Šta je u medicinskim TV serijama verodstojno, a šta pogrešno

U čikaškoj bolnici, dvojica doktora se nadvijaju nad pacijentom bez svesti, pokušavajući da shvate šta nije u redu s njim.

Stariji doktor gleda njegov karton.

„Delimično kompenzovana metabolička acidoza“, primećuje on.

Oni mere čoveku temperaturu i pregledaju mu jezik, pronašavši dokaze abrazije i moždanog udara.

„Meningitis?“, pita se stažista.

„Da, mogao bi da bude. Moraćemo da uradimo lumbalnu punkciju. Jesi li je nekad radio?“, pita stariji doktor.

„Uh, ne, ali sam video kako se radi…“

„Vidiš jednu, uradiš jednu, podučiš jednu“, kaže stariji doktor.

Oči stažiste se razrogače kad shvati da će prvi put morati da izvuče nečiju cerebrospinalnu tečnost.

Tako se odvija razgovor između lekara Marka Grina (Entoni Edvards) i njegovog učenika Džona Kartera (Noa Vajl) u prvoj sezoni serije Urgentni centar (E.R.), medicinske serije iz devedesetih koja je iznedrila brojne imitatore zbog realističnog opisa bolničkih procedura poput lumbalne punkcije.

Grinov izraz „vidiš jednu, uradiš jednu, podučiš jednu“ zvuči kao da je izmišljen u scenarističkoj sobi Urgentnog centra, ali to je postojeći metod podučavanja stažista i mladih lekara.

Bio je to jedan od primera kako su producenti Urgentnog centra uspeli da integrišu verodostojnost koja je nedostajala mnogim sapunskim medicinskim serijama, kao što su dugovečna Opšta bolnica.

Čuo sam repliku „vidiš jednu, uradiš jednu, podučiš jednu“ još jednom nedavno, u prvoj epizodi nove serije BBC-ja i AMC-ja Ovo će boleti, bolno duhovitog prikaza života britanskog doktora u preopterećenom i nedovoljno finansiranom porodilištu u Londonu.

• Ovo je najčešće guglana serija na svetu
• Serija „Naslednici” – da li su nam dosadili superbogataši
• Zašto se i dalje „primamo“ na seriju Seks i grad“ – 24 godine kasnije

Posle jutra iz pakla, doktor Adam Kej (Ben Višo) pita naivnu stažistkinju (Ambika Mod) da li je nekada radila carski rez.

Ne, nije, kaže ona, ali je gledala kako se radi.

„Vidiš jedan, uradiš jedan, podučiš jedan“, odgovara Kej.

I zaista, uskoro su oboje u operacionoj sali.

Ovo će boleti poseduje isti autentični dijalog i realizam koji se provlači kao nit kroz mnoge medicinske serije današnjice.

Ono po čemu ona želi da se razlikuje od drugih iz žanra jeste njen opis koliko iscrpljujući i lično poguban ume da bude rad mlađeg doktora u britanskoj uglavnom besplatnoj Nacionalnoj zdravstvenoj službi (NHS).

Pojavljuje se i ekstremno vulgaran britanski doktorski humor koji Džordž Kluni nikada ne bi izgovorio u Urgentnom centru.

Da li takva vrsta poganog rečnika čini Ovo će boleti „realističnijom“ serijom od njenih prethodnica?

Svakako deluje kao da nudi svežu perspektivu, ali baš kao i svaka druga medicinska serija i dalje ima aspekte bolničkog života koje ne može da prikaže.

Dok gledate seriju, ne možete a da se ne zapitate, kao i u slučaju toliko medicinskih serija pre nje: do koje mere je uopšte moguće opisati „realističnu“ medicinu na malim ekranima i šta se obično izgubi u prevodu?

Nejasne granice

Televizijske medicinske serije su uvek zamućivale granicu između istine i fikcije.

Koreni žanra sežu do pedesetih, kod američkih serija kao što su Gradska bolnica i Bolničar, ali su i tada scenaristi koristili trikove da bi pojačali realizam.

Bolničar je počinjao kratkim uvodom naizgled pravog doktora (bio je glumac) koji je opisivao centralno stanje ili bolest u priči koja sledi, kao da je studija slučaja na naučnom predavanju.

Pojavljivala se i posveta „medicinskoj profesiji, i muškarcima i ženama koje se bore za njenu stvar“.

U narednoj deceniji, producenti raznih medicinskih serija uveli su i reklamirali upotrebu medicinskih konsultanata kako bi navodno dočarali stručnost.

Oni nastavljaju da nude savete scenaristima sve do današnjeg dana sa pomešanim rezultatima.

U praksi se sve više svodi na proveravanje činjenica o konkretnim medicinskim stanjima nego na izbacivanje nerealističnih zapleta.

U međuvremenu, mnoštvo medicinskih serija izgledalo je kao da je odbacilo realizam, prigrlivši sve luđe priče ili sapunice.

Istovremeno, televizijski scenaristi odavno znaju da ako zasnuju fikciju na naizgled životnoj medicini, to njihovim pričama daruje dodatnu snagu, a stvarni svet je pri tom neprekidno nudio nove izvore inspiracije.

Medicinska literatura puna je izuzetnih studija slučajeva koji treba samo blago da se pretvore u fikciju, da bi radili kao zabava, a svaki doktor i medicinska sestra znaju bar jednu priču o pacijentu koja je kao stvorena za televiziju.

Sredinom devedesetih, američka serija Urgentni centar odvela je tu autentičnost korak dalje.

Isprepletana sa pričama o ljubavi i međuljudskim sukobima, serija je opisivala kako se bolnički hitan prijem suočava sa socijalnim problemima centralne lokacije u Čikagu, dok se kamere nisu snebivale da prikažu brutalne i krvave detalje povređenih i bolesnih.

Scenaristi su u tekst uveli složeni medicinski žargon, čineći vrlo malo ustupaka nemedicinski obučenoj publici, a i samim glumcima.

Da bi pomogao sebi da zapamti sav stručan medicinski rečnik, Kluni, koji je igrao lika po imenu Dag Ros, navodno je ispisivao vlastite replike na posteljine pacijenata ili sopstveni klipbord, van domašaja kamere.

Urgentni centar je izgleda bio toliko autentičan da je počeo da utiče i na predavanja na medicinskom fakultetu: profesori bi emitovali inserte iz serije na časovima da bi podučili studente efikasnoj interakciji sa pacijentima.

Kao što je doktorka Elen Lerner Rotman napisala u memoarima o obuci na medicinskom fakultetu na Harvardu, Urgentni centar je imao ogroman uticaj na nju i njene kolege studente.

„Preko lekara, doktora i studenata medicine iz Urgentnog centra, moje kolege i ja smo istraživali ko želimo da budemo i čega se plašimo da bismo mogli da postanemo.

„Razvili smo paradigmu o tome kako smo želeli da reagujemo na pacijente i istraživali smo kako bismo se osećali ako ne bismo uspeli da ostvarimo u stvarnom životu“, zapisala je.

Iako je Urgentni centar posedovao žargon i realističnu krv, priče nisu bile u potpunosti verne životu.

Odstupanja od realnosti varirala su od bezazlenih do fantastičnih.

Kao i u svim drugim medicinskim serijama, scenaristi su morali da suzbiju protok vremena da bi se priče o konkretnim pacijentima uklopile u vremenski okvir jedne epizode: rezultatima analiza krvi, na primer, obično su bili potrebni dani da stignu, a ne sati.

Jedan doktor obavljao je niz zadataka kojem bi, u stvarnosti, morao da se posveti čitav tim; pacijenti su neproporcionalno preživljavali srčani zastoj, stažisti su obavljali složene operacije, a glumci su nesvesno pogrešno rukovali uzorcima krvi što je dovodilo do nemarnog rizika od infekcije.

A potom su tu bili i filmski dobar izgled i pad helikoptera pred ulazom u bolnicu.

Pošto je Urgentni centar imao premijeru 1994. godine, producenti su odlučili da promene ime fiktivne čikaške bolnice u koju je smešten od Opšta bolnica okruga Kuk, u samo Opšta bolnica, jer se šef hitnog prijema u pravoj čikaškoj bolnici požalio autorima serije i saopštio da razmišlja o tužbi zato što je toliko bio iznerviran netačnim elementima u seriji.

Urgentni centar nije bio jedini slučaj u tim odstupanjima od stvarnog života.

Neke medicinske serije odlazile su poprilično dalje od toga.

Uvod u anatomiju jedan je od primera serija u kojima nijedan gledalac ne bi mogao da poveruje da gleda događaje iz prave bolnice.

Čovek bi se makar ponadao da je tako: u zaplete su spadali primeri kad je Kristinu (Sandra Oh) udarila otkačena ledenica ispred bolnice ili ozloglašena muzička epizoda kad bi likovi spontano udarili u pesmu.

Scenaristi su se, međutim, za priče oslonjali na medicinske studije slučaja iz stvarnog života.

Epizode u kojima Meredit Grej (Elen Pompeo) i njene kolege sreću devojku imunu na bol ili ženu koja je doživljavala nekoliko spontanih orgazama dnevno bile su zasnovane na svedočanstvima pravih pacijenata.

Ono gde su televizijski scenaristi sebi davali kreativnu slobodu, bili su opisi profesionalizma lekara ili njegovo odsustvo.

Tim medicinskih istraživača predvođen sa Lindzi Kvelet sa Državnog univerziteta u Mičigenu nedavno je pogledao 271 epizodu vrhunskih bolničkih serija, među kojima su i Urgentni centar, Uvod u anatomiju, Haus, Sestra Džeki i još 12 drugih, zabeleživši više od 1.000 individualnih primera neprofesionalnog ponašanja među fiktivnim doktorima i medicinskim sestrama u serijama.

„Iako televizijske serije često predstavljaju kliničare hitne medicine kao heroje koji delaju u najboljim interesima svojih pacijenata, u epizodama su i zapleti u kojima su lekari moralno izopačeni, rasisti, arogantni ili nemarni jedni prema drugima, osoblju i pacijentima“, pišu Kvelet i njene kolege.

Jedna druga studija, koja se usredsredila na Hausa i Uvod u anatomiju, bila je slično kritički nastrojena, primetivši „naglašeno odstupanja od norme profesionalizma“ u zapletima.

U njih su spadali izostanak pristanka pacijenata na lečenje; činjenica da su mnogi od lekara u nekoj vrsti seksualnih odnosa jedni sa drugima i mnoštvo neučtivih interakcija između kolega koje bi inače dovele doktore u veliku nepriliku sa kadrovskom službom.

Možda ne iznenađuje da je Gregori Haus (Hju Lori) bio glavni krivac za ovaj potonji prestup, zaslužan za 88 odsto uvredljivih ili neprofesionalnih suočavanja sa kolegama i pacijentima.

Može da vam izgleda kao da su istraživači potpuno promašili poentu, jer na kraju krajeva, kad bi televizijski glumci sve radili po pravilima, bilo bi prilično dosadno za gledanje.

Ali razlog zašto su oni sproveli te studije bila je upravo njihova zabrinutost da netačni opisi na ekranu mogu da se prenesu na to kako ljudi doživljavaju doktore i sestre u zdravstvu iz stvarnog sveta.

„Scenariji za ove serije koriste tehnički ispravnu tehnologiju, stvarajući veći utisak autentičnosti.

„Zbog toga što ove serije deluju realistično u mnogim vidovima, granica između fakta i fikcije postala je nejasna“, pišu Kvelet i njene kolege.

Da li je neprimereno ponašanje na malom ekranu zapravo toliko veliki problem ostaje nejasno.

Iznenađujuće, ali ima nekih dokaza da gledanje medicinskih serija zapravo može samo da pojača poverenje gledalaca u medicinsko osoblje iz stvarnog života.

I moglo bi da se tvrdi da medicinske serije kolektivno mogu da informišu publiku o tome kako funkcionišu svetovi koje inače možda ne bi susreli ako nisu bolesni, pomažući da se humanizuju lekari i sestre koji rade u njima.

Gledanje pod pritiskom

Što se tiče humanizovanja realnosti bolničkog života, gledanje serije Ovo će boleti svakako je kod mene dalo rezultate.

To je ona vrsta medicinske serije koja se ređe viđa na malim ekranima: ako ništa drugo, pokazuje koliko neumoljivo iscrpljujući i nezahvalan posao medicinskog profesionalca ume da bude.

U konvencionalnijim medicinskim serijama, antagonisti su obično kolege, sami pacijenti, bolesti ili povređeno telo i svi su oni prisutni ovde, ali primarni dušmanin za Keja je sam zdravstveni sistem.

Nedovoljno finansiran i sa nedovoljno zaposlenog osoblja, on preti da iscedi sve iz onih koji kuluče u njemu.

Nema ni naznake glamuroznog ili plemenitog u tom poslu.

Gledalac je gotovo momentalno ubačen u Kejov unutrašnji svet.

On se budi neobrijan i iscrpljen u kolima ispred bolnice, pre nego što shvati da kasni na posao.

Odmah naleće na ženu u bočnoj uličici u bolničkom krugu, koja je doživela prolapsu pupčane vrpce.

Nekoliko minuta kasnije, on kleči nad njom i gleda kako je odvoze na hitan carski rez, moleći za pomoć sestara i radeći sve što može da spase život bebe.

„Obično upravljate brodom sami“, objašnjava Kej.

„Brodom koji je ogroman, u plamenu, a niko nije imao vremena da vas nauči kako se njim plovi. Tu je bukvalno sve pitanje života i smrti. Konstantno vas prskaju telesnim tečnostima čak ne ni onim zabavnim“, dodaje.

Haos se nastavlja kroz smene, sa umornim Kejem koji u različitim trenucima vređa pacijente, greši u procedurama i donosi loše medicinske procene.

Sve vreme, on žonglira odnose iz spoljnog sveta kojima ne može dovoljno da se posveti, jer je iscrpljen ili nema vremena.

U jednom trenutku on zariva skalpel u meso, u narednom razgovara telefonom sa partnerom i prijateljem, uveravajući ga da će ispuniti obećanje da će toga dana prisustvovati momačkoj večeri.

Pogledajte video: Dve decenije od hapšenja Slobodana Miloševića: Sećanja i TV serija

Dok Kejevi drugari piju u pabu, pozivajući ga da im se pridruži, oni deluju potpuno odvojeno od realnosti njegovog posla.

Da li je, dakle, Ovo će boleti realističnija od drugih medicinskih serija?

Teško je reći.

Ono što otežava da se razdvoje slojevi istine i fikcije jeste sam pisac serije.

Ona se u ogromnoj meri oslanja na iskustva pravog Adama Keja, bivšeg lekara koji je napisao scenario, zasnovanog na Kejevoj dokumentarističkoj knjizi iz 2017. godine o njegovim pravim iskustvima u NHS-u.

Čitaoci će prepoznati mnoge iste scene, pacijente i šale.

Kada je novinar 2017. godine pitao Keja da li su događaji opisani u knjizi istiniti, on je rekao da su priče „autentične koliko je moguće“.

Potpuna istina, objasnio je on, bila bi neetička.

Valja takođe napomenuti da je Kejev NHS više od 15 godina star, zasnovan na njegovim iskustvima koji sežu unazad sve do 2006. godine.

U prebacivanju na televiziju, Kej je svakako morao da napravi mnoge ustupke koji odstupaju od istinski realističnog opisa NHS-ove bolnice u današnje vreme ili makar od vlastitog iskustva.

Za razliku od knjige, napisane u fragmentarnim dnevničkim zabeleškama koje pokrivaju mnoge mesece, Kejeva iskustva povezana su u priče u trajanju od po jedne epizode.

Stil knjige zasnovan na anegdotama i šaljivosti izbačen je i stoga su različiti ljudi morali biti spojenu u jednu osobu.

Primetno je i da su neki od najoštrijih delova doktorskog humora iz knjige ublaženi.

Ne mnogo i dalje je sve veoma vulgarno, ali malo.

• Serija Frejžer na ekranima posle 20 godina
• Sajnfeld: Sitkom iz kojeg ništa ne može da se nauči
• Kuća porodice Soprano na prodaju

Nedostaje nihilizam

Kej naravno nije jedini doktor koji je adaptirao vlastita medicinska iskustva za male ekrane.

Pitao sam scenaristu Dena Seftona, koji i dalje vrši lekarsku praksu, kako on prebacuje ono što zna o medicini u fikciju.

On ne piše memoare kao Kej, već bi kao televizijski scenarista i suosnivač producentske kompanija Seven siz, povremeno utkao vlastita stvarna iskustva u razne britanske medicinske serije, kao što su Bolnica Dobra karma, Veruj mi i pojedine epizode serija Žrtva, Doktori i Holbi Siti.

Šta on smatra da nedostaje u bolničkim serijama?

Njegov odgovor me je iznenadio, zato što je imao vrlo malo veze sa problemima kao što su medicinska verodostojnost ili profesionalizam likova.

„Iskustva koja su ostavila najveći utisak na mene kao doktora je sušti nihilistički besmisao i nepravednost svega. To što nema smisla, nema razloga, da se neko razboli i umre.

„Kad biste pokušali da dočarate realnost, surovu realnost, niko ne bi želeo to da gleda“, objašnjava on.

Većina medicinskih serija, dodaje on, nudi protivotrov sumornosti stvarnog života.

„One se trude da čak i smrti udenu neki smisao, a koje su uspešne, ili makar emocionalno tople, žele da nađu neki smisao u tim bolnim iskustvima i trude se da ga ugrade u priču.“

Danijela Lamas, doktorka i scenaristikinja, došla je do sličnog zaključka dok je pisala za američku seriju Specijalizant.

„Isprva sam se brinula da sam učinila televizijsku verziju obmanjujućom.

„Ali autentična srž neizvesnosti kako balansiramo rizik i korist i velika složenost u donošenju odluka o izdvajanju ograničenih resursa još uvek je prisutno. I volim da verujem u alternativnu stvarnost u kojoj su moji pacijenti mogli da prežive, svet kome smo se nadali i u scenarističkoj sobi uspeli da tom svetu udahnemo život.

„Televizija pronalazi dovoljno realnosti da poduči i isprovocira, ali nudimo i protivtežu. Gledaoci mogu da se približe vatri, ali ne i da se opeku“, prisetila se ona za Njujork tajms.

Sefton takođe ističe da publika želi da gleda medicinske serije sa određenim očekivanjima od doktora, što može da utiče na likove koje scenaristi odluče da stvore ili ne.

Ređe će se videti fiktivni doktor ili sestra koji ne žele da leče ljude.

Čak je i Haus, uprkos svim manama antiheroja, pokušavao da spase živote ljudi.

„Ideja da vaš doktor nije nesebična vrsta sveca, kojem su sve vreme na umu samo vaši najbolji interesi i koji odlazi kući brinući se za vas, prilično je uznemirujuća.

„Mislim da je za ljude ideja o doktorima koji nisu savršeni istinski preteća“, kaže Sefton.

Uprkos tome, on se pita da li, posle kovida, sada možda ima prostora za višeslojnije opise bolničkog života, kao što je Ovo će boleti.

Pandemija, sugeriše on, otvorila je oči mnogim ljudima da ima velikog pritiska na zdravstvene sisteme kao što je NHS.

„Istina o NHS-u je da je loše finansirana adekvatna zdravstvena služba, gledano iz globalne perspektive“, kaže on.

Nije ni najbolje zdravstvo na svetu, ni najgore.

„Tužna istina je da je negde u sredini: izuzetno dobra vrednost, koju u životu održava predani rad nekih veoma posvećenih ljudi.“

Uticaj pandemije na američke bolnice izgleda da je već počeo da se uvlači u zaplete američkih medicinskih serija.

Skorašnja naučna studija sprovedena na 60 epizoda Dobrog doktora, Uvoda u anatomiju, Čikaške hitne pomoći, Specijalizanta i Novog Amsterdama, emitovanih između novembra 2020. i maja 2021. godine pokazala je da je polovina (35 epizoda) u zapletima sadržala pandemiju ili njene posledice.

„Sve medicinske serije bave se psihološkim posledicama pandemija na radnike u zdravstvu, prikazujući njihovu iscrpljenost, anksioznost, bes i strah“, pišu Irena Kambra-Badi i njene kolege sa Univerziteta Vik, Centralnog univerziteta u Kataloniji,.

I dok napominju da ove serije sadrže činjenične netačnosti, istraživanje zaključuje da prikazivanje takvih psiholoških nedaća može koristiti prilikom edukacije studenata medicine i javnosti o realnostima lečenja kovida-19 u američkim bolnicama.

Ono što je na kraju važno za Seftona kad piše scenarije za medicinske serije su priče koje su emocionalno istinite.

Pitanje da li je sama medicina tačno opisana skreće pažnju sa glavne teme.

„Ako tražite dobar zdravstveni savet iz medicinskih serija mislim da se silno varate“, kaže on.

Najbolje medicinske serije su autentične na jedan drugačiji način.

„Sve su to priče o životu, smrti, rizicima ili ljubavi. O vrlo prostim, dubokim stvarima. Zbog toga ih ljudi gledaju. Ne gledaju ih zbog medicinskih informacija“, dodaje.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]