„Dobar dan, koja muka vas je navela ovde?“, pita me zbunjeno muški glas.

„Dobar dan, tražim selo Golešnica“, odgovaram.

Mršava silueta u društvu crnog psa ostavlja alat blizu prašnjavog traktora i polako mi prilazi.

„Našli ste ga, ja sam Boban, ali ovde niko ne živi“, kaže čovek prodornih zelenih očiju, i dalje začuđeno,

Osim ljudi, nema ni table sa nazivom sela, samo oronule kuće i klimave ograde.

U Golešnici, prema poslednjem popisu iz 2022. nema nijednog stanovnika.

I ovo selo nije jedino u Srbiji.

Milan Krkobabić, tada ministar bez portfelja za regionalni razvoj, danas na čelu Ministarstva za brigu o selu, pokrenuo je 2019. osnivanje Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, zajedno sa Akademijskim odborom za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Izrađen je „Nacionalni program za preporod sela Srbije“ kako bi se podstaklo oživljavanje ovih naseobina u Srbiji.

Svako ko želi da užurbanost grada zameni selom dobija od države 1.200.000 dinara – nešto više od 10.000 evra.

Trend napuštanja ruralnih sredina se, pak, nastavlja, pa je prema zvaničnim podacima veliki broj seoskih pustinja na jugu Srbije.

Blatnjavi put među nepokošenim livadama

Do sela Golešnica, kod Aleksinca, na 24 kilometara od Niša, najvećeg grada na jugu Srbije, ne može se doći tek tako.

Prigradskog autobusa nema, a kolima se najdalje može stići do mesta Koprivnica.

„Golešnica? Ima je na mapi, nikad nismo bili, ali vozimo“, odgovara mi dispečarka lokalne taksi službe.

Mapa učitava put, ali je nedovoljno prohodan za četvorotočkaša.

„Odavde ne mogu dalje, da je moj automobil išao bih, ali je službeni“, sleže ramenima taksista, izvinjavajući se.

Skučenim i blatnjavim puteljkom među nepokošenim livadama nastavljam pešice.

Staza je duga 18 kilometara i ispresecana polomljenim granjem, na kojem se naziru trakovi traktora.

Po zemljanom putu koje sunčevi zraci neprestano prže, prođe po koja kornjača, a tišinu remeti i roj upornih komaraca.

Nema ni daška vetra.

Posle 50 minuta sporog hoda krivudavim makadamom stižem do drvene ograde, simboličnog početka sela.

Boban je na ovim puteljcima odrastao uz baku i deku, čuvajući stoku.

Posle njihove smrti, pokušavao je da održava imanje, ali se u međuvremenu razboleo, te je sve rasprodao.

„Bilo je jako selo“, priseća se za BBC na srpskom, gledajući u okolni korov.

Od 60 kuća, koliko ih je nekada bilo, ostalo je tek nekoliko.

Obrasle su korovom, žbunjem, okružene nepokošenom travom.

„U prodavnicu se išlo do obližnjih mesta, mada ima vode jer izvor nikad nije presušio, a i šumska služba prolazi.

„Mogao je put da se uradi, ali nije, i šteta je, mnogo gora mesta su se održala“, kaže setno.

Razgovor prekida zvuk traktora.

Za crvenom mašinom je Dalibor, iza njega, čvrsto se pridržavajući, sedi Radoslav u vojničkoj majici.

Išli su po drva, otpozdravljaju Bobanu i rado prihvataju da me voze natrag.

Dok tandrče motor traktora, čini mi se starijeg od mene, Radoslav se priseća detinjstva u Golešnici.

„Imali smo i školu, ali se srušila, ostala je samo ploča, pa smo morali da idemo do okolnih mesta.

„Čuvali smo ovce, krave, svinje, živelo se nekako, ali ne vredi, put je loš, udaljen si od lekara, nema uvek struje, kada padne sneg, ne možeš da mrdneš“, govori glasnije, savijajući glavu kako bi izbegao granje koje dolazi u susret.

Rodno mesto napustio je pre 40 godina, kako kaže, zbog posla i sada odlazi kada mu treba koja grana za ogrev.

„Svi smo otišli“, dodaje pomalo ogorčeno.

Na jednom od proplanaka vidi se i očuvana crkva.

„Nekada je čitavo crkveno dvorište bilo puno, posebno leti, a sad ne dođe ni dvoje“, dobacuje Dalibor, ne skidajući pogled sa volana.

Posle 20 minuta truckanja po makadamu, naziru se prvi obrisi Koprivnice, a dopire i zvuk automobila.

Sledeće mesto na putu do Aleksinca je Tešica, gde se Radoslav i preselio.

Tvrdi da je jedno od razvijenih mesta u kraju, ponosno dodajući da imaju i saunu.

Iz sela u selo

Između popisa 2011. i 2022. godine, na području Nišavskog okruga broj stanovnika smanjen je za nešto više od 32.000 i to uglavnom na seoskom području.

U Manastiru na obroncima Sićevačke klisure, 12 kilometara od Niša, živi samo četvoro ljudi.

Neizbežna stanica na putu do Manastira je selo Prosek.

Sparinu julskog dana prekida zvuk voza.

Asfaltiranim ulicama prođe po koji stariji meštanin, dok mlađi voze stare bicikle.

Radni je dan, a na vratima zgrade mesne zajednice visi katanac.

U Proseku živi oko 400 ljudi, ali je i to upitno, kaže mi ljubazni radnik lokalne prodavnice, uslužujući redovnu mušteriju.

Veliki broj starosedelaca sela Manastir preselilo se upravo ovde.

Jedan deka i gajde

Među onima koji su Manastir zamenili Prosekom je i porodica Mladenović.

Iza odškrinutih vrata njihovog doma u Proseku proviruju kablovi.

Radoslav je nahranio živinu, a njegova supruga Mira pospremala baštu.

„Stanovnici su se u Manastiru do Drugog svetskog rata mahom bavili poljoprivredom, posle je krenuo uzlet industrije i ljudi su napuštali selo i odlazili tamo gde ima posla, tačnije fabrika, uglavnom prema Nišu“, objašnjava ona za BBC na srpskom.

Oni su se odselili pre 50 godina, ali i dalje sa setom pamte odrastanje po kamenim puteljcima Manastira.

„Mnogo nam je bilo lepo, mi smo imali struju odmah posle Prvog svetskog rata, žene su se družile baš kod ulične sijalice.

„Mi mlađi okupljali smo se da ljuštimo kukuruz“, prepričava Mira Mladenović za BBC na srpskom.

U omanjem domu kulture učili su da plešu.

„Jedan deda Mika nam je svirao gajde, a mi bismo mu davali tadašnje aluminijumske pare što su plutale po vodi kao bakšiš.

„Kad on više nije mogao, donosili smo radio ili gramofon, ali nije bilo isto“, govore maltene uglas.

Školu su pohađali u okolnim mestima, udaljenim i po nekoliko kilometara, probijajući se često neprohodnim šumskim putevima.

Radoslav je završio za varioca, Mira je radila kao daktilografkinja. Oboje su sada u penziji.

„Sve manje mogu da se staram o ovom cveću, stara sam, stigle godine“, dodaje ova 89-godišnjakinja.

Ne žale se, imaju dve ćerke, unuku, a i doktor im je tu, u selu.

Do rodnog mesta odlaze samo do groblja, jednom u nekoliko meseci, i to traktorom.

„Mada je asfaltiran put, pa može i autom“, kratko kažu.

‘Osim zidara, drugih majstora ovde nije bilo’

Taj asfaltiran put, među papratima je prohodan, ali i uzak.

Manastir i Prosek deli oko tri kilometra.

Posle Drugog svetskog rata, u selu je živelo 122 ljudi.

Danas u njemu uglavnom borave mahom Nišlije, koji su od starosedeoca kupili kuće i, na temeljima starih, napravili vikendice.

Prigradskog saobraćaja i škole i dalje nema, kao ni lekara.

Drvena velika ograda, sa uklesanim znakom dobrodošlice, koja vodi do vikendice porodice Džunić, na samom je ulazu u selo, sa desne strane.

Viktorija i Miroslav Džunić kupili su plac u selu Manastir 1978. godine

Viktorija i Miroslav su želeli da pronađu mesto gde će moći da se osame i odmore.

Ona je predavala engleski na fakultetima, a on je radio u Elektronskoj industriji (EI), u to vreme jednoj od jačih firmi u Nišu.

U posebnom tekstu pročitajte šta se desilo sa EI Niš.

„Bila je šuma i njiva ali nama se dopalo, oduševila nas je priroda, te stene i miris majčine dušice i odlučili smo da kupimo zemlju.

„Osim zidara, drugih majstora ovde nije bilo, moja supruga je smišljala, a ja sam nosio kamenje i stene.

„Ujutru bismo zorom ustajali da vidimo kako po danu izgleda ono što smo prethodne noći pravili“, priča ushićeno Miroslav Džunić, inženjer u penziji, za BBC na srpskom.

Njihova bašta je 2010. proglašena za najlepšu u Srbiji i ponosno mi pokazuju plaketu na zidu.

Šest meseci godišnje su u selu.

Do Niša siđu samo po potrebi, ovde imaju dugo traženi mir.

„Bežimo iz grada i, da smo mlađi, odavno bismo se preselili u selo“, dodaje Viktorija.

Razgovarali bi oni još o, kako kažu, njihovom Manastiru, ali ih deca čekaju na ručku u gradu.

Zbog godina, nisu više tako brzi i poletni i ne vole da kasne.

Tri veka duge istorije

Selo Manastir neraskidivo je povezano sa manastirom, priča jeromonah Ignjatije Đorđević.

„Nekoliko porodica sa Kosova obnovilo je urušenu manastirsku crkvu iz 17. veka kada su osnovali selo oko nje, 100 godina kasnije.

„Meštani su potom renovirali crkvu 2002. podigli su i parohijski dom, koji je istovremeno služio i kao zgrada seoskog odbora, mesto za druženja, povremene lokalne likovne kolonije i pesničke večeri“, kaže , starešina manastira za BBC na srpskom.

Na nekoliko metara od manastira žive Branislav i Gordana Đorđević.

On gotovo svakodnevno dolazi da upali sveću – pre 20 dana preminuo im je sin.

Mlađoj ćerki ostavili su stan kada su se preselili u Manastir.

„Žena ide i do groblja, ali ja ne mogu, dođem ovde i bude mi lakše“, govori drhtavog glasa, ne skidajući tamne naočare.

Sedi pod krošnjom drveta, oslanjajući se na štap.

„Sve što sam radio, radio sam zbog dece, a sada….“, ne završava rečenicu.

Ipak, staloženo nastavlja priču o napuštanju gradskih ulica.

U mesto su se zaljubili, šetajući, pre nešto manje od pola veka.

Kupili su mali plac, koji su tokom godinama proširili.

Manastir Sveti Nikola po kom je selo dobio ime

‘Nebeski raj’

Selo je još 1977. imalo svega četiri stalna stanovnika, priseća se Branislav.

„To je bila jazbina, zmijarnik, korov, crvena zemlja, ali sa izvorom sa kog i danas ljudi pune balone vodom i nose u grad, jer bolje od ove nema.

„Imao si monofaznu struju, mogao si samo nešto da skuvaš“, priseća se Branislav.

Tada 33-godišnjak, on je mešao beton i kamen, a supruga mu je pomagala.

Tako su ogradili kuću, postavili 1.300 taraba, zasadili paradajz i jagode.

Više od 20 godina čuvali su koke nosilje i prodavali jaja na jednoj od pijaca u Nišu.

„Tako smo prehranili i školovali decu, imali smo oko 200 kokošaka, koje su davale oko 190 jaja.

„Plate su nam bile male, a uzimali smo kredite da sredimo ovaj naš nebeski raj“, kaže ovaj 79-godišnjak.

Čitav radni vek proveo je u niškom Pozorištu lutaka kao dekorater, a supruga je radila u banci.

Oštre zime sa snegom do kolena nisu ih sprečavale da zorom krenu iz Niša kako bi u selu nahranili stoku.

„Ovde ako ne dođeš deset dana, već kreće urušavanje.

„Evo, Stole doktor umro, a imao je fantastičnu baštu, ali nema ko da vodi računa i sve je zaraslo, ćeramide propadaju“, pokazuje rukom u daljinu.

Poslednjih godina, tokom zimskih meseci sem njih u selu boravi još jedan čovek.

Ali nije uvek bilo tako pusto.

„Ranije su se ljudi skupljali kad su litije ili prvomajski uranak, pa bude i muzike, oni su držali taj duh, a sada dolazi po neko, veliki broj njih je umro“, priča Branislav.

Nekada je i poštar bio redovniji.

Račune i pošiljke sada uglavnom ostavlja u prodavnici u Proseku.

Đorđevićima je sin jednom u tri dana donosio sve što je potrebno: od lekova do alata.

Selo Manastir — Jedna od napuštenih vikendica u selu Manastir

‘Sednem i pomislim koliko mi je lepo’

Prošlo je podne, ali je u dvorištu porodice Đorđević, sređenom poput apoteke, sveže.

Gordana zaliva cveće, plevi mali povrtnjak u kom ima oko 20 stabljika paradajza, a tu su i jagode, samo za unuku.

Kada završe sa poslom, odmaraju se za glavnim stolom punim papira, pod improvizovanim krovom od dasaka.

Tik uz drveni prozorski ram je i stari radio, sat sa termometrom i novogodišnje sijalice.

Gordana je ranoranilac i voli da uživa u svežem vazduhu i zvuku ptica uz kafu i cigaretu, dok je Branislav ljubitelj čaja i ljute hrane.

Napravili su i pečenjaru, a leti se kupaju napolju vodom iz bojlera postavljenog u dvorištu.

„Pokosim travu, sednem i pomislim koliko mi je lepo“, stidljivo izgovara ona.

Pali novu cigaretu, a drugu ostavlja pored piksle.

„To je za sina“, izgovara šapatom i briše oči pune suza.

Branislav Đorđević ima 79 godina i kaže da će živeti do 115, jer i pored velike tuge u srcu ima i dalje volje i energije

U skromnoj sobi ispunjenoj crno-belim fotografijama, na komodi je moderni televizor.

„Gledam samo kaubojske filmove, obožavam ih. I sport, žena gleda sa mnom“, kaže on, videvši da mi je pogled zastao na savremenom uređaju.

„Za Ra(d)nički (klub iz Niša) navijam, kako je govorio moj sin“, i oči mu na trenutak opet ispuniše suze.

Ispija punu šaku lekova, dnevnu terapiju, i dovikuje supruzi polušaljivo: „Hoćeš da spremiš pasulj sutra, godišnjica nam je braka?“.

„Ću ti spremim“, odgovara mu ona iz kuhinje.

Grad im, kažu uglas, ne nedostaje.

„Jutros sam bila da potražim majstora za frižider, ali je meni ono dole grotlo, ludnica.

„Ovde imam mir, tišinu, vazduh, zelenilo – ovde se produžava život“, kaže Gordana odlučno.

„Uveče sednemo i slušamo ptice do kasno u noć, pa šta ti više treba“, dodaje Branislav.

Iako se ne poznaje sa Gordanom i Branislavom iz sela Manastir, Boban iz Golešnice slično misli, a i motiv zbog kojeg obilazi trošnu kuću je isti.

Kad god može, kaže, upali traktor i dođe.

„Dopada mi se ovaj mir, imam svetlo, doneo sam akumulator, slušam radio, cepam drva, pospremim šta mogu i pre mraka se vratim, ali moja porodica nikada ne dolazi.

„Ovde dugo nema nikog, svi su se iselili“, govori on tiho.

Pogledajte priču o crvenom selu na jugu Srbije