ilustracija Svetski dan prevencije samoubistva

Imam 31 godinu i u julu 2020. godine sam odlučio da umrem.

Danas kada razmišljam o tom danu, osećam kao da to nisam bio ja, već neka druga osoba koja me povredila.

U tom periodu osećao sam veliku prazninu i mislio sam da ako povredim sebe, uspeću da popunim tu rupu koju sam nosio u sebi.

Posle dva dana sam se probudio na psihijatriji sa isečenim rukama.

Bojan* je srećan što je živ dočekao ovaj 10. septembar, kada se obeležava Svetski dan prevencije samoubistva i što ima priliku da ispriča priču, iz koje će, nada se on, neko nešto možda i da nauči.

Prema poslednjim podacima Svetske zdravstvene organizacije svakih 40 sekundi neko u svetu oduzme sebi život, a četvrti vodeći uzrok smrti među mladima od 15 do 29 godina je upravo samoubistvo.

Kako uočiti da neko gubi volju za životom

Bojan je odrastao u funkcionalnoj porodici i oduvek je imao podršku roditelja i sestara, ali se osećao usamljeno.

„Uvek su me svi gledali kao vedru i duhovitu osobu“, kaže on.

Slavica Ranisavljev Kovačev, direktorka novosadskog centra Srce – čijih četrdesetak volontera svakodnevno telefonski i mejlom razgovara sa ljudima koji razmišljaju o samoubistvu – objašnjava da su prvi pokazatelji da neko iz naše okoline pati gubitak zainteresovanosti, volje i energije za stvarima koje su ga ranije ispunjavale.

„Toj osobi se čini da bi bilo bolje da uopšte ne postoji i ne oseća tu količinu boli, tuge i patnje“, kaže ona za BBC na srpskom.

Ističe da tada treba ponuditi „siguran prostor u kome će moći da kaže sve što je muči“.

Rečenice i pitanja koje upućujemo toj osobi treba da joj daju do znanja da smo uz nju, da vidimo koliko pati.

„Potrebno je manje govoriti, a više slušati i time pružiti prostor da deo onoga što nosi na srcu izbaci iz sebe“, dodaje ona.

‘Sine, biće sve u redu‘

Bojan je prvi anksiozni napad imao sa deset godina.

„Sestra se povredila dok je vozila bicikl i ja sam osetio da sam kriv za to“, priča on.

Polaskom u srednju školu, napadi su postali učestaliji, pa je počeo da puši marihuanu, uzima lekove za smirenje uz pivo, vino ili šta bi mu od alkohola palo pod ruku u tom trenutku.

Na jednoj žurci mu je toliko pozlilo da se srušio.

Tada je shvatio da mora na lečenje.

„Ustanovili su da imam problem s depresijom uz anksiozne napade“, kaže on.

Bilo je dana kada nije mogao da ustane iz kreveta, jer mu „ništa nije imalo smisla“.

A onda je bilo dana kada se osećao i „više nego odlično“.

„Bio sam euforičan. Toliko sam se osećao dobro da mi je tadašnji terapeut isključio terapiju“, priča Bojan.

Nekoliko meseci kasnije, probudio se u bolničkom krevetu sa isečenim venama.

„Sećam se samo tate koji je ponavljao: ‘Sine, biće sve u redu’, dok me je prekrivao ćebetom“, kaže on.

Bojan je pravu dijagnozu dobio tek posle ove epizode.

Kaže da mu je od tada mnogo lakše, jer shvata zašto mu se određene stvari dešavaju.

„Moj savet je da uvek potražite mišljenja od nekoliko doktora i da se ne stidite da potražite pomoć“, dodaje on.

Kaže da u danima kada mu je teško ima običaj da se zagleda u ogledalu i kaže sebi da je dobar prijatelj, da je važan roditeljima i sestrama, da ima ljudi koji ga vole.

„Probajte, često pomogne“, savetuje Bojan.

Pogledajte i video o psiholškinjama koje su bile uz nas u vreme pandemije

Vurus korona: Psihološkinje koje su bile uz nas u vreme epidemije

Crne statistike

Ranisavljev Kovačev kaže da volonteri novosadskog centra Srce na godišnjem nivou obave 6.000 razgovora.

Javljaju se ljudi svih uzrasta, mlađi do 35 najčešće četuju i pišu mejlove, dok stariji zovu telefonom.

Ljudi koji im se javljaju se najčešće nose sa teškim osećanjima, jer imaju utisak da su sami sa problemom.

„Zovu nas pre svega jer ne žele da se ubiju i razmišljaju da niko zapravo ne razume kako im je“, kaže Ranisavljev Kovačev.

Dodaje da centar kontaktiraju i oni koji ne razmišljaju o samoubistvu ali imaju potrebu da ono što osećaju podele sa nekim ko ih ne poznaje i može da bude objektivan.

S početkom pandemije korona virusa, broj poziva se povećao, dodaje.

Kaže i da se očekivalo više poziva starijih, koji su u prvom talasu bili pod najvećim zdravstvenim rizikom, ali se pokazalo da je pandemija u velikoj meri uticala na mlade.

„Uvela je nesigurnost u svakodnevni život i izložila ih pred dileme sa kojima se ranije društvo nije nosilo“, objašnjava ona.

Zbog toga, tvrdi, nije ni bilo spremnog načina da im se pruži podrška.

Mediji utiču na stopu samoubistava

Dunja Grubor iz Omladinskog saveza udruženja u Novom Sadu (OPENS) citira navode Svetske zdravstvene organizacije (SZO) koja je svrstala odgovorno izveštavanje medija na listu mera koje mogu i treba da se preduzmu u cilju prevencije samoubistava.

„Mediji u ovoj temi, kao i u mnogim drugim, poput levka usmeravaju javnost ka formiranju slike o nečemu“, kaže Grubor za BBC na srpskom.

Zbog toga i ovogodišnja kampanja koju su organizovali nosi naziv „Pripazi na ton! Pripazi na klik“.

„U prvom delu se obraćamo medijima, a u drugom javnosti“, objašnjava Dunja.

Ističe da senzacionalistička izveštavanja mogu dovesti do Verterovog efekta.

„Svi treba da prihvatimo odgovornost, ali neki ipak treba da snose veću od drugih, a tu prvenstveno mislimo na vlasnike i urednike medijskih kuća“, kaže Grubor.

Slavica Ranisavljev Kovačev navodi da centar Srce tokom godine ujednačeno prima pozive, ali da do blagog porasta dođe kada se u medijima više govori o suicidu.

An Mari Ćurčić, novinarka i pokretačica incijative Za tebe #Važno je koja se bavi mentalnim zdravljem, tvrdi da u medijima ima prostora za promene.

„Odgovornim izveštavanjem se mogu spasiti životi“, kaže ona BBC na srpskom.

Napominje da novinari moraju da budu svesni uloge i uticaja koji imaju.

„Za tebe #VažnoJe“: Mesto za podršku i razgovor o mentalnom zdravlju

Kako mediji predstavljaju samoubistvo

Grubor smatra da se samoubistvo u medijima neretko predstavlja ili kao „kukavički“ ili kao „herojski“ čin.

Pored terminologije „herojski/kukavički“, postoje i druge predrasude koje mediji pobuđuju, poput onoga da se samoubistvo dešava kao „grom iz vedra neba“, objašnjava.

Ovakva polarizacija, smatra, ne samo da je suvišna, već je i neispravna i pita se zašto je potrebno da se ovaj fenomen stavlja u neku od dve kategorije.

„Jasno je da je ovakva karakterizacija fenomena prisutna od davnih vremena, jer je suicid nešto što čovek oduvek pokušava da protumači i razume“, kaže Grubor.

Objašnjava da se mediji često ne ustručavaju da u ovim slučajevima izveštavaju iz minuta u minut, da objavljuju fotografije i snimke, oproštajna pisma koji i krše privatnost.