„Među šekspirolozima nema toksikologa, a ni među toksikolozima šekspirologa“.

Ova misao motala se po glavi Šimona Đarmatija, srpskog toksikologa i profesora u penziji, dok je pre dve decenije čitajući Šekspirova dela ustanovio da se u „gotovo 90″ drama i soneta pominje otrov ili trovanje.

Iako su simptomi i okolnosti u kojima su otrovani Romeo i Julija, Kralj Džon ili Kleopatra različiti, čuveni pisac većinom koristi pojam „otrov“ za sve.

Rešavanje ove zagonetke inspirisalo je Đarmatija i tako je 2006. godine rođena knjiga Otrovni Šekspir, Šekspirovi otrovi.

Srpski toksikolog je prepoznao više od 10 hemijskih supstanci koje su korišćene za ubistva, samoubistva ili omamljivanja u delima čuvenog književnika iz Stratforda.

„Ogromna većina onoga što Šekspir navodi kao načine trovanja ili otrov ima neko utemeljenje u realnosti i izvodljivo je u praksi, za šta postoje potvrde u drugim istorijskim događajima.

„Iako ne možemo da znamo da li je imao ikakvo znanje iz toksikologije, on na nekim mestima navodi simptome trovanja supstancama od kojih su neke zvanično pronađene i nekoliko vekova kasnije“, priča Đarmati za BBC na srpskom.

Sve teme i motive koje Šekspir koristi u delima odlikuju „univerzalnost i relevantnost“, a tako je i sa otrovima, kaže Vladislava Gordić-Petković, profesorka Filološkog fakulteta u Novom Sadu.

„Otrov je simbolična šansa da se život obnovi ili zarobi, a njegova upotreba može da svedoči o herojstvu ili kukavičluku, sve zavisi od konteksta, namera zločinca i reakcije žrtve.

„Gonerila truje sestru Reganu zbog rivalstva u ljubavi (u Kralju Liru), Kleopatra teatralizuje samoubistvo (u Antoniju i Kleopatri), a smrt Romea i Julije biva jeziva posledica nesrećnog sticaja okolnosti“, kaže Gordić-Petković za BBC na srpskom.

Čime je ‘trovao’ Šekspir?

Šekspir je, svesno ili ne, opisao dejstvo, između ostalih, opijuma, mandragore, cijanida, atropina i arsenika, kaže Đarmati.

Kada monah Lavrentije daje Juliji da „ispije čist napitak“, te će joj „kroz vene proteći sok što hladi i uspavljuje“, pomislio je na opijum.

Simptomi omamljivanja slični su onima koje Šekspir opisuje, ali povratak svesti je postepeniji od onog koji je Julija doživela, piše Đarmati u knjizi.

„Shvatio sam da to nije jedina mogućnost, već da se možda radi o mandragori, koja bi mogla da ima takav efekat i brži povratak svesti, a Šekspir tu i kaže da ‘mandragore šire svoj miris’.

„Sa većom pouzdanošću možemo tvrditi da je mandragora“, objašnjava.

Romeo kupuje otrov od apotekara u Veroni, ilustracija

Romeo posle navodne Julijine smrti kreće u potragu za otrovom kojim će izvršiti samoubistvo.

„Želeo je sigurnu i brzu smrt i posle opisa nisam imao dilemu da bi samo kalijum-cijanid mogao tako da ga obori za tren.

„To shvatam i kada apotekar kaže Romeu: ‘Uzmi i saspi u ma koju tečnost’, jer se kalijum-cijanid tako daje“, objašnjava toksikolog.

Kada se doda i da Julija umire pošto poljubi Romea, došavši u dodir tek sa tragovima otrova, situacija, kaže Đarmati, postaje još jasnija.

Teoriju potvrđuje događajem koji se odigrao 587 godina kasnije, 10. jula 1936. godine u zatvoru Arizoni, kada je meksički kauboj Franko Raskon pogubljen u gasnoj komori ispuštanjem cijano-vodonika.

Njegova udovica poljubila je beživotno telo Raskona, ubrzo pala u nesvest i kasnije preminula.

„Udovica nije odmah pala mrtva verovatno zato što je on ipak pogubljen gasom cijano-vodonikom, što nije isto kao kad se popije i na usnama ostane kap ili trag“, objašnjava.

Trovanje kralja Džona u istoimenoj drami prate „tipični simptomi“ korišćenja mišomora: „žarenje u želucu i ogromna toplota u organizmu“.

Otrovan sam – zlo je – mrtav sam, napušten

A niko od vas da kaže zimi da mi

Stavi svoj ledeni prst u želudac,

Ni da pusti reke kraljevstva da poteknu

Kroz vrele mi grudi, ili da zamoli sever

Da mi oštri vetri poljube suve usne,

Olakšaju hladnoćom. Ja ne tražim mnogo.“

Mišomor, odnosno arsenik, tada je važio za „kralja otrova“ i „nema drugog koji bi se u to vreme tako manifestovao“, kaže 72-godišnji profesor u penziji.

„Vekovi su prošli dok se nije pronašao pouzdan način dokazivanja trovanja mišomorom, zato je i bio zgodan.

„Neke od simptoma nestručni ljudi nisu mogli da povežu sa trovanjem, već bi govorili da je neko ‘pokvario stomak’ i zato povraćao ili imao dijareju“, dodaje.

U Hamletu, jednoj od najpoznatijih drama, Šekspir piše da je otac mladog kraljevića otrovan sokom od bunike, ali Đarmati smatra da se radilo o ricinu, otrovu dobijenom iz ricinusovog ulja.

Ricin će doći glave i Hamletu i Laertu jer je Klaudije, kasnije i sam žrtva ricina, uoči dvoboja njih dvojice vrhove njihovih mačeva namazao ovom supstancom, piše Đarmati.

Bunika nije doprinela smrti Hamletove majke, kraljice Gertrude, koja je stradala od kalijum-cijanida, tvrdi on.

„Pretpostavci da se u vinu nalazi ekstrakt bunike donekle bi mogla protivrečiti brza, skoro trenutna smrt kraljice, koja više liči na munjevitu smrt Romea za koju se može verovati da je nastala usled trovanja kalijum-cijanidom“.

Ilustracija smrti kraljice Gertrude u Šekspirovom Hamletu

Simbolika otrova: Od ‘lepe’ smrti do ‘podlog’ ubistva

Dok se toksikolozi poput Đarmatija tek odnedavno interesuju za prirodu otrova u delima književnika, šekspirolozi već dugo proučavaju njihova simbolična značenja otrova.

„Nisam sigurna da su otrovi bili veoma važni Šekspiru“, kaže Ema Smit, profesorka Univerziteta u Oksfordu, za BBC na srpskom.

No, otrovi su „istaknuti u njegova tri najčuvenija dela: Romeu i Juliji, Hamletu i Antoniju i Kleopatri„, kaže.

U Romeu i Juliji se otrov koristi kao „sredstvo smrti koje omogućava očuvanje fizičke lepote dvoje mladih ljubavnika“.

„U Hamletu predstavlja podmukao i nepošten način likvidacije neprijatelja“, dok Kleopatrino trovanje odaje utisak „jedne vrste erotske“ smrti, pošto umire od zmijskog otrova, opisuje Smit.

Šekspir ne navodi o kojim se otrovima radi, primećuje Vladislava Petković-Gordić

„Nije mu potreban efekat realnog, već isključivo simbolično značenje.

„Ne treba zaboraviti da se on bavi i pojedincem i poretkom, prirodom ritualnog koliko i suštinskim, esencijalnim“, smatra Petković-Gordić.

Otrovi koji ne ubijaju

Šekspir je, kao i drugi pisci, koristio pojam otrov u prenesenom značenju, vešto se služeći metaforama ili pojačavajući značenje izgovorenog.

Tako u Otelu opisuje kako je „Jago zatrovao Otelov um kako bi ga okrenuo protiv supruge Dezdemone“, kaže Smit.

„To postiže tako što mu podmuklo ukazuje na to da mu je bila neverna i Šekspir ovde slikovito koristi pojam otrova kako bi opisao njegovo postupanje.

„U Buri otrovom naziva uticaj dugo potiskivane krivice na plemića koji je skovao zaveru protiv Prospera“, objašnjava.

Otrovi koji to nisu

U Magbetu Šekspir detaljno opisuje kako tri veštice prave napitak od delova životinja.

„Parče barske zmije, ti

U kotlu se kuvaj, vri.

Pseći jezik, slepog miša dlaka,

Slepićev žalac, račvast jezik guje,

Gušterova noga, krilo sove tu je„

Šekspir detaljno navodi sastojke napitka, što u većini drugih dela nije slučaj i to je „dobra okolnost“ za toksikologe.

„Ali, imamo problem što se tu iznose neutemeljena verovanja da će parče životinje izazvati trovanje, a neće.

„Tu je više ritual u pitanju“, objašnjava Đarmati.

Ema Smit kaže da „nije jasno“ da li veštice u Magbetu pripremaju baš otrov.

„Ovde imamo drugu kategoriju magičnog napitka, koji može biti značajan: u Magbetu je zloćudan, ali je u Snu letnje večeri suštinski pozitivan kao ljubavni napitak“, opisuje Smit.

Gordić-Petković napominje i da je „jezik Magbeta pun paradoksa i začudnosti“.

„Nedefinisana bića Veštica nisu ni privid ni realnost, ni natprirodna bića, ni obične starice, marginalke koje problematičnim darovima bude nepredvidljive reakcije i ishode“.

Tokom istraživanja za knjigu, Đarmati je primetio i neke nelogičnosti kod pripremanja i dejstva otrova.

„U Hamletu piše kako je jednom od likova sipana bunika (henbane) u uho i da se odmah proširila po organizmu.

„Nemoguće je nekoga otrovati na taj način, osim ako bubna opna nije oštećena“, tvrdi toksikolog.

Kada monah Lavrentije u Romeu i Juliji odlazi da bere biljke „po rosi, dok još sunce nije granulo“, Đarmati uočava još jedan logički propust.

„Biljke se ne beru vlažne, ali možda mu se taj izlazak sunca uklapao u pripovedanje, bilo mu je, jednostavno, lepše“, smatra on.

Da li je Šekspir imao znanje toksikologa?

Smit smatra da Šekspir nije bio zainteresovan za stvarne karakteristike otrova koje su junaci njegovih dela koristili, te veruje i da nije znao detalje o različitim supstancama.

Za njega je to, uglavnom, bio „otrov“.

„Nije bio naučnik ili apotekar“, jasna je Smit.

Ali kako je britanski književnik u 16. veku umeo da opiše simptome trovanja supstancama poput mišomora ili cijanida, iako ih nije tako nazivao?

Neke su formalno otkrivene i dva veka pošto je Šekspir o njima pisao, što je i dalje enigma i za Šimona Đarmatija.

„Teško je zaključiti kako je on opisivao simptome tako da ja, kao toksikolog, mogu da zaključim o čemu se radi, a nemoguće je znati i da li je imao način da nauči nešto o otrovima ili se informiše o njima“, dodaje Đarmati.

Trovanje mišomorom je u to doba bilo „uobičajeno“ zbog čega ne može da se otpiše mogućnost da je Šekspir „direktno ili indirektno (mogao) da vidi ili sazna simptome i ubaci ih u priču“.

„Za to nije morao da ima znanje iz toksikologije“, kaže Đarmeti.

Pominjanje nekih otrova u Šekspirovim delima vekovima pre njihovog ‘zvaničnog’ otkrića moglo bi da se objasni vremenom u kojem je pisac stvarao, kaže.

„Ne možemo znati kako su hemičari i alhemičari tog doba zapisivali recepte i formule, koje su sve simbole koristili i da li su smeli da ih beleže ili su ih prenosili samo usmeno.

„Tada je za pravljenje i prodaju otrova bila predviđena smrtna kazna“, zaključuje Đarmati.

Pogledajte i ovu priču: