Sva lica veštica na filmu

Od zelene kože veštice iz Čarobnjaka iz Oza, preko zavodljivog pogleda Kim Novak koja se zaljubljuje u „običnog smrtnika”, pa sve do vampirolikih prikaza ženskih čudovišta u jugoslovenskim filmovima, veštice su oduvek bile fascinantni filmski likovi.

Nekada su zle starice, nekada privlačne zavodnice, bez obzira da li su mitska bića iz prošlosti ili savremene verzije zloća – izazivale strah, ali i divljenje.

Prisutne su u mnogim kulturima od pamtiveka, najčešće kao simboli zla.

Veštice su jahale metle, vretena, vratila, „elemente koji ženu vežu za kuću i to u položaju koji nalikuje seksualnom činu”, opisuje Mirjana Jelisavčić Karanović, teoretičarka književnosti.

Sama ovakva postavka ih definiše kao saveznice nečiste sile, odnosno đavola lično, objašnjava ona.

Pročitajte i ovo

• Pola veka „Leptirice”, filma koji je ‘veći utisak ostavio na gledaoce, nego na kinematografiju’
• „Spalili su mi pretkinju kao vešticu – sada sam sprao ljagu s njenog imena“
• Suviše strašni za gledanje – šest zabranjenih horor filmova

Zbog toga su i idealne negativne filmske junakinje.

Iako se način na koji su prikazane na filmu menjao tokom vremena, veštice su uvek bile odraz društvenih normi, ali i strahova, kaže Dea Džanković, umetnica i organizatorka ciklusa projekcija Arhetip veštice na filmu.

„One u suštini predstavljaju strah od ženske moći i seksualnosti.

„Zato su prikazane kao zavodljive žene u biološki najzrelijem periodu, ali i kao starice u napuštenim kućama”, kaže ona za BBC na srpskom.

Kada je veštica prvi put stavila crni šešir?

Čarobnica koja pokušava da ugrozi Doroti, devojčicu sa crvenim cipelicama na njenom putu iz Kanzasa do Magičnog grada i nazad, nema ime.

Jednostavno je nazvana – Zla Veštica.

„Prva pojava u upečatljivom viktorijanskom kostimu, sa crnim šeširom, bila je u filmskoj adaptaciji knjige Čarobnjak iz Oza”, objašnjava Dea Džanković.

U mjuziklu koji je režirao Viktor Fleming 1939. godine, sa holivudskom zvezdom Džudi Garland u glavnoj ulozi, veštica ima zelenu kožu, raščupanu kosu i kukast nos.

„U Zlatnoj eri Holivuda je vladalo jednostavno pravilo: ako je veštica lepa ona je i dobra, ako nije, onda je zla”, kaže Džanković.

Jezive i neobične žene

Rogovi na glavi, ogromna bradavica na nosu i pakostan smeh od kog prolaze žmarci – Diznijev studio za proizvodnju crtanih filmova ima čitavu kolekciju strašnih antijunakinja.

Jedna od prvih je veštica iz adaptacije bajke Snežana i 7 patuljaka (1937).

U kinematografiji, one su dugo prikazivane kao čudne žene neobičnih moći koje žive daleko od civilizacije i spletkare ili spremaju osvetu, objašnjava Džanković.

„Ove jednostavne predstave, menjale su se i razgrađivale u hororima postajući paradigma za opšte zlo ili neobjašnjive bizarne događaje”, dodaje ona.

Takav je film Rozmarina beba reditelja Romana Polanskog iz 1968. o devojci koja ostane trudna i saznaje da su svi oko nje, pa i njen muž, vešci i veštice, a da je dete koje nosi – potomak samog Satane.

„Ili horor Suspiria Darija Arđenta iz 1977. godine u kome je niz jezivih događaja i ubistava na baletskoj akademiji pripisan zloj veštici koja tu živi”, kaže Džanković.

Kad veštice postanu domaćice

Kada se junakinja koju tumači Kim Novak rasplače, jer se zaljubila u običnog čoveka u filmu Zvono, knjiga i sveća iz 1958, ona gubi njene natprirodne moći.

Postaje samo još jedna od „smrtnica” i pretvara se u domaćicu.

Ovakve filmske radnje su bile česte u tokom 1950-ih, objašnjava Džanković.

„Tokom Drugog svetskog rata, kada su muškarci otišli na front, žene su postale radna snaga i prvi put osetile ekonomsku moć.

„Po završetku rata krenula je propaganda da se žene ponovo vrate u kuće i budu domaćice”, dodaje ona.

To je uticalo i na prikaz veštica i čarobnica na filmu.

U filmovima iz tog perioda, simbol ženske nezavisnosti izgubio je demonske osobine, tvrdi Džanković.

Čarobnice iz predgrađa

Borba za ženska prava i osnaživanje žena započeta 1970-ih inspirisala je filmske autore da snimaju još više filmova sa motivima veštica.

„Veliku prekretnicu je predstavljalo ostvarenje Veštice iz Istvika (1987) sa Mišel Fajfer, Šer, Suzan Sarandon i Džekom Nikolsonom u glavnim ulogama”, kaže Džanković.

Glavne junakinje filma su tri prijateljice iz malog mesta koje ne znajući da su čarobnice, izvedu ritual čija je posledica dolazak tajanstvenog muškarca u grad.

„Ovde one nisu predstavljene kao antijunakinje, već obične žene koje će mala sredina osuditi zbog prihvatanja sopstvene seksualnosti”, ukazuje Džanković.

U filmovima su se „odomaćile i smešne veštice”.

Komedije, poput filma Ljubavna magija iz 1999. o ljubavnim problemima dve sestre sa neobičnim moćima (igraju ih Sandra Bulok i Nikol Kidman), dobar su primer „svakodnevnog veštičijeg života”.

„Tokom 1990-ih čarobnice su bile i metafora za žensku povezanost, solidarnost sa drugim ženama i sestrinstvo”, zaključuje ona.

Dobre veštice

U dečijim filmovima veštice nisu samo zloće, već i „dobre žene sa čudesnim moćima”.

Takva je dadilja Meri Popins sa letećim kišobranom, magičnim lekovima i torbom u koju može da stane čitava soba.

Knjige, a potom i filmovi o Hariju Poteru, dečaku čarobnjaku, učinili su da se arhetip veštice u potpunosti normalizuje u popularnoj kulturi, ukazuje Džanković.

„Od tada one više nisu tabu”, tvrdi ona.

Kako su prikazane u mitologiji?

U slovenskoj mitologiji veštica je stara, ali i ružna žena, često sa nekim deformitetom poput kukastog nosa, sraslih obrva, dlakavih nogu, dvostrukog niza zuba ili sa brkovima, objašnjava Marijana Jelisavčić Karanović.

„One se bave demonskim delatnostima poput odlazaka na sabate, veštičje praznike”, dodaje.

Među najpoznatijima je Baba Jaga, junakinja iz slovenske mitologije.

Ona živi u kući koja hoda šumom na kokošijim nogama, a ponekad leti unaokolo u ogromnom avanu s tučkom.

Pojavljuje u mnogim slovenskim i posebno ruskim narodnim pričama – najraniji zabeleženi pisani trag o tome je iz 1755. godine.

Veštice imaju i moć levitacije, odnosno lebdenja, ukazuje Jelisavčić Karanović.

„Još se u Zlatnom magarcu, drevnom rimskom delu, opisuju kreme kojima se veštica maže da dobija moći levitacije i pretvaranja u sovu.

„Kasnije proučavanje srodnih masti dovelo je do otkrića o halucinogenim supstancama koje su na žene delovale sugestivno, te su mislile da lete i posećuju sabat”, kaže ona.

Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice?

Analiza Lidije Radulović, profesorke na Filozofskom fakultetu u Beogradu u radu „Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice?”

Celokupni sistem progona veštica trajao je više vekova, zahvatio je veliki deo Evrope i Amerike i bitno uticao na sve sfere života.

Priče o vešticama raspršivale su opštu paniku i strah, a veštice su nestale onda kada je prestalo o njima da se govori.

Neki od vodećih istoričara religije, poput Elijade, smatrali su da je pomama za vešticama i mitsko-ritualni scenario veštičarenja izmišljotina inkvizitora i teologa.

Narod je poverovao da su za sve njihove nedaće kugu, ratove, glad i visoke poreze i nemaštinu krivi „imaginarni demoni u ljudskom obličju“.

Na taj način crkva i država su ne samo skinule odgovornost za krizu kasnog srednjevekovnog društva.

Pravo pitanje trebalo bi postaviti obrnutim redom: ne zašto su veštice žene, već zašto su žene veštice.

Demonizovane su žene koje se po različitim osnovama ne uklapaju u idealne koncepte ženskog.

To su pre svega starije žene, mlade i lepe, ali neudate, „prostitutke” ili žene čije se ponašanje ocenjivalo kao nemoralno, žene koje su se bavile vračanjem i gatanjem.

Jugoslovenska kinematografija: Ženski demoni sa licem anđela

U jugoslovenskoj kinematografiji, veštice nisu tipično predstavljene, kaže Dejan Ognjanović, filmski i književni kritičar, za BBC na srpskom.

Ovakvih filmskih junakinja nema puno, jer horor kao filmski žanr i ujedno najprirodnije mesto gde bi ženska čudovišta javljala nije mnogo razvijen na ovom prostoru, objašnjava on.

Devojka nežnog lica sa crvenim cvetom u kosi pretvara se u Leptiricu, ženskog demona sa zubima vampira.

Glavni junak Marko, vraća se u rodno selo pošto je čuo za misteriozne događaje koji se tu dešavaju.

Film Leptirica iz 1973. u režiji Đorđa Kadijevića, smešten je u ruralnu Srbiju i prožet je mistikom i horor atmosferom.

„Prikazi veštica i ženskih čudovišta u jugoslovenskoj kinematografiji vezuju se za njegov opus“, dodaje Ognjanović.

To su uglavnom vampirice „koje potiču iz folklora“, ali se „pojavljuju i veštice i čarobnice, poput junakinje iz filma Sveto mesto„.

U ovom filmu okosnicu radnje predstavlja smrt mlade i lepe devojke, čije mrtvo telo čuva mladi student bogoslovije.

Veštice kod Kadijevića nikada nisu sporedne junakinje, već su u samoj srži radnje, objašnjava Ognjanović.

Sve one su lepe, imaju lica anđela, čime se uvodi „ideja da je zlo lepo i privlačno.“

„Kao fatalne žene, one poseduju uništiteljsku strast prema muškarcima.

„Ovakvi tipovi žena mogu se pronaći u različitim kulturama i zapravo predstavljaju muški strah od ženske moći“, zaključuje on.

• Baba Jaga: Najveća i najstrašnija „zla veštica“
• Noć veštica – šta znamo o srednjovekovnim zombijima
• Šta je problem u filmu Meri Popins i koju reč deca ne treba da čuju

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]