U pećini ušuškanoj u stenovitom bespuću Anda u jugozapadnoj Boliviji, usred krša i izmeta lama, 2008. godine antropolozi su otkrili malu kožnu torbu koja je nekada pripadala šamanu iz civilizacije Tivanaku – pre-kolumbovskom carstvu u Južnim Andima – pre više od 1.000 godina.

Unutra su našli kolekciju drevne opreme za uživanje droga.

U nju su spadali cev za ušmrkavanje, lopatice za mrvljenje semenja psihoaktivnih biljaka i ostaci hemikalija od kokaina do psilocina, jednog od aktivnih halucinogena u magičnim pečurkama, i osnovnih sastojaka za psihoaktivni čaj ajahuaska.

Eksperti veruju da šamanova torba predstavlja jedinstven uvid u odnos između drevnih civilizacija i moćnih halucinogenih droga.

Supstance pronađene u torbi su takođe od sve većeg interesovanja za današnja medicinska istraživanja.

Psihodelici kao što su MDMA, LSD, psilocibin (još jedno jedinjene koje se može naći u magičnim pečurkama) i ketamin, privlače sve više pažnje u zapadnom svetu kao mogući način borbe protiv bujanja krize mentalnog zdravlja.

Njihovi zagovornici doživljavaju neka psihodelična jedinjenja kao potencijalnu novu klasu efikasnih lečenja psihijatrijskih poremećaja kao što su anksioznost, depresija i zloupotreba narkotika, između ostalih.

Veruje se da jedinjenja mogu da pomognu da se promeni perspektiva pojedinaca prema takozvanim „bolestima očajanja“ , u koje spadaju samoubistvo, uzimanje prekomerne doze droge i zloupotreba alkohola, u sadejstvu sa uzimanjem terapije.

Međutim, ova lečenja takođe su kritikovana kao preterano hvaljena i potencijalno štetna.

I dok se ovo novo polje medicine razvija, ali bilo je obrta i zaokreta na tom putu (vidi boks: Nema MDMA za PTSP), a otkrića kao što su šamanska torba u bolivijskim Andima bacaju novo svetlo na ulogu koju su psihodelici igrali u drevnim društvima.

Lečenje posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) drogom MDMA nije odobreno

Sprovođenje psihodeličnih droga kroz proces odobrenja da bi postali zvanični lekovi zahteva mnogo istraživanja.

Desetog avgusta, američka Uprava za hranu i lekove najavila je da neće odobriti terapiju uz pomoć MDMA kao novi metod lečenja za umereno do teški post-traumatski stresni poremećaj (PTSP).

Neki rezultati koji obećavaju iz 3. faze ispitivanja objavljeni su u septembru 2023. godine, međutim Uprava za hranu i lekove rekla je da ne postoji dovoljno podataka da bi se zaključilo da je ova droga u ulozi leka bezbedna i efikasna.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

A opet u tim kulturama, psihodelici su se doživljavali na veoma drugačije načine.

Jurija Selidven, viša profesorka na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, kaže da je izraz „psihodelici“ veoma savremen zapadnjački konstrukt.

Domorodačke zajednice širom Globalnog juga uklapale su ove droge u vlastite živote vekovima, nazivajući ih duhovnim lekovima.

„Verovanje na Zapadu je da se oni koriste za lečenje poremećaja mentalnog zdravlja“, kaže Selidven, i sama poreklom od Nahua i Maja, i koja želi da iskoristi njena istraživanja da povrati, oživi i prenese domorodačku mudrost.

„Ali suština domorodačke upotrebe nije samo u ritualima i ceremonijama, već u svakodnevnoj praksi. Na primer, ako je nešto vredno izgubljeno, zajednica bi se obratila medicinarima.“

Istorijski dokumenti zaista ukazuju na to da su se psihoaktivne supstance koristile u isceliteljske svrhe, ali je ovo bio samo jedan mali aspekt njihove upotrebe.

Umesto toga, duhovni lekovi su igrali krupnu ulogu u uspostavljanju veza među zajednicama, svetim ritualima, palijativnoj nezi, istraživanju svesti, pospešivanju kreativnosti i hedonizmu.

Zapisi pokazuju da su stari Grci i Rimljani imali sezonske rituale koji su podrazumevali uzimanje psihoaktivne droge po imenu kikeon koja je sadržala helucinogene nalik LSD-u.

Ali Oziris Sinuhe Gonzales Romero, istraživač sa Univerziteta Saskačevan u Kanadi, koji dokumentuje istorijat domorodačkog znanja, kaže da se upotreba psihodelika verovatno proteže mnogo dalje unazad u ljudskoj istoriji.

Kaktus pejotl koristi se u nekim kulturama u medicini bilja generacijama

Arheolozi veruju da je psihoaktivna pečurka Amanita muskarija prvo bila korišćena u Americi malo nakon što su prvi ljudi prešli Beringov moreuz između istočne Rusije i Aljaske tokom Ledenog doba pre oko 16.500 godina.

Pečurke se i dalje koriste dan-danas među domorodačkom zajednicom Odžibva u oblasti Velikih jezera između Kanade i SAD.

„Mi znamo da svete pečurke sa psihoaktivnim svojstvima imaju drevnu tradiciju u Mezoamerici“, kaže Gonzales Romero.

„Postoje dokazi za ovo na osnovu analize polena, piktografskog pisma, keramičkih skulptura, figurica koje drže svete pečurke, pa čak i izrezbarenih kamenja u obliku pečuraka iz civilizacije Maja. Veruje se da je korišćenje kaktusa san pedro i pejotl [od kojih oba sadrže psihodelični meskalin] datiraju još iz 8.600 godine p.n.e. u Peruu i 14.000 godine p.n.e. u Meksiku.“

Prema Gonzalesu Romeru, jedan od najranijih poznatih pisanih dokumenata koji opisuju rituale sa svetim pečurkama je Codex Vindobonensis.

Mexicanus 1, slikovna knjiga koju su napravile drevne civilizacije Miksteka između 1100. godine i 1521. godine n.e.

Prema istraživačima Martenu Džensenu i Gabini Aurori Perez Himenez, koji su proučavali mezoameričku arheologiju i Codex Vindobonensis Mexicanus 1, jedan od opisa sadrži Boga vetra kako na leđima nosi guštera sa pečurkom, dok učesnici u ritualu nose pečurke u rukama.

Znanje o ovim praksama prvi put je počelo masovnije da se širi u zapisima franjevačkog fratra po imenu Bernardino de Sahagun, koji je proveo decenije proučavajući i dokumentujući verovanja, kulturu i istoriju Asteka, nakon španske kolonizacije Meksika.

Albert Garsija-Romo, profesor psihodelika i svesti na Školi medicine Univerziteta Džons Hopkins, kaže da je De Sahagun opisao astečke rituale sa pečurkama koje sadrže psilocibin 1520-tih, posle onoga što bi savremeni praktikanti mogli nazvati grupnom terapijom.

„De Sahagun je napisao da bi oni koristili te pečurke u ceremonijama u kojima bi ljudi plesali, pevali i plakali, a potom bi, ujutro, razgovarali o vizijama koje su imali“, kaže Garsija- Rome.

Ali Selidven kaže da, da bi zapadno društvo u potpunosti umelo da ceni zašto su domorodačke zajednice toliko dugo cenile ove ceremonije i smatrale ove supstance toliko vrednim, morate da razumete različite sisteme verovanja za interakciju sa svetom oko njih i njegovo tumačenje.

Bazaltna skulptura iz civilizacije Maja u obliku pečuraka, koja opisuje stilizovanu zmiju

Sve je veće interesovanje u okviru zapadnjačke medicine za korišćenje psihodelika kao načina da se promeni perspektiva uz pomoć psihoterapije, pomažući ljudima da obrade traumu i promene obrasce introspektivnih misli koje mogu da se zapate u stanjima kao što su anksioznost i depresija.

Međutim, Selidven kaže da dok se upotreba psihodelika na Zapadu usredsređuje na pojedinca, najčešća upotreba psihoaktivnih supstanci u drevnim kulturama širom američkih kontinenata i Globalnog juga oduvek je bila zasnovana na interakciji sa prirodnim i duhovnim svetom.

„U većini ovih tradicionalnih kultura, nemamo taj osećaj podele na ljudski i prirodni svet“, kaže Selidven.

„Mi verujemo da smo uvek u interakciji sa živom, aktivnom svešću svuda oko nas, a kad koristimo duhovne lekove, želimo komunikaciju i da povratimo ravnotežu sa tim svetom.

„Tako da kontekst nikad nije blagostanje pojedinca ili mentalno zdravlje, već kolektivno blagostanje životne sredine u celini“, kaže ona.

Garsija-Romo se slaže s tim, rekavši da se među domorodačkim zajednicama u Kolumbiji, Brazilu i Meksiku, psihoaktivne supstance koriste za komunikaciju sa precima, pristup drugim planovima postojanja i sticanje informacija o svetu oko njih.

Proučavajući dokumente o astečkoj medicini, Gonzales Romero je otkrio da muzika, posebno udaranje u bubnjeve, odavno igra ulogu u psihodeličnim ceremonijama jer odražava otkucaje srca, i smatra se da pomaže u stanjima nalik transu koja mogu da poboljšaju kreativnu ekspresiju.

On objašnjava da iako je česta upotreba reči „šaman“ za opisivanje praktikanta koji vode ove ceremonije, to je potpuno kolonijalni koncept.

Umesto toga, direktan prevod izraza koji koriste neke domorodačke zajednice glasi „onaj koji peva“.

„Neki alkaloidi prisutni u klasično-korišćenim psihodelicima, kao što su psilocibinske pečurke ili LSA u biljci Rivea corymbosa, imaju psihodisleptička svojstva, što znači da izazivaju auditivne halucinacije ili modifikacije u auditivnim percepcijama“, kaže Gonzales Romero.

„To znači da čak i ako niste obučeni, možete da stvarate ili čujete muziku koja nikad nije bila svirana nikome na ovom svetu.“

„Možda zbog ovoga, prema astečkom viđenju, pečurke se doživljavaju kao srodne Ksočipiliju, bogu pesme, muzike, radosti i plodnosti“, kaže on.

Ove percepcije važe i za način na koji domorodačke kulture doživljavaju psihodelike za isceljenje.

Gonzales Romero kaže da bi ritual mogao takođe da podrazumeva post i celibat radi pročišćenja, u zavisnosti od toga šta praktikant smatra odgovarajućim za pacijenta.

Neki rituali isceljenja ne bi uopšte podrazumevali muziku, već se odvijaju u potpunoj tišini tokom noći sa domaćim životinjama kao što su pevci i psi zaključanim da bi se izbegla bilo kakva smetnja.

Ali ako psihodlici mogu da se koriste za lečenje bilo čega, od bola do temperature, naglasak nije bio toliko na isceljenju bilo kog jednog pojedinca, već povraćaj ravnoteže u zajednici u celini.

„Narod Viksarika govori o tome kako se kaktus pejotl koristio za povratak njihove zajednice iz anemije nakon velikog talasa malarije koja je desetkovala njihovu populaciju i zdravlje pre više od 500 godina“, kaže Ahau Samjuel, praktikant plemena Čikimeka iz Guanahuata, u Meksiku, koji vodi projekat biljne medicine Korenje bogova.

Gonzales Romero kaže da je to zato što su se neke epidemije bolesti doživljavale kao povezane sa grehovima u okviru zajednice, pa su bogovi kažnjavali ljude šireći bolest.

„Psihodelični rituali su bili način da se povrati duša“, kaže on.

„Etiologija domorodačkih lekova veoma je različita.

„Neke bolesti se doživljavaju kao rezultat gubitka ravnoteže između ljudskih bića i prirode, na primer, odsustvo poštovanja lovaca koji ubijaju više životinja nego što im treba i prekomerno iskorišćavanje zemlje“, kaže on.

Ritual pročišćenja koji se izvodi u savremeno doba ima korene koji sežu daleko u prošlosti

Imajući u vidu dugi istorijat psihodelika u domorodačkoj kulturi, mnoge zajednice imaju pomešana osećanja prema skorašnjem bumu zapadnjačkog istraživanja psihodelika, izrodivši industriju od koje se očekuje da bude vredna 7 milijardi dolara do 2027. godine.

Prošle godine su Selidven i grupa drugih istraživača domorodačkog porekla napisali studiju u kojoj su izrazili zabrinutost po pitanju kulturne aproprijacije, isključenja domorodačkih glasova i lidera iz zapadnjačkog psihodeličnog polja, i odsustva priznavanja činjenice da se smatra da mnoge od ovih supstanci imaju svetu vrednost.

Autori studije istakli su da iako je ova industrija u procvatu izgrađena na lekovima i praksama koje su izvučene i preuzete iz domorodačke kulture, malo bogatstva stečenog u ovoj industriji teškoj više milijardi dolara stiže do zajednica.

Izveštaji pokazuju da iako mesto uz zapadnjački organizovanom psihodeličnom odmaralištu može da košta nekoliko hiljada dolara, domorodački praktikanti zarađuju između 2 i 150 dolara za pružanje vrlo sličnih usluga.

Drugi, među njima i nedomorodački istraživači, dovodili su u pitanje da li psihodelični lekovi mogu da postignu njihove deklarisane ciljeve borbe protiv stanja mentalnog zdravlja, a da se na neki način ne prihvati duhovni i mistični element psihodeličnog iskustva.

Džuls Evans, istraživač psihodelika na Univerzitetu Kraljica Meri u Londonu, koji upravlja neprofitnim Osporavanje psihodeličnih iskustava, objašnjava da je jedan od razloga zašto može da dođe do negativnih iskustava jeste taj što su oni toliko strani našoj sekularnoj kulturi.

„Neka domorodačka američka plemena koriste psihodelične biljke vekovima“, kaže Evans.

„Ona imaju mape, vodiče, duboko poznavanje izmenjenih stanja svesti. Sekularni ljudi, u celini gledano, nemaju. Kao posledica toga, ljudi mogu da budu zaprepašćeni iskustvom i da ne znaju kako da ga uklope u njihovo materijalističko posmatranje sveta. Ova egzistencijalna zbunjenost može da traje mesecima ili godinama, a osoba koja izađe na drugoj strani može da bude veoma drugačija u odnosu na onu osobu od pre“, kaže on.

Selidven kaže da je jedno od ključnih ograničenja zapadnjačkog pristupa to da se usredsređuje na psihodelične supstance koje su što sličnije pilulama.

Ona kaže da ako možemo da naučimo nešto iz više hiljada godina upotrebe među drevnim kulturama, to je da je prava moć psihodelika u njihovoj sposobnosti da pospeše veze između ljudi i zajednica, u sklopu kolektivnog iskustva.

„Ne radi se samo o molekulu, već o široj konstelaciji odnosa koji nastanu i donose isceljenje“, kaže Selidven.

„Na Zapadu, mi često primetimo vrhunac blagostanja odmah nakon prvobitnog izlaganja leku, ali on se ne održi zato što ne postoji kolektivni kontekst halucinogenog iskustva.

„I zbog toga, samo rizikujete da stvorite još jednu zavisnost zato što se ljudi neprestano vraćaju da bi doživeli isti osećaj magije ili čuda“, kaže ona.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Šta zapadna medicina može da nauči iz drevne istorije psihodelika 1