Dok sam odrastao, moji kućni ljubimci nisu bili psi ili mačke, već slonovi.
Slično Mogliju, slavnom fiktivnom liku iz Knjige o džungli Radjarda Kiplinga kog su odgajili vukovi, ove životinje su odigrale nezamenjivu ulogu u mom detinjstvu.
Odrastao sam grleći slonove, razgovarajući sa njima, deleći njihovo voće i čak učeći od tih džinovskih životinja.
Od sedme godine, jahao sam na ovim veličanstvenim stvorenjima kući posle njihovog dnevnog kupanja u suton, baš kao što je Mogli jahao na njegovim životinjskim saputnicima Bagiri, crnom panteru, ili Baluu, medvedu.
- Slonovi kao mega baštovani u borbi protiv klimatskih promena
- Dobroćudni indijski slon čija je slava prokletstvo
- Slonovi „super kljovaši“: „Retki, posebni i moramo da ih zaštitimo“
Slonovi su za mene bili više od pukih životinja – zajednička nam je bila specijalna veza.
Odrastajući u Ratnapuri, gradu u južnoj Šri Lanki, moja porodica je bila jedna od malobrojnih koje su bile vlasnici krda domaćih slonova u zemlji od 22 miliona stanovnika.
U grupu od pet slonova koje je čuvao moj deda spadale su dve ženke i tri mužjaka, od kojih je jedan bio Ekadanta – „kljovaš“, ponos krda.
„Kljovaši“ su izuzetno cenjeni i kulturološki značajni u Južnoj Aziji, jer nemaju svi mužjaci azijskih slonova kljove, svega oko dva odsto njih u Šri Lanki prema Ministarstvu za divlje životinje, dok afričkim slonovima one rastu i kod mužjaka i kod ženki.
Ali nije me privlačio Ekadanta, uvek sam se vozio na leđima Manike, mlađe ženke, i bespogovorno mog favorita.
Izraz „manike“ odnosi se na voljenu ili poštovanu ženu.
Slonovska kupka
Svake večeri, slonovi bi išli na svakodnevno kupanje u reci blizu moje kuće, a moj deda me je vodio da ih gledam.
Kako sam bio stariji, nisam išao tamo samo da ih gledam, već i da motrim na njihove goniče, poznate kao mahouti.
Morao sam da znam da ih ne povređuju sopstvenim oštrim štapovima sa kukom.
Manike bi legla, a Premaratna, njen mahout, bi je poprskao vodom i trljao njeno telo korom od kokosa.
Pre nego što bi je poprskao, spojio bi ruke nalik molitvi da iskaže poštovanje prema životinji.
Pramaratna je bio nizak, sredovečni muškarac sa brkovima i nedostajućim prednjim zubima – rezultat slučajnog ritanja Manike.
A Manike bi ga odlučno ignorisala.
Njegova komanda bi polako postajala sve glasnija dok se ona uporno oglušavala o njegov autoritet.
On bi se pravio da je ljut i teatralno bi tražio štap kao da namerava da je udari.
„Neću ti ponavljati. Za ime Boga… da li je ova slonica ogluvela?“, govorio bi.
Ali znao sam sa apsolutnom sigurnošću da je nikad neće povrediti. Bar ne preda mnom.
Posmatranje svakodnevne drame dok sedim na steni na obali reke bio je omiljeni deo mog dana.
Posle deset do 15 minuta cike i vike, Manike bi konačno popustila, podigla se na noge i razigrano se poprskala vodom svud po telu pre nego što bi pošla kući.
„Manike, daj mi ruku“, zatražio bih ljubazno.
Ona bi nežno podigla prednju nogu, dozvolivši mi da se popnem na nju na putu do kuće.
Iako joj je telo bilo mokro, i dalje sam je jahao znajući da će se moja odeća osušiti dok ne stignemo kući.
Ali ponekad bi me bockala slonovskom dlaka koja bi se probila kroz moje pantalone poput igala.
Ljudi koji bi prolazili pored nas tokom ovog putovanja često bi nas gledali iznenađeno – dete jaše slona?
Kad bismo stigli kući, Manike bi ponovo podigla prednju nogu, ovaj put bez mog pitanja, omogućivši mi da siđem.
Statusni simbol
Slonovi su bili izuzetno vidljivi znak društvenog statusa među bogatom elitom Šri Lanke.
Ali pored ovog prestiža, držali su ih i privatni vlasnici zbog rada i učešća u budističkim povorkama.
Nacionalni popis domaćih slonova iz 1970. godine zabeležio je 378 vlasnika sa 532 slona u zatočeništvu.
Ali danas ima samo 97 domaćih slonova u vlasništvu 47 ljudi na Šri Lanki, kaže mi sekretar Udruženja vlasnika zatočenih slonova.
Kao i mnoga deca na Šri Lanki, jedva sam čekao dolazak aprila, mog omiljenog meseca.
Tada se slavi hinduistička Nova godina Sinhala, a škole imaju dug raspust.
I dok mnogi moji vršnjaci čekaju na nju zbog nove odeće i poklona, ono što je mene istinski uzbuđivalo bio je povratak naših voljenih slonova sa lokacije seče drveća, gde su oni korišćeni za premeštanje i dizanje teških debala.
Tokom ovih praznika, lokacije seča drveća su se privremeno zatvarale i slonovi bi hodali do kuće, ponekad pešačeći nedeljama iz udaljenih oblasti.
Stizanje slonova bilo bi najavljeno zveckanjem lanaca oko njihovih članaka i zvona koja su im visila oko vrata.
Kako su se približavali kući, njihov ritam hoda bi se ubrzavao, a zveckanje lanaca bi postajalo glasnije.
Slonovi povratnici bili bi dočekivani na glavnoj kapiji bananama, šećernom trskom, morskom solju ili tamarindom.
Gurnuli bi surle u kuću i onjušili nas, upirući „prstom“ na vrhu surli, tražeći još poslastica.
Azijski slonovi imaju jedan „prst“ za držanje malih predmeta, dok afrički imaju dva.
Manike bi se uvek nagnula prema meni, mlatarajući ušima kad dobije poslasticu, iskazujući tako privrženost.
Miris slonovskog izmeta i mokraće obeležavao bi početak mog raspusta.
Slonovi bi se odmarali u štali u zadnjem dvorištu nekoliko nedelja pre nego bi se vratili na mesta za seču drveća.
Osećali su se bezbedno kod kuće i ležali bi i hrkali satima.
Za mene je ova duboka, ritmična grmljavina, često praćena nežnim lepršanjem njihovih velikih ušiju, bila jako umirujuća.
A domaći slonovi prave i nežne šuštave zvukove sa povremenim mekim udarcima dok muljaju hranu.
Više od svega, uživao sam u slušanju tih simfonija, naročito u mraku.
U noćima pod mesečinom, čak sam uspevao da razaznam istaknute izbočine na glavama slona u daljini.
Znao sam da nisam sam.
Život u lancima
Domaći slonovi su često prisiljeni da provedu čitav život u lancima.
Na Šri Lanki, vlada verovanje da su u prošlim životima slonovi bili ljudi i da imaju dug prema vlasnicima slonova, koji moraju da otplate radeći za njih.
Sa okončanjem masovne industrije prerade drveta na Šri Lanki početkom devedesetih, prihodi od domaćih slonova su isparili, ali ne pre nego što su naši slonovi mogli da otplate svoje „dugove“.
Iako sam imao samo pet godina, i dan-danas se sećam kad je „kljovaš“ Ekadanta uginuo.
Bolesni slon bio je lečen nekoliko meseci, ali nije mogao biti spasen.
Sahranjen je u dvorištu iza naše kuće.
Jahanje za novac
Naporni rad u pilanama uskoro je zamenilo novo zaposlenje.
Slonovski safariji koji bi nosili strane turiste postali su popularni pred kraj devedesetih.
Išao sam u osmi razred kad je Manike poslata u Habranu, gradić odmaralište u severnoj Šri Lanki oko 200 kilometara od mog doma.
Sve do tada, čitavog života se nije vozila u kamionu.
Kao i obično, Premaratna je vikao na nju da uđe u kamion.
Ali ovaj put se nije pretvarala da ga ne čuje – bila je veoma uplašena.
Iznova je praznila creva i mokrila, pokazujući da je pod stresom.
Isprva bi postavljala prednje noge na kamion, ali je tvrdoglavo odbijala da se popne na njega i držala je zadnje noge čvrsto na zemlji.
Posle višečasovnog mučenja, konačno se popela na kamion, ali tada se već okupila velika masa posmatrača kraj puta da bi gledala ovaj spektakl.
Dok je odlazila kamionom, posmatrao sam iz daljine sve dok potpuno nije nestala na vidiku.
Bio sam nesrećan – vodili su je jako daleko.
„Videćemo se uskoro, Manike“, šapnuo sam, samo delimično sebi u brk.
Poslednje godine
Posećivali smo Manike jednom ili dvaput godišnje, a svakog aprila ona bi se vraćala kući na nekoliko nedelja, navikavši se na putovanje kamionom.
Bližila se šezdesetoj godini života, ali za slona ne postoji penzija.
Oni obično nastavljaju da rade i učestvuju u kulturnim aktivnostima sve do samrtničkih dana.
Ali moj otac je na kraju odlučio da ipak dovede Manike kući i iako je njeno održavanje bilo skupo, nismo je poslali ponovo nazad da radi.
Pred kraj 2006. godine, poslata je na plantažu kokosa tridesetak kilometara od našeg doma gde je postojalo obilje listova kokosa i druge hrane za nju.
Ni ona ni ja nismo znali da je to njeno poslednje putovanje.
Nekoliko dana kasnije, Manike se razbolela, a mi smo odmah pošli da je posetimo dok se ugovaralo njeno lečenje.
Ležala je u ogromnom zasadu kokosa.
Manike nije imala snage da ustane, ali nas je onjušila, uperila „prstom“ u našem pravcu, baš kao što je to imala običaj da radi kad je tražila poslasticu.
Dodirnuo sam joj čelo, pokušavši da je utešim.
Vratili smo se kući kad je pao mrak, nadajući se da će uskoro ozdraviti.
Narednog jutra, usledio je telefonski poziv sa tužnom vešću: Manikin dug nam je bio otplaćen.
Otišao sam na njenu sahranu sam da se poslednji put pozdravim sa njom.
Budistički monasi bili su pozvani da izvedu oproštajnu ceremoniju, dok je Manike ležala sama usred zasada kokosa, lica prekrivenog belim pokrovom.
Kraj jedne ere
Manike je bila moja doživotna saputnica.
Iako su moji roditelji radili naporno da me odgoje i plate moje obrazovanje, ona je bila ta koja se znojila za njega.
U sebi možda nemam slonovske krvi, ali osećam se kao da me je, na neki način, jedna slonica odgojila.
Nikad više neću sresti Manike na ovoj Zemlji, ali dok putujem svaki dan na posao u redakciju BBC-ja na prometnoj londonskoj ulici, često mi nahrupe sećanja na moje ruralno detinjstvo.
Manikeino lice se neodoljivo probija iz moje podsvesti pravo pred moje oči, a srce mi se ispunjava neopisivim osećanjem krivice i tuge.
Voleo sam je jako, zašto sam je onda držao u lancima?
Uprkos tome što sam proveo 20 godina sa Manike, ne mogu da se pomirim s tim da se nikad nisam slikao s njom.
Nisam mislio da ću je ikada izgubiti.
Kad bih samo mogao da je vidim još jednom, ne bih je samo slikao, oslobodio bih je iz lanaca i omogućio joj da živi slobodno.
Pogledao bih je poslednji put u oči i zahvalio joj se.
A ako zaista postoji zagrobni život, počeću da otplaćujem ogromni dug koji joj je dugujem.
Zbogom, Manike.
Pogledajte priču o bračnom paru iz Indije koji odgaja slonove bez roditelja
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
