U dvorištu Prihvatnog centra Vranje, Antonina Fomenko i Galina Šipova iz Ukrajine sede na baštenskim stolicama pod krošnjom drveta i piju čaj.
Dve zemljakinje sprijateljile su se u Srbiji, gde su pronašle utočište nakon što ih je ruski napad naterao da napuste domove.
Antonina ima 36 godina i izbegla je iz Severodonjecka, grada u Luganskoj oblasti na istoku Ukrajine, koji su vlasti te zemlje označile kao ključan za odbranu Donbasa.
„Imali smo divan grad, ali ga više nema“, kaže o rodnom mestu koje je danas grad mrtvih, u ruševinama.
- Od Ukrajine do Crne Gore – utočište od rata ili dom zauvek
- Rusija briše istoriju u ukrajinskom „mrtvom gradu“
- Ljubav jača od bombi: Srbin koji je odlučio da ostane u Ukrajini
Galina je 69-godišnja penzionerka iz Buče, gradića u blizini Kijeva, koji je u martu bio poprište masakra civila.
Na pitanje o sinu, koji je u 40. godini mobilisan u ukrajinsku vojsku, počinje da plače.
„To mi je sin jedinac“, kaže napuklim glasom, prebacujući se za trenutak na ukrajinski jezik, sa ruskog na kojem vodimo razgovor.
Za više od 100. dana rata, iz Ukrajine je izbeglo više od 13 miliona ljudi, podatak je Ujedinjenih nacija.
U Srbiju su ušle skoro 42.000 ljudi iz Ukrajine, a oko 9.000 je prijavilo boravište, kažu iz Komesarijata za izbeglice Srbije (KIRS) za BBC na srpskom.
Najveći broj živi u privatnom smeštaju, pa je Vranje trenutno jedini prihvatni centar u Srbiji koji prima izbeglice iz Ukrajine.
Prema podacima od 10. juna, u Vranju je smešteno 76 ljudi – skoro triput manje nego što centar može da primi.
Ukrajina ne spada ni u prvih pet zemalja iz kojih dolazi najveći broj izbeglica koje trenutno borave u Srbiji – najviše ih je iz Avganistana, Sirije, Pakistana, Burundija i Bangladeša, navode iz KIRS-a.
‘Mog grada više nema’
I Galina i Antonina dolaze iz gradova koji su od početka rata pretrpeli značajna razaranja.
Antonina je Ukrajinka koja je ceo život živela na severu Luganske oblasti, a nije je napustila ni kada su proruski separatisti u južnom delu proglasili nepriznatu autonomiju 2014.
U Srbiju je došla sa sedmogodišnjim sinom Jurijem i mačorom Barsikom, dok suprug, koji zbog invalidnosti nije mobilisan, radi u Letoniji kao kamiondžija.
Kaže da nikada nije želela da ode iz Severodonjecka, u kojem je pre rata živelo nešto više od 100.000 ljudi.
Radila je u agenciji za nekretnine, a sin je septembra 2021. krenuo u prvi razred osnovne škole.
Ali, Antonina više nije sigurna da ima gde da se vrati.
„Mog grada više nema.
„Ne znam šta je sa našim stanom, ali znam da je poslednji sprat zgrade srušen pre nego što smo pobegli“, kaže uz dubok uzdah.
Galina je došla sama iz Buče, gradića koji se nalazi nedaleko od Kijeva.
Do rata, to je bilo industrijsko mesto i dom za nešto manje od 30.000 stanovnika.
„Živeli smo pristojno, a poslednjih godina je u gradu niklo mnogo novih zgrada“, kaže ova penzionerka o predratnim godinama.
Posle povlačenja ruskih snaga početkom aprila, ministar spoljnih poslova Ukrajine Dmitro Kuleba saopštio je da je u Buči stradalo više od 400 civila.
Rusija odbacuje odgovornost.
BBC novinari zabeležili su prizore mrtvih tela koja leže na ulicama, a fotografije razaranja u Buči obišle su svet.
„Mnogi koje sam upoznala posle odlaska iz Ukrajine su znali za ono što se desilo u Buči“, kaže Galina, kršeći ruke u krilu.
Iz zadnjeg džepa na pantalonama vadi paklu cigareta, izvlači dve i pali jednu, dok druga ostaje da čeka spremna u ruci.
Galina je rođena u sovjetskoj Ukrajini, otac joj je iz Rusije, a kaže i da ima rođake u Sankt Peterburgu.
Sebe ne smatra ni Ukrajinkom ni Ruskinjom jer je veći deo njenog života obeležio Sovjetski Savez, gde to „nije bilo tako važno“.
„Za mene je ovaj rat utoliko strašniji – ne mogu da smestim u glavu da Rusija i Ukrajina ratuju“, dodaje.
- „Pobegao sam biciklom od rata“
- „Imam osećaj da se više nikada nećemo vratiti“: Marijupolj posle 80 dana rata
- Ukrajinska trudnica: „Nisam glumila, moja slika je korišćena za širenje laži o ratu“
Evakuacija kroz leševe
Čak i kada je rat počeo, Galina i Antonina nisu ni pomišljale da će morati da napuste domove.
„Mislila sam da ću rat presedeti kod kuće, baš kao što sam presedela karantin [tokom pandemije korona virusa]“, kaže Galina.
Antonina, koja je ostala u Severodonjecku tokom oružanih sukobe nakon ruske aneksije Krima, nadala se da rat ni ovoga puta neće pokucati na vrata njenog stana.
„Tada su bombardovana neka naselja, ali ne i naše, pa nismo videli potrebu da bežimo“, priseća se.
Već krajem februara, Galina je shvatila da „neće biti lako“ – isključeni su struja, voda i grejanje, i to mesec i po dana pred kraj grejne sezone, koja u Ukrajini traje do 14. aprila.
Komšije su pokazale solidarnost – svako je u dvorište donosio šta je imao od hrane, ložili su vatru i kuvali.
Rešila je da se na zvuk sirene ne spušta u sklonište, zato što je tamo bilo još hladnije.
Odluku da ode, Galina je donela pošto je 4. marta proslavila 69. rođendan krijući se od gelera u svom hodniku.
Prihvatila je poziv komšija da je povezu, ali su se planovi izjalovili.
„Stajala sam kod automobila sa torbom u rukama, a onda smo čuli kako nailaze tenkovi i otkazali put“, priča.
Galina dodaje da su, nekoliko dana kasnije, na parkingu zatekli „strašan prizor“.
„Auto je bio uništen, a u blizini je ležalo nekoliko leševa“, kaže, a zatim povlači dugačak dim cigarete, koja dogoreva u njenoj ruci.
Kada su ruske i ukrajinske vlasti 9. marta dogovorile otvaranje nekoliko evakuacionih koridora, između ostalog iz Buče ka Kijevu, Galina se sa prijateljima priključila izbegličkoj koloni.
Uzeli su kolica iz supermarketa i natovarili stvari i dvoje dece – četvorogodišnju Mašu i jednogodišnju Evdokiju, najmlađu u grupi.
- „Ruski vojnici su me silovali i ubili mog muža“
- Jezivo putovanje Ukrajinca do ruskog zatvora i nazad: Povratak bez ijednog nožnog prsta
- „Video sam kako ruski vojnici ubijaju moga oca“
Pošli su ka Gradskoj upravi, odakle je izbeglička kolona trebalo da pešači četiri kilometara do obližnjeg Irpinja.
„Na ulicama Buče su ležala mrtva tela, a ja sam se trudila da ne gledam i razgovarala sam sa decom da im odvratim pažnju“, kaže penzionisana nastavnica hemije.
Iz Irpinja su se automobilom prebacili u Kijev.
Galina kaže da ju je tamo sustigao „prvi šok“, posle nekoliko nedelja života bez struje, vode i grejanja.
„Na ulicama Kijeva je gorela rasveta, radijatori u smeštaju su bili topli.
„Sve vreme sam koristila vodu iz flaša, a kada su zalihe bile pri kraju, izašla sam na ulicu i zamolila vojnike da donesu još. Ispostavilo se da je samo trebalo da odvrnem slavinu“, kaže.
Galina je iz Kijeva evakuacionim autobusom doputovala u Mađarsku, a zatim u Beograd.
Ne seća se tačnog datuma kada je stigla u Srbiju, ali kaže da je to bilo „sredinom marta“.
Bekstvo pod bombama
Antonina je Severodonjeck napustila 12. marta, kada je njena zgrada granatirana.
„U trenutku kada sam bežala iz stana, balkon se srušio i staklo se razletelo“, kaže.
Pobegla je sa sedmogodišnjim sinom u jednoj ruci, transporterom za mačku u drugoj i malim rancem na leđima.
„Tek kada sam stigla u Srbiju, počela sam da razmišljam o tome šta sam sve mogla da ponesem.
„U tom trenutku, ne razmišljaš o stvarima – uzimaš najvažnije i gledaš kako da se spaseš“, kaže.
Žali što sinu Juriju nije ponela omiljeni jastuk, sa kojim je spavao od kada je bio beba.
Ali, kako dodaje, dečaku je bilo najvažnije da mačor Barsik ne bude ostavljen.
„Do kraja života ne bih sebi oprostila – nastradao bi u ruševinama ili bi umro od gladi“, objašnjava Antonina.
Pokušali su da se ukrcaju u evakuacioni autobus, ali su sva mesta bila popunjena.
U bekstvu iz grada pomogla im je sugrađanka Svetlana, koju Antonina pre toga nije poznavala, pa su se kolima prevezli do grada Dnjipra.
Tamo je uhvatila voz za Mađarsku, a 18. marta je prešla granicu sa Srbijom.
Život u Vranju
Antonina je odmah odlučila da krene put Srbije, jer je već živela u zemlji i govori jezik.
Njena majka se, pre više od 15 godina, udala u Leskovcu.
Antonina se preselila sa njom i ostala četiri godine, da bi se potom vratila u Ukrajinu.
„A sada sam opet tu“, kaže zamišljeno.
Galina se u Srbiji obrela slučajno.
„Usput sam čula da postoji smeštaj za izbeglice u Vranju, pa sam odlučila da krenem“, kaže.
Posle više od dva meseca boravka u Prihvatnom centru Vranje, Antonina i Galina imaju dnevnu rutinu.
Doručkuju, rade gimnastiku, a ostatak dana je slobodan, pa najčešće odlaze do prodavnice da kupe voće i druge potrepštine.
Galina dvaput nedeljno pohađa časove srpskog jezika.
Preko dana, u dvorištu prihvatnog centra je mirno – tinejdžeri sede na stepenicama i čavrljaju, a ostali se kriju od vrućine u sobama.
Jurij, čije je školovanje prekinuo rat, sada pohađa Osnovnu školu „Radoje Domanović“ u Vranju, sa još desetoro dece iz kampa.
Antonina kaže da se „odlično uklopio“.
„Deca su ga jako lepo prihvatila, veoma toplo su ga dočekali i druže se“, dodaje.
U kampu ima i tinejdžera, a dva momka upisana su u Ekonomsko-trgovačku školu u Vranju, kažu iz KIRS-a.
Kako dodaju, Srbija može da smesti višestruko veći broj izbeglica iz Ukrajine, ukoliko bude potrebe.
„Od početka rata, u prihvatnim centrima je za njih opredeljeno između 1.350 i 1.500 mesta“, navode.
Kada je izbio rat u Ukrajini, Srbija je aktivirala mehanizam privremene zaštite za izbeglice iz ove zemlje, i to po prvi put od kada je izmenama Zakona o azilu uvedena takva mogućnost.
To znači da je izbeglicama garantovana privremena zaštita od godinu dana, što znači da mogu da legalno borave u Srbiji, dobiju radnu dozvolu i upišu decu u školu.
Dok čeka radnu dozvolu, Antonina već lista oglase za posao.
„Nije važno u kojem gradu u Srbiji ću živeti, samo da radim“, kaže.
I ona i Galina žele da se vrate u Ukrajinu kada se rat završi.
Antonina kaže da je sin često pita kada će se vratiti kući.
„A ja mu odgovaram da ćemo se vratiti čim budemo mogli“, kaže.
Galina nije optimista da će to biti uskoro i misli da će Novu godinu dočekati u Srbiji.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
