House sparrow — Vrabac pokućar je redovan gost u gradovima i baštama

Bilo da se iz obližnjeg žbuna začuje njegov veseli cvrkut ili da iz prikrajka doleti po porciju mrvica hleba, retko ko može da sakrije zadovoljstvo kada sretne simpatičnog pernatog švrću i dragog komšiju – vrapca.

Ova majušna ptica, kojoj su stihove, između ostalih, posvetili velikani srpske poezije Jovan Jovanović Zmaj i Duško Radović, neformalni je simbol Beograda, ali se po njegovim parkovima i ulicama poslednjih decenija sve ređe sreće.

„Ako negde opada brojnost ptica, kao sada vrabaca, to je već alarm da nešto nije u redu sa našim gradovima, te da mora nešto se menja i organizuje, recimo rešavanje problema nedostatka zelenila ili zagađenje“, kaže Uroš Stojiljković iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, za BBC na srpskom.

Njegov značaj za čoveka je višestruk, ali se najviše praktično ogleda u tome što deo jelovnika mladih vrabaca čine razne vrste insekata koje ljudi smatraju štetočinama.

Prema podacima iz 2021. godine, od 50 milijardi jedinki divljih ptica na svetu, čak 1,6 milijardi čine obični vrapci ili pokućari, najčešći posetioci beogradskih parkova, iz redova ove vrste.

Pokućar i poljski vrabac su zaštićene divlje vrste u Srbiji.

Marta 2017. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije objavilo je da početkom godine u zemlji živi oko pet miliona, a krajem leta, posle gnežđenja, naraste na oko 10 miliona jedinki.

Svetski dan vrabaca obeležava se 20. marta, od 2010. godine.

Od simbola Beograda do komšije koga retko viđamo

Za razliku od orla krstaša, ptice sa grba Srbije i nacionalnog simbola, vrabac ovu titulu za grad Beograd nosi nezvanično, ali navodno već više vekova.

Prema legendi, posle napada Osmanskog carstva, pod vođstvom turskog sultana Mehmeda Drugog, na prestonicu današnje Srbije, među stradalima je pronađen vrabac proboden sa tri strele.

„Odatle potiče da je vrabac simbol Beograda jer je potencijalno spasio neka tri života, ali verovatno i otuda što je nekada ovde bilo mnogo više vrabaca“, kaže Uroš Stojiljković.

Prijatna pesma domaćeg vrapca iliti pokućara ranije se mogla čuti gotovo u svakom parku i žbunu u Beogradu, dok je danas njihov cvrkut sve tiši.

Stojiljković kaže da opadanje populacije ove vrste ptica nije primetno samo ovde, već se takav trend beleži i svuda u svetu.

Među glavnim razlozima smanjenja broja vrabaca su nestanak staništa usled arhitektonskih i urbanističkih izmene grada, manjak zelenih površina, svetlosno i zagađenja vazduha, kao i nedostatak hrane.

Vrapci se gnezde ispod strehe, kao i u pukotinama i šupljinama kuća i zgrada, ali ih nova moderna arhitektura i staklene fasade sada u tome onemogućavaju.

Na život vrabaca nepovoljno utiče i nedostatak zelene površine, odnosno žbunja koje predstavlja svojevrsnu „dnevnu sobu“ za vrapce, ali i mesto za skrivanje od prirodnih neprijatelja poput pojedinih ptica grabljivica, objašnjava Stojiljković.

„Njima odgovara blizina čoveka, čitav grad, ali samo tamo gde ima zelenila, živice i žbunja, odnosno svuda gde su im omogućeni uslovi za život“, dodaje on.

Ivana Novčić, naučna saradnica Biološkog fakulteta u Beogradu, ukazuje da je sa opadanjem broja vrabaca u gradovima povezana i zagađenost vazduha.

„Povećanje koncentracija čađi i drugih štetnih materija u vazduhu umanjuju imuni odgovor vrabaca prema ptičijoj malariji, infektivnoj bolesti od koje češće stradaju u poslednje vreme“, govori doktorka bioloških nauka za BBC na srpskom.

Pozivajući se na istraživanja iz drugih zemalja i podatke iz strane naučne literature, Novčić navodi da novije studije pokazuju da insekticidi – otrovna hemijska jedinjenja protiv insekata, takođe „negativno utiču na vrapce“.

Međutim, iako je i njen lični utisak da je vrabaca sve manje kaže da „kod nas ne postoje istorijski podaci, niti savremena istraživanja koja bi ukazala, ni koliko je populacija opala, niti koji su razlozi“.

„Ali sve što je rađeno napolju je vrlo primenjivo na situaciju u Beogradu“, dodaje.

Hotel za vrapce — Stari poštanski sandučići dobili su novu svrhu u Kikindi prošle godine

Značaj vrabaca za čoveka i prirodu

Suživot vrabaca i čoveka počeo je navodno pre više od 10.000 godina.

Kao sinantropna vrsta, ona koja prati i živi uz ljude, vekovima jede ostatke ljudske hrane i mrvice hleba, ali to nije prvi izbor.

Glavna jela na meniju vrabaca su semenke raznih žitarica i zrnevlje, dok se u prve dve nedelje života mladi dživdžani uglavnom hrane insektima – larve, gusenice, bube, vaši i ostalo.

U tome se, između ostalog, ogleda njihov značaj za čoveka, jer na taj način „čiste prirodu od štetočina“.

„Ti insekti kojima se hrane su svakako nešto što ne želimo da vidimo u tolikoj meri u našoj blizini – one koji nas grickaju i bockaju ili koji se hrane biljkama“, objašnjava biološkinja Ivana Novčić.

Kaže da pored značajne uloge u ekosistemu i mesta u lancu ishrane koje vrapci imaju, ova vrsta ptice ne nanosi ljudima nikakvu štetu.

„Imaju tu ekološku, ali i kulturološku ulogu u našim životima i prosto mislim da imaju pravo da žive“, dodaje.

Međutim, ovo pravo im je donekle danas uskraćeno upravo zbog nedostatka hrane u gradovima, kako one koje dolazi od ljudi, tako i insekata koji su važni za mladunce jer su „bogati masnoćama i proteinima kojih u hlebu, posebno u belom, nema“.

I pošto roditelji ne mogu da pronađu dovoljno hrane u gradovima, „broj mladunaca koje uspešno mogu da podignu, sve je manji i manji“, ističe Novčić.

U Srbiji živi četiri vrste vrabaca – najrasprostranjeniji su domaći vrabac ili pokućar i poljski, dok se u prirodi retko viđaju i španski vrabac i kamenjar.

Za razliku od brojnijeg pokućara, poljski vrabac naseljava rubne delove grada i dobrim delom je vezan za poljoprivredne površine.

„Prema nekim istraživanjima, vrapci u seoskih sredinama su mnogo zdraviji nego oni u gradovima, jer je hrana koja im je tamo dostupna daleko zdravija od one koju bi ovde mogli da nađu“, ističe Uroš Stojiljković.

Skulptura od cveća na Adi Ciganliji u obliku vrapca

‘To i vrapci na granama znaju’

Pored legende o vrapcu koji je pre više vekova poginuo braneći Beograd, u prestonici Srbije se nalazi i nekoliko materijalnih i simboličkih posveta ovoj majušnoj ptici.

Na Adi Ciganliji, nekadašnjem rečnom ostrvu, danas poluostrvu i popularnom beogradskom kupalištu, više od četiri decenije postoji česma u obliku vrapca sa natpisom PESK 82, napravljena povodom Svetskog prvenstva u kajaku i kanuu na mirnim vodama, održanom 1982. godine.

Nedaleko od nje, pre nekoliko godina je postavljena i cvetna skulptura u obliku vrapca.

Početkom ovog milenijuma Turistička organizacija Beograda promovisala je dživdžana Cvrkija, dok je vrabac Srba postao maskota Univerzijade, internacionalnog sportskog takmičenja za studente pod pokroviteljstvom Međunarodnog olimpijskog komiteta, čiji je domaćin bio glavni grad Srbije 2009.

U Vrnjačkoj Banji, u centralnoj Srbiji, 1990. je održano televizijsko takmičenje „Igre bez granica“ – maskota je bio vrabac Gočko, čiji se spomenik danas nalazi u centru ovog mesta.

Vrabac je našao skromni i skroviti kutak i u srpskoj književnosti – Jovan Jovanović Zmaj mu je posvetio dve pesme, a bio je i tema jednog aforizma Duška Radovića.

Pominje se i u srpskoj narodnoj poslovici – bolje vrabac u ruci, nego golub na grani, koja poručuje da se čovek treba zadovoljiti nečim manjim, ali sigurnim.

Ni pop kultura ga nije zaobišla.

Beogradski dens sastav Tap 011 ima pesmu Vrapci, dok na društvenoj mreži Fejsbuk postoji satirična stranica Dživdžan zbori koja na šaljiv način obrađuje različite fraze iz svakodnevnog govora.

Dobri i loši primeri ophođenja prema vrapcima iz sveta

Vrapci su ptice koje, osima Antarktika, naseljavaju sve kontinente na planeti Zemlji.

Međutim, kroz istoriju su imali drugačiji tretman u različitim državama.

U Kini, pod vođstvom Mao Cedunga, 1958. godine pokrenuta je kampanja protiv „četiri štetočine“ – pacova, muva, komaraca, ali i vrabaca.

Mobilisani narod je, na primer, po poljima jurio vrapce vrišteći i udarajući u lonce i tiganje kako bi uplašene ptice ostale da lete iznad njih, a potom od iscrpljenosti padale mrtve.

Međutim, ovaj potez se pokazao izuzetno pogrešnim jer je poremetio ekosistem i lanac ishrane.

„Prinosi u poljoprivredi su bili desetkovani porastom insekata štetočina koje su ti vrapci regulisali“, navodi Uroš Stojiljković.

Ova ekološka neravnoteža dodatno je pospešila Veliku kinesku glad, period od 1959. do 1961. godine, kada je umrlo više miliona ljudi.

Kina je navodno iz Sovjetskog Saveza potom uvezla 250.000 vrabaca.

Prema istraživanju na teritoriji zemalja Evropske unije, od 1980. nestalo je više od 247 miliona vrabaca pokućara.

U Velikoj Britaniji vrapci su predmet višegodišnjeg istraživanja i prema nekim procenama, njihova populacija je u ovoj zemlji opala za 71 odsto od 1977. do 2008.

Njihov cvrkut se sve manje čuje i u mnogim indijskim gradovima, zbog čega su vlasti Nju Delhija, prestonice ove azijske zemlje, odlučile da 2012. proglase vrapca za „državnu životinju“ na tom administrativnom području.

Identičnu odluku naredne godine donela je i indijska savezna država Bihar.

Kako vratiti vrapce u parkove?

Postoji nekoliko načina kako bi se donekle moglo sprečiti opadanje populacije vrabaca u Beogradu i Srbiji.

Biološkinja Ivana Novičić predlaže postavljanje hranilica za ptice, edukaciju ljudi i pravljenje kućica, odnosno hotela za vrapce.

Ovaj vid smeštaja za dživdžane ranije je postavljen u Čačku i Kikindi, dok je bivši gradonačelnik Beograda, Zoran Radojičić, 2018. otvorio „mini eko-zonu za vrapce“ u novobeogradskom bloku 28, gde su postavljene tri kućice i hranilica.

Ukoliko želimo da sačuvamo ovu vrstu ptice u gradovima, Uroš Stojiljković iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, koje takođe sprovodi slične akcije širom zemlje, predlaže sadnju žive ograde, forzicije, bršljana i drugog sličnog rastinja.

Njegova preporuka za zimski period je pomoć u prehrani vrabaca, od oktobra do marta, što bi moralo „da se radi u kontinuitetu“, a za leto – ostavljanje voda za kupanje i piće u parku, dvorištu ili na terasi.

„Ako hoćemo vrapce, moramo malo da im izađemo u susret“, zaključuje Stojiljković.