Srbija, sport i politika: Da li srpski sportisti treba da se više politički angažuju

Gol u nadoknadi vremena, koš u poslednjoj sekundi, bekhend za pobedu, prelazak cenzusa ili doprinos osvajanju ključnih 10.000 glasova na izborima.

Srpski sportisti su u proteklih nekoliko decenija, sa manje ili više uspeha, igrali za razne političke timove, menjajući golove za glasove.

Poslednji u nizu su bivši fudbaler Ognjen Koroman i nekadašnji vaterpolista Danilo Ikodinović, koji su prišli opozicionoj Narodnoj stranci Vuka Jeremića.

„Aktuelna vlast je degradirala čitavo društvo, mi više nemamo dostojanstvo, sigurnost, sve smo izgubili, sve“, kaže Ikodinović za BBC na srpskom.

Za to vreme veliki broj sportista i trenera nalazi se na drugoj strani terena, u taboru vladajuće Srpske napredne stranke.

Jedan od njih je Bogdan Obradović, nekadašnji selektor Dejvis kup reprezentacije, koji je četiri godine bio i poslanik naprednjaka u Narodnoj skupštini.

„Zaista najiskrenije volim i poštujem sve što je uradio (predsednik Srbije) Aleksandar Vučić, koji je sjajan državnik i pre svega moj veliki prijatelj“, kaže Obradović za BBC na srpskom.

• Aleksandar Mitrović – čovek za golove i rekorde
• Fudbalski savez Srbije ostao bez predsednika – ostavka Kokeze
• Da li ima seksualnog nasilja u srpskom sportu i šta preduzeti

Cvijetin Milivojević, politički analitičar, ističe za BBC da sportisti u narodu imaju „ozbiljan rejting“, zbog čega stranke žele da ih imaju uz sebe.

„Poznati su i priznati širom sveta, predstavljaju ne samo sebe, već i zemlju, često su spremni da pomognu u humanitarnim akcijama.

„Sve to je bitno građanima“, navodi.

Zbog toga nije bilo izbora u kojima bivši, pa i aktivni sportisti nisu mahali iza bine na skupovima, učestvujući na listama podrške, ali i na izbornim listama.

Siniša Atlagić, profesor političkog marketinga na Fakultetu političkih nauka, kaže za BBC na srpskom da propagandisti znaju da korišćenje sportista aktivira psihološke mehanizme kod ljudi.

„Reč je o difuznoj propagandi, kada se politički ciljevi ostvaruju nepolitičkim sredstvima – sport je veoma koristan za to, kao i kultura“, navodi.

On kaže da to nije slučaj samo u Srbiji, već da sportisti širom sveta učestvuju u prenošenju političkih poruka.

Tako je nedavno došlo i do manjeg medijskog sukoba između Lebrona Džejmsa, jednog od najboljih košarkaša sveta i Zlatana Ibrahimovića, poznatog švedskog fudbalera.

„Vidim veliki broj klinaca u mojoj zajednici kojima je potreban glas – nema šanse da ću se držati samo sporta, jer znam koliko je moćan moj glas“, izjavio je Džejms, koji je veoma aktivan u borbi za prava Afroamerikanaca, a žestoko se protivio i bivšem američkom predsedniku Donaldu Trampu.

„Radi ono u čemu si dobar… Ja igram fudbal jer sam najbolji u tome, ne bavim se politikom“, odgovorio mu je Zlatan.

Ko je tu u pravu? I gde su tu srpski sportisti?

O sportu i politici

Tog 4. marta 1987. godine fudbaleru Bošku Đurovskom nije bilo lako.

Pred sobom je, noseći dres Crvene zvezde, imao slavni Real Madrid, predvođen Ugom Sančezom, Horheom Valdanom i drugim slavnim imenima.

Iako je proleće bilo iza ćoška, temperatura je bila u debelom minusu, pa su fudbaleri nosili helanke i ispuštali paru svakim izdisajem.

Uslovi su bili teški, ali mreža Kraljevskog kluba zatresla se već posle sedam minuta – strelac Đurovski.

Slavila je Zvezda na kraju 4:2, a trideset i kusur godina kasnije Đurovski je krenuo u novu, podjednako tešku utakmicu.

Pred parlamentarne izbore 2020. godine obukao je dres koalicije Milana Stamatovića iz Čajetine i Dragana Jovanovića iz Topole.

„Slogan Zdrava i bolja Srbija su me privukli“, kaže Đurovski za BBC na srpskom.

„Hteo sam da pomognem našoj državi, naciji i životnoj sredini, kako bi se zdravije i bolje živelo“,.

• Milanska trilogija: Koliko je maglovito bilo te maglovite noći
• Milenko Savović: Panker pod obručima
• Svi štrajkovi srpskog fudbala – od Vojvodine, preko Borca, do „večitih rivala“

Kako kaže, sportisti su premalo angažovani u srpskoj politici, ali smatra da bi time trebalo da se bave tek po prestanku igračkih karijera, a do tada da se samo bave terenom.

„U partijskom sistemu te država terala da budeš najbolji i da se dokazuješ, u demokratiji sport treba ostaviti sportistima, a politiku da vode političari“, kaže.

„Ipak, žao mi je što se više bivših sportista ne uključi u politiku, kaže šta misli, ukaže državi i narodu na neke probleme“, dodaje.

Da svi uvek treba da kažu ono što misle, smatra i Nenad Peruničić, čuveni rukometaš, bivši selektor reprezentacije i trener Crvene zvezde.

Peruničić je pred predsedničke izbore 2017. podržao kandidaturu Aleksandra Vučića, zato što, kako je tada rekao, lider SNS-a „ne deli narod“.

„Sa jedne strane je bila elita, što znači da su na drugoj valjda bili seljaci, pa sam revoltiran rekao da ljude delim samo na dobre i loše, radnike i neradnike“, navodi Peruničić za BBC na srpskom.

To mu je, objašnjava, zaparalo uši, ali se ne meša „u stvari za koje postoje učeni ljudi, koji su završavali ozbiljne fakultete“.

„Držim se sporta, neku pravdu isterujem ceo život, kad smatram da je to tako potrebno i uvek kažem ono što mislim i osećam – bilo to pozitivno ili negativno“, navodi Peruničić.

A ako je neko uvek govorio ono što misli to je Duško Vujošević, najtrofejniji trener u istoriji košarkaškog kluba Partizan.

„Od antike se smatra da slobodan čovek treba da bude uključen u politička razmišljanja, a čak i ako se ne bavimo politikom, politika se bavi nama, naročito u Srbiji“, kaže Vujošević za BBC na srpskom.

Vujošević poslednjih godina često kritikuje vladajuću Srpsku naprednu stranku i predsednika Vučića, optužujući ih za favorizovanje Crvene zvezde.

„Angažovao sam se (politički) u smislu reakcije, kada je politika dirnula mene, posao koji radim i mešala se u sport“, navodi.

„U tom momentu sam bio trener KK Partizan i predsednik Jugoslovensko sportskog društva Partizan i kao čovek koji sa imalo dostojanstva morao sam da reagujem“, dodaje.

Zbog te kritike mu je, kaže, onemogućeno da radi u Partizanu.

U Srbiji, ističe, ne postoji sistem finansiranja vrhunskog sporta, već se sve radi „po ćefu predsednika partije koja je na vlasti i voli sport, ali jedan klub“.

Sportisti za to vreme, kaže, često strahuju i za sudbinu privatnih poslova ukoliko zauzmu negativan stav prema vlasti.

„To je najčešće osnovni razlog zbog čega tokom aktivne karijere nema javnog deklarisanja u politici“, smatra Vujošević, danas trener rumunskog kluba Kluž-Napoka.

Kako navodi, sportisti ni u okviru klubova nemaju slobodu da se izjasne šta misle a oni koji imaju pozitivan stav „uglavnom imaju interese ili su se našli u situaciji da moraju to da kažu“.

• Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast
• Zašto se privredni napredak (ne) oseća u džepu stanovnika Srbije
• Šta sve mogu naprednjaci sa dvotrećinskom većinom

Zašto je političarima bitan sport?

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da u Srbiji postoji pojednostavljeno mišljenje o sportistima.

„Deo javnosti smatra da oni ne misle sopstvenom glavom, već samo šutiraju loptu i to je to.

„Nije tako, u poslednje vreme je sve više sportista koji jasno rezonuju društvene probleme i u Srbiji i van nje – od zagađenja do lokalnih stvari“, navodi.

Kako kaže, najbolji teniser sveta Novak Đoković se nije politički angažovao, ali mnogi uspehe i njega i drugih sportista koriste da bi ih privezali uz sebe.

„Razlog je jasan – istraživanje javnog mnjenja pokazuje da je on daleko najpopularniji u Srbiji, kao što je to nekada bio košarkaš Vlade Divac“, kaže Milivojević.

Vladajuća Srpska napredna stranka već ima i niz sportista koji su uz njih.

Tako je Vanja Udovičić, čuveni vaterpolista, postao ministar sporta, a njegov nekadašnji saigrač iz Partizana kolega Slavko Gak prvo sekretar za sport, a onda za obrazovanje i dečiju zaštitu.

Takođe, Goran Grbović, bivši košarkaš Partizana, neposredno posle podrške naprednjacima postao je direktor beogradske Arene.

Ipak, Milivojević smatra da malo sportista iz svega „izvuče benefit“, u odnosu na to koliko ih koriste u kampanjama.

Za to vreme politiku i te kako interesuje sport, za koji kaže da je „veoma zahvalna društvena oblast“, u kojoj je „veoma bitan uticaj stranaka“.

„Stranke znaju da se u sportu akumulira ne samo dosta kapitala i da je mnogo pažnje građana usmereno ka tome“, navodi.

„Istraživanja pokazuju da oko 2.000.000 ljudi navija za Crvenu zvezdu, a oko 1.500.000 za Partizan – to je dosta mogućih glasača“, dodaje.

Vladajuća SNS, tvrdi, takve stvari „rešava jednostavno – sopstvene ljude, od kojih većina nisu sportisti, postavlja da vode najbogatije saveze i klubove“.

• Šta imaju zajedničko Milošević, Đinđić i Vučić
• Šta je „građanska Srbija“ i ko želi njene glasove
• Stefan Nemanja i složena istorija spomenika na Balkanu

Takvim „komesarskim upravljanjem“ se vrši kontrola novca, ali i biračkog tela, ističe.

„Najbolji primer toga je Slaviša Kokeza, koji nema nikakve veze sa fudbalom, a ni manje ni više je bio predsednik Fudbalskog saveza Srbije, dok je Milorad Vučelić, čovek iz čela Socijalističke partije Srbije, na čelu FK Partizan“, navodi Milivojević.

Kokeza je krajem februara priveden na ispitivanje posle hapšenja Veljka Belivuka, poznatog i kao vođa organizovane grupe navijača Partizana, čija se grupa sumnjiči za niz teških krivičnih dela.

Milivojević tu pominje i slučaj Zvezdana Terzića, generalnog direktora FK Crvena zvezda, koji je igrao za OFK Beograd, gde je kasnije bio i direktor.

U martu 2008. srpska policija je za njim raspisala poternicu jer je napustio zemlju a tužilaštvo ga je sumnjičilo da je kao direktor OFK Beograda zloupotrebio službeni položaj i oštetio klub prilikom transfera igrača.

Nekoliko meseci kasnije se našao i na Interpolovoj poternici, a u Srbiju se vratio i predao 2010. godine.

Posle sedam u pritvoru, uz jemstvo je pušten da se brani sa slobode. Suđenje je u narednim godinama nekoliko puta odlagano, a do danas ovaj slučaj nije rešen.

U junu 2014. je imenovan za vršioca dužnosti generalnog sekretara Crvene zvezde, a nekoliko godina kasnije postao je generalni direktor.

„Dolaskom SNS na vlast on postaje prvi čovek najvećeg kluba u Srbiji – što kažem iako sam Partizanovac – a u kojem nikada nije šutnuo loptu“, kaže Milivojević.

Terzić se poslednjih godina često javno zahvaljivao predsedniku Vučiću, izjavivši i da „njegov duh lebdi nad Marakanom“.

„Kako mu se ne bi zahvaljivao, prešao je put od bekstva do prvog čoveka Zvezde – pa to je američki san“, navodi Milivojević.

Istorijat – ko je sve ulazio u politiku?

Mnogi.

Atlagić sa FPN-a kaže da su javni radnici, između ostalog i sportisti, bili deo svih izbornih ciklusa u Srbiji od uvođenja višestranačja.

„Bilo ih je nekad manje, nekad više, ali uvek su bili tu“, kaže, dodajući da su to uglavnom bili sportisti u penziji.

• Šta je odlučilo prve moderne višestranačke izbore u Srbiji
• Deveti mart 1991. godine – juriš na „Bastilju“ i krv na ulicama Beograda
• Od 5. do 6. oktobra – koliko se Srbija promenila za 36 sati

Tokom burnih devedesetih pojedini sportisti su učestvovali i u borbi protiv režima Slobodana Miloševića, pre svega kroz podršku pokretu Otpor.

Među njima je, na primer, Savo Milošević, tada i dalje aktivan fudbaler i reprezentativac, koji je do nedavno bio trener Partizana.

On se 2003, posle atentata na premijera Zorana Đinđića, učlanio u Demokratsku stranku, ali je 14 godina kasnije prešao u Zelenu stranku.

Aleksandar Šapić, jedan od najboljih vaterpolista Srbije u istoriji, nešto kasnije počinje političku karijeru – prvo je bio funkcioner DS, a potom predsednik Opštine Novi Beograd i njegovog Srpskog patriotskog saveza (SPAS).

Kada je reč o fudbalerima, Mitar Mrkela je bio na listi Srpskog pokreta obnove, Dragiša Binić je 2000. godine bio uz Stranku srpskog jedinstva, a bivši selektor Milan Živadinović uz Pokret snaga Srbije Bogoljuba Karića na izborima 2007.

Za to vreme Svetlana Kitić, koja je proglašena za najbolju rukometašicu u istoriji, podržavala je Socijalističku partiju Srbije, dok je poslanik SNS-a postao i automobilista Dušan Borković.

Šahistkinja Alisa Marić 2012. godine postala je ministarka sporta, ali se na toj poziciji nije dugo zadržala.

Poslednjih godina je na političko-sportskom planu bilo prilično burno.

SNS je za predsedničke izbore 2016. objavila listu od 650 javnih ličnosti koje podržavaju kandidata Aleksandra Vučića.

Među njima su bili fudbaleri Stefan Babović, Branislav Ivanović, Ivica Kralj, Vladan Lukić, Nemanja Matić, Dragan Džajić, košarkaši Milan Gurović, Goran Grbović, Nebojša Ilić, Boban Marjanović, Nikola Peković…

Za beogradske izbore godinu dana kasnije ta lista je proširena, pa je SNS podržalo više od 1.000 javnih ličnosti, gde je takođe bilo dosta sportista.

U poslednje vreme čest je i slučaj Nenada Lalatovića, bivšeg igrača i trenera Zvezde, a sada trenera Vojvodine, koji je više puta hvalio predsednika Vučića.

„Sa nama Srbima je teško raditi, a on je pošten i čestit čovek i to odlično radi – dabogda vladao Srbijom još 50 godina, ja mu to želim iz sveg srca“, izjavio je Lalatović 2016. godine.

Vojvodina je nedavno imala velike finansijske probleme, zaposleni u klubu dugo nisu primili plate, o čemu je Lalatović redovno pričao na konferencijama za medije.

I tada je pomenuo Vučića, apelujući na njega da pomogne i rekavši da će „samo jedan njegov poziv biti dovoljan (upravi kluba i grada) da se dozovu pameti“.

Opozicija

U januaru 1998. godine Jugoslavija je na Svetskom prvenstvu u vaterpolu igrala protiv Hrvatske.

Do kraja ima još nešto više od pet sekundi, a semafor pokazuje 5:5 – napeto.

„Danilo Ikodinović… Gol! Neverovatno, ali istinito“, viče komentator Duško Korać.

https://www.youtube.com/watch?v=BjBhiYBSvjs

Te godine osvojena je bronza, ali su Ikodinović i ostali reprezentativci u godinama koje slede oko vrata uglavnom nosili zlato.

Nedavno je i on ušao u politiku – biće predsednik Odbora za sport Narodne stranke.

„Ne znam zašto se bivši sportisti ne oglašavaju o političkim pitanjima i problemima“, kaže Ikodinović za BBC na srpskom.

„Oglašavaju se povodom lule mira u svetu i ne znam čega sve, a kad se nešto desi kod nas onda ne“, dodaje.

On to, kaže, radi od 2012. godine, kada je prestao da se bavi sportom.

„Suština svega je da više nisam mogao ovo da gledam, ovakvo stanje u državi ne pamtim, a imam 45 godina – mrtva trka između aktuelne vlasti i Miloševića“, navodi.

Ikodinović smatra da aktivni sportisti ne treba da se politički angažuju, naročito ako je reč o vrhunskom sportu.

„Prvo, on nema vremena, mora samo da se bavi sportom – dva treninga dnevno, utakmice, treninzi, odnosi sa ostalim saigračima…

„Ljudi vide kako oni samo šutiraju u gol ili na koš, bacaju loptu preko mreže i slično, ali je to samo krajnji proizvod, sve je mnogo kompleksnije“.

Zato bi, kaže, bivši sportisti trebalo da se angažuju, koje god stavove da imaju.

„I ja sam izašao iz zone konfora. Što? Je l’ mi ovo trebalo? Nije. Zbog para? Pare mi ne trebaju, imam dovoljno za normalan život, ali ne želim da živim u ovakvoj državi“, smatra.

• Nepodnošljiva lakoća postizanja poena – kratak vodič kroz Jokićevo umeće
• „O mama, mama, mama – zaljubio sam se“: Kako je bilo gledati Maradonu
• Kako je srpski olimpijac čistio Divčibare od smeća

Ipak, Ikodinovićevo ime se pred beogradske izbore 2018. našlo na listi više od 1.000 javnih ličnosti koje su podržale listu vladajuće Srpske napredne stranke.

„Rekao sam već – moja glupost ponekad nema granice“, kaže Ikodinović.

Kako navodi, to je bila „ishitrena odluka za koju nema opravdanja“.

„Došao je čovek, rekao ‘bolje bi bilo, da te niko ne dira’, odgovorio sam da ne želim i onda je bilo kao ‘samo da ti se ime nađe tu’.

„Nisam se uplašio, ali sam pomislio ‘ajde, ko ga j… Šta sad, jedan od hiljadu’.

„I tako je bilo, ‘samo mi se našlo ime’. Odvratno, to nije samo“, navodi.

U julu 2020. Ikodinović je na društvenim mrežama prvi put napisao da je tada pogrešio, navodeći da je time hteo da „kupi mir“.

„Ćutao sam, ćutao i na kraju sam morao to da izbacim iz sebe“, kaže.

Pozicija

„Kraaaaaj“, vikao je komentator RTS-a 2010. godine, nekoliko sekundi nakon što je Viktor Troicki neverovatnim riternom izazvao delirijum u beogradskoj Areni.

Srbija je osvojila Dejvis kup.

Igrači su utrčali u teren, sa njima i selektor Bogdan Obradović.

Uskoro su svi ostali bez kose – grupno šišanje – držali pehar i slušali Bože pravde.

https://www.youtube.com/watch?v=tCY39EH8ANA

Šest godina kasnije Obradović je takođe slušao himnu, ali u Narodnoj skupštini, kao poslanik Srpske napredne stranke.

„Na prvom mestu moja ideja je bila da podržim Aleksandra Vučića – verujem u njegovu politiku“, navodi Obradović.

Iako nije bio previše aktivan za skupštinskom govornicom, Obradović navodi da je to bilo „vrlo interesantno iskustvo“, zato što je „iznutra video kako država funkcioniše“.

Oduvek je, kaže, redovno glasao i imao pasiju prema politici – „kao penzioneri što vole šah“.

Politika, dodaje, ima ogroman uticaj na društvo i zato sportisti treba više da budu uključeni u politička zbivanja.

„Mnogo se sakrivaju, a to je volan društva“, navodi.

„Imamo motor, karoseriju, narod kao putnike i tamo gde politika mota levo, mi odosmo levo, gde mota desno, mi odosmo desno“.

Obradović kaže da mu je politika „pomogla da dođe do nekih bržih i boljih rešenja“.

„Državni aparat nije lako pokrenuti, što je neophodno ako hoćete neke stvari da promenite, a kada ste u politici to ide mnogo brže… Brže dođete do pravih adresa“.

• Ubistvo Ace Radovića: Smrt na derbiju koja ništa nije promenila
• Kecmanova trojka u Zagrebu – deset godina kasnije
• Od Partizanovih beba do džinova sa Old Traforda

Obradović je danas potpredsednik Olimpijskog komiteta Srbije, ima tenisku akademiju i sarađuje sa Kinom, zbog čega živi na relaciji Beograd – Šangaj.

„Radim selekciju kineske dece koju ću dovoditi ovde na teniske akademije u Srbiji, gde je sve manje ljudi koji mogu da plaćaju tenis.

„Tako će klubovi moći da prežive, a sa našom decom će raditi za manje pare ili čak besplatno i tako ćemo pomoći tenisu“, navodi.

Za to, kaže, ima potpisan ugovor sa Sport biroom, koji je deo Komunističke partije Kine i pandan Ministarstvu sporta Srbije.

„To je inicijativa mene i mojih ljudi, ali je Sport biro državna institucija, pa je to moralo da se prebaci na državni nivo“, kaže Obradović.

Međutim, korona virus je sve obustavio i odložio, pa i to.

„Oni će se verovatno u septembru pojaviti ovde, već postoji potpisan ugovor o saradnji Beograda i Šangaja, kao i Ministarstva sporta i Kine.

„Ja trenutno malo štrčim, kao ono ždrebe pred rudu“, kaže Obradović uz osmeh, dodajući da će postojati i „velika saradnja sa Kinezima, da i oni kao Srbija dobiju pet igrača u prvih 50 na svetu“.

Obradović kaže da sve to „nisu pogodnosti, jer to ima negativan prizvuk, već volan i upravljački sistem koji se koristi po zakonu da bi neke stvari bile kako valja“.

„Za vreme vladavine Aleksandra Vučića dosta toga smo u sportu promenili, vidi se to kroz rezultate, puno smo napredovali“, kaže.

Kako političari koriste sportiste?

Siniša Atlagić, profesor FPN-a kaže da marketinški stručnjaci ili propagandisti u rukavu imaju nekoliko trikova.

„Prvo koriste tehniku transfera“, kaže kratko.

Ta tehnika, objašnjava, podrazumeva pravljenje veze između dva društvena objekta, u ovom slučaju sportiste i političara ili partije.

„Sportisti su poznati, uspešni i slavni, izazivaju pozitivne emocije kod ljudi i smatra se da će njihovo učešće u političkom životu izazvati transfer pozitivnih emocija građana na političare“, navodi Atlagić.

Zato, na primer, javne ličnosti učestvuju u reklamnim spotovima, na političkim skupovima i drugim izbornim aktivnostima.

„Ta tehnika može imati i negativnu stranu – i negativne emocije mogu tako da se šalju“, upozorava Atlagić.

Drugo sredstvo je tehnika propagande akcijom.

„To je kada neka javna ličnost uradi nešto i ličnim primerom pokaže obrazac poželjnog ponašanja, što bi u ovom slučaju imalo i političku pozadinu.

„Političari se često time koriste, kao kada je Vučić išao da spašava decu iz smetova. Nije on to jedini koristio, naravno“, kaže Atlagić.

Sve to, ističe, spada pod difuznu propagandu – nastojanje da političke ciljeve ostvarite nepolitičkim sredstvima.

„Dakle, da sportista, koji zvanično nije politički subjekt, delovanjem učestvuje u prenosu političke poruke. Sport je u tom smislu veoma koristan“, navodi.

Sve to, ističe, dešava se širom sveta, ne samo u Srbiji.

„Marat Safin, nekada svetski broj jedan u tenisu, bio je poslanik u ruskoj Dumi, bokser Kličko je postao gradonačelnik Kijeva…“

O sportu i korišćenju politike

Stručnjaci kao jedan od velikih problema mnogih sportista ističu to da mnogi nespremni dočekaju kraj karijere, pa se neki angažuju i politički.

„Neko vas pozove i vi ne znate odmah da li želi da vas iskoristi ili zaista veruje u vas“, kaže Đurovski, dodajući da „ima i među sportistima ljudi koji su ambiciozni“.

„Kada dođete u te vode, kada počne korupcija, onda vas umešaju sa nekim ljudima koji su željni i slave i novca i onda možda vi platite iako ste ni krivi ni dužni“, dodaje.

Đurovski smatra da su „političari veoma vešti ljudi“ koji često sportiste, njihovo ime i popularnost koriste u prikupljanju glasova.

„Kod nas su demokratija i narod još uvek u magli, pa se desi da sportisti na račun političkih vođa dobiju oreol ukaljanosti, iako ništa loše nisu uradili“.

Peruničić navodi da se dešava i da političari koriste sportiste zbog njihove popularnosti, ali i da sportisti koriste stranke zbog beneficija.

„Postoji i jedno i drugo, ali i treće da nekoga jednostavno politika interesuje i u tom domenu ne mislim ništa loše“, smatra čuveni rukometaš.

Jedino bi, kaže, voleo da svi budu odmereniji i da se o svemu priča korektan način.

„Uvek smo sami sebi bili najveći neprijatelji… Najpotrebniji smo upravo sami sebi, voleo bih da se kao narod malo više zbližimo“, ističe.

Vujošević ističe da nema mnogo sportista koji su se politički angažovali, ili barem ne onih iz „majstorske i velemajstorske kategorije“.

Kako navodi, sportiste ne treba osuđivati više neko druge.

„U 35 godina gube posao, a i da su uložili u nešto da bi dalje imali od čega da žive, taj posao im zavisi od raspoloženja faraona.

„Veliki broj novinara i profesija druge vrste se ponaša na sličan način – njih je i više nego sportista“, kaže.

• Liverpul konačno osvojio titulu, zemlje bivše Jugoslavije slave: „Stigla naplata dugova“
• Odlazak Mistera: Zašto će Mančesterom i Lutonom zauvek odjekivati ime Radomira Antića
• Kako je Kristijan Golubović postao rođendanska čestitka slavnom fudbaleru

Obradović kaže da je tačno da mnogi politiku vide kao nešto prljavo, ali da se to svodi na pitanje da li je čaša polupuna ili poluprazna.

„Naravno da ljudi imaju opravdanja za to – političari su u prošlosti često razočarali javnost u smislu korupcije, prevare, laganja, sakrivanja i pranja novca, svega je bilo“, navodi.

Aktuelna vlast se, dodaje, zato trudi da „to stanje svesti promeni rezultatima i radom“.

Ima, kaže, onih koji preko politike žele „lagodniji život“, zbog čega je „došlo do promena na vodećim mestima, ljudi iz policije i funkcionera“.

„Kokeza se sumnjiči da je kao predsednik FSS-a bio involviran u nešto što nije dobro… Ne upirem prstom, ali niko tu zaštićen nije.

„Dobro je što je Aleksandar Vučić stvari postavio tako da se sve prepoznaje, istražni organi će uraditi svoje i tu se priča završava – pred licem pravde smo svi isti“.

Kako je u svetu?

Slično kao i u Srbiji.

Sportisti se često angažuju kada je reč o važnim društvenim pitanjima, a ima i onih koji su potpuno ušli u politiku, došavši čak i do najvažnijih funkcija.

Jedan od najpoznatijih sportista-političara sveta je i Arnold Švarceneger – prvo jedan od najboljih bodibildera u istoriji, pa holivudska zvezda, pa guverner Kalifornije.

Doduše, njega bi mnogi pre svrstali u kategoriju glumaca-političara, pa je Žorž Vea mnogima prvi pik.

Vea je tokom devedesetih igrao za PSŽ i Milan, a mnogi ga smatraju za jednog od najboljih fudbalera koji nikada nije igrao na Svetskom prvenstvu.

Razlog za to je jednostavan – Vea je iz Liberije, afričke zemlje koja nema baš veliku fudbalsku tradiciju, ali od 2018. ima fudbalera za predsednika.

Vea je još 2005. pokušao da postane predsednik, ali je izgubio, kao i 2011, kada se kandidovao za potpredsednika, ali je na izborima 2017. konačno uspeo.

Drugi pik na draftu za najpoznatijeg sportistu političara mogao bi da bude bokser Vitalij Kličko, nekada višestruki šampion superteške kategorije.

Kličko je zapravo dugo kombinovao boksersku i političku karijeru, a od 2014. godine je gradonačelnik Kijeva.

Imaju sportisti među gradonačelnicima još jednog aduta – Kaha Kaladze, nekadašnji fudbaler Milana, od 2017. godine je gradonačelnik Tbilisija, prestonice Gruzije.

Kaladze je prethodno nekoliko godina proveo kao ministar energetike i zamenik premijera.

Poslednjih godina se i dosta američkih sportista politički angažovalo.

Buru je 2016. izazvao Kolin Kapernik, tada kvoterbek San Francisko Fortinajnersa, kada je kleknuo tokom intoniranja američke himne.

Kapernik je to uradio da bi izrazio protest zbog policijskog nasilja nad Afroamerikancima.

Drugi sportisti su ubrzo počeli da rade isto, što je podelilo Ameriku i poprilično naljutilo tadašnjeg predsednika Donalda Trampa.

Veliki broj sportista je u međuvremenu ušao u borbu protiv Trampa, naročito Lebron Džejms, jedan od najboljih košarkaša sveta.

„Na najvažnijem mestu u državi je čovek koji ne razume ljude i zaista mu se j**e za narod“, izjavio je Džejms 2018. godine.

Usledio je politički veoma buran period u SAD, naročito pred izbore u kojima je Džo Bajden pobedio Donalda Trampa.

Džejms se oglasio i kada su Trampove pristalice posle izbora upale u Kongres, rekavši da postoje „dve Amerike“.

„Zapitajte sebe da li mi ovakvu Ameriku želimo da ostavimo našim unucima… Mislim da je odgovor ne“, rekao je Džejms.

Šta dalje?

Dalje su razna sportska i politička nadmetanja.

Atlagić kaže da će i u godinama pred nama biti izbornih lista i reklamnih spotova punih sportista.

„Vrlo verovatno, neće to biti izuzetak od onoga što smo do sada viđali“, kaže Atlagić.

Jedan od njih možda bude Ikodinović, koji je tek krenuo u političku borbu.

„Pokajati se sigurno neću, a nadam se da ću makar za jedan promil promeniti nešto… Ako ne uspem, makar sam probao“, kaže.

Prepreka većem angažovanju sportista u politici je pre svega zona konfora, što, kaže, pokazuje i praksa.

„Vuk Jeremić je pričao sa još nekim sportistima, ne mogu da kažem da je naišao na zid, ali je uvek bilo ‘ma šta će mi to u životu'“.

On tu ponavlja da bi bivši sportisti trebalo više da se angažuju, što smatra i Obradović.

„Možda nek oko ovo čita kaže sebi ‘čekaj, ako je Bogdan uz pomoć države uradio sve ovo što je uradio – a bez države se ne može – onda mogu i ja“, kaže Obradović.

Kako navodi, dobrom operskom pevaču, naučniku, inženjeru ili sportisti većina ljudi će verovati, što treba koristiti.

„To su ljudi koji su izašli iz prirodne selekcije“, kaže.

Peruničić kaže da će i u budućnosti uvek podržati one koje misli da treba, ne očekujući ništa zauzvrat.

„Za nešto što je dobro, uvek ću reći da je dobro i nikoga neću nagovarati da isto uradi.

„Nikada nisam delio prijateljstva prema tome ko je za koga, iako toga ima, pa je meni zamereno zbog nečega što podržavam, a ja to nikada nisam radio“, ističe.

Vujošević navodi da je „dobar čovek onaj ko dobro radi svoj posao, a najbolje što sportista može da radi je da dobro predstavlja klub i reprezentaciju“.

„Kao što to, na primer, radi Novak Đoković – nema čoveka koji radi veći posao za Srbiju od Đokovića“, smatra nekadašnji selektor reprezentacije Srbije i Crne Gore.

Ne misli, kaže, da Đoković treba da se izlaže riziku i da se bori umesto drugih koji ćute.

„Jednostavno, onog momenta kada celo društvo postane demokratsko, biće manje potrebe da se priča, a biće više priče.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]