U seriji tekstova o ikonama Svetskog kupa, biograf Dijega Maradone i fudbalski stručnjak iz Španije Giljem Balage svedoči o priči iz tabora Argentine i tome kako ih je njihov broj 10 inspirisao da dođu do slave u Meksiku 1986. godine.

Dijego Maradona je na Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986. stigao sa još nečim u koferu, pored kopački.

On je poneo i nadanja i snove cele nacije koja je i dalje finansijski i emotivno patila od posledica rata vođenog na Foklandskim ostrvima četiri godine pre toga.

Kada su Maradona i njegovi saigrači osvojili titulu prvka sveta, uradili su to kao predstavnici nacije koja je tog meseca povratila ponos – i osmeh.

Bilo je to prvenstvo na kojem je 25-godišnji Maradona bio na vrhuncu moći i pored nagomilanih dokaza o njegovoj zavisnosti koja će, vremenom, razoriti njegov organizam.

Bio je superzvezda koja je titulu osvojila za svoju zemlju, za Argentince svih uzrasta koji su ga konstantno podsećali ko je on, odakle je došao i šta bi bio da nije postojala magija fudbala.

Lampe su blještale

Argentina je na turnir otišla kao tim koji je Maradonu doživljavao kao glavnog aduta i jedinu nadu, pa je cela grupa i bila koncipirana u sklopu udovoljenja njegovih potreba.

Odbrambeni igrač Hulio Olartikoečea, koji je bio njegov cimer u Meksiku, seća se da je na prstima odlazio u kupatilo dok je Maradona spavao: „Nadao sam se da ga neću probuditi, jer onda ne bi mogao ponovo da zaspi, pa bih ja bio kriv ukoliko bi sledećeg dana odigrao loše“.

Što se tiče smeštaja za timove, on je tokom prvenstva u Meksiku bio veoma skroman.

Onaj koji je bio rezervisan za Argentinu je bio skoro pa primitivan, sa očajnom infrastrukturom sa kojom su morali da žive i u svojoj domovini, ali nikako u skladu sa očekivanjem od najvećeg fudbalskog takmičenja na svetu.

U rezidencijalnom delu smeštaja – Klubu Amerika – nadomak stadiona Acteka, postojala je samo jedna telefonska linija za ceo tim i jedan jedini televizor, koji je bio u trpezariji.

Igrači su, po dolasku, sami morali da osmisle abažure za blještave lampe u svojim nezavršenim sobama.

Bilo je čak i soba koje su se nalazile na 100 metara od ostalih i u kojim su bila smeštena četvorica igrača – te sobe su bile u takvom stanju da su ostale izgledale dosta dobro.

Svi igrači, među njima i Maradona, dobijali su jadnu dnevnicu od argentinskog fudbalskog saveza od 25 dolara.

Ipak, sve ovo nije slomilo ovaj tim, već ga je samo osnažilo i povezalo.

„Kada pristanete da ostanete u ‘šupi’ onda u stvari poručujete da ste spremni na sve, da živite u lošim uslovima i da na terenu i van njega radite stvari koje baš i ne volite“, rekao je Horhe Valdano koji je tokom turnira postigao četiri gola.

„Ta potreba da delite sve je, čini mi se, pomogla celoj grupi koja je postajala sve homogenija. Bila je to velika transformacija, čudo koje nikada do tada nisam iskusio u mojoj sportskoj karijeri“.

Igrači su morali da ostanu jedinstveni i da pomažu jedni drugima, naročito tokom utakmica koje su igrane usred dana, na velikoj nadmorskoj visini, po opasnim vrućinama – sve to samo da bi termin bio prilagođen televizijskim prenosima širom sveta.

Svaki vid protesta bi nailazio na lakonski odgovor Žoao Avelanža, predsednika FIFA-e: „Samo terajte dalje“.

„Naše reči su bile za dobrobit fudbala. Njihove reči su bile za dobrobit biznisa“, priseća se Valdano nakon što su on i Maradona protestovali zbog termina odigravanja utakmica.

Neko novo timsko sujeverje

Jedinstvo je građeno na sujeverju i tokom rutinskih priprema za mečeve. Kulminiralo je pred prvi meč protiv Južne Koreje.

Najbanalnije vežbe su postale rutina, koje su se religiozno pridržavali tokom celog turnira samo da ne bi izbaksuzirali sve što je do tada bilo urađeno.

Nekoliko dana pre prve utakmice, neki od igrača su bili uhvaćeni kako jedu hamburger u tržnom centru, zbog čega ih je prekorio timski lekar.

Pred sam meč, za ručak je poslužen roštilj od mesa koje su iz Argentine dopremila dvojica pilota.

Zatim su se igrači ukrcali u trošni autobus koji ih je odvezao na stadion.

Kada su stigli, u njihovoj svlačionici je zazvonio telefon, a kada je bek Hoze Luis Braun digao slušalicu, na drugoj strani se niko nije javljao.

Igrač sredine terena Karlos Tapija se obrijao kada je stigao na stadion, dok je Maradona na podu napravio figuru sa kopačkama, dresom i štucnama i niko od igrača nije smeo da prekorači preko nje.

Štoper Nestor Klausen je doneo kameru kojom je snimio Olartikoečeu kako intervjuiše ostale igrače, kao da je reporter.

Svi su pili mate, vrlo popularno argentinsko piće nalik čaju.

Trener Karlos Biljardo je svakog dana zvao suprugu telefonom, tačno u pet sati popodne.

Veznjak Rikardo Đusti bi na centar terena redovno ostavljao bombonu.

Argentina je pobedila 3:1.

Sledeći meč su igrali protiv Italije.

Buntovnici su ponovo jeli hamburger, piloti su doneli meso za roštilj, igrači su zauzeli ista mesta u autobusu, Braun je telefonom razgovarao ni sa kim, Tapija se brijao (iako nije morao), Maradona je ponovo napravio nevidljivog čoveka, Olartikoečea je bio reporter, tim je u isto vreme ispijao mate, Biljardo je pozvao ženu tačno u pet sati, a Đusti je otišao na centar terena gde je ostavio jednu bombonu.

Valdano, čovek koji je pre izgledao kao neko ko čita knjige, a ne kao neko ko veruje u sudbinu, rekao je povodom ovih rituala: „Veoma poštujem svačije pojedinačno sujeverje, ali me je brinulo ono timsko“.

„Na kraju prvenstva ga je bilo toliko da je sve izgledalo kao nešto što smo izveli već hiljadu puta“.

Kapiten kom Maradona nikada nije oprostio

Kapiten Danijel Pasarela, prvi Argentinac koji je podigao trofej Svetskog kupa 1978. i čovek koji je uživao u cigaretama i čaši viskija, odigrao je prvenstvo za zaborav.

Po dolasku u Meksiko, igračima je rečeno da ne piju vodu iz česme, ali je Pasarela verovatno mislio da se kockice leda u njegovom večernjem viskiju ne računaju, pa je uskoro završio sa prilično ozbiljnom dijarejom.

Trenirao je normalno dva dana pred meč sa Južnom Korejom, bio je i najavljen kao starter, ali se zatim ponovo razboleo.

U tih nekoliko dana, on je izgubio nekoliko kilograma.

Treninzima se vratio pre trećeg meča njegove reprezentacije protiv Bugarske, ali je pokidao mišić u levoj nozi.

Lekar reprezentacije je tvrdio da je sam pojačao treninge, bez njegove dozvole, dok je igrač tvrdio da je bio povređen jer je bio prisiljen da igra.

Nikada više nije zaigrao za Argentinu, a u isto vreme je bio ubeđen da je postojala zavera protiv njega koju su predvodili Maradona i selektor Biljardo.

Verovali u to ili ne, ali Pasarela se spakovao i zaputio ka plaži.

Maradona mu to nikada nije oprostio. Kasnije je napisao: „Dok smo se mi 1986. mučili, on se sunčao u Akapulku“.

U predvečerje četvrtfinalnog meča protiv Engleske, Pasarela se ponovo razboleo i završio u bolnici zbog čira debelog creva.

Maradona je odbio da ga poseti u bolnici.

Potraga za dresovima po Mekiko Sitiju

Remi sa Italijom, trijumf sa dva gola razlike nad Bugarskom i pobeda 1:0 protiv Urugvaja su značili da je sve spremno za četvrtfinale protiv Engleske.

Toksična i grozničava atmosfera koju su podsticali mediji – Foklandski rat je i dalje bio svež u pamćenju mnogih – garantovala je da sledeći meč neće biti običan.

Maradona je bio jasan: „Ovo je samo fudbal i tačka“.

Ali niko nije verovao u to, on ponajmanje.

Kasnije je priznao: ,,Svi smo pre meča izjavili da fudbal nema nikakve veze sa Malvinskim (Foklandskim) ratom… Budalaština“.

Engleski navijači su tokom meča šesnaestine finala protiv Paragvaja skandirali: ,,Dajte nam Argentince, hoćemo još jedan rat!“.

Nekadašnji argentinski vojnici su poslali telegram timu u kojem su ih upućivali na taktiku kojom su potopili britanski razarač HMS Šefild.

Vreme između utakmice protiv Urugvaja i četvrtfinala protiv Engleske je izgledalo kao večnost, ali je na kraju argentinskom timu predah ipak dobro došao.

Igračima je bilo rečeno da će morati da igraju u tamno plavim dresovim koje su nosili i protiv Urugvaja, ali Biljardo je želeo drugačije dresove jer su oni koje su nosili do tada bili teški i nepodnošljivi, naročito po meksičkoj sparini.

Problem je predstavljalo to što sponzor Le Kok Sportif nije imao dresove sa izrezom kakve su želeli igrači, niti su imali vremena da ih naprave.

Tehnički asistent argentinskog tima Ruben Moskelja i ekonom Tito Benros su dobili zadatak da se rastrče po Meksiko Sitiju i da pronađu dresove koji bi bili prigodni za četvrtfinale Svetskog prvenstva.

Oni su od svega što su uspeli da pronađu suzili izbor na dva modela – prvi je bio slične boje onih dresova koje su već imali, dok je drugi model bio blještaviji i svetlije boje.

„Ne, samo ne taj“, rekao je vidno zgroženi Biljardo.

Samo nekoliko trenutaka kasnije zanemeo je kada je Maradona ušao u svlačionicu, uperio prst ka dresu i rekao: „Kakav divan dres, Karlose. Sa ovakvim dresom ćemo pobediti Engleze“.

„U redu“, rekao je selektor, ,,idemo sa ovim dresovima“.

I tako su, samo 24 časa pre jedne od najslavnijih utakmica u istoriji fudbala, u improvizovanoj radionici, članovi ekspedicije zaduženi za dresove i zaposleni u Klubu Amerika ušivali brojeve na nove sjajno-plave gresove, dok su od srebrno-sivog materijala koji su normalno koristili igrači američkog fudbala, pravili grb argentinske federacije.

Pogledajte video o Foklandskom ratu Argentine i Britanije

Folklandski rat: „Velika Britanija je i dalje uzurpira našu teritoriju“

Mali je, debeo i igra samo jednom nogom

Plan Engleske nije bio da Maradoni dodeli striktnog čuvara, iako je izbor na poziciji štopera beskompromisnog Terija Fenvika, koji je zaradio maksimalan broj žutih kartona na prvenstvu, svakako slao određenu poruku.

Engleski menadžer Bobi Robson mu je navodno rekao: „Ne brini Teri, mali je, debeo i igra samo jednom nogom“.

Ove reči su ga verovatno progonile celog života.

Braun je sumirao osećanja mnogih argentinskih igrača: „Došli smo do centra igrališta, pustili su himnu i, kažem vam, bilo je kao da mi je neko stavio nož među zube. Baš sam želeo da vidim da li možemo da im se revanširamo time što ćemo ih pobediti“, rekao je on.

„Normalan život je ostao za mnom. I svi smo razmišljali samo o jednoj stvari. Nikada nismo pričali o problemima koje smo imali na Maldivima, ali svi smo bili kao preobraženi“.

S obzirom da je ovo bila utakmica koja će zauvek biti zapamćena kao jedna od najznačajnijih svih vremena, prvo poluvreme je bilo poprilično obično.

Zatim je nastupio petominutni bljesak tokom kojeg je Maradona pokazao svetu dva lica svog igračkog karaktera: prepredenog i ostrašćenog prevaranta i nedodirljivog, nenadmašnog fudbalskog maestra.

Podlac ili vitez? Skoro izvesno i jedno i drugo.

Bila je to predstava koja je u očima nacije, fudbalskog genija pretvorila u legendu.

Posle ozloglašenog gola iz 51. minuta, postignutog „Božjom rukom„, usledio je nehotični volej Stiva Hodža posle kojeg je lopta otišla visoko u vazduh.

Trebalo je da završi u rukama Pitera Šiltona, ali je golman kasnio nekih pola sekunde.

Maradona je prvi skočio.

Tokom skoka se namestio kao da će da je udari glavom, ali se u vazduhu iznenada pojavila pesnica i udarila loptu koja je polako odskakutala u nebranjenu mrežu.

Činilo se da su svi videli igru rukom – osim sudije Alija bin Nasera iz Tunisa i linijskog sudije Bogdana Dočeva iz Bugarske.

Dočev, koji je rekao da je tada bio ubeđen da je gol bio potpuno ispravan, dva dana kasnije je članu sudijske komisije rekao da je video da je Maradona odigrao rukom, ali nije poništio gol jer ga je glavni sudija već bio dosudio.

Tri i po minuta posle ove kontroverzne odluke, stigao je i gol koji se do danas vodi kao jedan od najvećih ikada postignutih.

Gol kojeg nikada ne bi bilo da je Bin Naser svirao faul na Glenu Hodlu u situaciji koja mu je prethodila.

Usledilo je 10 magičnih sekundi genijalnosti kada je Maradona započeo krivudavi put sa njegove polovine terena, a završio staloženo uputivši loptu u mrežu za 2:0 za Argentinu.

Ova utakmica je promenila živote, ne samo Maradoni, već i njegovim saigračima, ali i mnogim od njihovih protivnika iz engleskog tima.

Žustri centarhalf Engleske reprezentacije Fenvik je bio spreman da zaustavi Maradonu na svaki način, ali je na kraju mogao samo da ga isprati pogledom kako se vraća u drugom poluvremenu nakon ukazane pomoći i protrčava pored njega i postiže pogodak koji je kasnije nazvan ,,Golom veka“.

Fenvik je 20 puta igrao za Englesku, i ako izuzmemo 16 minuta koje je odigrao na prijateljskoj utakmici protiv Izraela u februaru 1988, četvrtfinale Svetskog prvenstva je bila njegova poslednja utakmica za Englesku.

Kasnije je priznao da su ga taj poraz i kompletno iskustvo koje je doživeo tokom eliminacije reprezentacije Engleske, ostavili ,,ogorčenim i prevarenim“ sledećih 20 godina.

Da nije dobio žuti karton ranije tokom meča zbog faula baš nad Maradonom, on bi ga skoro sigurno zaustavio pre nego što je utrčao u kazneni prostor, umesto što ga je samo okrznuo rukom po stomaku dok se približavao Šiltonovom golu.

Maradonin saigrač Ektor Enrike je postao nacionalno blago u Argentini.

Čovek koji je Maradoni poslao loptu neposredno pre nego što je ovaj izveo svoj hipnotišući dribling, kasnije je – malo u šali, ali i ozbiljno – ovako opisao svoj pas: ,,Kakva je bila lopta koju sam mu uputio, ubio bih ga da je promašio“.

Engleski golman Šilton nikada nije oprostio broju 10 ne to što je rukom dao gol, već što se kasnije nije izvinio zbog toga.

Kasnije je odbio da pozove Maradonu na svoju oproštajnu utakmicu.

Maradonin odgovor je bio očekivano oštar: „Istina je, nije me pozvao… Ah, srce mi se cepa! Uostalom, ko to pa ide na oproštaj golmana? Golmana?!“.

Mnogo godina kasnije, Kris Vodl je ljutnju povodom „Božje ruke“ stavio u drugačiju perspektivu: „Veliki broj navijača Engleske nikada neće oprostiti Maradoni za to što je uradio. Ali da je Gari Lineker uradio isto to na drugom kraju terena, i dalje bismo ga slavili kao heroja“.

Hodž, igrač sredine terena reprezentacije Engleske nije mogao ni da zamisli koliko će njegova razmena dresa sa Maradonom na kraju utakmice uticati na njegov život.

Tim činom on je obezbedio budućnost i sebi i potomcima.

Više od 20 godina ovaj dres je bio pozajmljen Nacionalnom fudbalskom muzeju u Mančesteru, da bi zatim na aukciji bio prodat za 8,4 miliona evra, što predstavlja najveću sumu novca ikada plaćenu za neki komad sportske istorije.

Nedavno je objavljeno da će se uskoro na aukciji naći i lopta koju je Maradona dva puta poslao u mrežu.

Očekuje se da bude prodata za više od tri miliona evra.

Vlasnik lopte? Sudija Bin Naser.

Pogledajte video: Maradonin dres oborio rekord

Čuveni Maradonin dres prodat za 8,4 miliona evra

„Zaslužili su srećniji kraj“

Sledeća je bila Belgija, iznenađujući tim ovog turnira.

Pobeda nad Engleskom je učinila da se Argentinci osećaju nepobedivim i odbrana Belgije je popustila u 51. minutu.

Horhe Buručaga je uputio pas kroz sredinu terena, a Maradona je levom spoljnom prebacio preko golmana Žana Marija Pfafa koji mu je krenuo u susret.

Zatim je pokupio jednu loptu na 40 metara od gola i uputio se trkom pravo ka protivničkom golu i usput eliminisao tri odbrambena igrača promenom pravca kretanja.

Pre nego što je Pfaf mogao da odluči šta da radi, Maradona ga je po drugi put savladao.

Njegovi genijalni potezi su ponovo odlučili ishod meča.

Ovog puta mu je bilo potrebno 12 minuta.

Posle najbolje pojedinačne igre ikada viđene na svetskim prvenstvima, Argentina se plasirala u finale.

Protivnik im je bila reprezentacija Zapadne Nemačke.

Maradoni je ovo bila najneubedljivija igra u eliminacionoj fazi prvenstva, mada je i ovde imao završnu reč.

I pored vođstva od 2:0, Argentina je dozvolila Zapadnoj Nemačkoj da se vrati u igru golovima Karla Hajnca Rumenigea i Rudija Felera koji je izjednačio u 81. minutu meča.

Nekoliko trenutaka kasnije, jedna lopta je odskakutala do središta terena gde se već nalazio veliki broj igrača.

Maradona je krenuo udesno, a zatim se vratio nazad.

Približavala su mu se dvojica nemačkih igrača, a još dvojica su mu blokirala put unapred, kada je uočio Buručagu kako se dijagonalno obrušava ka kazenom prostoru sa desne strane terena.

Pustio je loptu da odskoči dva puta pre nego što je uputio u milimetar savršeni pas koji je presreo Buručagin trk.

Napadač je posle trećeg dodira loptu poslao u donji ugao gola.

„Dao mi je najbolji pas njegove karijere, onako kako samo on ume to da uradi“, rekao je Buručaga.

„Ne zna se gde sam pronašao snagu da istrčim tih poslednjih nekoliko metara“.

I još jednom se Maradonina procena doneta u ključnim trenucima meča pokazala ispravnom i tako se trofej Svetskog kupa ponovo vratio u Argentinu.

Bila je to njegova peta asistencija na turniru na kojem je takođe postigao i pet golova, tako da je aktivno bio umešan u 10 od 14 golova koliko ih je Argentina ukupno postigla.

Polovina od ukupnog broja udaraca koje je uputio u gol, završili su u mreži.

Kada su se vratili u bazu, igrači su se uhvatili za ruke i optrčali počasni krug oko terena za treninge.

To je bio kompletan opseg njihovog slavlja.

Direktori argentinske fudbalske federacije nisu ni pomislili da oragnizuju proslavu, ali su zato sebi osigurali avionske karte u prvoj klasi za povratak kući, dok je pobednički tim morao da leti ekonomskom klasom.

Zaslužili su srećniji kraj.

Neraskidiva veza koja je bila uspostavljena među igračima – braćom po oružju – tokom godina se postepeno pretvorila u nategnut odnos, prepun ogovaranja.

Maradona je ponovo predvodio reprezentaciju Argentine na Svetskom kupu 1990. godine u Italiji, na kojem su izgubili od Zapadne Nemačke.

Kokainska zavisnost je već počela da uzima danak i 1991. godine je zaradio suspenziju na 15 meseci nakon što je bio pozitivan na testu.

Ponovo je predvodio svoj tim u Sjedinjenim Američkim Državama 1994, ali je ubrzo poslat kući pošto je bio pozitivan na efedrin.

Ali tog leta 1986, kada je je zakoračio na balkon Kaza Rosade sa peharom u rukama – isti onaj balkon sa kojeg je nekadašnja prva dama Argentine, Evita Peron, održala čuveni govor „voljenim siromasima“ – Dijego Armando Maradona je znao da je konačno ostvario svoj san.

Nikada u životu više nije bio toliko srećan kao što je bio u tom trenutku.

Pogledajte video: Kako se Argentina oprostila od fudbalskog božanstva