Muhara, jedna od otrovnih pečurki koje se mogu pronaći u Srbiji

Dok se na Vojno-medicinskoj akademiji (VMA) u Beogradu lekari trude da spasu desetoro ljudi koji su pojeli otrovne pečurke kupljene na šabačkoj pijaci, Jovan Jošić iz Mladenovca vraća film godinu dana unazad, kada se našao u istoj situaciji.

Bio je 30. septembar, a on je sa kolegama u Slovačkoj, gde privremeno živi i radi, sakupljao pečurke u šumi nedaleko od kuće u kojoj su stanovali.

Iste večeri su spremili i pojeli ubrane gljive, a narednog jutra Jovan je dobio dijareju, zbog čega je sa posla krenuo kući i počela je devetodnevna borba, iz koje nije znao da li će izaći kao pobednik.

„Izbacivao sam zelenu tečnost, uveče sam otišao u bolnicu, a tamo su mi rekli da sam se otrovao zelenom pupavkom“, priča ovaj 60-godišnjak za BBC na srpskom.

Posle ispitivanja lekari su otkrili da su „bubrezi počeli da otkazuju, da je jetra otrovana i da je u predinfarktnom stanju“, seća se jasno tog 31. septembra.

Zelena pupavka (amanita phalloides) je verovatno najotrovnija pečurka na svetu, dovodi do ozbiljnih oštećenja bubrega, jetre, urinarnog trakta i nervnog sistema, a u više od polovine slučajeva trovanje se završava smrtnim ishodom, navodi se u enciklopediji Britanika.

Od proleća, kada počinje sezona gljiva u Srbiji, ukupno 26 pacijenata sa simptomima trovanjem gljivama je lečeno u Nacionalnom centru za kontrolu trovanja VMA, prenosi RTS.

Trenutno u Srbiji ima „jako mnogo“ otrovnih gljiva, treba posebno čuvati otrovnih sunčanica i zelenih pupavki, a „na jednu valjanu gljivu ide deset ili više otrovnih dvojnica“, kaže Jelena Milošević, sekretarka Mikološko-gljivarskog saveza Srbije, za BBC na srpskom.

To zahteva dodatan oprez i od iskusnih gljivara, dodaje.

Do nesrećnih situacija, poput one u Šapcu, često dolazi zbog manjka edukacije – kako kod onih koji prodaju gljive, tako i kod onih koji ih jedu ili sakupljaju iz hobija, upozorava.

„Ne može se napamet ići u šumu da berete gljive, već za to morate da se edukujete.

„Nadam se da je i pravi trenutak da se uvede obavezno polaganje ispita za zvanje gljivara za sve one koji prodaju pečurke“, smatra ona.

Kako prepoznati otrovnu gljivu?

Posle slučaja trovanja iz Šapca, iz VMA upozoravaju da se isključivo hemijskom analizom može potpuno pouzdano utvrditi da li je gljiva otrovna ili jestiva.

Neretko do problema dolazi kada ljudi uberu i pojedu otrovne pečurke, koje u prirodi imaju jestive dvojnice.

Tako se stvorio i niz mitova o metodama za razdvajanje otrovnih od jestivih gljiva, na koje upozoravaju iz VMA:

otrovne potamne ako se kuvaju sa srebrnom kašikom,
daju žutu boju pirinču kad se kuvaju zajedno,
beli luk kuvan sa njima potamni,
ne mogu se ljuštiti,
„ako živina jede otpatke od gljiva, dobre su“ – jedan je od najopasnijih mitova, jer životinje imaju drugačiji gastrointestinalni trakt.

Vrganj (boletus edulis), lisičarka (cantharellus cibarius) i jajčara (amanita caesarea), koju nazivaju i kneginjom ili vlagvom, među najzastupljenijim su samoniklim jestivim pečurkama u Srbiji, ali imaju slične pandane u prirodi koji nisu za jelo, zbog čega dolazi do najvećeg broja trovanja, kaže Milošević.

„Lisičarka ima dvojnicu otrovnu zavodnicu (omphalotus olearius), ali kod nje simptomi nisu tako opasni – uglavnom se zaustavi na povraćanju i dijareji, ponekad dođe do malaksalosti i temperature.

„Ima i otrovnih šampinjona u šumi, ali retko dolazi do trovanja tom gljivom, jer se ona brzo otvara i kao takva nije pogodna za prodaju, a ima i gajenih šampinjona na pijacama i marketima“, objašnjava ona za BBC na srpskom.

Prema njenim rečima, da bi došlo do smrti usled konzumiranja ovih gljiva potrebne su velike količine.

„Za sve pečurke osim zelene pupavke potrebno je da pojedete kilogram ili više iz nekoliko puta da biste dobili najteže simptome i eventualno smrtni ishod“, dodaje.

Zelena pupavka (na slici) najčešći je uzrok trovanja sa smrtnim ishodom u Srbiji, kaže Jelena Milošević iz Mikološko-gljivarskog saveza Srbije

Za zelenu pupavku važi drugačije pravilo, koje bi se najkraće moglo opisati kao „jedan šešir (kapa pečurke), smrtni ishod“, upozorava Milošević.

To je jedan od razloga što do većine trovanja sa smrtnim ishodom u Srbiji dolazi upravo zbog te gljive.

„Pretpostavljam da su se ovi ljudi otrovali zelenom pupavkom po simptomima koji su se javili, ali se ograđujem zbog toga što nigde nismo mogli da vidimo kako izgleda pečurka koju su pojeli“, dodaje Milošević.

Kako je došlo do trovanja u Šapcu?

Deset ljudi primljeno je u Nacionalni centar za kontrolu trovanja na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu zbog trovanja pečurkama, a osmoro je u teškom stanju, prenela je Radio televizija Srbije (RTS).

Jedan pacijent je iz Lajkovca, preostalih devetoro su iz Šapca, a svima je zajedničko da su jeli rudnjače i lisičarke, koje su kupili na šabačkoj pijaci, dodaje se u izveštaju.

Policija je u tom gradu privela 72-godišnju ženu zbog sumnje da je izvršila teško krivično delo protiv zdravlja ljudi, naknadno je izvestio RTS.

Osumnjičenoj je određeno zadržavanje do 48 časova, biće privedena Osnovnom javnom tužilaštvu u Šapcu i krivično gonjena, dodaje se.

Šta se dešava ako pojedete otrovnu pečurku?

Kod otrovnih gljiva sa dužim periodom inkubacije i do nekoliko dana, najčešće dolazi do teških oblika trovanja koji se mogu okončati i smrću.

Amanitinski ili faloidinski sindrom, koji se smatraju težim oblicima trovanja izazivaju zelena pupavka (Amanita phalloides), bela pupavka (Amanita verna), smrdljiva pupavka (Amanita virosa), ali i 14 drugih gljiva, objasnili su iz Vojno-medicinske akademije (VMA), prenosi portal 021.

Smrtna doza je od pet do deset miligrama, odnosno 20 grama gljive, kažu iz te institucije.

Period nakon kojeg nastaju simptomi je 12 sati, zatim se javljaju gastrointestinalne tegobe, a drugog ili trećeg dana toksični hepatitis (uvećana jetra, povišeni enzimi, bilirubin, smanjena sintetska funkcija jetre) i toksična lezija bubrega.

Šanse za izlečenje su znatno veće ako se sa terapijom započne u prvih 48 sati, dodaju iz VMA.

Jovan Jošić se nepunih 24 sata nakon trovanja zelenom pupavkom uputio u bolnicu, gde je odmah dobio „punu šaku lekova“, sredstva za čišćenje ogranizma i infuziju zbog dehidratacije.

„Bubrezi su mi otkazivali i dugo nisam mogao da mokrim“, priseća se on.

U ovakvim slučajevima lekari često posežu za dijalizom zbog oštećenja bubrega kod pacijenata, objasnili su mu lekari.

„Sećam se da mi je neki stariji lekar nameštao te cevčice i da je to bolelo, a onda je krenuo, stegao pesnicu i viknuo ‘srećno’.

„E, tad sam se presekao, pomislio sam: ‘čim me spremaju za dijalizu, ovo neće izaći na dobro'“, prepričava Jošić.

Dijaliza je jedan od procesa koji zdravi bubrezi obavljaju svakodnevno da bi organizam funkcionisao kako treba.

Kod pacijenata sa obolelim bubrezima, taj postupak se obavlja u bolničkim uslovima.

Ipak, u narednim danima stanje mu se popravilo i uspeo je da se izleči bez dijalize, a brzina kojom se oporavljao lekarima je bila nesvakidašnja.

Trovanje zelenom pupavkom nije česta pojava među bolničkim pacijentima, što je Jovan uvideo kada su slovački studenti počeli da dolaze kako bi posmatrali njegov oporavak.

„Bio sam kao zamorče!“, kaže kroz smeh ovaj 60-godišnji moler.

„Doktorka koja me je lečila im je objašnjavala i prevodila, dok sam im ja uglavnom na nemačkom prepričavao kako se osećam i šta mi se desilo“, dodaje.

Jošiću je odlazak kod lekara verovatno spasio život, a to bi trebalo da urade svi koji sumnjaju da su pojeli otrovnu gljivu, bez pokušaja da se sami leče, napominje Jelena Milošević.

„Treba odmah otići u bolnicu, gde će im najčešće ispirati želudac i dati im protivotrov, koji može da spreči širenje otrova po telu“, kaže ona.

Šta dalje?

U Srbiji postoji 104 sertifikovanih gljivara, a samo 10 njih sakuplja i prodaje pečurke na pijacama, prema podacima Mikološko-gljivarskog saveza Srbije.

Svi ostali prodavci nemaju potrebne veštine i „rade na svoju ruku“, što je jedan od problema zbog kojih dolazi do ishoda poput onog u Šapcu, smatra Jelena Milošević.

„Pravi je trenutak da se napravi inspekcija koja bi kontrolisala šta se sve prodaje, a pijačne uprave bi trebalo da primoraju ljude koji beru i prodaju gljive da obezbede licencu, koja će garantovati da su obučeni za to.

„Tako bi ljudi bili sigurni da kupuju od onih kojima mogu da veruju“, kaže ona.

Pečurke — Na svaku jestivu pečurku u Srbiji trenutno se može pronaći i više od deset otrovnih dvojnica, upozorava Jelena Milošević

U Evropi se godišnje leči oko 10.000 pacijenata, uz smrtnost između 10 i 50 odsto, kažu iz VMA.

Iz VMA apeluju da se u branje gljiva ne upuštaju oni koji nisu odlični poznavaoci, a ukazuju i da je zabluda da postoje identične jestive i otrovne vrste, pa do trovanja najčešće dolazi zbog mešanja te dve kategorije pečuraka.

Jelena Milošević kaže da je „jako opasno“ kada laici idu samostalno da beru pečurke bez pomoći stručnog i iskusnog gljivara.

„Ne postoji jedno pravilo za sve otrovne pečurke, već svaka od njih ima svoje obeležje prepoznavanja koje mora da se zna“, objašnjava ona.

Međutim, ni za one koji su možda ubrali otrovnu gljivu ne mora da bude kasno – pregled šumskog plena pre jela može da im spase život.

„Preporučujemo pridruživanje nekom od udruženja gljivara ili da kontaktiraju nekog od iskusnijih gljivara, makar da mu pošalju fotografije i uvere se da je bezbedno to što su sakupili“, dodaje Milošević.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva: