Sve što treba da znate o poligrafima: Govore li detektori laži istinu i otkud oni u politici

Redovni je gost u novinskim naslovima, na njegov autoritet se mnogi pozivaju i od njega mnogi strepe – poligraf, ili detektor laži, decenijama je jedan od najvažnijih aparata u srpskoj politici.

Suđenje Darku Šariću, ubistvo Olivera Ivanovića, neregularnosti u srpskom fudbalu, medijska prepucavanja, afere Krušik i Jovanjica, hapšenje Veljka Belivuka, kao i navodno prisluškivanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Ti slučajevi imaju nešto zajedničko – poligraf se u svakom od njih isticao kao vrhunski dokaz.

„Dovedite poligrafistu kog hoćete, iz koje zemlje hoćete, i ja ću vam odgovoriti na svako pitanje za Jovanjicu“, odgovorio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na optužbe o vezama sa ovom farmom organske hrane na kojoj je 2019. pronađena ogromna plantaža marihuane.

• Zašto lažemo, kako prepoznati lažova i zašto je laganje bitno
• „Progovoriće kad padnu u smrtnu postelju“: Ubistvo gardista u Topčideru
• Zašto istovremeno verujemo i sumnjamo u policiju

Poslednjih godina upotreba poligrafa je sve rasprostranjenija i u Srbiji u i svetu – policija ga koristi u istragama, firme za proveru kandidata pre zapošljavanja, a ljudi u privatne svrhe, najčešće zbog sumnje u nevernost voljene osobe.

„Poligraf se koristi da se provere nečije tvrdnje i da li neko govori istinu“, kaže za BBC na srpskom poligrafista Nikola Novak.

Ipak, na poligraf se u Srbiji može otići samo dobrovoljno i on nema težinu na sudu.

„Sud ne može na osnovu poligrafa da zasnuje presudu, on nema dokaznu snagu“, objašnjava za BBC na srpskom advokat Predrag Savić.

Međutim, kako kaže, poligraf može da bude veoma koristan u policijskim istragama.

Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka, smatra da se poligraf često „predstavlja kao dokaz koji ima veću snagu i od policijskih istraga i od sudske presude“.

„Postao je deo standardne manipulacije kada vlast hoće ili nekoga da optuži ili amnestira sebe od optužbi“, kaže Pavićević za BBC na srpskom.

Kako funkcioniše poligraf?

Onaj ko je iskren i pošten bolje će trpeti kipeću vodu na koži od onog koji laže, navodi se u tekstu Detektori laži i poligraf: Istorijski pregled.

Tako je, između ostalog, izgledalo „poligrafsko testiranje“ u mračnom srednjem veku.

Tehnologija je u međuvremenu napredovala i krajem 19. veka nastaje aparat koji merenjem krvnog pritiska treba da utvrdi da li osoba govori istinu.

Ideja je bila da će pritisak, ukoliko osoba ne govori istinu ili nešto krije, biti povišen.

Prve verzije poligrafa, koji su u isto vreme merili više fizioloških parametara – i disanje i krvni pritisak – nastaju nekoliko decenija kasnije.

Savremeni poligrafi, koji se danas koriste, funkcionišu na sličnom principu kao njihovi preci, samo što u isto vreme mere još više parametara.

„Naučni naziv testiranja je psihofiziološka detekcija obmane“, navodi Novak iz Poligraf Centra, firme koja se bavi poligrafskim testiranjima.

Novak kaže da je prirodno stanje ljudi da govore istinu, zbog čega je potrebno više mentalne energije da se izgovori laž.

Da bismo slagali, navodi, moramo da kreiramo nešto što ne postoji, što će uvek proizvesti fiziološku reakciju u organizmu.

„Naročito ako sve što se dešava vidimo kao pretnju, jer mora da postoji neka posledica padanja na poligrafskom testu – ljudi se plaše da ih uhvate u laži, da izgube posao, ugled“, kaže Novak.

Testiranje u praksi izgleda tako što se „u kontrolisanom okruženju“ definišu pitanja i ispitanik na njih odgovara isključivo sa da ili ne.

Poligraf za to vreme meri niz njegovih fizioloških parametara koji će, navodi Novak, pokazati ako osoba laže.

Postoji pet osnovnih kanala, objašnjava.

„Prvi meri obrasce disanja, drugi otkucaje srca, treći frekventnost znojenja, četvrti provodljivost krvi između organa, a peti služi za hvatanje kontramera – da li neko radi nešto da sabotira test“, kaže on.

Kako navodi, ispitanici su na nekoliko načina pokušali da prevare poligraf: mentalno (psihološkim vežbama), fizički (kada osoba sebi, na primer, nanosi bol) i farmakološki (lekovima ili drogama).

„Mi sve to vidimo“, tvrdi Novak.

• Džek Trbosek – misterija koja traje
• Serijski ubica Jorkširski Trbosek preminuo od korona virusa
• „Ne ćuti zbog Eline“: Samoubistvo devojčice koje je potreslo Azerbejdžan

Kako izgleda poligrafsko ispitivanje

Petra Živić, BBC novinarka

Na poligrafskom ispitivanju našla sam se 2015. godine.

Ne, nije se radilo ni o čemu zvaničnom, niko nije proveravao verodostojnost mojih tvrdnji, već sam se, kao jedna od najmlađih novinarki u tadanjšoj redakciji, javila da napišem tekst kako iz prve ruke izgleda famozni poligraf.

Za potrebe teksta angažovali smo privatnu agenciju za poligrafska ispitivanja iz Beograda, čiji osnivač je posetio redakciju i doneo poligraf u koferu.

Rekao mi je da moram mirno da sedim, pravih leđa, a onda je počeo sa „priključivanjem“ na poligraf.

Objasnio mi jei da će mi priključiti uređaj koji meri srčanu aktivnost, zatim kaiš koji meri grudno i stomačno disanje.

Sećam se da mi je, pre svega toga, rekao da je poligrafsko ispitivanje „umeće vođenja razgovora“, što me je zaintrigiralo.

Ali ne zadugo.

Objasnio mi je da mogu da odgovaram isključivo sa da ili ne i počeo sa opštim pitanjima o meni – ime, prezime, godina rođenja, gde radim.

Odgovorila sam potvrdno na sve što je pitao.

Onda je postavio pitanja na koja nisam mogla da odgovorim sa da ili ne, već su iziskivala dodatna objašnjenja koja se, kako mi je objasnio, ne praktikuju kada je poligrafsko ispitivanje po sredi.

Kada je počeo da mi postavlja podpitanja u vezi sa mojim privatnim životom, već sam počela da se smejem jer nisam videla poentu u svemu tome.

Smeh je upropastilo celo ispitivanje – objasnio mi je da je moj smeh onemogućio adekvatno merenje parametara i da bi morao da ponovi ispitivanje.

Kako nije imao šta konkretno da ispituje odbila sam drugi krug.

U firmi za poligrafska testiranja veruju u snagu detektora laži, ali nisu svi ubeđeni da je to baš tako.

„Apsolutno je moguće prevariti mašinu“, kaže advokat Savić.

Savić se poziva na Živojina Aleksića, profesora Pravnog fakulteta i začetnika kriminalistike kao nauke u Srbiji.

Kako kaže, Aleksić smatra da je na rad poligrafa moguće uticati pre svega psihološki, a da na rezultat mogu uticati nekompetentnost ispitivača i loše sastavljena pitanja.

Kritičari poligrafa navode i da je upitna veza fizioloških parametara sa laganjem, kao i da oni mogu biti povećani i kad neko ne laže.

Profesor Aldert Vridž, sa Univerziteta u Portsmutu, koji se dosta bavio ovom temom, izjavio je ranije za BBC da „poligraf ne meri samu obmanu, što je suštinski problem“.

„Ideja je da će lažovi imati povišene parametre kada odgovaraju na suštinska pitanja, a da oni koji govore istinu neće, ali ne postoji naučna teorija koja ovo potvrđuje“, kaže.

Isto smatra i psihološkinja Sofi van der Zi, ističući da „ne postoji ljudski ekvivalent Pinokijevog nosa“, kao i da poligraf meri „indirektne efekte laganja, koje može da izazove stres“.

Novak se sa tim ne slaže.

„Fiziološke reakcije koje testiramo su deo hipotalamusa, dela mozga koji u svakom trenutku kontroliše više od 140 procesa u telu, poput rada organa“.

• Šta nekoga čini psihopatom
• Zašto su neki ljudi okrutni i uživaju u tuđem bolu
• Zašto je toliko teško oprostiti bivšem partneru

On tvrdi da je taj „instinkt za reakciju ljudima urođen još od pračoveka“.

„Organizam suočen sa pretnjom može da se suoči na tri načina – da se bori, da pobegne ili da se ukoči – ali uvek će postojati neka reakcija.

„Kada čula registruju pretnju, onda sistem automatski diže otkucaje srca i priprema telo za borbu, drugi deo pušta znoj da ga hladi, diže se adrenalin… Posledice uvek postoje“.

Zato je, kaže, razlika između prosečnog i vrhunskog poligrafskog ispitivača u tome kako videti razliku između stresa i reakcije na laž.

„Neverbalni znaci koje telo emituje pod stresom i kad slaže su identični, zato se oni ne uzimaju kao element pri proceni“, navodi on.

Svestan je, dodaje, da nije prijatno na poligrafu i da je svako uzbuđen kada se testira, ali tvrdi da to nema nikakve veze sa krajnjim rezultatima.

„Rade se najmanje tri testa zaredom, na jednom može da javi reakcija koja ne može da se objasni, ali slučajnost ne može da se ponovi tri puta“, kaže Novak.

Na sajtu Poligraf Centra ističe se da poligraf „kao i sve druge forenzičke metode nije 100 odsto tačan i precizan“.

„Kod analogne opreme tačnost je bila oko 65 odsto, kod kompjuterizovanih poligrafa je oko 95 odsto, a kod najnovijih instrumenata je i do 97 odsto“, navode.

Šta kaže zakon?

Prema Zakonu o policiji poligrafsko ispitivanje spada pod „policijske mere i radnje“.

Neophodan je „dobrovoljan pristanak ispitanika“, a zakon određuje i ko sve može da bude podvrgnut poligrafu.

Na poligraf, na primer, ne mogu oni pod uticajem alkohola, droga ili lekova za smirenje, sa srčanim ili respiratornim problemima, trudnice i porodilje.

Ne mogu se ispitivati ni mlađi od 14 godina, kao ni oni koji „pokazuju vidljive znake duševne bolesti“.

Savić kaže da poligraf u istrazi može da ima veliki značaj da se „isključe ili dokažu činjenice i okolnosti u vezi sa izvršenjem krivičnog dela“.

„Ipak, potrebni su i drugi dokazi – sud ne može na osnovu poligrafa da zasnuje presudu“, kaže.

„To može samo na osnovu pouzdanih dokaza, a poligraf nije pouzdan dokaz“.

• Dešifrovano pismo Zodijaka – zloglasnog serijskog ubice
• Može li desetogodišnjak da bude hladnokrvni ubica
• Priča o prvom ubistvu naručenom preko Darkneta

Jedna od prepreka ulaska poligrafa u sudove je i aspekt ljudskih prava, navodi on – na primer, pravo optuženog da se brani ćutanjem.

A za poziciju poligrafa u srpskom zakonodavstvu je, kaže, zaslužan pre svega profesor Aleksić.

„Bio je pionir analize poligrafa i jedan od razloga što su adekvatno proučavani i poligraf i druge discipline koje danas spadaju u forenziku“, kaže Savić.

Kako kaže, Aleksić je upozorio na relativnu dokaznu snagu poligrafa.

Savić navodi i da je poligraf u bivšu Jugoslaviju prvi put stigao 1959. u Ljubljanu, a da su ubrzo napravljeni poligrafski centri u Beogradu i Zagrebu.

„Već tokom sedamdesetih korišćen je u policijskim istragama i kriminalistici kao operativno-taktično sredstvo“, kaže.

Politika – ko je pristao i odbio poligraf?

O poligrafu se u Srbiji priča već dugo, ali naročito u poslednjih nekoliko nedelja.

Na, primer, zbog slučaja Jovanjica.

„Ja ću da pozovem sve vas, dovedite poligrafistu kog hoćete, iz koje zemlje hoćete, i ja ću vam odgovoriti na svako pitanje za Jovanjicu“, izjavio je predsednik Srbije Aleksadnar Vučić za Pink.

Kompanija „Jovanjica“ je godinama bila poznata po proizvodnji organske hrane, ali je policija krajem 2019. otkrila da se tamo proizvodi i marihuana.

Zbog toga je uhapšen Predrag Koluvija, vlasnik firme, a Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je dve optužnice.

Jednu protiv Koluvije, a drugu protiv osam lica, među kojima su policajci, pripadnici Bezbednosno informativne agencije i Vojnoobaveštajne službe.

Pojedine opozicione partije zbog toga optužuju vrh države za blisku saradnju sa Koluvijom, što predsednik Vučić negira i najavljuje spremnost na poligrafsko ispitivanje.

Profesor Pavićević smatra da je poligraf „jedna od uobičajenih manipulacija vlasti, kada želi da nekog optuži ili da amnestira“.

„Ta manipulacija dobro zvuči onima koji ili nisu mnogo upućeni, ili ne prate pažljivo dešavanja u politici“, kaže on.

• Tri godine od ubistva Olivera Ivanovića: „Predugo je vreme proteklo“
• Jovanjica, braća Vučić i krivične prijave – „svi protiv svih“
• Krušik i uzbunjivači u Srbiji: „Svako ko uzbuni javnost, nosi metu na leđima“

Poligraf je osvajao naslovne strane tabloida i posle nedavnog hapšenja Veljka Belivuka, poznatog i kao vođa navijača Partizana.

U danima posle hapšenja, u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, o odnosu sa Belivukovom ispitano je nekoliko ljudi.

Među njima su Vladimir Vuletić, dosadašnji potpredsednik Partizana, koji je posle Belivukovog hapšenja podneo ostavku na tu funkciju, kao i Dijana Hrkalović, bivša državna sekretarka u MUP-u Srbije.

Na kraju je saslušan je i Slaviša Kokeza, predsednik Fudbalskog saveza Srbije, navodno blizak vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci.

I Vuletić i Hrkalović su, prema pisanju tabloida, pristali na poligrafsko testiranje, ali nisu mogli iz zdravstvenih razloga, dok je Kokez odbio.

Pavićević kaže da su brojni mediji zapravo „akteri koji igraju sa jednom stranom“.

„Oni razrađuju, plasiraju i dalje razvijaju ono što vlast hoće“, navodi Pavićević, dodajući da tu problem uopšte nije u poligrafu.

„Ono što dodatno zabrinjava je to što vidimo da mediji, policija i vlast u tom smislu igraju na istoj strani“, smatra profesor FPN-a.

Jedan od najpoznatijih poligrafskih slučajeva u Srbiji dogodio se 2014. godine, posle hapšenja Darka Šarića, kasnije osuđenog zbog trgovine narkoticima.

Šarić je tada kao jednog od saradnika označio Rodoljuba Milovića, načelnika Uprave kriminalističke policije, što je Milović negirao.

I Milović i Šarić su tada išli na poligraf – i obojica su prošli testiranje, iako su tvrdili dve suprotne stvari.

Četiri godine kasnije, posle ubistva kosovskog političara Olivera Ivanovića, na poligraf je išao i Milan Radoičić, za kojim su kosovske vlasti tada raspisale poternicu zbog sumnje u povezanost sa atentatom.

„Prošao je poligraf i utvrđeno je da on nije počinilac, niti organizator tog zločina“, izjavio je 2018. Marko Đurić, tada direktor Kancelarije za KiM, danas ambasador u Americi.

Poternica za Radoičićem ukinuta je u početkom marta ove godine.

Milan Radoičić je potpredsednik Srpske liste i kontroverzni biznismen, koji važi za jednog od najmoćnijih ljudi na Kosovu i Metohiji.

• Zlatni prsten – jedini trag u rešavanju ubistva starog nekoliko decenija
• Misteriozna smrt koja opseda Norvešku već pola veka
• Preispitivanja Čarlsa Darvina oko „gnusne misterije“ koja ga je mučila do kraja života

A predsednik Vučić je 2015. već bio na poligrafu, kada je negirao optužbe lista Kurir da je učestvovao u iznudi i ucenama bivšeg direktora tog lista.

Spremnost da ide na poligraf te godine istakao je i Siniša Mali, tada gradonačelnik Beograda, a sada ministar finansija, povodom optužbi da je u Bugarskoj kupio 24 stana.

Isto je rekao i mnekadašnji ministar policije, a sada odbrane Nebojša Stefanović povodom afere Krušik,

Reč je o priči iz 2019. godine o tome kako je kompanija GIM, koja se dovodi u vezu sa Stefanovićevim ocem Brankom, po povlašćenim cenama kupovala oružje od državnog preduzeća „Krušik“.

Te podatke objavio je radnik Krušika Aleksandar Obradović, koji je potom uhapšen zbog odavanja tajnih podataka.

Primena poligrafa

Nikola Novak, poligrafista

Poligraf može da se koristi u postincidentnim situacijama, kada se, na primer, krađa na poslu već desila, pa da se utvrdi ko je to uradio.

Tu su i prevare i preljube, mada to najmanje volimo da radimo.

Koristi se sve više i u preventivne svrhe, na primer provere pre zapošljavanja.

Firme koje se bave poverljivim informacijama pri ulasku u kompaniju žele da znaju da li radite za konkurenciju, da li ste krali od bivših poslodavaca…

U takvim firmama često postoje i periodične provere, recimo na šest meseci, da li ste neku informaciju prodali konkurenciji i slično.

Koristi se i prilikom ulaska u policiju, bezbednosne službe, agencijama koje se bave borbom protiv korupcije…

Može se upotrebiti i u terapeutske svrhe, na primer kod lečenja patoloških kockara ili zavisnika od narkotika.

Praksa u svetu

Upotreba poligrafa u Evropi varira od zemlje do zemlje, ali on uglavnom ne može biti dokaz na sudu.

U Engleskoj i Velsu se, na primer, najviše koristi u kontroli zatvorenika koji su na uslovnoj slobodi i to najčešće seksualnih prestupnika.

Ukoliko padnu na poligrafskom testiranju, to ne znači da lažu, niti se odmah vraćaju u zatvor, ali bi to moglo da dovede do dalje istrage.

Na taj način se 166 seksualnih prestupnika vratilo se u zatvor, saopštilo je 2018. britansko Ministarstvo pravde.

Slične mere razmatraju se i kada je reč o ljudima osuđenim za porodično nasilje.

A daleko najveći korisnik poligrafa u svetu je Amerika.

Portal Wired je 2018. objavio da se u Americi godišnje uradi 2,5 miliona poligrafskih testiranja, što je industrija vredna dve milijarde dolara.

„U Americi se najdalje otišlo sa tom primenom, oni imaju višedecenijsku praksu“, kaže Savić.

Nekoliko američkih saveznih država priznaje poligrafsko ispitivanje kao dokaz na sudu, iako to i dalje izazva dosta kontroverzi.

Najviše se, kao i u Engleskoj i Velsu, koristi u nadzoru ljudi koji su već osuđeni.

Novak kaže da tu problem može nastati zbog „habituacije“.

„Seksualni prestupnici koji stalno moraju na poligrafska testiranja se posle velikog broja testova toliko naviknu da budu potpuno opušteni“, navodi.

Nešto slabija primena poligrafa postoji u Izraelu, Japanu i Indiji.

Indijski sud je 2008. prihvatio poligrafsko testiranje kao dokaz u slučaju protiv žene optužene da je ubila verenika.

Indijski Vrhovni sud je potom 2010. upotrebu poligrafskih testova proglasio nezakonitim i protivustavnim ukoliko za njega ne postoji saglasnost.

„Tvrdim vam da će se više država da prihvata poligrafsko testiranje i da će ono biti dokaz na sudu – pazite šta sam vam rekao“, kaže Novak.

Zašto to do sada nije urađeno u Srbiji?

„Zato što kasnimo u odnosu na svet po svemu, pa i po tome, ali to će doći i kod nas. Samo je pitanje vremena“, tvrdi.

Špijuni i agenti

U svetu su poznati i slučajevi raznih špijuna koji su mogli da prevare poligraf.

Na primer, to je uradio dvostruki agent Oldridž Ejms, koji je kao u isto vreme radio i za CIA i za KGB – kojem je dostavljao tajne podatke.

„Nema sumnje da je moguće prevariti poligraf, ali vam je za to potrebna obuka“, izjavio je ranije za BBC psiholog Don Grubin, sa Instituta za neuronauku Univerziteta u Njukaslu, koji je dugo obučavao poligrafiste.

„Na nekim sajtovima postoji uputstvo kako se to radi, ali ukoliko odete na poligraf nadajući se da ćete ga prevariti onda se to neće desiti“.

Grubin ističe da pored obuke postoji i nekoliko metoda kojima može da se zavara trag, ali da će većina poligrafista moći da prepozna o čemu se tu radi.

Možda se upravo to dogodilo Heroldu Džejmsu Nikolsonu, špijunu CIA koji nije bio tako uspešan u odavanju podataka drugim službama.

Pao je na poligrafskom ispitivanju i kasnije je uhapšen.

Međutim, testiranje nije donelo rezultat u slučaju serijskog ubice Gerija Ridžveja, koji je 1984. prošao poligraf.

Ubistva je priznao tek 20 godina kasnije, suočen sa DNK dokazima.

A dešavalo se i da nevini ljudi padnu na poligrafu – Bil Vigerl pao je 1986. dva poligrafska testiranja o navodnom ubistvu supruge, ali nikada nije osuđen.

Taj slučaj ga je pratio celog života, sve dok dvadeset godina kasnije, preko DNK, nije utvrđeno da je za smrt njegove supruge kriv serijski ubica poznat kao BTK.

Bilo je i slučajeva kada je poligrafsko testiranje dovelo do rešenja velikih slučajeva, kao 2002. godine, kada je u američkom San Dijegu nestala sedmogodišnja Danijel van Dam.

Policija je za taj zločin sumnjičila Dejvida Vesterfilda, koji je pao na poligrafskom testiranju.

Slučaj je kasnije završio na sudu i on je osuđen za otmicu i ubistvo.

Šta dalje?

Poligraf će i dalje biti važan alat u policijskim istragama.

„Pomagao i kod razrešenja mnogih krivičnih dela, ali njegova pouzdanost nikada nije bila apsolutna“, kaže Savić.

Novak ipak kaže da je neminovno da poligraf uđe u sudove.

„Koristi se već 100 godina, tokom kojih su se mnogi stvari pojavljivale sa idejom da ga zamene“, navodi on

To znači da je, kako kaže, poligraf jedini izdržao test vremena.

U međuvremenu poligrafska testiranja i dalje pune portale i novine u Srbiji.

Profesor Pavićević kaže da je status i upotrebu poligrafa moguće promeniti samo ako se davanje iskaza na poligrafu smesti na pravo mesto.

„To nije stvar medijskog prepucavanja i policijskih optužbi, već jednostavno nešto što može da pomogne i usmeri policijsku istragu.

„Drugi način je da steknemo poverenje u policiju, ukoliko možemo da kažemo da ona radi svoj posao, a ne da vlast, policija i mediji zajedno obavljaju političke zadatke“, zaključuje Pavićević.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]