Svetlana Jovanović iz Gornje Trnave u Šumadiji godinama je kuvala za ukućane, rodbinu i prijatelje. A onda je shvatila koliko često ljudi traže da im proda slatko, džem i likere.
„Reših da spremim više, za prodaju. Imala sam tada 40 godina“, kaže 52-godišnja Svetlana za BBC na srpskom.
Predstavila je robu na manifestaciji „Oplenačka berba“ u Topoli, prodala 15-ak tegli džema i slatkog i time je bila „presrećna“.
„Sada prodajem hiljade. Zimnicu rasprodam pre početka decembra“.
- Doktor hemije na selu traži odgovore van nauke
- Korona virus i turizam u Srbiji: Cene skočile, a slobodnih mesta sve manje
- „Mnogi se neće vratiti na tezge“: Volonteri menjaju način prodaje hrane u Srbiji
Većina žena na selu brine o stoci, održava kuću, stara se o deci i radi na polju kao neplaćene članice poljoprivrednog gazdinstva koje je u vlasništvu muža, oca, svekra. Ipak, neke su se izborile za drugačiji put.
„Dirigentski štapić“ za muškarce – izazov za žene
Svetlana je počela da kuva u šestoj godini. Udala se posle osnovne škole, a u decenijama koje su usledile pročula se po kulinarskim specijalitetima.
Danas sprema dvadesetak likera, na desetine vrsta džemova, slatka i kompota i razne poslastice prema receptima starim više od veka.
Sada ima na hiljade klijenata. Već 12 godina Svetlana prodaje zimnicu, a od nedavno se bavi i seoskim turizmom.
Jedna je od malobrojnih preduzetnica sa sela. Pre hvatanja u koštac sa izazovima vođenja posla, one moraju da savladaju teškoće specifične za žene u ruralnoj sredini.
„U mnogo kuća postoji deda od 80 godina koji neće da pusti štapić kojim diriguje svima.
„Zna on da bi, ako se na ženu nešto vodi, domaćinstvo dobilo 10.000 evra nepovratno, ali miliji mu onaj štapić. Tu je često problem“, objašnjava Svetlana za BBC na srpskom.
Većina žena sa sela nema imovinu koja se vodi na njihovo ime, zbog čega ne mogu da dobiju subvencije ili kredite kako bi pokrenule posao.
Mnoge kažu da nisu dovoljno obrazovane i da nemaju veštine za osnivanje zadruga i zajednički nastup na tržištu.
I kad im država pomogne subvencijama, ništa im ne garantuje plasman, pa mogu brzo da propadnu.
„Nema kod mene slatka od kivija“
Jovanovići imaju 15 hektara pod voćem, čuveni su domaćini, prodaju voće, spremaju rakije i vina.
Svetlana već 12 godina ima domaćinstvo registrovano na njeno ime, ali i podršku supruga i osmočlane porodice u onome što radi.
Kaže da ju je u poslu delimično sputavalo to što nije obrazovana – nije završila srednju školu. Isti problem imaju mnoge žene sa sela.
Ceo život rade na „tuđem“ imanju
Manje od petine poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji ima ženu registrovanu kao nosioca, odnosno poljoprivrednog preduzetnika koji je kao takav upisan u posebni državni registar.
Žene su nosioci 17,3 odsto gazdinstava u Srbiji – postoji 106.946 žena nosilaca gazdinstava naspram 510.419 muškaraca.
Kuće u kojima žene na selu žive u 88 odsto slučajeva su u vlasništvu muškarca, a 84 odsto žena ne poseduje zemlju.
*Izvor: Popis iz 2011. godine i anketa Stalne konferencije gradova i opština iz 2016. godine.
„I zbog toga ja znanje kradem svuda, pitam i druge žene i stručnjake. Mnogo žena se plaši da pita kad nešto ne razumeju. Na jednoj obuci za seosko preduzetništvo mladi stručnjak govori jezikom struke, nerazumljivo, ustanem i kažem mu – šta ste hteli da kažete, prevedite nam to sada na govorni jezik“, seća se Svetlana.
Zahvaljujući tome, ali i urođenom talentu za posao, shvatila je da mora da pronađe „nišu“ – proizvode kakve jedino ona nudi.
- Kako hrana sa srpskih pijaca stiže do vas u doba korone
- Zašto u Srbiji u doba virusa korona stoka jede hranu za ljude
„Spremam samo domaće i starinsko, uvek bez konzervansa. Nema kod mene slatka od kivija ili pekmeza sa čokoladom. Tragam po Srbiji za starim sortama voća i povrća da bih gostima spravljala specijalitete po receptima starim i dva veka“, govori ona.
Drugi deo posla je da „ništa ne sme da vam bude teško“: Svetlanin muž se vozio do Vršca da bi odneo jedan litar rakije kupcu kome ranije poslata pošiljka nije stigla.
„A on je nama ‘doneo’ preporukama na hiljade litara prodate rakije i likera“, objašnjava Svetlana.
Kaže da joj bar svaki drugi kupac pića i zimnice pošalje novog, a zahvaljujući svima njima sada ima i goste u seoskom turizmu.
Mladić koji je beogradsku gužvu zamenio životom na selu
Moraš znati šta hoćeš
Žiža Ivanović bavi se 12 godina seoskim turizmom u selu Grabovica kraj Gornjeg Milanovca, uz pomoć supruga Ivana.
Pre toga je radila kao laborant u Sloveniji i Srbiji, ali je ostala bez posla.
„Otvorili smo prodavnicu obuće u Gornjem Milanovcu, ali ona nije mogla da finanisira i troškove studija za ćerku“, govori ona za BBC na srpskom.
U životnom škripcu, sabrala je šta ima – kuću na selu i kreativnost. Rezultat je bio seoski turizam.
„Mnogi su rekli ‘nema tu para’. Otac je pomogao sa 1.500 evra i krenula sam“, kaže Žiža Ivanović.
Uređivanje soba u pitomoj seoskoj vili na vrh brda za nju je bilo jeftinije jer zna da šije, veze, slika na staklu.
Žiža i Ivan nisu ponudili luksuz nego udobne krevete, specijalitete od povrća iz bašte i dvorište ukrašeno cvećem u loncima na tufne.
Ponudili su gostima ugađanje kakvo pružaju bliski prijatelji i rodbina.
„O ceni razgovaram do dolaska turista, kada stignu na kapiju tretiram ih kao rođake. Prepoznaju to, pa se vraćaju. Par iz Ilinoja bio je ovde četiri puta“, objašnjava Žiža.
Kaže da u jednom nema razlike između gradske i seoske preduzetnice – moraš znati šta hoćeš. Ona je znala da hoće strane turiste.
„Sve je počelo kada sam na tezgi prodavala rukotvorine, pazarilo dvoje Slovenaca, pitala sam ih preko koje agencije su došli i kontaktirala tu agenciju. Rekla sam im šta imam, dogovorila saradnju i nakon par gostiju opravdala sam njihovo poverenje“, kaže Žiža.
Objašnjava da joj je pomogla vikend obuka za seoski turizam, koju je 2012. godine organizovala lokalna turistička organizacija. Tu je stekla prva znanja o marketingu, kategorizaciji, hrani.
„Ali i kako da istražujem, uvodim inovacije, pa sam gostima ponudila masažu stopala malinama, onda im obujem srpske ‘spa papuče’ – vunene čarape – čime se produžava efekat velnes seanse. Sledi etno-fitnes, igranje kola u opancima“, kaže Žiža.
Kada strani gosti dođu, dočekaju ih u narodnoj nošnji. Iznesu im pogaču sa njihovim inicijalima, a ona im na čašama oslika imena i datum dolaska.
„To ih je jednom toliko oduševilo da su ostavili 200 dolara bakšiša pod tacnom“, govori Žiža.
- Zaboravljena sela istočne Srbije u vreme epidemije korone
- Da li je bezbednije biti u selu ili u gradu u doba korone
Kaže da je pred svakom preduzetnicom na selu niz izazova – jednoj je najveća prepreka imovina, drugoj pravilnici, trećoj nedostatak kontakata.
„Mi smo imali nasleđenu vilu, ja kreativnost, dobre ideje i volju, ali su mi se smejali kad sam ‘pod stare dane’ počela da učim engleski. Samo ne obraćajte pažnju i gurajte“.
Njena i Ivanova vila danas je mesto za predah Beograđanima sa malom decom, koja se ovde igraju u pesku.
Tu odmaraju i turisti iz Kanade i jahači iz evropskih država koji Srbiju obilaze na konjima, preko šuma i livada.
„Izraelac je sa suprugom Amerikankom bio kod nas da bi ga učili kako da na prirodan način obrađuje zemlju na imanju u SAD, da kopa i plevi“, kaže.
Nedostatak samopouzdanja i strah od rizika
Preduzetnice iz sela uglavnom su srednjih godina i starije, srednjeg obrazovanja, udate i imaju decu, podaci su „Polazne studije o preduzetništvu žena u Srbiji“ Marije Babović, objavljene 2012. godine.
Studija pokazuje da su ženama prepreke za započinjanje posla i psihološki faktori: nedostatak samopouzdanja – smatraju da ne poznaju tržište, propise – i strah od rizika da će izgubiti uloženo.
Ispostavilo se da preduzetnice koje su posao započele iz ekonomske nužde imaju daleko manji strah od onih koje su u biznis ušle zbog prepoznatih poslovnih šansi – prve ionako nemaju posao i primanja.
Sa ovim nalazima slaže se i Biljana Stanojević, predsednica Udruženja poslovnih žena „Vizija“ iz Kragujevca.
Preduzetnica je 12 godina, po zanimanju diplomirani ekonomista i diplomirani turizmolog. Vlasnica je turističke agencije.
„I sama sam u posao ušla iz ekonomske nužde, u 44. godini. U Srbiji, već u tim godinama, za ženu nema radnih mesta, ni za onu sa dva fakulteta“, objašnjava Stanojević za BBC na srpskom.
Kaže da je teže počinjati posao iz ekonomske nužde, ali da žene u takvim situacijama teže odustaju.
„Nalaze razne puteve i putiće da stignu do uspeha“, kaže Biljana koja je, vodeći udruženje, videla više ovakvih primera.
Naglašava da psihološki faktori presudno utiču na posao, kako negativno tako i pozitivno. Osnov je podrška bližnjih.
„Preduzetnicu može podržati partner, brat ili sestra, roditelji, prijatelj. Dovoljna je i jedna osoba, od pet iz okoline. Kad te taj jedan podržava, ostale i ne čuješ“, objašnjava Biljana Stanojević.
„Nemam novca ni za gorivo u autu“
Strah od neuspeha nije neosnovan. Nada (ime je promenjeno radi zaštite identiteta) je pokrenula posao u poljoprivredi sa željom da ona i njena porodica na selu imaju „nešto svoje“.
Uzela je kredit i zemlju u zakup.
„Kada sam počela, pre par godina, cena sadnica bila je visoka, ali otkupna cena tog voća odlična“, kaže Nada za BBC na srpskom.
Međutim, sadnice su počele da se suše, a otkupna cena je naglo pala. Jedan kredit refinansirala je sledećim, više puta.
„Kada sam na početku, na obuci, uradila biznis plan rečeno mi je da je odličan. U njemu je stajalo da će moj nedostatak znanja da ‘pokrije’ poljoprivredni savetnik.
„Ali, u realnosti savetnik nije bio dovoljno dobar, sadnice su propadale. Kreditima sam plaćala nove, pa prskanje, rezidbu, a zarada nikakva“.
Veruje da onaj ko kreće u posao mora da zna sve i bude gotovo stručnjak.
„Voćnjak je preživeo i mogla bih da zarađujem od njega u narednim godinama, ali samo želim da ga prodam. U dugovima sam, nemam novca ni za gorivo u autu“, kaže Nada i dodaje da sa kreditima treba biti oprezan jer subvencije kasne.
„Ne propadaš kad propadaš, nego kad se vadiš“
Biljana Stanojević iz Udruženja „Vizija“ objašnjava da žene teško mogu pokrenuti posao ako nisu kreditno sposobne i nemaju stalni izvor prihoda.
Nijedna žena sa sela ne ispunjava ove uslove ako nema imovinu.
„Može samo dobiti od Nacionalne službe za zapošljavanje novac za startap, oko 200.000 dinara, ali to je malo. Ako sve uloži u opremu, posao mora odmah da joj krene, da bi redovno plaćala poreze i doprinose. A malo koji posao odmah kreće“.
Da bi uzela kredit od banke potrebno je da ima nekretninu koju će staviti od hipoteku.
„Druga opcija je naći žiranta zaposlenog u državnoj firmi. To je tek teško“, kaže Stanojević.
Ali ako žena ima gazdinstvo, ima i šansu na konkursima ministarstava ili evropskih organizacija, koji daju novac po povoljnim uslovima, objašnjava ona.
Ana Nikodijević (40) iz šumadijskog sela Ovsište kraj Topole proizvodi slatku i slanu zimnicu, a najpoznatija je po rezbarenom voću i povrću u turšiji.
Posao je počela iz ekonomske nužde, kao većina seoskih žena, a danas je, kaže, zadovoljna kao nikada pre.
Suprug i dvoje odrasle dece podržavaju je u poslu.
„Imala sam piljarnicu u Topoli, loše je išlo, pa sam od neprodatog povrća počela da pravim zimnicu, ni sama ne znajući za koga. Radnju sam ‘dovela na nulu’ i zatvorila. Ne propadaš kad propadaš, nego kad se ‘vadiš’. Vratila sam se u selo i počela da proizvodim zimnicu za prodaju“, kaže Ana za BBC na srpskom.
Pre tri godine zacrtala je cilj da ima „personalizovan proizvod“.
„Danas kupci kad ugledaju teglu sa rezbarenim voćem i povrćem znaju da je to Ana. Kada je i poslednja mušterija od prošle godine i ove od mene kupila zimnicu znala sam da sam na dobrom putu“, govori ona.
Kako izgleda selo u Srbiji koje živi od paprike
Sada se bori da održi balans između kvaliteta i količine. Insistira da sama završi svaku teglu, zbog čega nekad radi i po 20 sati, kaže.
Ona je plasman proizvoda savladala, ali istraživanje Fridrih Ebert fondacije „Žene na selu – od nevidljivosti do razvojnog potencijala“ pokazuje da je to jedan od najvećih problema preduzetnica sa sela.
Opštinski programi, koji treba da doprinesu ruralnom razvoju, često su neodrživi jer nakon dobijanja stimulacija za neku delatnost izostaje podrška za plasman proizvoda.
„Niko ti ne garantuje plasman, ni velikim firmama. Moraš osmisliti proizvod koji će biti tražen, govoriti ‘mogu’ i ‘imam’. I tako do trenutka kad te kupac pita – šta mi ti preporučuješ. Tada znaš da ti veruje, a plasman je siguran“, kaže Ana.
„Tuđa sredstva znače stres, a ja nisam htela stres“
Kragujevčanka Milenka Čkovrić (54) preselila se iz grada u naselje Petrovac.
Nije sa sela rođenjem, a odluku da se preseli donela nakon što je ostala bez posla u 48. godini, po zatvaranju firme u kojoj je radila.
Nejednakost muškaraca i žena u Srbiji
– Stopa zaposlenosti: žene 38,1 odsto, muškarci 52,8.
– Žene u proseku imaju za oko 8.000 dinara niže plate od muškaraca.
– Samozaposlenost je dvostruko veća kod muškaraca nego kod žena (28 naspram 13 odsto).
– Stopa neaktivnosti žena je 54,6 a muškaraca 38,2. Najčešći razlog je što žene neguju decu ili stare.
*Izvori: Republički zavod za statistiku i Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED)
Tada je, kako kaže, u gradu imala jedinu mogućnost da radi u kineskoj radnji za 15.000 dinara.
„Nisam htela da radim za puko preživljavanje, a htela sam i morala da doprinesem kućnom budžetu“, kaže Milenka za BBC na srpskom.
Po zanimanju je komercijalista, sa 30 godina staža. Danas ima 20 koza, prodaje mleko, sir i surutku.
Naučila je da posao razvija strpljivo, „kao što rade Nemci“.
„Svake godine uvećavaš biznis za 20 odsto. Kod nas bi odmah kredit, odmah 40 koza, bez znanja o uzgoju, bez kupaca za robu. I eto propasti“, kaže za BBC na srpskom Milenka.
„Tuđa sredstva znače stres, a ja nisam htela stres“, dodaje.
Počela je sa pet koza, kupljenih po preseljenju iz grada u selo. Lagano je učila o uzgoju i pripremi sira.
Nakon šest meseci isprobavanja, na tržište je iznela novi proizvod – krem sir od kozjeg mleka.
Kaže da uvek uspe da proda svu robu i nikad joj ne ostaju zalihe.
„Ali ima posla od uveče do ujutru, nema godišnjeg odmora kad imaš koze, mada može lepo da se živi“, govori Milenka Čkovrić.
Kada koze ne daju mleko, ona zarađuje prodajom zimnice od povrća i voća sa imanja. Time je obezbedila zaradu tokom svih 12 meseci godišnje.
„Volela bih da proširim proizvodnju, a ne mogu jer imamo samo 10 ari placa. Ako moja deca reše da se zajedno sa nama bave stočarstvom, proširićemo“, kaže.
Bez rada „na crno“
Jasmina Milisavljević (50) iz sela Crni Kao u opštini Batočina ne zarađuje od zemlje ili stoke, nego od izrade suvenira.
Ima trgovinu u varoši, a robu prodaje i turističkim organizacijama, crkvama i manastirima, na manifestacijama.
„Pravim tradicionalne srpske kućice, buklije, brojanice, magnete, priveske, etno i crkvene suvenire. Imam više od 100 artikala“, kaže Jasmina za BBC na srpskom.
Preduzetnica je pet godina. U posao je ušla u 45. godini, kada su joj deca odrasla, a ona dobila vreme da se posveti hobiju, koji je pretvorila u mali biznis.
Doktor nauka koji je srežu potražio na selu
„Radila sam sa glinom, keramikom, pa kupila prvu peć, korak po korak. Još uvek ulažem u posao i ponekad radim od jutra do sutra.
„Vremenom sam širila ponudu, stalno smišljala nešto novo, u ovom poslu je kraj ako samo kopiraš ono što već postoji. Stekla sam i sertifikat ‘Otvorene šake’ Ministarstva privrede, koji nose proizvodi umetničkih zanata“, kaže Jasmina.
Drugim ženama sa sela savetuje da ne rade „na crno“ i da posao registruju.
„Tako nećeš biti prevarena kad nekome daš robu, a imaš i pristup raznim fondovima, subvencijama, na mejl dobijaš aktuelne konkurse. Sertifikat mi je takođe pomogao, kao referenca i prednost za subvencije“, kaže Jasmina.
„Ja imam normalnog muža“
Analiza Fridrih Ebert fondacije navodi da bi formiranje centara za edukaciju pri opštinama omogućilo „edukovanje žena u potrebnim oblastima, njihovo organizovanje“.
Zadruge bi im pomogle u nastupu na tržištu, bile iza kvaliteta proizvoda, ali trebalo bi da ih vodi profesionalni menadžer ili menadžerka, pokazuje analiza.
Međutim, ima problema koji su iznad moći bilo koje žene sa sela.
Sagovornice BBC na srpskom kažu da ima žena sa odličnim idejama za seoski turizam, ali nema sređenih puteva kojima bi turista stigao.
Objašnjavaju da ne bi mogle ni da pomisle na biznis da ne žive u uređenim selima.
Kažu da mnoge žene ne mogu ni da ostanu na selu ako će put biti zavejan na dan kada kreću u porodilište, ako nema škola i ambulanti, ako same brinu o deci i starima. Od pet sagovornica BBC na srpskom, četiri imaju odraslu decu.
„Žena na selu posao može da pokrene i snove pokuša da ostvari tek kada joj deca odrastu. Pre toga ima previše obaveza oko njih i ne može da postigne. Još je teže ako brine i o starima u kući,“ kaže Jasmina Milisavljević.
Sagovornice BBC na srpskom naglasile su i značaj podrške muškaraca – muža, oca, svekra. Zbog toga nisu ostale neplaćene članice poljoprivrednog gazdinstva.
Jedna od njih opisala je to rečima: „Ja imam normalnog muža“.
Svetlana Jovanović veruje da bi dve trećine žena iz njenog kraja mogle da rade isto što i ona.
„I da ne možemo da postignemo, samo treba da se udružimo jer nismo dovoljno obrazovane u tom smislu. Neko školovan treba da nas vodi i mogle bi i da izvozimo“.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
