Srebrenica: Dženaza, preživeli i mučna sećanja

Nepregledan niz belih nadgrobnih spomenika, nišana, pruža se niz strma polja Memorijalnog centra Potočari, gde od ranog jutra pristižu hiljade ljudi da odaju poštu stradalima u masakru u kojem su, pre skoro tri decenije, srpske snage ubile više od 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka.

Na podnevnom suncu, temperatura prelazi 39 stepeni i mnogi pokušavaju da pronađu zaklon u hladovini, brišući znoj sa čela, dok se preko razglasa čuju molitve.

Na svaku godišnjicu zločina koji je najviše međunarodno pravosuđe više puta osudilo kao genocid, sahranjuju se posmrtni ostaci žrtava pronađenih i identifikovanih tokom prethodnih 12 meseci.

Ove godine će biti 14 novih nišana, a 11. jul se prvi put obeležava i kao Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici, nedavno donetom rezolucijom Generalne skupština Ujedinjenih nacija.

„Svaki ovaj nišan kad pogledam, pred očima imam sliku tih ljudi, svi smo se poznavali, mali krug je bio zaštićena zona“, govori Sulejman Baltić iz Cerske, koji je sa 19 godina preživeo masakr.

„Teško je o tome govoriti“, kaže i zastane, očiju punih suza. krupni 48-godišnjak, dok sedi u hladu drveta okružen spomenicima.

• Srebrenica: „Isto nema ljudi kao i pre, isto nema posla“
• Naučnica iz Srbije odlučna da imenuje i poslednju žrtvu masakra u Srebrenici
• Genocid u Srebrenici očima dece

Put smrti

Baltić nosi majicu sa natpisom Preživeli ’95 i njegovom fotografijom, snimljenom posle takozvanog Puta smrti, kojim su mnogi Bošnjaci potražili zaklon u šumama izvan Srebrenice na putu ka Tuzli. gradu pod kontrolom Sarajeva tokom rata.

Na njoj je mlad i mršav.

U Srebrenicu je stigao kao tinejdžer 1993. sa ocem, majkom, dedom, stričevima i braćom, pošto su je Ujedinjene nacije proglasile zaštićenom zonom u dužini od šest kilometara – od centra grada do Potočara, gde je u nekadašnjoj fabrici akumulatora bila baza UN mirovnih snaga.

Nekadašnji rudarski gradić u kotlini bio je utočište za desetine hiljada bošnjačkih izbeglica iz istočne Bosne, ali su vojne trupe Srba držale položaje na okolnim brdima.

„To nije bio život, nego živa patnja“, kaže Baltić, danas nezaposlen.

Kada su u julu 1995. u Srebrenicu ušli snage bosanskih Srba predvođene njihovim ratnim komandantom Ratkom Mladićem, čitava Baltićeva porodica krenula je ka Potočarima.

Majka, sestra s detetom i deda su utočište potražili u UN bazi, zajedno sa stotinama drugih, dok je Baltić pošao ka šumi, u koloni u kojoj je bilo, kako kaže, 15.000 civila.

Mnogi su stradali kada ih je na putu sačekala zaseda srpskih snaga.

„Za pet minuta je tu ubijeno oko hiljadu ljudi, ja sam ranjen u ovaj deo ruke“, kaže i pokazuje savijeni mali prst na levoj šaci.

Pošto je poznavao taj kraj, okupio je više od 350 ljudi i poveo ih ka Tuzli.

Hodali su 15 dana, kroz gustu šumu, zaboravljenim seoskim putevima, kroz zarasla polja i najzad stigli do Tuzle.

Fotografiju odštampanu na majici koju nosi snimili su strani novinari.

U masakru je izgubio dva strica, braću, dedu, a njegova supruga celu porodicu i rođake – ukupno njih 30, priča i pokazuje na obližnji grob stricu.

Nije imao snage da odmah ode do njegovog nišana, kaže.

Jedan od njegovih stričeva ubijen je, zajedno sa još oko 1.300 zarobljenika, u hangarima Zemljoradničke zadruge u obližnjem selu Kravici, jednom od prvih mesta koje su posle rata međunarodni istražitelji utvrdili kao poprište masovnih ubistava civila.

Stotine tela ubijenih prenošena su u desetine masovnih grobnica, ali i premeštana, pa se i dalje traga za posmrtnim ostacima 1.000 ljudi.

Petoro dece i unuci su danas jedina uteha Baltiću.

„Psiholozi i psihijatri ne pomažu“, kaže glasom obojenim tugom.

Dosad sahranjeno 6.765 ljudi

U Memorijalnom centru je dosad sahranjeno 6.765 od 8.372 identifikovane žrtve – mada i za tu brojku, uklesanu na kamenu na ulazu u Potočare, piše da nije konačna.

Po želji članova porodica, 250 žrtava sahranjeno je na mesnim grobljima.

Na svakom spomeniku je isti natpis:

I ne recite za one koji su na Alahovom putu poginuli: „mrtvi su“.

Ne, oni su živi, ali vi to ne osećate.

Ovde su sahranjena tri brata i muž Srebreničanke Habibe Munić, koja između usijanih belih kamenih nišana tiho izgovara molitve iz Kurana.

„Sva trojica mlađi od mene, evo pogledajte 1953, 1957, i 1959, a ja ’52, ni krivi ni dužni.

„U ovoga što je ’53, ostalo četvoro dece bez oba roditelja“, govori tiho Habiba koja danas živi u Tuzli.

Petorica braće njenog muža su ubijena – „kad sve zbrojite, pedesetoro iz familije“.

„Živim, a ne mogu živeti, a opet kažu, nije tu ništa bilo“, kaže.

Lideri Republike Srpske, jednog od dva entiteta posleratne Bosne i Hercegovine, ali i Srbije, već decenijama poriču da je masakr u Srebrenici genocid, iako su to utvrdili međunarodni sudovi desetinama presuda.

Habiba ima sina i unuke, ali tuga ne prolazi.

„Moje srce zna, i ja i Alah koji me je stvorio kako mi je, a koliko će moći ovako, ne znam.“

Memorijalni centar zvanično je 2003. godine otvorio tadašnji američki predsednik Bil Klinton.

Posmrtni ostaci žrtava pronađeni su na 150 lokaliteta, među kojima je i 77 masovnih grobnica.

Najmlađa dosad sahranjena žrtva bila je tek rođena beba Fatima, a najstarija Šaha Izmirlić, ubijena u 94. godini.

Marš mira

Svake godine se u Potočare upute i hiljade ljudi u Maršu mira, višednevnom simboličnom hodu od Nezuka, pored Tuzle, do Potočara – u suprotnom pravcu od onog koji su prešli oni koji su bežali od ubistava u julu 1995.

Dnevno prepešače oko 30 kilometara, a ove godine je nesnosna vrućina otežavala pohod, pa je jedan od učesnika marša preminuo.

Francuz Tibo Farde već treći put hoda Marš mira, u znak „solidarnosti sa Bošnjacima“.

„Prošao sam čitavu rutu, zbog sunca je bilo vrlo teško, spavali smo u kampovima, ali su nas usput meštani primali u kuće, davali osveženje i smeštaj“, kaže 26-godišnji lekar dok slušamo molitve na arapskom.

Dok sunce zalazi za brda koja se nadvijaju nad grobljem, ulicama prolaze motociklisti i biciklisti, noseći poruke „Da se ne zaboravi“ i „Nikad ne ponovi“.

Dženaza i muk

Dženazu, sahranu, vodi Husein Kavazović, poglavar Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, poručivši da se još čekaju potpuna pravda i istina o žrtvama, a beli nišani podsećaju na „čistoću duša nastradalih“.

„Mi od pre ne ličimo na sebe od posle genocida, Srebrenica je postala naše okupljalište, uzvorište svesti o sebi i svetu u kojem živimo“, rekao je Kavazović.

Tokom klanjanja dženaze, Potočarima vlada muk, i samo se povremeno čuje zvuk dronova koji su iz vazduha snimali obred.

Mnogi se spuštaju do kolena i do zemlje, uz povike „Alahu ekber“ (Bog je veliki), ne tražeći zaklon od uzavrelog sunca.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pomen za stradale Srbe

Pet dana ranije, 6. jula, Srbi iz ovog dela Bosne i Hercegovine dočekali su patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija, koji je u Bratuncu držao parastos za žrtve ubijene 1992. kada su počeli sukobi srpskih i bošnjačkih snaga.

Prošle su 32 godine, a to je i dalje „zločin bez kazne“, podseća i bilbord na ulazu u Srebrenicu.

U znak sećanja na stradale, na putu Bratunac-Srebrenica postavljene su fotografije 600 ubijenih i poginulih, većinom srpskih civila iz ove dve opštine.

Dan posle 11. jula, u Zalazju se obeležava godišnjica stradanja 69 srpskih civila, koji su u ovom i okolnim selima ubijeni 12. jula 1992. godine.

U ovom delu Bosne iz Hercegovine, Podrinju, stradalo je više od 3.000 Srba tokom rata 1992. do 1995.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, JutjubuiVajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na[email protected]