Dok Ujedinjene nacije upozoravaju da bi do 2050. godine čak 5,7 milijardi ljudi moglo da živi u oblastima u kojima nema dovoljno vode najmanje mesec dana godišnje, u Srbiji traje bitka za očuvanje kvaliteta reka, potoka i jezera.

U reke i jezera – najvažnije vode Srbije – direktno i svakodnevno se ispuštaju industrijske hemikalije i fekalije iz gradskih naselja, šireći nesnosni smrad unaokolo, dok plastične flaše, gume i uginule ribe plutaju po njihovoj površini, upozoravaju stručnjaci.

„Zagađenje vode utiče na život i zdravlje ljudi i usudila bih se da kažem da se svako zagađenje voda kao bumerang vraća ljudima“, kaže za BBC na srpskom Ana Milanović Pešić, naučna saradnica na Odeljenju fizičke geografije na Geografskom institutu „Jovan Cvijić“ pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU).

Glavni izvori zagađenja reka i ostalih vodnih resursa u Srbiji su industrijska postrojenja, komunalne otpadne vode iz naselja i poljoprivreda – kroz upotrebu veštačkih đubriva i ostalih hemijskih jedinjenja, dodaje Milanović Pešić.

Kakav je kvalitet površinskih i podzemnih voda Srbije?

Na osnovnu fizičkih, hemijskih i bioloških parametara kvaliteta površinskih i podzemnih voda, utvrđuje se kvalitet, odnosno stepen zagađenja voda.

Podeljen je na četiri klase, dok postoje i vodotoci koji su „van klase“.

Milanović Pešić kaže da se klasifikacija vodotokova u Srbiji vrši na osnovu dve grupe kriterijuma – opštih, „koji karakterišu ekološki status“ i specifičnih „opasnih i toksičnih materija koji u vodu dospevaju usled industrijskih i ostalih antropogenih aktivnosti“.

Većina reka u Srbiji pripada drugoj i trećoj klasi, dok prvoj pripadaju manji planinski vodotoci i gornji tokovi pojedinih reka sa čistom vodom, a četvrtoj „veoma zagađene vode“.

Utvrđivanjem kvaliteta voda do 2011. godine bavio se Republički hidrometeorološki zavog Srbija, a nasledila ga je Agencija za zaštitu životne sredine.

Iako se redovno objavljuju godišnjaci sa „detaljnim analizama i utvrđivanjem stanja kvaliteta voda“, podaci su dostupni samo za „merne profile na većim rečnim tokovima, pojedine akumulacije (jezera) i pojedina merna mesta podzemnih voda“.

„Za male vodotokove nemamo podatke i zato je kvantitativno teško utvrditi stepen zagađenja na njima, kao i trend“, kaže Milanović Pešić.

Pogledajte video: Zašto je ovaj momak bacio 4.000 plastičnih boca u Savu

Zašto je ovaj momak namerno bacio 4.000 flaša u reku

Veliki bački kanal, Borska reka, Lim, Pek…

Kao primere najzagađenijih voda u Srbiji, Milanović Pešić izdvaja kanal Dunav-Tisa-Dunav u Vojvodini, posebno Veliki bački kanal i Borsku reku koja se uliva u Timok.

Veliki bački kanal teče centralnim delom Bačke, predstavlja deo hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav, jedinstvene kanalske mreže i povezuje reku Dunav, kod Bezdana, i Tisu, kod Bečeja.

Prethodnih decenija je poneo titulu „crne tačke“ zagađenja na Dunavu.

Zagađujuće materije koje su pronađene u vodi i mulju negativno utiču na životnu sredinu kanala, kao i na zdravlje ljudi.

„Ovo je izneto u nekoliko naučnih radova i potvrđeno statističkom analizom podataka iz 2005. godine, koja pokazuje povećan broj pacijenata sa malignim bolestima pluća i urogenitalnog sistema u naseljima duž kanala u odnosu na ostalo stanovništvo Bačke i Vojvodine“, navodi Milanović Pešić.

smeće, reka Sava, Sava, zagađenje — Smeće pluta Savom

Zbog prevelikog zagađenja koje je u većoj meri počelo šezdesetih godina prošlog veka, zovu ga i „otvoreni kolektor za otpadne vode“ sa okolnih farmi svinja, iz prehrambene industrije i samih naselja poput Crvenke, Kule i Vrbasa.

Zagađujuće materije se iz Velikog bačkog kanala prenose u Tisu, a naučno je dokazano i da azot i fosfor iz njegove vode Dunavom stižu do Crnog mora.

Ipak, prevagu odnosi Borska reka kao jedna od najzagađenijih srpskih i evropskih reka, koji mnogi nazivaju „mrtvom rekom“.

U njoj više nema tragova života, a zbog velike zagađenosti ne pripada nijednoj klasi.

Posledica je to vekovnog rudarenja, industrije koja se razvila oko rudnika i komunalnih voda koje u nju dospevaju.

Ni stariji meštani Bora i okolnih sela ne pamte da je nekada bila u boljem stanju, a žale se i da leti „strašno smrdi“.

„Nekad su tu bile vrbe pored reke, a sad je to sve pirit, sve je zagađeno“, izjavio je stanovnik sela Slatina kraj Bora za Dojče vele pre nekoliko godina.

Borska reka se uliva u Veliki Timok kod sela Vražogrnac i značajno utiče na njegov nivo zagađenosti.

Zagađenje reke Pek u opštini Kučevo takođe je višedecenijski problem.

Početkom marta ove godine održan je sastanak predstavnika lokalnih opština kroz koje protiče ova reka kako bi se pokrenulo sistematsko očuvanje reke Pek.

Jedan od inicijatora i pokretač Fejsbuk grupe „Sačuvajmo reku Pek“ Nebojša Bata Joksić rekao je da u poslednjih par meseci problem eskalirao, a pojavile su se i fotografije i informacija na društvenim mrežama o pomoru ribe i zagađenju ove reke.

On za zagađenje krivi rudnik u Majdanpeku, koji posluje u sastavu Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) Bor, koji je od 2018. godine u većinskom vlasništvu kineske kompanije Ziđin, jer tamo „ispuštaju otpadne vode“.

Pre nekoliko dana je analiza vode iz ove reke Zavoda za javno zdravlje u Požarevcu pokazala da su pojedine vrednosti teških metala uvećane i po više puta – pre svega bakra, mangana, gvožđa i sulfata.

Problem predstavlja i čvrsti otpad koji neretko sa obližnjih deponija završi u reci.

Najsvežiji primer sa početka ove godine predstavljaju reke Drina i Lim čije se vodene površine gotovo nisu mogle videti od plastičnih flaša, guma, kućnih aparata i frižidera koji plutaju.

Ubrzo je usledila akcija čišćenja, pa je iz Potpećkog jezera na Limu uklonjeno više od 7.500 kubika plutajućeg otpada.

Plastične kese: Kako je izum koji je trebao da spasi planetu postao uzrok zagađenja

Nedostatak sistema za prečišćavanje otpadnih voda

Za Gorana Sekulića iz Svetske fondacije za prirodu (WWF), glavni uzroci zagađenja su komunalne i industrijske otpadne vode.

Komunalne vode iz domaćinstava dospevaju u reke putem kanalizacije, dok se industrijske ispuštaju iz fabrika.

„Kod nas je u sektoru industrije mali procenat njih prečišćava vode, a situacija se malo poboljšava uglavnom kod većih industrija i kompanija koje imaju mogućnosti da ulažu u to“, navodi Sekulić za BBC na srpskom.

Ipak, glavni problem za njega je to što veliki broj gradova u Srbiji nema izgrađene sisteme za prečišćavanje otpadnih voda.

„Verovatno ispod 10 odsto na nivou Srbije, dok sve ostalo ide u reke bez ikakvog tretmana „, kaže on.

Dodaje da Beograd takođe nema pogone za prečišćavanje i da „sve otpadne vode odlaze direktno u Savu i Dunav“.

Početkom prošle godine grad Beograd i kineska kompanija Čajna Mašineri inženiring korporejšn (China Machinery Engineering Corporation – CMEC) potpisali su sporazum kojim bi Beograd trebalo da dobije sistem za prečišćavanje otpadnih voda.

Navedeno je da je vrednost prva faze radova koja obuhvata izgradnju kolektora-interceptora 271 milion evra, dok bi između 400 i 500 miliona evra bilo potrebno za drugu fazu kada će se graditi prva beogradska fabrika za prečišćavanje otpadnih voda u Velikom Selu.

Tadašnja ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović je istakla da se u Savu i Dunav izlije „190 miliona kubika otpadnih voda, što se može uporediti sa 60.000 olimpijskih bazena ili 19 miliona cisterni.

Milanović Pešić kaže da u Srbiji postoji 36 postrojenja za prečišćavanje voda, od kojih većina ne radi punim kapacitetom.

Ovakva postrojenja postoje u Vrbasu, Kruševcu, Šapcu, Subotici i drugim gradovima u Srbiji.

Krajem prošle godine ratifikovan je i sporazum s Razvojnom bankom Saveta Evrope, kojim su odobrena sredstva za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Tada je za 2021. godinu najavljena izgradnja 20 do 30 ovih postrojenja za prečišćavanje otpadnih i komunalnih voda.

„Sve više i više gradova i lokalnih samouprava radi na tome.

„I dalje je stanje nezavidno i treba još mnogo da se radi, ali se poslednjih godinu, dve vidi neka dinamika, počelo je da se prepoznaje kao prioritet i da se ulaže“, kaže Sekulić.

Kvalitet vode za piće

Kvalitetna voda za piće je dostupna većini stanovnika Srbije, ali se problemi javljaju u većem delu Vojvodine i delovima slivova Zapadne, Južne i posebno Velike Morave.

Prema istraživanju Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, rađenom 2018. godine, od 42 kontrolisana javna vodovoda u Vojvodini, samo devet je bilo ispravno.

Najpoznatiji primer je banatski grad Zrenjanin čijim slavinama od 2004. godine curi žuta voda, koja je zabranjena za piće zbog prekomerne količine arsena u njoj.

„Kako su mnogi sistemi za vodosnabdevanje vezani za upotrebu rečnih voda ili podzemnih voda iz aluvijalnih ravni reka svako zagađenje ovih voda može biti potencijalna opasnost za kvalitet vode koju pijemo i pojavu hidričnih epidemija“, ističe Milanović Pešić.

Dodaje da kontrolu kvaliteta vode za piće obavljaju Zavodi za javno zdravlje.

„Higijenski ispravna voda za piće utvrđuje se redovnim i periodičnim analizama vode iz zahvata na osnovu higijensko-epidemioloških indikacija i to je redovna mera koja se primenjuje u cilju upozoravanja javnosti u slučaju pojave zagađenja u vodi za piće.“

Goran Sekulić iz WWF-a smatra da većina gradova u Srbiji ima „rešeno snabdevanje vodom putem javnih sistema“, te da „manji deo vodovoda“ imaju takvih problema.

Iz Ministarstva za zaštitu životne sredine i agencije SEPA do objavljivanja teksta nisu stigli odgovori na pitanja BBC-ja na srpskom – kakav je kvalitet vode u Srbiji, kakvi su mehnizmi za zaustavljanje zagađenja, kao i koji su glavni uzroci.

Uticaj na prirodu

Milanović Pešić kaže da svako zagađenje reke utiče na izmenu njenog hemijskog režima, kao i njenog prirodnog stanja.

Tako se nanose dugoročne posledice na ekosistem – jedinstvo živih bića i prostora u kome žive, posebno kroz izmenu vodenih biljnih zajednica reke i njenog neposrednog okruženja, kao i ribljeg sveta.

„Tako smo svedoci da dolazi do izumiranja ribljih vrsta koje žive u čistim vodama i do pojave pojedinih invazivnih vrsta koje mogu da žive u vodi nešto lošijeg kvaliteta.

„Takođe, svedoci smo da povremeno usled akcidenata na rečnim tokovima dolazi i do pomora ribe“, objašnjava naučna saradnica geografskog instituta „Jovan Cvijić“.

Zagađenje reka može da utiče i na veštačka jezera, posebno na brane gde se talože „opasne materije u formi mulja“ – one su „crne ekološke tačke“ u životnoj sredini.

Milanović Pešić kaže da je takav slučaj zabeležen na brani Đerdapskog jezera, gde se „talože zagađujuće materije iz uzvodnijeg dela Dunava“.

Takođe, zagađenje reka za posledicu ima i zagađenje podzemnih voda jer su ovi sistemi uglavnom povezani.

Podzemne vode, dodaje geografkinja, učestvuju u „hranjenju reka“ sa 30, do 40 odsto.

„One su sporo obnovljivi resursi, te su posledice njihovog zagađenja dugoročne.“

Svako zagađenje voda, dodaje Milovanović Pešić, utiče i na poljoprivrednu proizvodnju, a upotrebom takve vode za navodnjavanje neposredno utiče i na čoveka.

Kako rešiti problem?

U ukupnom proticaju reka u Srbiji, domicilne reke učestvuju samo sa 10 odsto, dok 90 odsto proticaja pripada međunarodnim rekama koje protiču kroz Srbiju – poput Dunava, Save, Tise, Drine.

Goran Sekulić smatra da Srbija kao zemlja „nije baš bogata vodnim resursima“, posebno ako se uporedi sa „zemljama u okruženju“.

Zato, ističe, „moramo da vodimo računa o vodi za piće i vodi koju koristimo za život“.

„Velikim zagađenjem imamo otežan pristup zdravoj i pitkoj vodi, što povlači neke ekonomske posledice.

„Da biste zagađenu vodu mogli da koristite za piće morate da je prečišćavate, a sa većim zagađenjem imate i veće troškove da tu vodu dovedete u stanje da stanovništvo može da je koristi.“

Da bi se situacija popravila, Sekulić kaže da je potrebno izgraditi sisteme za prečišćavanje vode.

Sledećči korak je „racionalizacija potrošnje vode i količine otpadnih voda“, za šta je potrebno dosta vremena.

Srbija je preuzela obavezu da do 2040. godine izgradi sva postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda za naselja sa više od dve hiljade stanovnika.

„Značajniji napredak“, dodaje Sekulić, treba napraviti po pitanju industrijskog zagađenja i da emiteri i zagađivači moraju više da prerađuju njihove otpadne vode.

Pravni status voda uređen je Zakonom o vodama, a prati ga niz podzakonskih akata, pravilnika i uredbi.

„Mišljenja sam da bi sprečavanje ili smanjenje zagađenja voda bilo moguće ukoliko bi se u potpunosti sprovodile definisane mere, kao i ukoliko bismo se ekonomski i ekološki ponašali prema rezervama voda“, naglašava Milanović Pešić.

Ona smatra da se voda u Srbiji neretko koristi nenamenski, na primer za zalivanje bašti, pranje automobila, ulica i slično.

„Razlog za ovo leži i u niskoj ceni vodovodske vode, kao i nemogućnosti da se stanovništvu i privrednim subjektima isporučuje voda onog kvaliteta koji je potreban, što ne mora uvek biti kvalitet vode za piće“

Kaže da je voda najvišeg kvaliteta – za piće, pripremu hrane, pranje posuđa i ličnu higijenu, potrebna samo u „udelu od 20 odsto ukupne potrošnje“, dok bi voda „uslovnog kvaliteta“ mogla da se koristi za ostale potrebe.

„Time bismo racionalnije koristili vodne resurse i doprineli smanjenju zagađenja“, dodaje.

Potrebno je, smatra, raditi i na „kontinuiranom podizanju svesti stanovništva“ i edukaciji kroz „različite akcije o značaju vodnih resursa za život i ograničenosti raspoloživih količina kvalitetne vode“.

„Na kraju bih dodala da nam vodni resursi život znače i zato ih sačuvajmo za pokoljenja koja dolaze.“