To je jedna fascinantna mogućnost – ideja da nekakvi živi organizmi lebde u oblacima planete Venere.
Ali upravo to u ovom trenutku razmatraju astronomi, nakon što su u atmosferi otkrili gas koji ne mogu da objasne.
Taj gas je fosfin – molekul sastavljen od jednog atoma fosfora i tri atoma vodonika.
Na Zemlji, fosfin se vezuje za život, za mikrobe koji žive u crevima životinja kao što su pingvini ili u okruženjima sa manjom koncentracijom kiseonika kao što su močvare.
U redu, možete da ga napravite i industrijski, ali na Veneri nema fabrika; a sasvim sigurno nema pingvina.
- Misterije svemira i nestanak džinovske zvezde
- Neovajz: Kometa koja može da se vidi jednom u životu
- Amerikanci do 2024. šalju prvu ženu na Mesec
Zašto je, onda, taj gas tamo, 50 kilometara u visinu od površine planete. Profesorka Džejn Grivs, sa Univerziteta u Kardifu, u Velikoj Britaniji, i njene kolege postavljaju sebi upravo to pitanje.
Oni su objavili studiju u časopisu Nejčer astronomi detaljno navevši sve svoje opservacije u vezi sa fosfinom na Veneri, kao i istraživanja koja su sproveli kako bi pokušali da dokažu da ovaj molekul može da ima prirodno, nebiološko poreklo.
Ali za sada su zbunjeni – kao što su to ispričali BBC-jevoj emisiji „Nebo noću“, koja je naširoko razgovarala sa njihovim timom.
Imajući u vidu sve što znamo o Veneri i uslovima koji na njoj postoje, niko još nije uspeo da objasni abiotički put nastanka fosfina, ne u količinama koje su otkrivene. To znači da vredi u razmatranje uzeti izvor života.
„Tokom čitave moje karijere, bavila sam se potragom za životom negde drugde u Univerzumu, tako da me je oduvala sama mogućnost da je ovakvo nešto moguće“, kaže profesorka Grivs.
„Ali, da, mi iskreno pozivamo sve druge ljude da nam kažu šta smo to možda propustili. Naše studije i podaci su otvorenog pristupa; tako funkcioniše nauka.“
Šta je tačno otkrio tim?
Tim profesorke Grivs prvi put je otkrio fosfin na Veneri uz pomoć teleskopa „Džejms Klerk Maksvel“ na Havajima, a potom njegovo prisustvo potvrdio uz pomoć Atakama velikog milimetarskog/submilimetarskog teleskopa u Čileu.
Fosfin ima prepoznatljivu „liniju apsorpcije“ koju ovi radio teleskopi otkrivaju na talasnoj dužini od oko jednog milimetra.
Gas je na planeti primećen na srednjim-geografskim širinama na otprilike 50-60 kilometara nadmorske visine.
Koncentracija je mala – čini svega 10-20 delova na svakih milijardu atmosferskih molekula – ali u ovom kontekstu, to je mnogo.
Zašto je to toliko zanimljivo
Venera nije na vrhu spiska kad se pomisli na život negde drugde u našem Sunčevom sistemu. U poređenju sa Zemljom, to je pakleno okruženje.
Sa 96 odsto atmosfere sačinjene od ugljen dioksida, snašao ju je razuzdani efekat staklene bašte. Temperatura na površini je kao u rerni za picu – preko 400 stepeni Celzijusa.
Svemirske sonde koje su uspele da slete na ovu planetu preživele su svega nekoliko minuta pre nego što su se raspale.
A opet, ako odete 50 kilometara uvis, tu vam se nalaze „uslovi za majicu kratkih rukava“. Dakle, ukoliko na Veneri ima života, upravo bismo tu mogli da očekujemo da ga nađemo.
Zašto bi trebalo da smo skeptični?
Zbog oblaka. Gusti su i uglavnom sačinjeni (75-95 odsto) od sumporne kiseline, koja je katastrofalna za ćelijske strukture od kojih su sastavljeni živi organizmi na Zemlji.
Doktor Vilijam Bejns, koji radi za Masačusetski institut za tehnologiju (MIT) u SAD, biohemičar je ovog tima.
On je proučavao razne kombinacije različitih jedinjenja koja bi mogla da se očekuju na Veneri; istražio je da li vulkani, munje ili čak meteoriti mogu da igraju neku ulogu u stvaranju RH3 – i sve hemijske reakcije koje je istražio, tvrdi on, 10.000 puta su preslabe da bi proizvele onu količinu fosfina koja je zatečena.
Da bi preživeli sumpornu kiselinu, smatra doktor Bejns, Venerini mikrobi u vazduhu ili bi morali da koriste neku nepoznatu, radikalno drugačiju biohemiju, ili da razviju neku vrstu štita.
„U principu, neki život skloniji vodi mogao bi da se sakrije unutar neke vrste zaštitne ljuske u kapljici sumporne kiseline“, kaže on za „Nebo noću“.
„Govorimo o tome da se bakterije okruže nečim jačim od teflona i potpuno učaure u to. Ali kako se onda hrane? Kako razmenjuju gasove? To je jedan pravi paradoks.“
Kakva su bile reakcije?
Oprezne i zaintrigirane. Tim izričito ne tvrdi da je pronašao život na Veneri, samo da ta ideja mora dodatno da se istraži dok naučnici traže neke geološke ili abiotičke hemijske puteve do fosfina koje su prevideli.
Doktor Kolin Vilson sa Univerziteta u Oksfordu radio je na sondi „Venus ekspres“ Evropske svemirske agencije (2006-2014) i vodeća je ličnost za razvoj koncepta nove misije po imenu EnVižn.
On kaže da će opservacije profesorke Grivs pokrenuti novi talas istraživanja na ovoj planeti.
„Zaista je uzbudljivo i to će dovesti do novih otkrića – čak i ako se pokaže da je prvobitno otkriće fosfina nekakva spektroskopsko pogrešno tumačenje, što ne mislim da će se dogoditi“, kaže on za BBC Njuz.
„Mislim da je život u oblacima Venere danas toliko malo verovatan da ćemo pronaći neke druge hemijske puteve za nastanak fosfina u atmosferi – ali ćemo tokom ovog istraživanja zato otkriti mnogo zanimljivih stvari o Veneri“.
Profesor Luis Dartnel sa Univerziteta u Vestminsteru jednako je obazriv. On je astrobiolog – neko ko proučava mogućnosti života van Zemlje.
On misli da su Mars ili mesečevi Jupitera i Saturna bolji kandidati za otkriće života.
„Ukoliko život može da opstane u gornjim nivoima oblaka Venere – to je veoma prosvetljujuće, zato što možda znači da je život vrlo uobičajen u našoj galaksiji u celini. Možda životu nisu potrebne planete veoma slične Zemlji i može da opstane na drugim, pakleno toplim planetama nalik Veneri širom Mlečnog puta.“
Kako ovo pitanje može da se reši?
Tako što će se poslati sonda da konkretno istraži atmosferu Venere.
Američka svemirska agencija (NASA) zamolila je naučnike da izrade nacrt za misiju u 2030-tim.
Vodeće misije su najsposobniji – i najskuplji – podvizi koje sprovodi NASA. Ovaj konkretan koncept je predložio aerobota, ili balon sa instrumentima, koji bi putovao kroz oblake Venere.
„Rusi su to uradili sa svojim Vega balonom 1985. godine“, rekla je članica tima profesorka Sara Siger sa MIT-a. „On je bio prekriven teflonom da bi bio zaštićen od sumporne kiseline i lebdeo je unaokolo nekoliko dana, vršeći merenja.“
„Definitivno bismo mogli da izvršimo neka merenja na licu mesta. Mogli bismo da skoncentrišemo kapi i izmerimo njihova svojstva. Mogli bismo čak i da ponesemo mikroskop na lice mesta i potražimo sam život.“
Kako se Spejs Iks vratio na zemlju
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
