Svetislav Pešić za BBC: „Nisam iznenađen porazom Srbije, ali jesam načinom na koji se to desilo“

Pred novi duel Srbije i Amerike nekadašnji selektor Svetislav Pešić pričao je za BBC o Indijanopolisu, Bormiju i kako je uspeo da tri puta savlada moćne Amerikance.

Eto, ipak igramo protiv Amerikanaca.

Doduše, to nije ni u finalu, ni u polufinalu Svetskog prvenstva, već u razigravanju za neko od petog do osmog mesta.

Da, sportski bogovi su nemilosrdni i uglavnom ne mare za to ko je favorit na papiru, poput Srbije i Amerike.

Srbiju je iz borbe za medalju izbacila Argentina, a Ameriku Francuska i nimalo nije prijatno kad se nađete na pogrešnom kraju nekog sportskog čuda.

• Nikola Kalinić: „Malu sam cenu platio za satisfakciju koju imam“
• Saša Obradović za BBC: O Atini ’95, medaljama, balkonu, Muhamedu Aliju i Novaku
• Kako smo postali velesila: „Košarka je ovde tradicija, lanac uspeha i dalje živi“

„Pitali su me sada posle finala katalonske lige šta mislim o tome što su ispali Srbija i SAD – rekao sam da me je poraz Srbije iznenadio, a poraz Amerike uopšte nije“, kaže Pešić za BBC.

„Došli su sa korektnim timom, ali ne tako dominantnim kao ranije i trebalo da je izgube još od Turske, pa nisu… Mnogo je boljih reprezentacija od njih na turniru.

„Kada je reč o Srbiji nisam iznenađen porazom, on je sastavni deo sporta, ali jesam načinom na koji je Srbija izgubila“, ističe Pešić, koji je selekciju SAD pobeđivao i u Indijanopolisu 2002. i u čuvenom Bormiju 1987. godine.

Kako?

„Otišli smo u Indijanopolis da osvojimo zlato“, kaže Pešić.

„Znali smo da je na putu do njega stoje Amerikanci, iako nismo mislili da će do toga doći već tad, a ne u finalu, ali pripremali smo se za njih.

„Amerikanci su tada bili dosta jaki i igrali su na domaćem terenu, ali znali smo kako treba igrati…

„Međutim, znati nešto i realizovati to u praksi nije isto“.

Peškir

Da, te 2002. nije sve išlo baš tako lako.

Nakon lagane pobede nad Angolom, Jugoslavija je poražena od Španije i Portorika, zbog čega su do finala morali težim putem – preko Amerikanaca.

Mnogo su mislili da je tada kraj.

„Da, mi to tako, otpišemo vrlo brzo“, kaže Pešić.

Ipak, igrači su verovali, pa se tako i dalje prepričava da je Milan Gurović pred sam početak meča rekao „kouč, ne brinite ništa, pokidaćemo ih“, a Vlade Divac zviždao Marš na Drinu pri izlasku na teren.

• Ko pobedi – ostaje: Kako je ulični basket podigao srpsku košarku
• Kako su koševi iz ulice, kraja i školskog stvorili „Zemlju košarke“
• Povreda Miloša Teodosića – kako je celu Srbiju zabolelo jedno levo stopalo
• Kako je Vlade stao na parket, kako je Vlade zaigrao basket

„Naši igrači su tada imali ogromno samopouzdanje i ogromnu želju, a Gurović je bio jedan od najznačajnijih košarkaša.

„Dosta toga je uradio ne samo u napadu, nego i u odbrani. Zaista je bio jedan od najboljih u kontinuitetu“, navodi Pešić.

Naravno, nije bio jedini – Bodiroga, Divac, Jarić, Stojaković… Svi su doprineli velikoj pobedi.

Bodiroga je čak stigao da obriše ruke o peškir Redžija Milera, što se američkom reprezentativcu nimalo nije svidelo.

U polufinalu je savladan Novi Zeland, da bi finale protiv Argentine izazvalo niz srčanih udara širom zemlje.

Na pet sekundi pre kraja – i 75:75 na semaforu – Divac promašuje dva slobodna bacanja, Skonokini kreće na košu Jugoslavije i… Nema faula, nerešeno, produžeci.

„Imali smo našu šansu u produžetku i iskoristili smo je. To su takve utakmice“, kaže Pešić.

„Onda je Bodiroga preuzeo odgovornost, što nije za njega neobično, a za nas iznenađenje, jer je u to vreme bio najbolji igrač Evrope.

„Tada je sve došlo na svoje mesto“.

Kuća slavnih

Pešić je rođen je 28. avgusta 1949. godine, ali je odrastao u Pirotu, gde je i počeo igračku karijeru, tokom koje je nastupao za Pirot, Partizan i Bosnu.

Njegov trenerski život počinje upravo u Bosni, sa kojom osvaja kup Jugoslavije 1983. i Kup evropskih šampiona 1984. godine.

Iste godine postao je i selektor košarkaških mladih nada, sa kojima 1985. i 1986. osvaja kadetsko i juniorsko evropsko prvenstvo.

Ta priča zaokružena je titulom na juniorskom Svetskom prvenstvu u Bormiju 1987. godine.

A u timu – Divac, Rađa, Kukoč, Đorđević…

„Kao i oni, bio sam na početku karijere“, priseća se Pešić.

„Do tada nikada nisam radio sa mladim igračima, tako da mi je sve to bio veliki izazov, ali i ogromno zadovoljstvo koje nikada ne mogu da zaboravim.

„Ja sam kao trener rastao sa tom generacijom, a oni kao igrači sa mnom“.

Od Bormija je prošlo više od 30 godina, a nekadašnji klinci su u međuvremenu postali svetske zvezde.

„Rađa i Divac su u Kući slavnih, uskoro će i Kukoč… Trojica čak. To je ogromno priznanje za tu ekipu i mene kao trenera“, navodi Pešić.

Stepenice

Ipak, taj put koji vodi do Kuće slavnih, svetskih i evropskih titula – zamislite – nimalo nije lak.

Počeo je veoma teškim pripremama i svakodnevnim trčanjem uz 250 stepenika, zbog kojih Divac, Rađa i ostali verovatno i danas svuda idu liftom.

„To je bio deo sazrevanja“, ističe Pešić.

„Učili su ne samo kako se igra vrhunska košarka, nego i kako se trenira. Bili su mladi, ali u pravim godinama kako bi podneli sve napore.

„Niko ne voli da radi stepenice, ali to je put do pobede… Svi bi voleli da pobeđuju i osvajaju trofeje, ali malo je onih koji su spremni da daju maksimum u pripremama i na treningu“.

Mnogi igrači iz Bormija su kasnije izjavljivali da im je naporan rad na tim pripremama bio savršena podloga za čitavu karijeru.

„Prvi put su došli sa 15 godina i do tada nikada nisu radili sa tegovima, a čak su u Jugoslaviji iz neznanja postojali strahovi od toga.

„Mi smo prvi tim mladićima i ostalim trenerima pokazali da košarka nisu samo šut, pas i dribling, već mnogo više od toga“, navodi Pešić.

I eto, Jugoslavija je u Bormiju dva puta pobedila košarkaše SAD, poznate po atletici – u finalu je bilo 86:76.

„Svi oni su postali vrhunski igrači baš zato što nisu pitali zašto nešto rade, nego šta treba da rade i koliko“, kaže Pešić.

„Zato su tu i bili, zato su izabrani – ne samo zbog talenta, već i radne etike.

„Bili su spremni da uče u godinama kada se ne uči samo košarka, već kada se uči i život“.

Dominacija

Nakon Bormija Pešić preuzima reprezentaciju Nemačke, sa kojom osvaja Evropsko prvenstvo 1993. godine – a na klupu plavih se vraća 2001. godine.

„Dugo sam bio u Nemačkoj pa su me ovi naši ‘stručnjaci’, kojih u Srbiji ima koliko god hoćete, prozivali da sam nemački trener.

„Zato je moj dolazak u Srbiju izazvao dosta bure kod ovih koji jedino ne znaju da operišu, inače znaju apsolutno sve“, kaže Pešić uz osmeh.

Ipak, kako kaže, nije mu to smetalo jer je znao „šta može i koliko može“.

„To me je još više motivisalo da im pokažem da nije to baš kako oni misle i da nisam nemački trener“, navodi Pešić.

„Bilo je dosta degutantnih pitanja, a posle su se hvatali za glavu i čudili kako mi tako dobro igramo. Sada se kriju“.

I Jugoslavija je tada zaista igrala baš dobro.

Ne samo da je na Evropskom prvenstvu u Turskoj 2001. zlato osvojeno bez ijednog poraza, već je samo u finalu bilo manje od deset razlike.

Prva petorka

Pešić je danas trener Barselone, a u dugogodišnjoj karijeri je radio sa mnogim velikim igračima.

Koga bi sve stavio u prvu petorku?

„Nema prve petorke. Mnogo sam igrača trenirao. Mogao bih da napravim tri, jednu je nemoguće“, kaže uz osmeh.

Kako navodi, poraz u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Kini nije mnogo toga promenio kada je reč o Zemlji košarke.

„Da, uvek je lepše pobediti, uspesi povećavaju interes navijača i jasno mi je da su povređeni, velika su očekivanja bila, ali narod ovde voli košarku, zaista je voli“.

„I dalje mislim da je Srbija među najboljim ekipama sveta…

„Eto, sledeće godine su Olimpijske igre, pravo mesto da se pokaže kvalitet i timski duh“, ističe Pešić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]