Srbija, zdravlje i hirurzi iz Niša: „Uspeli smo, naši pacijenti neće umirati čekajući na operacije“

U zelenom mantilu sa zaštitnom kapom na glavi, dvostrukim rukavicama i hirurškim lupama koje mu pomažu da bolje vidi, Vladimir Stojiljković, 40-godišnji kardiohirurg, mirnim glasom traži makaze.

Lice mu prekriva maska, vide se samo krupne oči odlučnog pogleda.

Svaki pokret hirurškog tima je uigran i staložen i pomno se prati dok instrumenti kruže iz šake u šaku.

Na ovom istom stolu u jedinoj hirurškoj sali Klinike za kardiohirurgiju u Nišu, najvećem gradu na jugu Srbije, nekoliko dana ranije ležao je Ćenam Miftarija.

Penzioner iz Preševa je čekao na operaciju šest meseci. U njegovom gradu, na oko 150 kilometara od Niša, ova intervencija se ne može obaviti.

Operisan je u subotu, 1. aprila 2023.

„Sreća pa je moglo, glava se sačuvala, hvala Bogu sve se dobro završilo“, govori za BBC na srpskom, gledajući ka hirurškoj sali.

Duge liste čekanja za razne operacije, nekda i po nekoliko godina, jedan su od najvećih problema zdravstvenog sistema u Srbiji.

Pandemija korona virusa je još više opteretila ovaj sistem jer su od 2020. godine, pa sve do nedavno, uglavnom operisani samo hitni slučajevi.

• Jedan dan sa lekarom „medicinske pustinje“ u Srbiji
• Zašto je Srbiji potreban zakon o hitnoj pomoći: „Bio sam zapanjen što se niko ne javlja“
• Niški hirurzi traže da besplatno rade vikendom: „Pacijenti mogu da umru čekajući operaciju“

Doktor Stojiljković je deo tima niške klinike koji je samoinicijativno od decembra 2022. odlučio da radi i vikendom, bez nadoknade, kako bi se smanjile liste čekanja pacijenata za operacije.

„Pravovremena hirurgija je značajna za spašavanje ljudskog života, što manje pacijent čeka na operaciju, veće su šanse da preživi.

„Onog trenutka kad počnete da se bavite medicinom, posebno hirurgijom, shvatite da vikend kao takav ne postoji i da dane delite na radne i neradne, jedini motiv vam je da pomognete pacijentima“, kaže Stojiljković za BBC na srpskom.

U prethodnih 100 dana, niški lekari su operisali više od 248 pacijenata, utrostručen je broj pregleda, ali ono što je najvažnije, kako kažu, jeste da je sada lista čekanja prazna.

„Nismo to radili zbog para, niti želimo da dobijemo ordenje, zato što smo uslovno rečeno poklonili dodatna 24 dana našim pacijentima, među kojima su naši sugrađani koje srećemo na ulici, u prevozu.

„To je bilo čisto ljudski i sasvim normalno, herojstvo je nešto drugo, mi smo ostvarili cilj, naši pacijenti neće umirati čekajući na operacije“, kaže Dragan Milić, direktor klinike, za BBC na srpskom.

Vikendom uvek ima dežurnih sestara, anesteziologa i hirurga za hitne slučajeve, te su dozvolu da rade i ostali članovi tima tražili od Kliničkog centra Niš kao nadređene institucije, Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO).

Iz uprave Kliničkog centra za BBC na srpskom su u decembru rekli da je „dopis o pomenutoj inicijativi primljen i da će posle obrade stručnih službi biti prosleđen Ministarstvu i fondu“.

Ministarstvo zdravlja i RFZO su ranije najavili da će dodatni rad lekara biti jedan od načina da se reši problem dugog čekanja na hirurške zahvate.

Danica Grujičić, ministarka zdravlja, rekla je da nije obaveštena o niškoj inicijativi, iako je pozdravila ovaj potez, rekla je da njihov prekovremeni rad treba da se plati.

Iz Ministarstva zdravlja ni u decembru, a ni sada, četiri meseca kasnije nisu odgovorili na upite BBC-ja kako će se rešiti problem dugih lista čekanja.

Novija zgrada niške klinike za kardiohirurgiju sive fasade sa crvenim znakom na vrhu vidno odudara od ostalih oronulih objekata okrečenih u žuto.

Osam sati ujutru, svako mesto u čekaonici je popunjeno.

Na prizemlju je i administracija gde radi glavna sestra Marica, okružena policama punim dokumenatcije.

Tik uz ovu omanju sobu, sa metalnim vratima na kojima je naslikano srce, na pločici latiničnim velikim slovima ugravirano je Interventna kardiologija.

Levo je poluprazno odeljenje za oporavak.

Sestra Žana me čeka na prvom spratu.

Vodi me do ženske svlačionice i pomaže da obučem jednokratni plavi mantil.

Stavljam masku na lice i navlačim zaštitnu kapicu za kosu.

Na trenutak pomišljam da sam u nekoj seriji, ali me njen glas brzo vraća u stvarnost.

„Idemo sada desno, tu je operaciona sala“, govori smireno.

Uzanim hodnikom u nekoliko koraka stižemo do velikih, blago odškrinutih vrata.

Crvena slova svetla – Operacija je u toku.

Dopiru glasovi i lagana muzika.

Nekoliko medicinskih sestara u plavim uniformama otvara kutiju punu špriceva i rukavica.

Na polici sa medicinskom opremom u krajnjem uglu, dva mala zvučnika i radio.

Ulazim na prstima, ali mi jedna od sestara kaže da koračam normalno.

Svi se ponašaju kao da se u sali ništa ne dešava, iako već sat i po mali tim obavlja važnu operaciju.

Pacijentkinji ugrađuju dva bajpasa, jedan na srcu, drugi na desnoj nozi.

Ovom operacijom se poboljšava dotok krvi u srce, a pacijentkinji je začepljena koronarna arterija koja krvlju snabdeva srčani mišić.

Kod ovakvih zahvata, za koje hirurzi kažu da su najčešći u ovoj grani medicine, koriste se zdrave vene ili arterije pacijenta da bi se „zaobišli“ suženi krvni sudovi.

Krv bogata kiseonikom usmerava se oko začepljenja, stvarajući novi put i obnavljajući krvotok do srčanog mišića.

Makaze, gaza, igle, konci za ušivanje i rukavice pravolinijski su poređani na zelenom čaršavu velikog stola.

„To ne sme da se dira, sve je sterilizovano“, kaže mi jedna od sestara instrumentarki dok dodaje makaze hirurgu.

Dva lekara sa jedne, dva sa druge strane stola.

Čvrsto stoje, pomera im se samo gornji deo tela.

Neki od ovih hirurga operišu već decenijama.

‘Sad ćeš videti srce’

U sali su i anestetičar, sestre, tehničari i perfuzeri, rukovaoci jednom od važnih mašina koja tokom operacije preuzima ulogu srca i pluća održavajući vantelesni krvotok.

Darko se ovim poslom bavi već šest godina.

„Imamo i mašinu za operativno spašavanje krvi, sva krv koja se pokupi iz dela nad kojim se operiše, opere se fiziološkim rastvorom.

„Onda se vrati pacijentu, ništa se ne gubi, ništa se ne baca“, pokazuje uređaj na koji je povezana boca krvi.

Nadomak je četvrtasta mašina kojom se reguliše temperatura tela – žuti brojevi trepere i pokazuju 34 stepena.

S vremena na vreme, lekari pogledaju ka crnom ekranu na kojem se pojavljuju otkucaji srca i krvni pritisak.

Oko operacionog stola su dva bela stalka sa kojih vise boce fiziološkog rastvora prikačene za dodatne aparate i pacijentkinju.

Centralno svetlo je jako, a bliže stolu i hirurzima služi kao dodatna lampa.

Zaobilazimo aparate i dolazimo do gornjeg dela stola.

„Sad ćeš videti srce“, dobacuje Darko šapatom.

Penjem se na hoklicu i blago se naginjem.

Njima je to potpuno normalno, a ja kiptim od uzbuđenja, čujem otkucaje mog srca.

Prvi put ću videti srce – uživo.

Makazama sa zaobljenom kukicom na vrhu, doktor Stojiljković mirno razdvaja masu nepravilnog oblika, i tako nekoliko puta.

Srce je od ostatka tela odvojeno metalnim pravougaonim okvirom.

I pulsira.

Ponovo čujem sopstveni puls.

Isprepletana vlakna srčanog mišića na svaki dodir menjaju boju, preovlađuje crvena.

Ostatak tima prati parametre na okolnim mašinama.

Jedna od instrumentarki očima pokazuje koleginici šta da donese.

Sve je po automatizmu, svako tiho obavlja svoj zadatak.

Oko stola kante presvučene žutom kesom pune se gazama natopljenim krvlju i upotrebljenim hirurškim rukavicama.

Samo jedna hirurška sala

Kroz ovu, jedinu hiruršku salu klinike, prošlo je 248 pacijenata u poslednjih 100 dana.

Uz kardio i vaskularne operacije, u njoj se vrše i transplantacije.

Stojiljković je u njoj i dan ranije proveo nekoliko sati.

Jedna od najdužih operacija koju je radio tokom šestogodišnje karijere trajala je 22 sata.

„To je posebno stanje svesti gde ne razmišljate o svojim potrebama već kako da pomognete pacijentu, da spasite život.

„Tek kada se sve završi stigne umor, ali dok ste u sali tih problema nema“, kaže on.

Na posao dolazi u sedam, a ostaje koliko treba.

„Pre svake operacije prisutna je doza neizvesnosti jer su operacije zahtevne i dugo traju, a ishod može da bude nepredvidiv.

„A tu je i zadovoljstvo jer radite posao koji volite“, dodaje kratko i vraća se operacionom stolu.

Presvlači mantil i ponovo seda za okruglu stolicu.

„Makaze“, čujem njegov smireni glas.

‘Da ti ljudi koji dođu na nogama tako i odu’

Na hodniku sa direktorom klinike razgovara kardiohirurg Aleksandar Kamenov,

Dan ranije je bio nad operacionim stolom, a sada je sa studentima medicine, pokazuje im kliniku i objašnjava kako to što uče izgleda u praksi.

I posle 13 godina rada, smatra da za ovu vrstu posla nema striktne pripreme, već, kako objašnjava, to samo dođe.

Pamti prvu operaciju koju je uradio u Beogradu, na Drugoj hirurškoj klinici.

„Ekstaza“, opisuje osećaj po završetku zahvata.

U početku je vodio evidenciju o broju operacija, ali je prestao.

„Važnije je da sve prođe kako treba, da ti ljudi koji dođu na nogama tako i odu svojim porodicama“, dodaje ovaj 39-godišnjak za BBC na srpskom.

Stopa smrtnosti na ovoj klinici je ispod dva odsto.

„To su dobri rezultati, svetski, ali je statistika surova nauka.

„Kada neko umre, ništa njegovoj porodici ne znači što je on u dva odsto, a što je u 98 odsto drugih slučajeva ishod operacije dobar“, govori on.

Iako su pripreme za operacije koje on i njegove kolege izvode opsežne i temeljne, dolazak vikendom mu nije teško pao.

„Porodici je bilo teže nego meni, to je sigurno, ali njihova podrška nije izostala, a ona je i te kako bila važna“, dodaje.

Svaki od deset kreveta je popunjen

Prekoputa operacione sale je jarko osvetljeno odeljenje intenzivne nege.

Svaki od deset kreveta je popunjen.

Pacijenti, mahom stariji, budni su i doručkuju.

Ležaj Ćenama Miftarija iz Prešava je bliži prozoru.

On je vikendaš, kako zaposleni interno zovu pacijente koje su poslednjih meseci operisali tim danima.

Čeka otpusnu listu.

Naslonjen je na dva jastuka, ispod čaršava proviruju cevčice, priključena mu je infuzija, ali on ne skida osmeh sa lica.

Dok se meškolji u krevetu, prilazi mu glavna sestra.

„Šta su rekli vaši? Ko dolazi?“, pita ga.

„Ćerka, već je krenula“, odgovara.

Miftarija kaže da ima ambulanti u Preševu, kao i bolnica u obližnjem Vranju.

„Ali da vam kažem sve je to slabo, a ovde je sve dobro, mladi, sestre su tu, glavna me uvek pita šta treba“, priča za BBC na srpskom.

‘Za mnom’

Na ovoj klinici se operišu svi sa kardiovaskularnim tegobama iz Nišavskog okruga, objašnjava Aleksandra Milenković, koja gotovo 30 godina radi sa pacijentima na intenzivnoj nezi.

Prema poslednjem popisu stanovništva Srbije, u Nišavskom okrugu živi oko 326.000 stanovnika.

Sestra Aleksandra je deo kolektiva od osnivanja 2010, kada su još bili u staroj zgradi bivše hirurške klinike.

„Samo četiri kreveta na intenzivnoj nezi, na poluintenzivnoj jedan manje.

„Bili su to pravi neuslovi za rad, ali smo mi i tada radili iste stvari, kao i sada i uvek, timski“, govori za BBC na srpskom, a oči joj na trenutak zasuze.

Vodi računa o kompletnoj opremi, potrošnom materijalu, aparatima, kako bi sestre koje su u sali, nekada i po 24 sata, mogle neometano da rade.

Svakog radnog dana u pola osam, spremna je u plavoj uniformi, ulazi na odeljenje, a napušta ga tek kada se završi sav posao.

Ideju o aktivnim radnim vikendima prihvatila je rado, kaže.

Sestre, anestetičari i hirurzi već imaju radne dežurne vikende, ali su tih dana dolazili, kako kaže, i drugi zaposleni koji uglavnom rade od ponedeljka do petka.

„Ovo nema veze sa dodatnom zaradom, povećanjem plata, nagradom bilo koje vrste. Ne, mi smo imali glavni cilj – da smanjimo liste čekanja i to smo postigli.

„Direktor je rekao ‘Za mnom’ i mi smo krenuli – svi“, govori dok sedimo na plišanom kauču u maloj toploj kuhinji, omiljenoj sobi za odmor gotovo svih zaposlenih.

Jednog vikenda urađene su 24 komplikovane vaskularne operacije.

„Bio je izazov organizovati intenzivnu negu sa 10 ležajeva, gde su već operisani pacijenti.

„Trebalo je obezbediti potrošni materijal, ali smo uspeli, složno, bez tenzije, tako mi radimo“, priča odlučno i pomera crne lokne sa ramena.

Jedino što je važno i što se pamti jesu pacijenti koji oporavljeni napuštaju kliniku.

„Kada vidite čitav taj proces, od trenutka kada uđe u salu, kada je napusti, u kakvom stanju, do trenutka kada oporavljen izlazi i odlazi porodici koja ga čeka – pa to nema cenu“, objašnjava sestra Aleksandra.

Pacijenti uglavnom napuštaju intenzivnu negu posle sedam do deset dana, u zavisnosti od težine operacije, dodaje.

Na listi čekanja nema više pacijenata

Jedanaest je sati pre podne.

Na parkingu Kliničkog centra u Nišu rampa je podignuta, automobili samo prolaѕe.

Stariji čovek sa kosilicom i zaštitnim naočarima sređuje travu, nešto dalje se čuju brusilice.

Između crvenih cigli proviruje žuti šlem – gradi se mala crkva.

Doktor Stojiljković je sa kolegama i dalje u sali.

Kada smo razgovarali u decembru, na početku sprovođenja plana o radnim vikendima, doktor Milić mi je rekao da na operaciju u klinici čekalo 130 pacijenata, između tri i četiri meseca.

Od početka 2022. do tada, uradili su oko 290 kardiohirurških i 170 vaskularnih zahvata.

A sadam u aprilu 2023. godine, lista čekanja je prazna.

„Zadržali smo kvalitet rada, stopa smrtnosti je ostala ista, ispod dva odsto.

„Svi koji su operisani vikendom su preživeli, iako su glavne zamerke bile da se će se izgubiti koncentracija, ali nije.

„Nismo išli nauštrb kvaliteta, i uz dobru organizaciju uspeli smo“, zaključuje ponosno direktor klinike.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]