Sunčevi zraci teško se probijaju kroz krošnje zgusnutih četinarskih stabala.

Nos i prsti lepe se od hladnoće.

Vladan Petrović iz Rastišta kraj Bajine Bašte, na zapadu Srbije, sigurno korača njemu dobro poznatom stazom koja odiše retkim mirisom četinara i trulog lišća.

Netremice posmatra zelenu površinu koja se nazire u neposrednoj blizini.

Godinama je tabanao ovim predelima, verući se po drveću i skupljajući šišarke.

Prodavao ih je lokalnoj šumskoj upravi, jer se njihovim semenom obnavljaju šume.

„Tamo sam ih brao, često i sam, ali tu nema straha, dolazio sam i do samog vrha, neka stabla su bila visoka i do 25 metara.

„Jednom me je orao obletao, mahao sam rukama, verovatno je mislio da sam veverica ili nešto manje, pa je krenuo u lov, ali sam se nekako spasao“, priča ovaj 65-godišnjak za BBC na srpskom.

Šišarka, tačnije njeno seme, spada u reproduktivni materijal šumskog drveća i ima višestruku ulogu, ali se o njoj maloj govori, kaže Saša Orlović, direktor Instituta za nizijsko šumarstvo.

„Sve kreće iz semena, ono služi za povećavanje i obnavljanje postojećih šumskih površina.

„Kada se sakupi, seme se poseje u rasadnik, potom iz njega niču nove sadnice, a iz njih nove biljke i drveće i tako širimo šumske predele“, objašnjava on za BBC na srpskom.

Šumsko zlato

„Znaš koliko treba da skupiš kilograma šišarki da bi dobila kilo semena?“, pita me Vladan Petrović.

Ne čekajući da nagađam, kaže da se „zato u mnogim zemljama i smatra šumskim zlatom“.

Sa jednog zimzelenog stabla u godinama punog roda, može da se sakupi do 50 kilograma šišarki.

Od hiljadu kilograma ili jedne tone šišarica može da se dobije između 20 ili 25 kilograma semena, podaci su Srbijašuma.

Poslednjih godina cena semena u Srbiji kreće se između nekoliko stotina dinara za hrast lužnjak, do 70.000 dinara za kilogram semena šišarki omorike.

U svetu za ovaj šumski proizvod plaća se i po nekoliko hiljada evra za istu količinu, kaže profesor Vladan Ivetić sa beogradskog Šumarskog fakulteta.

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede nedavno je predložilo izmene Zakona o reproduktivnom šumskom materijalu, usvojenog 2009, zato što je, kako je obrazloženo „u poslednjih 15 godina uočen pad u obimu njegove proizvodnje“.

Ređi rod semena domaćih vrsta šumskog drveća posledica je izmenjenih klimatskih uslova, te da bi se obezbedile dovoljne količine, može se i uvoziti, ali samo iz regiona sličnih ekoloških osobina, piše u Nacrtu izmena i dopuna.

U rasadnicima „Srbijašuma“ za sada ima dovoljno količine semena za veštačko obnavljanje ili osnivanje novih šuma, kažu za BBC na srpskom iz ovog javnog preduzeća.

Ali su izmene dobra preventivna mera u slučaju da bude manjka, objašnjava Boris Ivanović iz „Srbijašuma“.

„Ranije smo uvozili samo kvalifikovana semena, proizvode lepših, ravnih, stabala, bez čvorova sa semenskih plantaža, jer želimo da zadržimo kvalitet.

„Sada se proširuju mogućnosti, pa možemo i da uvozimo seme poznatog porekla koje se skuplja sa bilo koje površine u šumi ili sa selektivno-registrovane semenske sastojine (delovi šume)gde su stabla prava i zdrava, a grane tanke“, ocenjuje Orlović.

Ne radi se o nekvalitetnom materijalu, već onom nižeg ranga, ali je bolje i taj koristiti, nego ne pošumljavati, ukazuje on.

‘Najbolje se osećam u šumi’

Vladan Petrović godinama sa porodicom živi u Bajinoj Bašti.

U društvu četvorogodišnjeg unuka koji pomno prati svaki njegov pokret, u dvorištu popravlja trimer za šišanje trave.

Odgovara stidljivo i šturo, ali na pomen šume, oči mu se ozare i rečenice kreću same.

Odrastao je okružen zelenilom, na prostranim livadama.

Pored čuvanja ovaca, veranje po drveću bilo mu je omiljeno, a ni spavanje među borovima i jelama mu nije strano.

„Tamo se najbolje osećam“, kaže srećno, a plave oči mu se razdragano šire.

Iako je prethodnih dana boravio u selu, rado ulazi automobil kako bi mi pokazao omiljeni kutak.

Do njegovog rodnog Rastišta stiže se vijugavim, pomalo neprohodnim putem, koji se u jednom delu toliko sužava da se čini kako će grane probiti prozore automobila.

Vozimo se među papratima, četinarima i stenama, dok sa desne strane ostavljamo reku Drinu.

Pod točkovima škripi kamenica.

Posle nepunog sata vožnje, izbijamo na proplanak.

Ne čuje se ni cvrkut ptica.

„Ono tamo, modro-zeleno što se uzdiže, to ti je Tara“, pokazuje rukom.

Ovaj kraj poznat je po Pančićevoj omorici, zaštićenoj vrsti četinara koju je otkrio biolog Josif Pančić 1877. godine.

Njene šišarke su sitne i uglavnom su pri samom vrhu, objašnjava Vladan.

Koračamo uzanom stazom između obraslih, visokih, zelenih stabala iz čijih starih i debelih grana niču nove i glatke, tik iznad njegove jednospratne omanje kuće.

Dok se probijamo kroz nisko grmlje, objašnjava mi da su „borove, jeline i smrčine šišarke u granama.“

„Ako se dobro zagledaš, možeš koju i da vidiš“, pokazuje rukom ka nebu.

‘Šume su živa bića’

Srbija spada u šumovite zemlje – nešto više od jedne trećine je pod šumama, najviše na zapadu, dok je svega sedam odsto na severu, podaci su kojima raspolaže Saša Orlović.

„Šume su živa bića i njihova uloga je višestruka – od oslobađanja kiseonika, do vetrozaštite.

„Ali drveće mora da se seče da bi se obnavljalo i onda te posečene površine moraju da se održavaju, a u tome nam upravo pomaže šumsko seme“, dodaje.

Neke vrste ne rađaju svake godine, poput hrasta lužnjaka – tek svake četvrte ili pete, dok su jele ili smrče redovne.

Seme se skuplja dok ga ima, potom se čuva u semenskom centru.

U Srbiji danas rade dva centra – u Požegi, na zapadu, i u Pirotu, na istoku.

Vunene čarape, kapa i pojas

Šišarke ne treba sakupljati po gradskim parkovima, već isključivo u jasno određenim i registrovanim šumama ili ustanovljenim seoskim plantažama, gde su šumski terenski uslovi, objašnjava Boris Ivanović.

Međutim, u Srbiji trenutno nema ni obučenih i licenciranih birača.

Posao je težak i zahteva spretnost, hrabrost i dobru opremu, kaže Ivanović.

Sakupljanje počinje u oktobru, kada su šišarke još zatvorene, objašnjava profesor Orlović.

„Ako se otvore i rašire, seme se razleti i ne možete da ga nađete.

„Čim se oberu treba da se nose u semenski centar na doradu, tamo se suše i polako otvaraju, onda seme otpada, sakuplja i dalje nosi u rasadnik – to se zove trušenje“, opisuje proces Orlović,

Vladan Petrović je nekada brao rukama, ali je onda nabavio pojas, sličan onom koji koriste planinari.

„Jednom se pridržavaš, drugom bereš, ali ne možeš dugo da izdržiš, jer počnu da te bole i ruke i noge.

„Uz pojas je sve lakše, ne zamaraš se toliko i obe ruke su ti slobodne“, govori dok vadi belo uže dužine nekoliko metara iz drvene fioke u maloj radionici.

Potrebne su i vunene čarape i kapa, dodaje u dahu.

Nema dometa, ali ima šišarki

Šišarke su kroz istoriju imale značajnu ulogu u Srbiji.

Početkom 19. veka država je ostvarivala veliki prihod izvozom ovog proizvoda.

Tokom 1830-ih samo iz valjevskog i šabačkog dela (na zapadu Srbije) izvoženo je oko milion kilograma šišarki, zbog čega je ovaj proizvod na listi izvoznih artikala zauzimao sedmo mesto.

Otkupna cena šišarke je tada bila vrlo niska – osam para ili 0,2 groša što je smetalo trgovcima, jer je država imala monopol i diktirala uslove, navodi se u knjizi Ustavobraniteljska Srbija kroz kretanje cena i trgovina.

Profesor Ivetić navodi da na cenu semena utiče vrsta i dostupnost drveća, kao i dorada proizvoda.

Upravo od novca zarađenog branjem šišarki, Vladan Petrović je u Beogradu 1982. godine kupio polovni automobil.

Šišarke je prodavao tadašnjoj Šumskoj upravi Bajine Bašte, koju je kasnije preuzeo Nacionalni park Tara, gde je godinama radio kao drvoseča.

Vladan Petrović, danas penzioner, često menja gradski žamor za seoski mir. kada ne zvoni ni telefon, jer signala na toj visini nema.

Ali ima šuma i šišarki.

„Nema buke, čuješ samo kako ptice pevaju, mada ne možeš da budeš ni ovde dugo, ubija samoća“, kaže setno.

Nekada je u selu bilo stotinak stanovnika, u svakoj kući četvoročlano domaćinstvo.

Danas su uglavnom zapušteni objekti.

U veliku berbu šišarki je poslednji put išao pre tačno tri decenije – 1992. godine.

Svako sledeće skupljanje bilo je iz hobija.

Okleva da odgovori da li bi se ponovo u berbu.

Krajičkom oka gleda u suprugu, tražeći podršku, a onda se zagleda u zelene vrhove drveća.

„Lepo je i taj osećaj smole na rukama, kada se prsti zalepe, udišeš onaj prirodni miris i kad se popneš i vidiš celi kraj“, odgovara Vladan pomalo stidljivo.

Pogledajte kako je legenda sačuvala „ukletu šumu“ na Pešteru