Srbija, Vlasi i seks: Šta je strndžanje i da li je ovaj običaj zaista postojao

Kulturni mozaik Srbije sastavljen je od različitih običaja, pa na koju god stranu sveta da krenete i na tom prostoru narod susretnete, postoji mogućnost da ćete naići na neke koji će vas ili oduševiti, ili preneraziti, ali svakako vas neće ostaviti ravnodušnim.

Jedan takav običaj – strndžanje – na tankom ledu između mita i stvarnosti, ušuškao se između Homoljskih planina i Dunava, u selima na istoku Srbije, kod viševekovnih srpskih komšija – Vlaha.

Neki etnolozi tvrde da se ovaj običaj upražnjavao pre mnogo decenija, drugi, pak, tvrde da je reč o mitu.

„Pod strndžanjem se podrazumevalo grljenje i milovanje.

„Mladima je bio dozvoljen razgovor, grljenje i milovanje, ali samo iznad pasa“, napisala je Zorica Divac u naučnom radu „Predbračni odnosi – ulazak u svet odraslih“, objavljenom u Glasniku Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

• Kako je biti muškarac sa ženinim prezimenom u Srbiji
• Kada ljubav ne može preko državne granice
• Neobične svadbe – u svemiru, pod vodom ili pod maskama

Tokom terenskog rada i istraživanja predbračnih odnosa u selima na istoku Srbije, Divac se u razgovoru sa sagovornicima starijim od 50 godina, susrela sa ovim običajem, koji već tada, pre četiri decenije, nije postojao.

„Uverena sam da se praktikovao u vreme mladosti kazivača, s obzirom na to da mi je više njih identično opisalo glavne momente te prakse“, kaže za BBC na srpskom etnološkinja u penziji.

Iako, dakle, neki etnolozi tvrde da je strndžanje nekada postojalo, etnolozi iz tih krajeva govore da je posredi etnološki mit.

„Bilo je krađa devojaka iz ljubavi i nameštenih svadbi, gde su roditelji ugovarali brakove, ali nije bilo strndžanja“, kaže za BBC na srpskom 36-godišnji etnolog Aleksandar Repedžić iz Majdanpeka.

Kaže da je za taj termin, iako zna vlaški jezik, čuo tek krajem 1990-ih kada su mediji počeli da pišu o „bizarnom seks običaju – orgijama maskiranih Vlaha u pećini“, na taj način „mistifikujući jedan narod“.

Strandžanje kao prevaziđeni običaj

U okviru multidisciplinarnog projekta povodom izgradnje hidroelektrane Đerdap 2, Zorica Divac je od 1979. do 1982. godine istraživala predbračne običaje u istočnoj Srbiji.

Istraživanja su pokazala da se u tradicionalnim selima posebno vodilo računa o pripremi mladih za budući bračni život.

„Da bi pripremila decu za rani brak, zajednica se trudi da ih kroz običaje uvede u svet odraslih i ubrza njihovo polno sazrevanje“, napisala je Divac u radu.

Tako su na određene prolećne praznike, koji su prizivali plodnost, porodica i seoska zajednica odobravali udvaranje, odnosno „slobodnije ponašanje mladih i njihovo intimno upoznavanje“.

Takav način flertovanja se na istoku Srbije, u okolini Homolja, kod Vlaha nazivao strndžanje.

Strnđ – na rumunskom strange, znači stegnuti, dok strndžanje predstavlja grljenje i milovanje.

• „Upadam nepozvan na sahrane u ime pokojnika“
• „Šta dokazuje čaršav posle prve bračne noći“: Kako prastari običaji i dalje progone žene
• Misterije Vinčanske kulture – šta sve muči naučnike
• Mogu li verski običaji da budu bezbedni usred epidemije Kovida-19

Ovaj običaj se, između ostalog, upražnjavao tokom belih poklada – poslednjeg dana pred početak uskršnjeg posta, kaže Zorica Divac.

I poznati srpski etnolozi Borivoje Drobnjaković i Slobodan Zečević, sa kojim je Divac išla na teren, napravili su zabeleške o tome.

U knjizi Etnologija naroda Jugoslavije iz 1960. godine Drobnjaković piše da je kod Vlaha u Homolju običaj da „o belim pokladama momci i devojke nasred sela pale velike vatre, preskaču ih i oko njih igraju“.

„Momci hvataju devojke, odvode ih dalje od vatre i sa njima se zabavljaju.

„Ako koju devojku momak nije odveo, njeni roditelji to smatraju neuspehom jer nijedan momak nije njihovu kćer begenisao (poželeo)“.

Na takve podatke je i Zorica Divac nailazila istražujući po selima Negotinske krajine.

Kaže da su tokom pojedinačnih razgovora ljudi iz tih krajeva, gde se rano stupalo u brak, govorili o strndžanju kao običajnoj praksi, da se mladi bolje upoznaju u kontrolisanim uslovima.

„Svako ponaosob mi je govorio iste podatke – određeno vreme i prilika kada se strndža, mesto na kojem se odvija, javnost dešavanja, tj. međusobna kontrola između parova, dobronamerni stav roditelja i sredine“, priseća se Divac.

Dodaje da su tada – krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, isticali da se taj običaj po selima ne praktikuje godinama, te da „mladi odrastaju bez kontrole, te da su razulareni“.

„Isticali su da je u njihovo vreme bilo više morala i poštovanja starijih i tradicije.“

Priprema za brak

Strndžanje je počinjalo tako što su mladići birali devojke, a one obavezno prihvatale poziv.

Obavljalo se tokom dana – između 17 i 19 časova, na proplanku sa visokom travom i žbunjem, gde su se parovi međusobno mogli videti i čuti.

Roditelji, kao i seoska sredina na strndžanje su gledali blagonaklono i smatrali su ga poželjnim.

Sinovi i ćerke su sami odlučivali kada će se priključiti ovom vidu udvaranja.

Sa prvim znacima zainteresovanosti za suprotni pol, obično u uzrastu od deset do dvanaest godina, krenuli su da učestvuju u strndžanju i tako „postajali momci i devojke“, navodi Divac u radu.

Bila je to jedna vrsta inicijacije u svet odraslih i pripreme za brak.

Strndžanje je imalo funkciju „kontrolisanja seksualnog ponašanja, jer se dozvoljavanjem ovakvih kontakata sprečavao, u stvari, potpun seksualni život sa svim mogućim posledicama“, piše Divac.

Dodaje da je time „omogućeno održavanje moralnih normi šire zajednice, postizanje porodičnih interesa i kontrolisano zadovoljavanje erotskih potreba pojedinca.“

• Dečji brakovi – živi relikt prošlosti
• Vojvođansko selo kojim gazduju žene
• Zlobni svet ismevanja ljudi na svadbama

Međutim, istovremeno su važila i „stroga pravila patrijarhalnog morala“, koja su „nalagala smernost u ponašanju mladih u svakodnevnom životu“.

Devojke su, shodno tome, bile u nezavidnom položaju.

Roditelji su posebno bili ponosni na devojke koje su momci često birali, dok su one sa samo jednim udvaračem izazivale „podozrenje, ogovarane su i malo poštovane“.

Najgore su okarakterisane devojke koje se nisu strndžale ili su retko birane.

Da bi ih više mladića biralo, roditelji su savetovali devojke „kako da se ponašaju, o čemu da pričaju, kako da maze i ljube mladiće, šta smeju da dozvole, a šta ne“.

Ukoliko bi saveti urodili plodom, roditelji bi s ponosom govorili – „tako mlada a već se sa svim momcima strndža“.

„I bili su ponosni što će njihova ćerka uskoro da se uda, jer je ovim običajnim ponašanjem, kod dece već u ranom pubertetu podstaknuta želja za brakom, a samim tim i za potomstvom“, pisala je Divac.

Stndžanje su kontrolisali sami parovi, roditelji i čitava zajednica, pa su se retko dešavali incidenti i odstupanja.

Ipak, kako piše Divac, krajem 1940-ih godina u selu Manastirica kod Petrovca, dogodilo se da je devojka tokom strndžanja zatrudnela i ostala da se porodi kod majke.

„Činjenica da ovaj događaj pamti selo četrdesetak godina i da je devojka ostala kod majke i nije se udala, ukazuje da su ovakvi slučajevi bili retki, te da je sredina osuđivala kršenje postojećih pravila.“

Patrijarhalna načela su nalagala da devojka mora da uđe u brak kao devica, pa su predbračni seksualni odnosi smatrani grehom, koji je, negde se verovalo, izazivao gnev viših sila.

Takvi događaji su, nesumnjivo, predstavljali veliku sramotu i nesreću za porodicu i čitavo selo, pa je stoga „razumljivo zašto su se svi uključivali da bi se izbegle takve nemile scene“.

Divac kaže da su posle njenog istraživanja, neke njene kolege govorile da strndžanje ipak nije postojalo.

„U vreme istraživanja i dalje se rano stupalo u brak, ali ova praksa koja je imala važnu društvenu ulogu više nije postojala“, zaključuje etnološkinja.

Strndžanje kao umetnički motiv

U srcu Homolja, u gradiću Kučevu, 2008. godine održana je internacionalna radionica „Seks u tranziciji“, na kojoj je učestvovala Milana Paunović, umetnica iz Beograda.

Ona je posle seminara snimila umetnički video i nazvala ga Strndžanje.

„Nisam bila inspirisana samim događajem, nego me je inspirisala priča te predivne gospođe, a njena interpretacija je bila povod da napravim video“, govori Paunović za BBC na srpskom.

Kaže da video, pre svega, predstavlja umetnički rad sa humorističkim prikazom, a ne dokumentarni film, kako su ga neki doživeli.

Glavni lik kratkotrajnog umetničkog filma je Živojka Žujkić, pesnikinja iz Kučeva, koja je prethodno na radionici održala prezentaciju o strndžanju.

Paunović kaže da je strndžanje učesnicima bilo predstavljeno kao običaj koji je „krasio to podneblje“, ali bez „dokumenta koji o tome svedoči“.

Deo Živojkine naracije iz filma:

U pećini se okupe žitelji okolnih mesta na Biljanin petak da dožive i upražnjavaju nešto ljubavno i lepo što su čekali cele godine.

Najstariji muškarac uđe u pećinu i založi veliku vatru da ostane dovoljno žara da ugreje pećinu i da se ljudi raspoznaju.

Skupljao se svako ko je hteo i stariji, i device, i otac, i kći, i majka, i sin, i brat, i sestra, i svi su bili pod maskama, i svi su morali šaputati.

Birali su se po figuri, dohvatili su se u ljubavni zagrljaj i vodili ljubav do iznemoglosti.

Po završetku su se svi oblačili i izlazili u noć.

Sakrili su masku da se ne zna ko je bio, da se ne sazna jer se mogao desiti i incest.

Svake godine se pravila nova maska, a jedina posledica po neka trudnoća ili slomljeno srce.

Pojedini mediji i danas o strndžanju pišu na senzacionalistički način, dok etnolozi to u potpunosti negiraju ili demantuju.

Paunović kaže da su mnogi njen umetnički rad doživeli kao dokumentarni film, pa je ne Jutjubu dobijala razne uvredljive i kritičke komentare.

„To su nebuloze, nismo mi Vlasi takav narod, šta ova žena priča – samo su neki od komentara, a bilo je i veoma gnusnih koje sam brisala.

„U manjini su bili oni kojima je to simpatično, koji su pomislili da je to bilo stvarno i koji su razumeli da je to umetnost“, zaključuje Paunović.

Strndžanje kao mit

Etnolog Aleksandar Repedžić iz Majdanpeka tvrdi da strndžanje nije nikada postojalo.

„Terenskim istraživanjem i radom se bavim 16 godina i nikada na takvu vrstu orgijanja nisam naišao, a često sam i pitao sagovornike koji nisu ni čuli bilo šta vezano za strndžanje“, kaže Repedžić koji trenutno radi u Muzeju Ponišavlja u Pirotu.

Kaže da je do stvaranja novih mitova i legendi došlo krajem 19. veka kada je na Filozofskom fakultetu u Beogradu fromirana katedra za etnologiju i antropologiju.

Tome je, dodaje, doprinela knjiga Kroz naše Rumune, etnologa Tihomira Đorđevića koji u „putopisnoj belešci iznosi podatke o velikom broju zaraženih sifilisom među vlaškom populacijom“.

„Sifilis je vladao svuda, ne samo među vlaškom populacijom i otuda se stvara mit o strndžanju“, tvrdi Repedžić.

Smatra i da se radi i o nerazumevanju vlaške kulture iz ugla srpskih etnologa.

„Srpska etnologija nije razumela jezik i nije shvatala kulturu na pravi način, te postoje određene greške kod srpskih naučnika koji su načinili tokom istraživačkog rada, upravo zbog nerazumevanja kulture i običaja.“

Do „mistifikacije kulture i naroda“, kako se pojavilo i strndžanje, kaže da je došlo, jer su i neki etnolozi „nastupali sa predrasudama“.

• Mitovi o košavi – balkanski vetar čiji fijuk se daleko čuje
• Rus dobio odštetu od vračeva koji mu nisu „vratili“ ženu
• Zašto sam uzeo suprugino prezime

Naglašava da u vlaškoj kulturi postoji veliki broj zabrana i tabua vezanih za seksualni čin, poput onanisanja gde „ne smeš da vidiš spermu jer ćeš oslepeti“.

„To je izvor koji je par ekselans, jer je iz vlaške kulture i to mi je pričao deda koga su tako naučili“, govori Repedžić.

Kaže da je tokom dugogodišnjeg terenskog rada, uz mentorstvo etnologa Pauna Durlića, obišao oko pedeset vlaških sela oko Negotina, Despotovca, u dolini Mlave, u Poreču i Zvižu i da u razgovoru sa meštanima niko nije pominjao takav običaj.

„Jedino se negde ustalilo kao interna šala, da svi to kao rade“, zaključuje Repedžić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]