Stara šećerana u Beogradu: Slatka proizvodnja, radnički štrajk i pozorište

Dva fabrička dimnjaka od izbledele opeke na rubu Čukarice dodiruju nebo.

Nekada su odvodili dim visoko, ka vetrovima koji bi ih raznosili dalje od obližnjeg hipodroma i Ade Ciganlije, dok sada služe kao dekor u pejzažu ovog dela Beograda.

Izviru iz objekata prve srpske fabrike šećera, mesta gde su tone repe prerađivane u kristal i kocke, melasa pretvarana u alkohol i kvasac, a radnici okupljeni u sindikate štrajkovali boreći se za vlastita prava.

„Ovde su bile ruže, pa smo preskakali ogradu da ih uberemo“, govori Milan Nenadović, stanovnik obližnje zgrade, za BBC na srpskom.

„I ponesete devojkama?

„Ponesemo mami“, odgovara 71-godišnji taksista koji ovde živi od rođenja, njegovoj supruzi Slavici, uz osmeh, dok šetaju dvorištem nekadašnjeg industrijskog gorostasa, sagrađenog krajem 19. veka.

Stara šećerana, već četiri decenije pod zaštitom države kao spomenik kulture i u stečaju od 2007, prodata je 11. juna po ceni od 690 miliona dinara.

Podaci o novom vlasniku još nisu zvanično objavljeni, dok mediji prenose da je u pitanju firma „Vrenje d.o.o“, o kojoj se ne zna mnogo.

• Dimitrije Tucović: Uticajni socijalista koji je branio Albance i ratovao za Srbiju
• Krsta Cicvarić, zaboravljeni otac tabloida u Srbiji koji „nije bio cvećka“
• Petar Prvi Karađorđević – mondenska mladost, kraljevska starost

Novi vlasnik je kupio 18 objekata različite namene, među kojima su i glavna hala i kockara, magacini, upravna i porodična stambena zgrada, rasutih na 11 hektara površine.

„Čitav kompleks ima nesumnjiv istorijski značaj, jer predstavlja materijalno svedočanstvo o razvoju industrije na prostoru Beograda“, navode u pisanom odgovoru iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture za BBC na srpskom.

Fabrika šećera, ima i društveno istorijsku vrednost, „kao mesto nastanka sindikata radnika i mesto njihove borbe za bolje uslove rada i veća prava.“

Goran Vesić, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koji je ranije najavljivao kulturni centar na ovom prostoru, rekao je da „država ima pravo preče kupovine koje će, nada se, iskoristiti“.

„Onda će država tražiti partnera koji bi zajedno s nama uložio u revitalizaciju Stare šećerane, koja bi postala mesto za kulturu, pozorišta, galerije, prostor na ponos Beograda, kao novo mesto po kojem se Beograd prepoznaje“, rekao je Vesić, prenosi Politika.

Deo kompleksa je i gradsko pozorište KPGT, čiji je direktor Ljubiša Ristić uveren da će država iskoristiti pravo preče kupovine i da će kompleks biti namenjen kulturi.

„Mi hoćemo da ovde napravimo kulturni centar gde će biti ateljei za slikare, za vajare, prostori za vežbanje“, govori on za BBC na srpskom.

Šećerana je za više od 100 godina postojanja doživela smenu dinastija, promene državnog uređenja i društveno-ekonomskog poretka, Prvi i Drugi svetski rat, a radila je i u Srbiji i Jugoslaviji, kao privatno i državno preduzeće.

Budućnost Stare šećerane

O sudbini Stare šećerane se poslednjih godina dosta govorilo i nagađalo – viđena je kao kulturni centar, a pominjan je i „Beograd na vodi“ kao mogući investitor.

Iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture kažu da se promenom vlasnika „status fabričkog kompleksa kao nepokretnog kulturnog dobra neće menjati“.

„Kao i do sada, primenjivaće se Zakon o kulturnom nasleđu i Zakon o kulturnim dobrima.

„Za sve radove u okviru Fabrike šećera novi vlasnik je dužan da dobije uslove o merama tehničke zaštite i saglasnosti nadležnog zavoda za zaštitu spomenika kulture“, navode iz ove institucije.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Gradnja fabrike nemačkim kapitalom i srpskim olakšicama

Kraljevina Srbija je kraj 19. veka, par decenija posle sticanja nezavisnosti i oslobođenja od Osmanskog carstva, dočekala kao pretežno agrarna i slabo industrijalizovana zemlja.

Među potrošnom i traženom robom tada je bio i šećer koji se uvozio, pošto proizvodnja nije postojala, a i glavna sirovina repa se nije sejala.

Problem je trebalo da reši Zakon o potpomaganju domaće radinosti (industrije) iz 1898, koji je nudio brojne olakšice „industrijskim preduzetnicima“.

Privreda tadašnje države je bila slična današnjoj, te je zakonske povoljnosti ubrzo iskoristila grupa stranih investitora iz Nemačke.

Državne povlastice za proizvodnju šećera date su Alfredu Hakeu, inženjeru iz Magdeburga, Julijusu Goldšmitu, konzulu iz Ludvigshafena, i Maksu Vajnšeku, bankaru i fabrikantu iz Regenzburga, prvim vlasnicima budućeg industijskog giganta.

„Fabrika je bila oslobođena poreza i mogla je da uvozi mašine i opremu iz inostranstva“, govori Nenad Lukić, istoričar i kustos Muzeja nauke i tehnike u Beogradu, za BBC na srpskom

Kraljevsko-srpskoj povlašćeoj fabrici šećera u Beogradu, Hake, Goldšmit i Vajnšenk, kako se tada zvala, udeljeno je i je 10 hektara državnog zemljišta na Čukarici, pored reke Save, a zatim pridodato još 2,9. hektara.

Ova lokacija je odabrana zbog blizine vode, potrebne za tehnološki proces i transport.

Do šećerane je sprovedena i železnička pruga uskog koloseka kojom je dopremana šećerna repa, ugalj i drugi materijal.

U kompleksu je bila i mašinska hala, sušara, činovnički stanovi i zgrade za radnike, koji „predstavljaju primere industrijske arhitekture sa kraja 19. veka kakva je postojala i u severnoj i srednjoj Evropi tog vremena“, kažu iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Fabrika je prema pojedinim navodima počela da radi 1900. godine, kako je povlasticama zahtevano.

Međutim, već marta 1902. prestaje sa radom, zbog nerentabilnosti, da bi se četiri godine kasnije došlo do obnavljanja proizvodnje.

Štrajk 1907. ugušen u krvi

Među zidinama fabrike 13. februara 1907. izbio je veliki radnički štrajk.

„Nemački vlasnici fabrike su 2. februara odlučili da jednostrano ukinu dotadašnji dogovor o uslovima rada, što je dovelo do stupanja oko 500 radnika i radnica u štrajk“, kaže Relja Knežević, sociolog, za BBC na srpskom.

„Štrajk u Šećerani je ključni događaj radničkog pokreta Srbije na početku 20. veka“, dodaje.

Istog dana su u štrajk stupili i radnici još dve obližnje fabrike – kože i obuće, a sam događaj je privukao još hiljade radnika iz čitavog Beograda.

Tokom štrajka su organizovane danonoćne naoružane straže oko fabrike koje su sprečavale upad policije i upravu fabrike da ubaci štrajkbrehere (štrajkolomce), a u njima su ravnopravno učestvovale i radnice.

„I mi ćemo u patrolu, jer smo za stvar proleterske borbe isto toliko zainteresovane koliko i muški“, govorile su radnice.

Čukarica je tih dana izgledala kao „žandarmerijski logor“, a policija je u više navrata silom pokušavala da uvede štrajkbrehere u fabrički pogon.

Fabrika je uspešno branjena sve do 1. marta kada se žandarmerija sa 207 štrajkbrehera oko pet ujutru sukobila sa 250 prisutnih radnika.

Štrajk je ugušen u krvi.

Poginula su četiri radnika, a najmanje petorica povređena.

Od državnog vlasništa preko samouprave do stečaja

Fabrika je pretrpela znatna oštećenja tokom Prvog i Drugog svetskog rata.

Posle Prvog svetskog rata, Ministarstvo pravde novoformirane Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca 1920. godine privremeno oduzima upravu nad industrijskim kompleksom od stranih vlasnika.

Pet godina kasnije fabrika prelazi u ruke države, pošto ju je otkupila za 14 miliona dinara.

Početkom 1940, otvorena je i fabrika špiritusa i kvasca, zahvaljujuću povećanoj proizvodnji melase od koje se prave.

U novoformiranoj Jugoslaviji, oštećena Šećerana postaje društveno vlasništvo i ulazi u sistem radničkog samoupravljanja i nastavlja proizvodnju.

„U međuratnom i posleratnom periodu ugrađene su nove mašine i dograđen je izvestan broj objekata čime je postala najveća fabrika šećera u Jugoslaviji“, pišu iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Fabrika krajem 1960-ih postaje deo Poljoprivrednog kombinata Beograd (PKB).

Prestala je da radi 1983, posle 85 godina postojanja, pošto je proizvodnja šećera prebačena u Padinsku skelu.

Pogoni su ispražnjeni, mašine i uređaji preneti ili rasprodati, deo prostora je dat u zakup, a brojni objekti prepušteni zubu vremena.

Stara šećerana je „utvrđena kao pojedinačno nepokretno kulturno dobro – spomenik kulture“, odlukom skupštine Beograda decembra 1984.

A nalazi se i u okviru šire prostorno kulturno-istorijske celine Topčider – nepokretnog kulturnog dobra od izuzetnog značaja proglašenog jula 1987.

Tako je i institucionalno utvrđeno da Šećerana ima „spomeničku vrednost“, te se na nju primenjuju Zakon o kulturnom nasleđu i Zakon o kulturnim dobrima.

Prva srpska fabrika šećera Dimitrije Tucović, kako se danas zove, otišla je u stečaj 2007.

• Sava centar: Zašto je važno sačuvati „staklenu palatu na obali Save“
• Kako je Beograđanka postala teret Beograda
• U jednom hotelskom lusteru se krije sudbina cele Jugoslavije

Radničke spavaonice i crni mercedes pred upravnom zgradom

Milan Nenadović od rođenja živi u Radničkoj 5, zgradi u fabričkom krugu, pokraj tramvajske pruge.

Njegov otac je sedam godina radio kao vozač u Šećerani, od koje je dobio stan.

„Bilo je nas stambenih porodica, a u drugim sobama, u krevetima na spratove, bili su radnici koji su dolazili iz Užica, Kruševca i kad je sezona repe, tu su radili“, priseća se 71-godišnji taksista.

Kaže da je u jednoj radničkoj sobi 1974. organizovao ispraćaj u vojsku, da bi ih desetak godina kasnije, po zatvaranju fabrike, adaptirali u stanove za više porodica.

Njegova supruga Slavica je u kraj stigla kada su se venčali, 1980.

„Sve je bilo krcato šećernom repom“, govori ona za BBC na srpskom.

Ovo industrijsko bilje, glavna sirovina za proizvodnju šećera, do fabrike je, između ostalog, stizala u vagonima o čemu svedoče ostaci šina unutar kompleksa.

„Tu je bio veliki šmrk i na licu mesta su prali repu pre nego što ode na preradu“, pokazuje Nenadović na deo dvorišta.

Nekada je, kaže, sve izgledalo drugačije – reka ljudi se slivala u Šećeranu, a okolinom se širio miris iz fabričkih pogona.

„Ispred upravne zgrade je stajao crni mercedes i moj kum je vozio direktora, a sada je u fazi raspadanja“, kaže Nenadović.

Supruga i on godinama čekaju na dalje razrešenje sudbine Šećerane, ali nisu sigurni šta bi bilo najbolje rešenje za njih.

„Odgovaralo bi nam da se kupi i raščisti, da dobijemo stan, ali to je pitanje“, priča Slavica Nenadović.

Milan je malo skeptičan i misli da bi eventualnim rušenjem njima verovatno zapao neki stan na periferiji.

„Zato bih više voleo da me ne diraju, da budem tu, kad sam bio 70 da budem još 70″, kaže uz osmeh.

Njihova zgrada nije deo prodatih objekata Stare šećerane.

KPGT

U jednom delu oronulog zdanja Šećerane sredinom 1990-ih uselila se pozorišna trupa KPGT (Kazalište, pozorište, gledališče, teatar) predvođena rediteljem Ljubišom Ristićem.

Septembra 1994. u okviru pozorišnog festivala BITEF, u ruševinama fabrike izvedena je predstava „Antigona“ Dušana Jovanovića, prilagođena aktuelnim dešavanjima u ratom pogođenom Sarajevu.

„Razgovarao sam sa direktorom fabrike koji je rekao: ‘Molim te dođi, treba nam neko da skrene pažnju, imamo probleme, niko nas ne konstatuje'“, govori Ljubiša Ristić.

Ristić je naredne godine postao predsednik Jugoslovenske levice (JUL), stranke Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Srbije.

Već na jesen 1995. odigrana je prva predstava KPGT-a u Šećerani, na otvorenom – Šekspirov „San letnje noći“, u kome su igrali, između ostalih, i Neda Arnerić i Miodrag Krivokapić.

Uoči zime prešli su „u zgradu, u ruševine, bez struje i vode“.

„Zovem Nebojšu Čovića i tražim burad da napravimo bubnjare da se grejemo, a on mi kaže da nema stare, već samo nove.

„Rekoh: ‘Daj mi nove’, i on stvarno pošalje 15 bureta“, priseća se Ristić kako mu je bivši gradonačelnik Beograd pomogao.

Tu zimu su proveli u kaputima, grejući se na improvizovanim pećima.

„Uselili smo se uz veliku podršku Šećerane.

„Ja predsednik JUL-a, oni hoće pomoć, plate ne mogu da isplaćuju, a ja mogu da se dogovorim sa (premijerom) Mirkom Marijanovićem, sa Fondom za razvoj, da im daju i pomognu. To je bila jedna simbioza, što bi se reklo“, seća se Ristić.

Uređenje prostora je trajalo sve do NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. kada su usred kampanje igrali predstave.

Posle smene Miloševićevog režima 2000, pozorište je počelo da plaća zakup Šećerani, navodno na insistiranje sindikata zaposlenih u fabrici.

Marta 2021. postali su gradska ustanova kulture i koriste devet scena unutar kompleksa za 19 predstava koje se trenutno izvode.

„Počeli su da nam daju novac za program, jedan mali deo onoga što inače pozorišta dobijaju.

„Sada nam malo više pomažu ali nemamo ansambl, nemamo zaposlene glumce i tehniku“, objašnjava Ristić.

Uprkos prodaji Stare šećerane, budućnost pozorišta vidi u sklopu velikog kulturnog centra u vlasništvu države, na čije pravo preče kupovine čeka.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]