Američki svemirski rover Istrajnost 18. februara se bezbedno spustio na Mars i započeo potragu za tragovima života u krateru Jezero i to je treća naučna ekspedicija koja je od početka godina stigla na Crvenu planetu.
Prvo su naučnici uspešno lansirali u orbitu Crvene planete međuplanetarnu sondu „Al Amal“ (prvu u istoriji Ujedinjenih Arapskih Emirata i čitavog Bliskog istoka), a ubrzo je usledila kineska orbitalna sonda Tjanven-1.
Kada se uzme u obzir da su do sada samo četiri zemlje uspešno slale ekspedicije na Mars (SSSR/Rusija, SAD, Indija i Evropska Unija), za nepune dve nedelje spisak zemalja pionira u osvajanju Crvene planete povećao se za jedan i po put.
Odakle ovo iznenadno interesovanje?
Zašto baš sada? I kako se desilo da u „redu za svemir“ nema ruske letelice?
- Artur Klark: Književna dela koja su predvidela svemirska putovanja
- Tajne Marsa – ima li tamo velike količine vode
- Hoćemo li naći život negde drugde u svemiru
Zašto Mars?
Ovako veliko interesovanje za osvajanje svemira svet nije video nekoliko decenija, ističe profesorka Elis Gorman, savetnica Asocijacije svemirske industrije Australije i zamenica predsednika sektora Američkog instituta aeronautike i astronautike iz Adelejda.
Krajem 80-tih godina kada je uspešan završetak Hladnog rata okončao i iscrpljujuću trku za svemir, koja je bila izuzetno skupa za obe supersile, osvajanje svemira odvijalo se prilično sporo, uglavnom u čisto praktične svrhe naučne ili industrijske.
Ipak se čini, da se istorija stara pola veka ponavnja kroz novu fazu.
„Mars je na neki način isti onaj Mesec, samo prilagođen za nekoliko decenija, objašnjava Elis Gorman.
Kada su se 60-ih godina prošlog veka pojavile tehnologije kao tekovine čovečanstva koje su omogućile da se dođe na Mesec, on se odmah pretvorio u željeni cilj i postao najvažnija strateška tačka u kosmičkoj trci.“
I za SAD i za SSSR osvajanje Meseca prvenstveno je bila prilika da demonstriraju naučnu i tehnološku nadmoć nad rivalom, nastavlja profesorka.
A sada je ovu simboličnu ulogu na sebe preuzeo Mars.
„Jasno je da će zemlja koja uspe da stvori prvu bazu na Marsu, neku vrstu stalnog prisustva na Crvenoj planeti, zauvek ući u istoriju osvajanja svemira“, tvrdi Elis Gorman.
„Zašto uopšte dovesti tamo nekakve koloniste (i ljude uopšte), u principu uopšte nije jasno. Čini se potpuno nepotrebnim.“
Uslovi na Crvenoj planeti su krajnje neprijateljski i zahtevaju prilično komplikovanu i skupu zaštitnu opremu, objašnjava ona.
Prečnik Marsa je dva puta manji od prečnika Zemlje i 10 puta je lakši.
Razređena atmosfera planete nije pogodna za disanje, pritisak na površini je 160 puta manji od pritiska na Zemlji, klima je promenljiva, a peščane oluje ponekad sasvim skrivaju površinu planete.
Pa ipak, po mišljenju većine stručnjaka, uprkos svim očiglednim preprekama, upravo je Mars danas jedini „rezervni aerodrom“ za zemljane u slučaju hitne evakuacije, makar i u teoriji.
„Mars privlači sve naučnike, uključujući i ruske, kao rezervna planeta za čovečanstvo“, kaže akademik Lev Zelenij, naučni direktor Instituta za svemirska istraživanja (ISI) Ruske akademije nauka.
Ako jednog dana čovek zaista bude mogao da savlada neka nebeska tela, onda će to, naravno, biti Mars.“
„Osim njega, među opcijama postoji samo Mesec, međutim, Mesec je generalno, uzmite u obzir, predgrađe Zemlje, objašnjava Zelenij.
A što se tiče drugih planeta, ne vidim gde čovek može da leti dalje od Marsa.“
- Upoznajte malobrojne „žene na Mesecu“
- Rover „Istrajnost“ u prvoj vožnji po Marsu
- Ako želite na Mesec javite se ovom milijarderu
Ali gde je tu Rusija?
U pozadini tako aktivnog interesovanja za Mars, odsustvo ruske misije u „redu za svemir“ izgleda prilično čudno.
Na kraju krajeva, upravo su ruski inženjeri uspeli da 1971. izvrše prvo relativno meko spuštanje na Crvenu planetu, međutim, uređaj je radio manje od minute nakon čega je komunikacija sa njim prekinuta.
Štaviše, na listi glavnih zadataka saveznog svemirskog programa stvaranje „kontinuirane i postojane“ komunikacije sa Mesecom i Marsom je na prvom mestu.
Ipak, tokom poslednjih dvadeset i kusur godina odnosi Rusije sa Marsom nisu se uspostavili. Rusiju prati niz neuspeha.
Poslednje uspešno lansiranje ruske sonde na Mars (zajedno sa Evropskom svemirskom agencijom) bilo je 2016. godine.
Prethodne dve misije završile su neuspehom.
Mars-96 se srušio usled otkazivanja interorbitalnog tegljača, a njegov naučni „naslednik“ koji je sa Bajkonura lansiran 2011, Fobos-grunt zaglavio se u niskoj orbiti Zemlje i posle nekoliko dana sagoreo prilikom ulaska u guste slojeve atmosfere.
„Tragedija letelice Mars-96 odigrala se pred mojim očima iako sam ja tada radio na drugom projektu.
„Ali već tragedija Fobosa je bila moja“, seća se Lev Zelenij, koji je bio na čelu Instituta za svemirska istraživanja od 2002. do 2017.
„Naravno da nam je svima to jako teško palo, naučnici su uložili 15 godina života u misiju.“
Rusija je počela da se priprema za narednu ekspediciju, za drugu etapu misije „Ekzomars“, zajedno sa istom Evropskom svemirskom agencijom.
Uzimajući u obzir to da se pogodan „prozor“ za lansiranje (kada je rastojanje između orbita Zemlje i Marsa najmanje) otvara otprilike jednomu u dve godine, lansiranje je bilo zakazano za 2018.
Međutim, proračuni su ispali previše optimistični i odlučili su da lansiranje odlože za još dve godine, za 2020. godinu.
Dakle, rusko svemirska sonda ne samo da je stajalu u istom „redu za svemir“ do Marsa, već je i ranije zauzelo mesto u njemu.
Ali ovde, kaže Lev Zelenij, Rusima opet nije pošlo za rukom.
„Naš svemirski modul testiran je u Italiji, a vrhunac testiranja dogodio se baš na početku najstrožih mera karantina.
Što znači da naši stručnjaci praktično nisu imali mogućnost da doputuju na kalibražu, priča direktor ISI.
I nismo poleteli u ovoj ekipi, što nam je, naravno, krivo, ali moramo da poletimo 2022. godine.“
- Kakve veze imaju opština Jezero u Bosni i sletanje Nasine letelice na Mars
- Da li će Rusija osnovati sopstvenu svemirsku stanicu
- Prve fotografije Crvene planete stigle su sa „Nade“
Da li ovo znači da Rusija gubi u trci za svemir od drugih zemalja?
Stručnjaci se slažu u tome da, iako su istraživanja Marsa neverovatno zanimljiva sa naučne tačke gledišta, nema posebnog praktičnog smisla u savladavanju, a još više u kolonizaciji Crvene planete.
Uostalom, ni jednoj posadi nije pošlo za rukom da doleti do Marsa.
Razlog je smrtonosno kosmičko zračenje koje prodire u Galaksiju.
Na Zemlji od nje štite atmosfera i magnetno polje planete ali na otvorenom prostoru nema gde da se sakrije.
Do Meseca može da se stigne bez velike štete po zdravlje, ako odaberete pravo vreme i mesto za sletanje, na sreću, let nije baš dug.
Ali let do Crvene planete, u najboljem slučaju, traje najmanje sedam meseci.
„Potrebno je povući za sobom teške olovne blokove, a savremeni razvoj tehnologije to ne omogućava“, razmišlja akademik Zelenij.
Ili, kako je još Korolev predlagao, rezervoare sa vodom, ali kako da ih vuku nazad?“
U međuvremenu, radijaciona bolest u svemiru razvija se mnogo brže nego na Zemlji, jer je samo zračenje mnogo jače.
Čestice visokih energija nevidljivih oku velikom brzinom prodiru u organizam pretvarajući ga u sito.
Kako pokazuju eksperimenti na laboratorijskim životinjama, od radijacije prvenstveo strada mozak.
To znači da dugoročni efekti zračenja više nisu toliko važni: tokom putovanja svemirsko zračenje sa velikim stepenom verovatnoće jednostavno će posadu živu progutati.
Iako ne fale dobrovoljci koji su spremni da se upute na Mars kao prvi naseljenici, prema rečima akademika Zelenija, dobrovoljci jednostavno ne razumeju u potpunosti opasnosti koje im prete.
„Radijacija je nešto što ne vidimo i ne čujemo, objašnjava on. Ljudi se plaše vatre, i stvari koje mogu da vide, pomirišu ili osete.
A nevidljive opasnosti za nas su apstraktne: radijacija je nešto neshvatljivo. Kao virus, uzgred rečeno, koga se mnogi ne boje dok se i sami ne razbole.“
- Aleksej Leonov: Rus koji je mogao da bude prvi čovek na Mesecu
- Zašto nam veštački sateliti zaklanjaju pogled na svemir
Kad već imaš tortu podeli je sa drugima?
Putovanja u svemir sa posadom uglavnom su suviše romantizovana, pričaju stručnjaci.
Ona su zapravo veoma opasna, a sa praktične tačke gledišta još su i prilično besmislena.
Prema rečima Alis Gorman, ovo je još jedan razlog zbog kojeg su svemirska putovanja sa ljudskim posadama u Sjedinjenim Američkim Državama uglavnom predata u ruke privatnog vlasništva.
Državi je sve teže da poreskim obveznicima objasni zašto moraju da plate iz svog džepa to, iskreno rečeno, vrlo skupo zadovoljstvo.
Zauzimanje, pak, Crvene planete, prema mišljenju većine stručnjaka treba ostaviti robotima.
Takvim, kao što je Radoznalost ili ovom koji je tek započeo posao, Istrajnosti.
Da li će američki rover uspet tamo da pronađe tragove života nije poznato, ali prema rečima naučnika to čak nije ni glavna stvar.
Glavna stvar je, da bilo koji dobijeni rezultati ne završe u rukama samo jedne zemlje, već da posluže za dobrobit čitavog čovečanstva. To znači da države koje se bave istraživanjima u svemiru nisu jedna drugoj konkurenti, već pre svega saveznici.
„Prirodno je da želimo da budemo prvi, međutim, rezultati posmatranja, koji su dobijeni tokom istraživanja svemira postaju vlasništvo čitave svetske naučne zajednice“, kaže Elis Golman.
Međutim, Lev Zelenij ne deli u potpunosti ovo stanovište.
„Kada su rezultati već dobijeni, njihova zajednička analiza i diskusija o njima su tradicija naučne zajednice, barem o otvorenim pitanjima, slaže se ruski akademik. „Niko neće da zadrži sve podatke za sebe, svi žele da podele nove informacije“.
„Novi podaci su uvek jako zanimljivi i svi žele da ih vide. Međutim, naravno da svi znaju ko je došao do njih. Tako da je u ovom smislu veoma važno da budeš prvi“, zaključuje on.
Pogledajte video o tome kako deca u Srbiji uče o svemiru
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
