Mohamed Osman looks at the River Nile during the crossing between Sudan and Egypt

Reporter BBC-ja na arapskom Muhamed Osman je živeo u Sudanu čitav život.

Kad su prošlog meseca izbile borbe između rivalskih vojnih frakcija, isprva je ostao da bi izveštavao o sukobu, ali je na kraju postalo isuviše opasno.

On govori o teškoj odluci da napusti domovinu i upusti se u opasno kopneno putovanje do Egipta.

Crni stubovi dima mogu se videti na nebu iznad glavnog grada Kartuma, pojačavajući moj osećaj nadolazeće propasti.

Uprkos proglašenom primirju, oblasti kao što su Omdurman i Kartum Bahri već su zahvatile žestoke borbe vojske i paravojne grupe Rapidne snage podrške (RSF), a obe strane su dovele pojačanje.

Još je više zabrinjavalo to što su se zvuci eksplozija sve više približavali mom kraju – kao i priče o zastrašivanju civila od boraca RSF-a, u koje su spadali i navodi o krađi automobila i pljačkanju.

Sve me je to navelo da donesem srceparajuću odluku da napustim zemlju.

Pogledajte i video: Zbog čega se vode borbe u Sudanu

Više od 10 dana traje sukob u Sudanu, a dve oružane grupe bore se za prevlast u ovoj državi.

Bezbednost porodice na prvom mestu

Kao novinaru koji izveštava o sukobu na terenu, prenošenje svetu šta se dešava od vitalnog je značaja.

Ali velike poteškoće kao što su nemogućnost kretanja, loš internet i komunikacione veze i, najvažnije od svega, bezbednost moje porodice i mene, učinili su ovo putovanje neizbežnim.

Naše putovanje započelo je 28. aprila.

Napustili smo kuću u podne, pošto je to vreme kada se intenzitet borbi donekle smanjuje.

Pridružili smo se grupi ljudi u autobusu koji je napustio Omdurman i pošao ka granici sa Egiptom.

Sukob između sudanske vojske i paravojne grupe počeo je 15. aprila

Ali 10 minuta od početka putovanja pojavio se borbeni avion na nebu, a onda su vrlo blizu nama pripadnici RSF-a otvorili vatru – ciljajući u avion.

Naše vozilo je bilo zaustavljeno i odjednom smo bili opkoljeni naoružanim borcima koji su želeli da znaju odakle dolazimo i kuda smo se uputili.

Oružje upereno u nas

Moja žena i deca bili su prestrašeni dok su borci držali oružje upereno u nas.

Nakon što su pregledali naš autobus, dozvolili su nam da pođemo, samo da bi nas druga grupa boraca ponovo zaustavila nekoliko minuta kasnije.

Ovaj put, međutim, brzo su na propustili da idemo dalje.

Dok smo prolazili kroz naselja na obodu Omdurmana, nailazili smo na potpuno puste ulice.

Vozila koja su pripadala RSF-u bila su raspršena unaokolo, često parkirana u bočnim ulicama ili ispod drveća da bi izbegla da ih primeti sudanski vojni avion koji nadleće oblast.

Dok smo se upućivali na zapad, prisustvo paravojske postepeno se smanjivalo, a vraćali su se znaci normalnog života.

Mnoge radnje i popularni kafići koje drže žene ne samo da su bili otvoreni već i prepuni, a radio je i javni prevoz, doduše sporije nego inače.

Osman i njegova porodica prešli su različite kontrolne punktove pod kontrolom paravojnih snaga

Međutim, opasnost je vrebala u obliku povremenih kontrolnih punktova i naoružanih bandi.

U odsustvu bezbednosnih snaga, provale i plačke bile su u porastu.

Srećom, uspeli smo da izbegnemo ove oblasti zahvaljujući informacijama koje smo dobili od naših kontakata pre nego što smo napustili Omdurman.

Po našem dolasku na državnu granicu između Kartuma i Severne države, nismo zatekli kontrolne punktove koje obično postavljaju sudanske snage bezbednosti.

Umesto toga, bio je tu veliki broj privatnih transportnih vozila, svi puni ljudi koji su se uputili ka severnim gradovima kao što su Merove, Dongola, i Vadi Halfa.

I mi smo želeli da stignemo do Vadi Halfe, što smo i uspeli posle 24-časovnog putovanja.

Bilo je to izuzetno teško putovanje po nepristupačnim putevima, tokom kog bi često vetar donosio pesak sa peščanih dina, onemogućivši nam da dobro vidimo.

Noću smo se zaustavili u kafiću u gradu Dongola i iznajmili krevete za spavanje na otvorenom, bez ćebadi koja bi nas zaštitila od hladne noći.

Watch: Europeans cram onto evacuation planes from Sudan

Gužva na granici i teško spavanje

U gradu Vadi Halfa, prisustvovali smo haotičnoj sceni hiljade porodica koje ne mogu da nađu smeštaj po hotelima ili sklonište gde bi smestili veliki broj ljudi koji su bežali od nasilja u Kartumu.

Žene i deca su spavali na zemlji na javnim trgovima i u školama.

Osman je zatekao ljude kako teško spavaju zbog nedostatka odgovarajućeg smeštaja dok su čekali da napuste Sudan

Pedesetogodišnja žena ispričala mi je koliko se propatila u tim užasnim uslovima četiri dana, bez dovoljno hrane i vode, trpeći veliku vrelinu od sunca tokom dana i oštru hladnoću noću.

Ona je čekala vizu za sina, koji će ih odvesti u Egipat.

Na granici nisam sreo samo ljude rođene u Sudanu, već i iz drugih zemalja kao što su Indija, Sirija, Senegal i Somalija.

Oni su bili uglavnom studenti sa Međunarodnog afričkog univerziteta u Kartumu.

Jedan od ovih raseljenih ljudi, mladić iz Gane, rekao mi je da želi da ode odavde po svaku cenu nakon što je doživeo „veoma teške trenutke“ u Kartumu usred granatiranja i eksplozija.

Ponude za pomoć

Jedan tračak svetla u takvom mraku bila je dobrota ovdašnjih ljudi.

Mnogi stanovnici Vadi Halfe i oblasti duž severnog kopnenog puta do sudansko-egipatske granice otvorili su domove za ljude u bekstvu.

U Vadi Halfi meštani pomažu izbeglicama u hrani i smeštaju

Meštani su takođe delili hranu i vodu sa pridošlicama bez ikakve finansijske nadoknade.

Baderi Hasan, vlasnik velike kuće u Vadi Halfi, rekao mi je da je skućio desetak izbeglica.

„Osećamo se odgovornim za ove ljude. Vlasti ovde nemaju šta da ponude prolaznicima, a oni su u velikoj nevolji“, kaže on.

Konačno, reka Nil i prelazak u Egipat

Situacija na graničnom prelazu bila je haotična.

Tu su stajale desetine autobusa i privatnih automobila.

Graničari su bili u ogromnoj manjini u odnosu na ljude koji žele da pređu granicu i postojao je samo jedan toalet.

Uprkos tome što su mnogi ljudi uspeli da završe odgovarajuće putne procedure za prelazak, poslednji trajekt koji polazi za Abu Simbel u Egiptu prestao je da saobraća u pet posle podne.

Stoga su stotine porodica, uključujući starije građane i decu, morale da prespavaju noć napolju.

U zoru narednog dana, posle surove noći tokom koje je drastično opala temperatura, konačno smo uspeli da pođemo za Egipat.

Dok smo prelazili reku Nil trajektom, istovremeno su me ophrvala suprotstavljena osećanja sreće i tuge.

Bio sam srećan što sam spasao ženu i decu, ali tužan zato što sam za sobom ostavio roditelje, rodbinu i prijatelje da se suočavaju sa realnošću rata, bez ikakvog načina da ih zaštitim.