Svaki četvrti čovek na svetu sa dijabetesom ne dobija neophodnu pomoć, pokazuje nova studija objavljenoj za Svetski dan borbe protiv dijabetesa, 14. novembar.

Međunarodna fondacija za dijabetes (IDF) tvrdi da oko 26 odsto ljudi ne dobija dovoljno informacija ili edukacije o vlastitom stanju nakon po postavljanju dijagnoze.

Ta činjenica može da dovede do lošeg tretmana dijabetesa, povećavajući rizik od fizičkih komplikacija kao što su moždani udari, otkazivanje bubrega, slepilo, amputacija nižih telesnih ekstremiteta, kao i uticaja na mentalno zdravlje osobe.

Istraživanje je zasnovano na onlajn upitniku za 3.208 ljudi koji ili imaju dijabetes ili su bili zdravstveni radnici iz raznih zemalja, među kojima su Brazil, Indija i Nigerija.

Ali kao nekom ko ima dijabetes, nalazi ove studije ne predstavljaju iznenađenje i nešto su sa čim mogu lako da se poistovetim.

• Šta je insulinska rezistencija i kako izbeći dijabetes
• Šta je dijabetes i kako ga izbeći
• Preti li svetu nedostatak insulina

Kad imaš dijagnozu ali ne i informacije

Pošto sam i sam dijabetičar tipa 1, kom je dijagnoza postavljena u sedmoj godini života u Kostariki, dobro mi je poznat osećaj anksioznosti i stresa dok odrastate ne razumevajući previše vlastito stanje.

Postavljena mi je dijagnoza dijabetesa kao nuspojava uzimanja leka za Bolest krhkih kostiju i sada koristim invalidska kolica.

Bilo je teško boriti se sa tim 24 časa dnevno, sedam dana nedeljno.

U tinjedžerskim godinama, tokom kojih nisam imao pristup senzoru glukoze, svakodnevno bih doživljavao napade panike, često zaboravljajući da li sam već primio dozu insulina ili sam je greškom ubrizgao dvaput u strahu da će moj šećer u krvi pasti na nivo koji bi mi ugrozio život.

Tek kad sam se preselio u Veliku Britaniju u 25. godini saznao sam nešto više o svom stanju.

Danas, uz edukaciju i opremu koje sam dobio preko Nacionalne zdravstvene službe (NHS), osećam se sigurnije dok donosim brojne odluke na koje sam primoran tokom dana kad je u pitanje moje lečenja od dijabetesa.

Kao posledica toga, osećam se bezbednije i da imam kontrolu.

Obratio sam se još nekom sa dijabetesom da bih video da li je moje iskustvo slično njihovom i razgovarao sa Anom Lusijom iz Čivave u Meksiku.

Ona je objasnila da joj se, nakon što joj je postavljena dijagnoze dijabetesa, život dramatično promenio, i to ne samo njoj, već i čitavoj njenoj porodici.

Ana Lusiji je postavljena dijagnoza dijabetesa tipa 1 u osmoj godini nakon što je primljena na odeljenje za intenzivnu negu.

„Osećala sam se obeshrabreno zato što sam bila devojčica i više nisam smela da jedem slatkiše. Bila je to promena koja se desila preko noći, a svi su mi govorili: ‘Ne smeš da jedeš ovo ili ono’.“

Njena majka Klementina pričala nam je o osećanju dezorijentisanosti tokom ćerkinog petodnevnog boravka u bolnici.

„Rekli su mi da moram da naučim da joj dajem injekcije zato što je ona još dete. Tada smo obe počele da učimo o dijabetesu.“

Ali odsustvo podrške i svesti o borbi sa dijabetesom imali su uticaj na to kako su Klementina i njena ćerka izlazili na kraj s ovim stanjem, istovremeno omogućujući Ana Lusiji da nastavi svakodnevni život.

„Trebalo bi da postoji nešto posebno u školama gde mogu da kažu: ‘u redu, imamo đaka sa dijabetesom, evo plana'“, predlaže Klementina.

Šta je dijabetes?

• Dijabetes je neizlečivo stanje
• Radi se o nesposobnosti tela da kontroliše nivo šećera u krvi, zbog problema sa hormonom insulinom
• Postoje dve glavne varijacije bolesti, tip 1 i tip 2

Danas Ana Lusija ima 17 godina i izlazi na kraj sa ovim stanjem, uglavnom sama.

Ona, međutim, priznaje da to ume da iscrpi čoveka: „Spavam manje zato što moram da proveravam nivo glukoze ili da čekam nekoliko sati posle injekcije.“

Nedavno je počela da nosi jedan od savremenijih senzora nivoa glukoze u krvi na tržištu po imenu Fristajl libre, koji može da obavlja pregled uz pomoć uređaja da bi se proverio nivo glukoze bez potrebe da se stalno bockaju prsti ili da brine da li ima dovoljno tračica glukometra.

Ona smatra da bi dodavanje ovog uređaja njenoj rutini ranije pomoglo u njenom životu dijabetičara.

Iako njeni prijatelji i porodica pružaju Ana Lusiji dovoljnu mrežu podrške, ona smatra da ponekad njeno upravljanje dijabetesom predstavlja veći izazov kad su u igri uobičajeni stres zbog školskih ispita i domaćih zadataka.

Uticaj na mentalno zdravlje

Studija IDF-a bavila se i uticajem na mentalno zdravlje osobe ako nije dobro informisana o vlastitom stanju, baš kao i o fizičkim posledicama.

Predsednik IDF-a profesor Endrju Bolton, rekao je da je otkriveno da „ako ne dobijete pravu edukaciju, to može svakako da dovede do anksioznosti, ali i do depresije.“

Istraživanje je istaklo potrebu i da zdravstveni radnici budu bolje informisani, jer je manje od polovine anketiranih učesnika u zdravstvu (49 odsto) reklo da bi uspeli da prepoznaju depresiju kao komplikaciju u vezi sa dijabetesom.

„Ljudi koji su depresivni manje su skloni da slušaju zdravstvene savete… Na primer, ako imaju problema sa stopalom, da ne nose određene cipele“, objasnio je profesor Bolton.

Kad se malo detaljnije prouči istraživanje, konkretno po pitanju depresije i mentalnog zdravlja, neke od najalarmantnijih statistika pokazuju da je svaki peti čovek (20 odsto) doživeo depresiju kao komplikaciju povezanu sa dijabetesom, što se povećava na skoro trećinu (30 odsto) kod osoba iz Generacije Z i 20 odsto kod milenijalaca.

Šta može da se uradi

Profesor Bolton kaže da dijabetičari moraju da dolaze do informacije od potvrđenih eksperata umesto na društvenim mrežama – kao što studija pokazuje da oni uglavnom čine.

Istraživanje takođe ističe da se „ljudi koji žive sa dijabetesom staraju o sebi 99 odsto vremena“, sa prosekom od svega tri sata godišnje provedenih u konsultacijama sa profesionalcem.

On takođe potvrđuje i moje i Ana Lusijino iskustvo.

„Život deteta sa dijabetesom… dovoljno je teško prolaziti kroz adolescenciju i kad nemate dijabetes… ali to što još morate da se starate o sebi, redovnim injekcijama, pumpici i da pazite šta jedete… to predstavlja ogroman izazov.“

IDF kaže da oni pokušavaju da poprave situaciju i trenutno imaju više od 240 udruženja u 160 zemalja koja rade sa ljudima sa dijabetesom u svojim regionima, sa ciljem edukacije o prevenciji i lečenju kroz onlajn programe „škole o dijabetesu“.

Zajedno sa Međunarodnim društvom za pedijatriju i adolescentski dijabetes, IDF takođe poziva na inicijativu za smanjenje jaza u svetskoj edukaciji o dijabetesu, ističući koliko je on velik u ovom trenutku između zemalja u razvoju i onih u Zapadnoj Evropi ili Severne Amerike.

„Dijabetes je globalni problem. Sada širom sveta imamo verovatno blizu 600 miliona ljudi sa dijabetesom“, objašnjava profesor Bolton i mislim da najbolje sve sumira kad kaže da bi „svako trebalo da dobije lekove i edukaciju koja mu je potrebna gde god da se nalaze u svetu“.

Priredila: Lorna Henkin

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]