„’Imaš sve, a nesrećna si, stvarno ne zaslužuješ da živiš'“.

Tridesetjednogodišnja Lenka se već duže vreme osećala loše, ali ju je ova misao navela da na internetu pretražuje načine kako bi mogla sebi da oduzme život.

Za manje od 15 minuta, na vrata njenog stana u Americi zakucala je medicinska ekipa za prevenciju samoubistva.

„Ne znam šta bi bilo da nisu došli, nisam želela da mislim o tome“, kaže ona osam meseci kasnije za BBC na srpskom.

Samoubistvo je treći vodeći uzrok smrti među mladima od 15 do 29 godina, pokazuju podaci Svetske zdravstvene organizacije iz 2021. godine.

Stopa samoubistava se u Srbiji smanjuje, ali su „stid i sramota i dalje jedan od razloga zbog čega ljudi ne govore šta ih muči i ne traže pomoć“, kaže Tanja Bokun, psihološkinja, za BBC na srpskom.

U Srbiji je 2020. godine stopa samoubistva bila oko 13 odsto, štri puta više u poređenju sa Grčkom ili dva u odnosu na Italiju.

Iako međunarodni stručnjaci kažu da je jako važno obratiti se za pomoć i govoriti o problemima, samo petina stanovništva u Srbiji se nekada obratila psihoterapeutu, podaci su istraživanja Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN) iz 2022.

Zbunjenost, sramota i stid

Lenka je prvi put potražila pomoć psihoterapeuta pre deset godina, na početku studija.

Želela je da se oslobodi trauma i problema iz detinjstva i činilo joj se da joj ovi razgovori pomažu.

Međutim, pre osam meseci, javile su joj se prve samoubilačke misli.

„Po društvenim standardima, bila sam jako uspešna.

„Imala sam ispunjen i fenomenalan život, koji i jeste bio takav, ali je to značilo da meni ne sme da bude loše“, priča Lenka.

A bilo joj je.

Da razmišlja o samoubistvu nije podelila ni sa kim – čak ni sa psihoterapeutom.

„Bila je to neka vrsta opravdanja – ‘eto, radim sve što mogu da bih sebi pomogla, radim sve, osim iskrenosti’.

„Bojala sam se da psihoterapeut više neće misliti da sam sjajna i da se dobro borim sa problemima, jer sam se i dalje trudila da zadivim sve oko sebe, pa i njega“, kaže ona.

Dva meseca kasnije, usledila je velika promena kada se Lenka preselila u Ameriku.

Posao je našla odmah i prvi put nije morala da brine hoće li imati dovoljno novca za kiriju i troškove života.

„Pošto sam navikla da živim u teškim uslovima, borim se rukama i nogama da bih mogla da preživim, ova sigurnost me je uplašila“, priča danas.

‘Ako ne moram više da se borim, šta je onda svrha mog života’, pitala se Lenka.

‘Na papiru’ je sve delovalo dobro, ali se osećala potišteno, što se odrazilo i na njen odnos sa partnerom.

Zatvarala se u sebe i „tonula sve dublje“.

Imala je sve, ali nije bila srećna, zbog čega se javio i osećaj krivice, kaže.

„Ljudi sa samoubilačkim mislima često veruju da nikom nije stalo do njih i da ništa neće da se promeni ako ih nema“, kaže psihološkinja Tanja Bokun.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pomoć je na putu

Posle nekoliko nedelja u Americi, ostavši sama u stanu, Lenki su se opet javile misli o samoubistvu.

„Bila sam psihički loše, plakala sam i vrištala.

„Kucala sam te reči na laptopu nonšalantno, kao da nisam bila svesna šta radim, bilo mi je i pomalo lakše, jer sam išla ka rešenju“, kaže ona.

Kroz nekoliko minuta stigla joj je poruka da se javi, i mejl: „Obavešteni smo da ste tražili informacije kako se izvršava samoubistvo. Pomoć je na putu“.

„Misli o samoubistvu su odmah nestale i osetila sam sramotu što neko dolazi da proveri da li sam dobro.

„U isto vreme sam bila uplašena, jer nisam znala šta sledi i da li će me medicinska ekipa negde odvesti“, priseća se Lenka.

Stid i strah zamenila je ljutnja.

‘Zašto me ovi ljudi kontrolišu? Zašto oni dolaze? Imam pravo da radim šta želim sa mojim životom‘, pitala se besno.

Razgovor sa njima ju je umirio, ali i osvestio da mora da bude iskrena sa psihoterapeutom.

„Teško je suočiti se sa činjenicom da si hteo da oduzmeš sebi život.

„Kada sam konačno rekla psihoterapeutu da sam razmišljala o samoubistvu, osetila sam se 50 kilograma lakšom“, kaže, uz kratku pauzu.

Deset puta više poziva

Jedan od prvih pokazatelja da neko pati je gubitak volje, zainteresovanosti i energije za onim što ga je ranije ispunjavalo, ukazuje Tanja Bokun.

Rečenice i pitanja koje upućujemo treba da im daju do znanja da smo uz njih i da vidimo koliko im je teško.

Potrebno je manje govoriti, a više slušati i dati signal da nisu sami, jedan je od saveta ove psihološkinje, jedne od 40 volontera centra Srce koji svakodnevno telefonski i mejlom razgovaraju sa ljudima koji razmišljaju o samoubistvu.

Volonteri prethodno prolaze obuke, a godišnje obave 8.000 razgovora.

Trećina poziva stiže od ljudi koji pomišljaju na samoubistvo.

„Kada je, na primer, 10. septembar, Svetski dan prevencije samoubistva, poziva je deset puta više“, kaže Bokun.

‘Sada živim za sebe’

Šest meseci kasnije, Lenka kaže da se oseća bolje.

Nastavila je sa psihoterapijom i vratila se u Srbiju.

„Mislim da je važno da pričamo o ovakvim iskustvima i međusobno ih razmenjujemo.

„Suočavanje donosi poboljšanje na svim poljima, ali je teško i strašno, jer se tokom izlečenja emotivno gradiš i počinješ od nule, kao da si dete – rudarski je to proces“, kaže ona.

Nedavno je ponovo otišla u Ameriku i kad god bi ušla na neki od profila društvenih mreža pojavi joj se poruka – Ti si u redu, ako nisi, u redu je potražiti pomoć, uz broj telefona za stručni savet.

Nju ova poruka ne uznemirava, ali oni koje bi obaveštenje moglo da uplaši mogu da ga isključe.

„Sada živim za sebe i malo mi je žao što sam na neki način ‘uložila’ 15 godina života da bih dokazala svetu da vredim, iako je i to nekada potrebno.

„Dolazak do samoubilačkih misli da bi se osvestio i shvatio koliko tvoj život vredi je krajnja granica i hvatanje za slamku, a posledice su teške“, kaže Lenka.

Kada bi mogla da vrati vreme, podelila bi sa najbližima da je razmišljala o samoubistvu.

„Mnogo sam radila na eliminisanju stida, i ne treba da prolazimo sami kroz ovakve situacije, ali je teško izgovoriti.

„To što ste imali misli o samoubistvu ne treba da vas određuje, jer je skroz u redu da niste bili dobro i da ste zatražili pomoć – zato pričajte, jer to može da vas spasi“, kaže Lenka.

*Ime sagovornice je promenjeno, a identite je poznat redakciji

Neke od stručnih ustanova, savetovališta i SOS telefona koji vam mogu pružiti pomoć u Srbiji su:

Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević

Višegradska 26, Beograd; Telefon: 011/3636400; www.lazalazarevic.rs

Centar Srce

Telefon: 0800-300-303; Mejl: [email protected]; www.centarsrce.org

Radno vreme je 14 do 23 časova, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva

Telefon: 011/7777000; Pozivi su anonimni

Dodatne adrese i kontakte institucija i organizacija u Srbiji i regionu koje se bave mentalnim zdravljem možete naći na ovom linku, u grupi „Za Tebe #VažnoJe“.

Pogledajte video o grupi „Za Tebe #VažnoJe“, mesto za podršku i razgovor o mentalnom zdravlju