Iako je tokom karijere navikao na tamu rudarskog okna, Šućuri Sadiku nije očekivao da će duboko pod zemljom morati i da spava – i to danima.
Upravo mu se to dogodilo u februaru 1989. godine, kada su radnici rudarskog kompleksa Trepča, nedaleko od Kosovske Mitrovice, stupili u štrajk glađu.
„Bio je to istorijski štrajk, prvi sa političkim elementima“, kaže Sadiku za BBC na srpskom.
„Bilo je veoma teško, ali bili smo ujedinjeni i nismo popuštali.“
Masovnim štrajkom glađu, rudari Trepče suprotstavili su se ustavnim promenama u okviru tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i najavi ukidanja autonomije Kosova, protivno želji većinskog albanskog stanovništva.
- Koliko je manje Srbije na Kosovu
- O pravu i politici: Šta Kosovu nedostaje na putu do potpune nezavisnosti
- Kako žive manjine na Kosovu i zašto retko ko tu vidi budućnost za decu
- Slučaj Panda: Četvrt veka ćutanja o ubistvu šest mladića u Peći
Prema nekim procenama, tada je oko 1.200 ljudi je sedam dana bilo pod zemljom.
„Bio je to prvi otvoreni bunt protiv Slobodana Miloševića“, kaže Azem Vlasi, nekada visoki državni i partijski funkcioner sa Kosova u SFRJ, za BBC na srpskom.
„Tada se na Kosovu branila Jugoslavija“, dodaje kratko.
Milošević, kasnije predsednik Srbije i Jugoslavije, tada je kao prvi čovek Saveza komunista Srbije upravo na kosovskom pitanju sticao popularnost i moć.
Posle ukidanja autonomije Vojvodine u Antibirokratskoj revoluciji, želeo je isto i na Kosovu.
Ali su njegovu nameru dočekali masovni protesti albanskog stanovništva.
Momčilo Trajković, tadašnji izvršni sekretar Saveza komunista u Prištini, ipak smatra da je cilj štrajka glađu i protesta Albanaca bio „separatistički“.
„To je bila konačna odluka da se pruži otpor Miloševićevoj politici, što se na kraju završilo oružanim sukobom“, kaže Trajković za BBC na srpskom.
„Oni su tu političku igru bolje igrali nego naša strana.“
Kako je došlo do protesta
Februar 1989. i februar 1974, iako udaljeni tek četvrt veka, i te kako su povezani.
I važni za sudbinu nekadašnje SFRJ.
Jugoslavija je u februaru 1974. dobila novi Ustav kojim su Vojvodina i Kosovo, dve autonomne pokrajine u okviru Srbije, dobile široka ovlašćenja.
Ipak, početkom 1980-ih, Albanci izlaze na ulice Prištine, skandirajući „Kosovo – republika“ i tražeći još šira prava.
Protest je zaustavljen hapšenjima, uvođenjem vanrednog stanja i policijskog časa.
Do nove bure dolazi krajem osamdesetih, kada Jugoslaviju mori ekonomska kriza.
Lek je viđen u ustavnim promenama.
„To se, pre svega, odnosilo na promene sa ciljem da se otvori put privrednim reformama“, kaže Vlasi, u to vreme član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije.
„Međutim, u Srbiji su navalili na promene unutar Srbije.“
Tadašnje političko rukovodstvo Srbije bilo je nezadovoljno što Srbija jedina od šest republika ima dve autonomne pokrajine, vrlo širokih ovlašćenja.
I ponovo se izlazi na ulice.
Pre svih, Srbi na Kosovu, nezadovoljni njihovim statusom, ali i drugi radnici širom Srbije, tražeći veće plate i odgovornost dugogodišnjih funkcionera.
Milošević je ove procese nazvao Antibirokratskom revolucijom.
Smenjeno je prvo rukovodstvo Vojvodine, potom i Crne Gore, a na njihova mesta postavljeni su kadrovi verni Miloševiću.
Srpski lider tako dobija i veću podršku u Predsedništvu SFRJ, koje je rukovodilo zemljom posle smrti Josipa Broza Tita 1980.
„Milošević je tada krenuo u prekrajanje Jugoslavije“, navodi Vlasi.
U novembru 1988. Vlasi je, zato što se protivio ukidanju autonomije Kosova, smenjen sa mesta predsednika Saveza komunista Kosova, vladajuće političke organizacije u pokrajini, tada ogranku Saveza komunista Srbije.
- Kako je autonomija Vojvodine pred raspad Jugoslavije utopljena u jogurtu
- Kako su Milo Đukanović i Momir Bulatović došli na vlast u Crnoj Gori
Protest
Nekoliko desetina rudara iz Trepče, jednog od najvećih i najznačajnijih rudnika u bivšoj Jugoslaviji, okupilo se 20. februara 1989. u kafiću u Kosovskoj Mitrovici.
Među njima je bio i 25-godišnji Šućuri Sadiku, tada nadzornik prve smene.
Plašili su se, kaže, da ih nadležni ne otkriju, pa su sve radili u tajnosti.
Doneta je odluka da se u rudarskom oknu stupi u štrajk glađu.
„Počeo je kao štrajk rudara zbog teškog života i teških uslova rudarstva, ali je imao i političke zahteve, bio protiv represije Miloševićevog režima“, kaže danas Sadiku.
Vlasi štrajk opisuje kao „vrhunac masovnih protesta kosovskih Albanaca koji su branili legalni ustavni položaj Kosova“.
„Nismo tražili ništa više od onoga što je pisalo u Ustavu, a rudari su postavili zahteve među kojima nijedan nije bio antisistemski ili antijugoslovenski.
„Želeli su da Kosovo ima pravo da bira sopstveno rukovodstvo, kao i svi drugi.“
Rudari su, između ostalog, tražili ostavke trojice visokih partijskih lidera na Kosovu, lojalnih Miloševiću: Alije Šukrije, Husamedina Azemija i Rahmana Morine.
Vlasi ističe da su se Albanci tada poslednji put obratili Jugoslaviji da ih zaštiti, ali su svi „gledali svoja posla“.
Jedino su, kaže, podršku dobili iz Slovenije.
„Tada sam rekao da rudari u Starom trgu brane Jugoslaviju“, izjavio je ranije Milan Kučan, prvi predsednik Slovenije, za BBC na srpskom.
„Pozivali su se da treba poštovati autonomiju Kosova garantovanu državnim i republičkim ustavima, a spremalo se ukidanje te autonomije.“
U Ljubljani je 27. februara 1989. održan i skup podrške rudarima Starog trga, gde su zajedno učestvovali predstavnici i vlasti i opozicije u Sloveniji.
„Rudare u Trepči su podržali kreatori separatističkog procesa u Jugoslaviji, kojima je to sve odgovaralo da bi ostvarili njihove ciljeve“, smatra MomčiloTrajković, početkom 1990-ih potpredsednik Vlade Srbije, zadužen za Kosovo.
„Albanski separatizam im je bio samo instrument, nisu oni voleli Albance, niti bili zabrinuti za njih.“
Proteste na Kosovu, pa i štrajk glađu rudara u Trepči, Trajković naziva „separatističkim snagama obavijenim komunističkom ideologijom“.
„Nemoć“ je ono što posebno pamti iz perioda štrajka glađu.
„Prvo, jer znate o čemu se radi, da su to ljudi upotrebljeni zarad političkih ciljeva, ali sa druge strane, ipak su njihovi životi bili u pitanju.“
Ipak, kaže da su „rudari sami pristali na to“, jer je „čitav (albanski) narod bio indoktriniran za ostvarivanje tog cilja“.
„Bili su spremni za žrtvu.“
Kraj i hapšenja
Kada su 27. februara stigle zapečaćene ostavke trojice komunističkih lidera, rudari su prekinuli štrajk.
Međutim, već dan kasnije Savez komunista Srbije je te ostavke opozvao.
„Izdali su nas“, kaže Sadiku kratko.
Uhapšeno je 12 rudara, a sa njima i Vlasi.
Optuženi su za kontrarevolucionarno delovanje, separatizam, nacionalizam, kao i za uništavanje bratstva i jedinstva Jugoslavije.
Početkom marta 1989, na Kosovu je uvedeno vanredno stanje.
„To je bio kao početak sezone lova„, kaže Vlasi.
Represija nad Albancima bila je „svestrana i teška“, ocenjuje.
„Milošević je računao da na Kosovu može da čini šta hoće – i činio je.“
Amandmani na Ustav SR Srbije, kojima su pokrajinama oduzete mogućnosti veta na ustavne promene u Srbiji, usvojeni su 28. marta 1989. u Beogradu.
Revizija je propraćena masovnim demonstracijama na Kosovu, u kojima je bilo i poginulih – 22 demonstranta i dvojica policajaca.
„Srpske vlasti su tada preuzele sve institucije na Kosovu, zbog čega su Albanci morali da deluju izvan sistema“, kaže Vlasi.
Kao vid otpora ukidanju autonomije, kosovski Albanci osnivaju paralelne institucije, pre svega, u oblastima zdravstva i školstva.
- Paralelne institucije na Kosovu: „To proizvodi nove generacije koje samo znaju da mrze“
- Paralelni sport na Kosovu danas: Ko sve sme da igra i u kom takmičenju
Ubrzo počinje i raspad Jugoslavije.
Slovenija proglašava nezavisnost, sledi je Hrvatska, gde počinje rat, koji se potom preliva i na multietničku Bosnu i Hercegovinu, gde dobija najstrašnije zamahe.
Rat na kraju stiže i na Kosovo, kada 1998. i 1999. dolazi do sukoba srpskih bezbednosnih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
„Posle štrajka rudara, cela Jugoslavija, a i mnogo šire od nje, saznala je šta Miloševićev režim radi na Kosovu i zašto se Albanci bune“, smatra Vlasi.
„Slovenci i Hrvati su shvatili da nema budućnosti u zajedničkoj državi sa njim i danas smo svi tu gde smo, što mi i prvo padne na pamet kada pomislim na taj štrajk rudara.“
Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
