjeno nasilje na prosvetnim radnicima?

Procenat učenika koji su svedočili nekom obliku nasilja nad prosvetnim radnicima viši je u starijim razredima, pokazuje istraživanje Nasilje u školama Srbije, objavljeno 2014.

Tako je 25,5 odsto učenika petog razreda videlo verbalno ili fizičko nasilje nad nastavnicima. Taj procenat među decom šestog razreda je 39,1 odsto, sedmog 49,1 odsto, a čak 57,4 osmaka je je svedočilo tome da nastavnik trpi nasilje.

„Samo pristustvo scenama u kojima je nastavnik ponižen, često i bespomoćam, nosi posledice po ukupnu atmosferu u učionici, pa i školi u celini. Jedna od pokurka koju talkva situacija može preneti jeste da su pred nasiljem bespomoćni i odrasli“, navodi se u istraživanju.

U proseku, svaki šesti odrasli kaže da je bar jednom bio ugrožen od učenika, podaci su ove studije. Oko dve trećine kaže da je verbalna agresivnost problem, a trećina smatra da problem postoji i sa fizičkom agresijom.

Uznemiravanje je pretrpelo oko 78 odsto nastavnika. Znatno ređe su bili na meti krađe ili uništavanja lične imovine – manje od 18 odsto, dok je 16.3 odsto pretrpelo fizičko nasilje, navodi se u radu Nasilno ponašanje učenika prema nastavncima u srednjoj školi iz 2018.

Rezultati ovog istraživanja pokazuju da su nastavnici srednjih škola izloženiji verbalnom nasilju, dok je fizičko prisutnije u osnovnim.

Zaposleni u srednjim stručnim školama izloženiji su u odnosu na kolege iz gimnazija.

Učenici u školama sa velikim brojem đaka češće vrše nasilje u odnosu na vršnjake u manjim sredinama.

Oko 70 odsto prosvetnih radnika smatra da su se stvari promenile nagore, dok četvrtina kaže da je problem ostao isti, rezultati su jednog od obimnijih istraživanja Nasilje u školama Srbije u kom je učestovalo više od 15.507 nastavnika i profesora iz 237 osnovnih škola Srbije.

U nacionalnom izveštaju UNICEF-a za Srbijy navodi se da nasilje vrši oko 21 odsto dece.

BBC na srpskom je pokušao da sazna koliko je prosvetnih radnika pretrpelo neki vid nasilja, ali do objavljivanja ovog teksta, ministarstvo prosvete nije odgovorilo.

Urušen položaj, pogaženo dostojanstvo, nasilje relativizovano

Iako je nasilja bilo i ranije, zaposleni u obrazovnim ustanovama ukazuju da je problem iz godine u godinu sve veći.

„Naša deca imaju velike probleme i ono što im se dešava u kući i njihovom mini okruženju prenose na nastavnike.

„Mnoga nisu usvojila osnovne društvene vrednosti, jer ih nisu imala u porodici, nisu imala gde da ih usvoje“, priča Vasiljević-Prodanović, profesorka sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.

Problem je i što se prosvetni radnici često predstavljaju kao ljudi koji ne rade dobro sopstveni posao ili nisu dovoljno kompetentni, smatra Ljiljana Marković, psihološkinja.

„To govore i deca i roditelji, što dodatno srozava položaj i autoritet zaposlenih u školama, a deca su spremnija da pređu određene granice prema tim autoritetima.

„Nisu svesni da postoji granica, da je to odrasla osoba sa kojom ne može i ne treba da se postupa na takav način, nisu svesni u kojoj meri takvo ponašanje nanosi štetu i ostavlja posledice“, pojašnjava.

Nataša Milaković i njen suprug, roditelji dvoje dece od osam i 12 godina, posmatraju učiteljice i nastavnike kao partnere i kažu da roditelji i prosvetni radnici treba da znaju da su na istoj strani.

„Nikada nismo dolazili u školu da se bunimo zbog ocena, da vršimo bilo kakav pritisak, ali smo svesni da roditelji to rade, nekada usmeno u ličnom obraćanju ili preko dece, a nekada pokušavaju kroz viber grupe unesu pometnju i da troluju„, kaže Milaković.

Bitno im je da se deca raduju školi i da su tamo sigurni i bezbedni.

Kada im sinovi prepričaju da su čuli ili videli bilo kakvu vrstu nasilničkog ponašanja, trude se da im pojasne da to nije način rešavanja bilo kakvih problema.

„Decu učimo da je svaka ocena za đaka, da moraju više da se trude ako hoće bolje ocene, i da nije naše da određujemo kriterijume“, kaže ova majka.

Decu uče da poštuju nastavnike i učitelje.

Kaže da je prednost što deca imaju baku profesorku engleskog u penziji.

„Kraj nje, koju su bivši učenici sretali, grlili i pozdravljali, mogli da steknu sliku da je njena profesija i poziv bila nešto dostojanstveno i vredno.

„Smatramo da nastavnicima mora da se vrati dostojanstvo i da zakon štiti njih, a ne nasilnike“, govori za BBC na srpskom.

• „Ako ulažete u obrazovanje, nećete morati da ulažete u policiju“ – direktor finskog školskog tela za BBC
• Žene u Avganistanu: „Osećala sam veliku nervozu dok sam se vraćala u učionicu“

Neki od primera nasilja u školama u Srbiji poslednjih godina:

• Bor, 2020. – Profesor fizičkog vaspitanja zadobio lakše povrede pošto ga je napao učenik na stepeništu škole
• Sremska Mitrovica, 2019. – U toku nastave učenik 8. razreda fizički je napao i povredio direktora škole
• Užice, 2019. – Učitelja pretukao bivši učenik, koji je pretio i dvema profesorkama jedne srednje škole
• Beograd, 2019. – Nastavnica pokušala da rastavi dvojicu učenika, a jedan od njih je udario pesnicom u glavu
• Mladenovac, 2017. – Učenik prvog razreda Tehničke škole napao profesora, a kasnije i policajce
• Vladičin Han, 2012. – Učenik prvog razreda gimnazije udario profesorku matematike koja je pri padu polomila kuk
• Sremska Mitrovica, 2009. – Učenik prve godine Srednje tehničke škole pokušao da ispravi ocenu iz hemije tako što je išamarao profesorku, pljuvao je i vređao
• Novi Sad, 2008. – Učenik osmog razreda osnovne škole zbog jedinice iz likovnog pretio profesorki bacanjem Molotovljevog koktela, đaci snimali napad i navijali
• Niš, 2007. – Dva svršena maturanta niške gimnazije Deveti maj pretukla profesora informatike dok je držao čas, kao i nekoliko učenika koji su pokušali da ga zaštite
• Vrnjačka Banja, 2006. – Učenik trećeg razreda Ugostiteljsko turističke škole nekoliko puta udario profesora bejzbol palicom tokom časa
• Sombor, 2006. – Roditelji dva đaka osnovne škole Dositej Obradović pretukli profesora hemije zbog loših ocena njihove dece

Izvor: BBC i Beogradski centar za ljudska prava

Na decu utiče i šira društvena sredina, mediji i internet, dodaje Marković.

„Deca vide da neki ljudi agresivnim ponašanjem postižu ciljeve, da kazne izostaju, dok oni koji su dobri deluju nesposobno.

„Kada ste stalno izloženi informacijama o nasilju, a oni jesu jer provode dosta vremena na društvenim mrežama, takav model ponašanja postaje normalan, jer još nisu izgradili kritički stav prema tome“, objašnjava psihološkinja.

Ističe da je nasilje danas u društvu relativizovano iako stepen nasilja raste iz godine u godinu.

Primećuje i da nasilje poprima oblike ‘zabave’ i uvek se vrši grupno.

„Deli se po društvenim mrežama, komentariše se – oni koji vrše nasilje imaju jedan motiv, dok je onima koji to gledaju zabavno, postaju saučesnici, snimaju, prepričavaju ili se podsmevaju situaciji“, kaže Marković.

Porast nasilja oslikava društvo u kom živimo smatra Svetlana Vajnktner, nastavnica Osnovne škole Stevan Sremac iz Dobanovaca.

„Ono što se pokazuje u osam uveče, scene nasilje, sve to utiče na decu, nema edukativnog sadržaja, plus ugledaju se na ljude koji se same hvale da nemaju obrazovanje – ovo je širi problem“, dodaje.

Čemu više strah?

Mnoštvo je scena poput ove iz Trstenika, koje prođu ispod radara, jer se nastavnici plaše da progovore.

„Strah od administracije, učenika, poslodavaca – povlačimo se, a nasilje je prisutno na svim nivoima – čemu više strah?

„Moramo više sebe da cenimo da bi nas i društvo uvažavalo“, govori Sandra Radovanović, predsednica Sindikata radnika škole Ivo Andrić iz Beograda.

U njenom okruženju, kaže, nije bilo nasilnog ponašanja, ali u razgovoru sa kolegama uviđa da je sve zastupljenija latentna vrsta nasilja poput pretnji i mobinga.

„Svako odbijanje deteta da posluša nastavnika je već ponižavajuće za njega.

„Đaci koji vrše nasilje, vrše nasilje i nad nastavnicima i drugim đacima, a ključni problem jesu roditelji“, dodaje nastavnica iz Dobanovaca.

I to nije sve.

„Treba održati disciplinu u odeljenju gde su đaci koji su vas javno ponizili, a daju primer drugim učenicima da oni to isto mogu da urade, jer nema nekih većih sankcija- to se širi, a ne zaustavlja se.

„Treba ostati dostojanstven, smiren, ponosan i biti im uzor“, govori.

• #Nisamprijavila: Kako je probijen zid tišine koji štiti nasilnike u Srbiji
• Slanje u ćošak nije štetno za decu

Povratak na posao nije uvek lak i zavisi od vrste nasilja koju je nastavnik pretrpeo.

A kada se vrati, radi pod pritiskom i u strahu da će se slična situacija ponoviti, navodi Trbović, takođe prosvetni radnik.

„Spremiće čas, ali nema tu sigurnosti, više nema osećaja da je poštovan kao nastavnik, urušen mu je autoritet, veruje da će opet doći do provokacija, koliko god da je posvećen, pitanje je koliko taj čas može da bude kvalitetan ako on radi pod pritiskom – uništava se nastavni proces kompletno.

„Škola je mala, prepričavaju se stvari među učenicima, kad neko napravi incident, a izostane kazna, on time podstiče druge da se ponašaju slično“, govori Trbović.

Olivera iz Smederevske Palanke je prvih sedam dana posle napada bila u šoku.

Jedva je hodala, nije mogla da ustane, imala je utisak da će pasti i onesvestiti se.

Krenula je na terapiju sa psihologom, a reči podrške i posete kolega, pomogle su joj, kako kaže, da se brže oporavi.

„Pregurala sam donekle, ali ostaje ružno sećanje i pitanje – zašto se to dogodilo“, priča drhtavog glasa.

Mesec i po dana posle incidenta, Olivera se vratila u školu, ali ne i predavanjima.

Ugledavši jednog dana u školskom holu ženu slične frizure poput devojčice koja ju je posekla nožem – uplašila se.

Nasilje je, pored loših plata, jedan od razloga zbog čega se sve manje mladih odlučuje za karijeru u obrazovanju.

Primer koji to najbolje ilustruje jeste da se za upis na beogradski Filološki fakultet, gde se, između ostalog, obrazuju nastavnici srpskog jezika i književnosti, prijavilo svega 50 kandidata, na smeru koji prima dvostruko više brucoša.

Ilić iz Sindikata obrazovanja Srbije kaže da ćemo posledično ostati bez kadrova, što se dugoročno može odraziti na kvalitet obrazovanja u celini.

‘Uželela sam se posla, uželela sam se dece’

Posle dvomesečne pauze, Olivera se vratila časovima.

„Uželela sam se posla, uželela sam se dece“, veselo izgovara.

Sa đacima nije imala problema, ali su je pogađale priče u kojim je predstavljena kao krivac iako je odluka suda govorila drugačije.

„Mi smo nastavili kao da se ništa nije desilo i dogovorili smo se da se o tome ne priča“, seća se tih prvih dana posle bolovanja.

Kada čuje za novi slučaj uznemiri se i slike počnu da joj se vraćaju.

Smatra da treba što više pričati sa decom, slušati njihove probleme, koji možda nekada i ne deluju ozbiljno, ali ih treba čuti.

„Tu mislim i na roditelje i na nastavnike.

„Ako se reaguje na vreme, mogu se preduprediti situacije poput moje“, kaže Radosavaljević.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]