Svetsko prvenstvo u fudbalu: Kako je Zinedin Zidan ujedinio Francusku i odveo je na put slave

Prvo je bio Jaz, 10-godišnji dečak odrastao među visokim betonskim oblakoderima severnog Marseja, koji je gledao kako Francuska tone i sagoreva na Svetskom fudbalskom prvenstvu 1982. i čije su skromne želje bile da ima kožnu fudbalsku loptu i bicikl, a ne Zlatnu loptu i besmrtnost.

Znamo ga kao Zinedina Zidana, Zizua, čoveka koji je konačno ostvario san Trikolora da osvoje Prvenstvo sveta u fudbalu 1998. i da uspehom svog fudbalskog tima ujedini euforičnu naciju.

Ali stvari nisu oduvek bile takve za Zidana.

Druga generacija doseljenika iz Alžira, on je prva fudbalska iskustva sticao u problematičnom marseljskom naselju La Kasteljan, gde je nezaposlenost bila velika, a mogućnosti male.

U prvi klub je došao iste one godine kada je nacionalni tim doživeo onaj težak poraz od Nemačke u Sevilji posle izvođenja penala u polufinalu.

• Kako je Pele zacementirao status najveće fudbalske legende
• Dijego Maradona: Prepredeni prevarant ili genije sa kojim nema šale
• Kako su Johan Krojf i totalni fudbal promenili istoriju
• Dan kada je Pele igrao fudbal u Kragujevcu

Stvari nisu oduvek bile takve ni za Francusku.

Zemlja opterećena rasnim napetostima je bila podeljena po pitanju imigracije i izjava političara krajnje desnice poput Žana-Marija le Pena koji je potpirivao podelu argumentima poput onog da tim sastavljen od igrača iz Nove Kaledonije, Španije, Senegala, Gane, Jermenije, Portugala, Argentine i sa Kariba, ne predstavlja naciju.

Ali kada se više od milion oduševljenih navijača okupilo na Jelisejskim poljima da pozdrave tek krunisane heroje Svetskog prvenstva 1998, lice sina severnoafričkog magacionera je bilo projektovano na Trijumfalnoj kapiji.

„Hvala ti Zizu“, pisalo je na slici.

„Zidana za predsednika“.

Klinac po imenu Jaz, isti onaj koji je umeće izbrusio na prašnjavim ulicama jednog naselja u Marseju, dao je dva gola u pobedi od 3:0 nad Brazilom u finalu na Stadionu Fransuska, projektujući sebe kao miljenika nacije i ultimativnog idola.

„Čak i ako samo sanjate, razmišljate i želite to – sami sebi morate da kažete da je to nemoguće“, rekao je Zidan.

„I zato sam i rekao nakon svega da ništa više u mom životu nadalje neće biti nemoguće“.

Pošto je propustila šansu da se kvalifikuje na dva prethodna prvenstva, Francuska je bila izložena ogromnom pritisku tokom priprema za Svetsko prvenstvo 1998.

Eme Žake je nacionalni tim preuzeo u januaru 1994, posle neuspeha u kvalifikacijama za prvenstvo u SAD.

Zidanu je pružio priliku da debituje avgusta te godine.

Čudesni 22-godišnjak iz Bordoa je sa klupe ušao u igru i postigao dva gola u remiju (2:2) protiv Češke republike i to je bio meč na kojem je Žake primetio dve stvari – njegovu viziju i motivaciju.

„Zidan je odudarao, bio je izuzetan“, rekao je Žake.

„Ali još nije bio uticajan, još nije formirao svoju ličnu auru“.

„Igrao je fudbal iz čiste zabave, a posedovao je izuzetne veštine. Iako nije bio neki timski igrač, dolaskom u francusku reprezentaciju pridružio se ostalim talentovanim igračima koji su ga uzdigli na nacionalni nivo“.

Zidan je bio Žakeov plejmejker već na Evropskom prvenstvu 1996. i tako preuzeo ulogu Erika Kantone koji je bio pod zabranom pošto je u dresu Mančester Junajteda karate udarcem udario jednog navijača i zaradio devetomesečnu suspenziju.

Francuska je na prvenstvu u Engleskoj došla do polufinala.

Ali zbog posrtanja u periodu između dva turnira, mediji su počeli da okreću leđa selektoru nacionalnog tima, a pošto je Svetsko prvenstvo bilo predviđeno da se igra na domaćem terenu, sportska novina L’Ekip, koja je predvodila medijsku hajku, pozvala ga je da podnese ostavku.

Mediji su Žakea označili kao „nepripremljenog“ i „zastarelog“, a nemilosrdna priroda negativne kampanje je uplašila i neke igrače.

Ali Žake se nije osvrtao na to, a trening kamp u Alpima mu je pomogao u stvaranju filozofije kolektiva i solidarnosti, timskog duha i velikodušnosti, dok je glavna uloga u svemu tome bila poverena jednom čoveku – Zidanu.

„Znao sam Zidana još od dečačkih dana, zajedno smo se igrali. Brzo sam shvatio da sam, kada sam na terenu, predstavljao veliku podršku njemu u ulozi ključnog igrača i onog koji kontroliše igru“, rekao je nekadašnji defanzivac Francuske Lilijan Tiram za BBC Sport.

„Brzo smo shvatili da je Zidan igrač koji pravi razliku na terenu. Svi smo mi imali vlastite uloge, ali on je bio taj koji nas je uzdigao na sledeći nivo.

„Ukoliko smo zaista želeli da osvojimo šampionat, onda je na nama bilo da uradimo sve da bi Zidan mogao da zasija na pravi način“.

• Erik Kantona: Kako postati fudbalska ikona u 11 koraka
• Rikardo Kaka – jedan od fudbalskih velikana ovog veka
• Karim Benzema: Od koncerta zvižduka do najboljeg napadača na svetu
• Rivaldo – sanjao je tako malo, a postao fudbalsko božanstvo

Zizu je počeo da gubi kosu, bio je od onih što kasnije počinju da pokazuju talenat koji je bio učauren sve dok kao tinejdžer nije potpisao ugovor sa Kanom.

Do početka Svetskog prvenstva 1998, on je već stigao u Juventus preko Bordoa i sebe ustoličio kao jednog od najuzbudljivijih igrača sredine terena.

Njegova tehnika je bila uzvišena, a na prvenstvo je stigao kao dvostruki osvajač italijanskog Skudeta i finalista Lige šampiona.

„Ono što je on bio u stanju da izvede nogama, mnogi nisu u stanju ni rukama da urade“, rekao je Tjeri Anri u BBC-jevom dokumentarnom filmu Francuska: Crno, belo i plavo.

„Bio je magičan. Ponekada je izgledao kao da pleše dok vodi loptu“.

Prikladno, Francuska je turnir otvorila u petak uveče u Marselju na stadionu Velodrom, na kojem su se Zidanovi idoli iz detinjstva Žan Pjer Papen i Enco Frančeskoli u prošlosti šepurili.

Po ovom drugom će Zidan kasnije i svom najstarijem sinu dati ime) i to u gradu njegovog detinjstva u kojem je sanjario da će jednog dana igrati na prvenstvu sveta u fudbalu.

Zidan, u plavom dresu sa brojem 10 koji je visio preko belog šorca, izveo je korner direktno na glavu prijatelja i nekadašnjeg saigrača iz Bordoa Kristofa Dugarija za 1:0 protiv Južne Afrike (njih dvojica su krenuli svako svojim putem kada je propao transfer obojice u Blekburn Rovers).

Domaćini su ovaj meč dobili 3:0.

To je donelo malo mira u redove francuskog tima koji se u svlačionicu vratio jači i poletniji, pevajući i plešući.

Šest dana kasnije došao je meč protiv Saudijske Arabije na Stadionu Francuska u Parizu, a Zidan je ponovo bio na vrhuncu kreativnosti.

Gosti su već igrali sa 10 igrača, on je spretno uputio jednu loptu u dubinu do još jednog bivšeg saigrača iz Bordoa, Bišentea Lizarazua, a levi bek je kao na tacni uposlio Anrija za prvi gol Francuske pre poluvremena.

Žake je pred početak meča apelovao na svoje igrače da „ostanu mirni i da pripaze da ne zarade neko isključenje“.

Sve je izgledalo da se kreće u dobrom pravcu, naročito kada je David Trezege postigao još jedan pogodak, ali na 19 minuta pred kraj meča, Zidanov krhki temperament je bio uzdrman kada je zgazio saudijskog halfa Fuada Amina tokom jednog poprilično bezazlenog starta.

Zatečena, kompletna nacija je ostala bez daha kada mu je meksički sudija Arturo Brizio Karter pokazao crveni karton.

Ubrzo se prolomila i salva zvižduka i negodovanja domaćih navijača.

Sudije su dosledno pratile uputstva tadašnjeg predsednika FIFA Sepa Blatera koji je dao instrukciju da budu strogi.

Bio je to samo jedan od ukupno pet crvenih kartona podeljeenih tog dana, među njima i tri data igračima na utakmici između Danske i Južne Afrike, koja je završena nerešeno.

Bio je to u isto vreme i podsetnik da se ispod baletske gracioznosti i lepote Zidana u Adidasovom trobojnom dresu sa loptom u nogama, nalazi žestok momak iz Marselja u kojem se krije bes spreman da svakog trenutka eksplodira ukoliko ga neko isprovocira.

Naizgled staložen i pribran, Zidan je bio osetljiv u odnosu na porodicu i poreklo.

Jednom prilikom je u Kanu čak i udario protivničkog igrača koji mu se rugao zbog porekla i odrastanja u getu.

Rane igračke dane je provodio i učeći da se izbori sa sopstvenim temperamentom.

Crveni karton na utakmici protiv Saudijaca je bilo njegovo 14. isključenje u karijeri, s tim što ono poslednje ostaje i najčuvenije – trenutak kada je u finalu Svetskog prvenstva 2006. glavom udario Marka Materacija tokom meča koji je Francuska izgubila od Italije.

Momenat kada oborenih ramena odlazi sa terena na Olimpijskom stadionu u Berlinu, zauvek će ostati deo njegove zaostavštine.

U Parizu je ostao zabezeknut i zagledan u sudiju koji mu je i rukama pokazivao da napusti teren.

Francuz je pognuo glavu i krenuo prema aut liniji dok mu je stisnuta donja usna prekrivala gornju i prošao pored Žakea koji ga nije čak ni pogledom udostojio.

Dvadesetšestogodišnjak je skinuo dres, bacio ga na pod svlačionice i za trenutak zastao, a zatim skrušeno seo i šakama prekrio lice, sam i izolovan od buke proizvedene na stadionu u trenutku kada su Anri i Lizarazu okončali goleadu sa četiri gola u mreži protivnika.

„Kada sam se vratio u svlačionicu, osećao sam se užasno jer sam izneverio saigrače i zato što sam znao da ću propustiti neke utakmice zbog isključenja“, rekao je Zidan.

„Uopšte se nisam osećao dobro“.

Turam nije krivio svog drugara:

„Nije bilo potrebe da kaže bilo šta, ni on ni drugi igrači, jer se ovakve stvari dešavaju i svi su samo razmišljali o tome kako da se prevaziđe situacija i – kako da se ostvari sledeća pobeda bez Zidana“.

• „Spasila sam jednog od najboljih fudbalskih golmana na svetu“
• Ne čine samo golovi i pehari šampiona: Rikardo Kvarežma, portugalski as i borac za prava Roma
• Verski pokret koji je zahvatio i fudbalsku reprezentaciju Brazila
• Fudbalska groznica: Šta donosi novi Paninijev album i kako se preselio u digitalni svet

Van kampa francuske reprezentacije, sve je izgledalo kao šargarepa za Le Pena i njegove pristalice.

U kampu, Žake je bio zabrinut.

Francuska je izgubila zvezdu za sledeće dve utakmice.

Prva je predstavljala rasplet u grupi u kojoj su domaćini već osigurali plasman u eliminacionu fazu i tu utakmicu protiv Danske Francuska je dobila 2:1.

Ali sledeća utakmica je igrana u okviru šesnaestine finala protiv Paragvaja, a nervozni i razdražljivi Zidan je ovaj meč gledao sa tribina.

Na kraju, njegov tim je nekako uspeo da se provuče, zahvaljujući Zlatnom golu Lorana Blana u produžecima.

Ali ako je Paragvaj predstavljao problem, postavljalo se pitanje kako će Francuska da se suprotstavi Italiji koju su predvodile takve veličine kao Paolo Maldini i Fabio Kanavaro u odbrani i Kristijan Vijeri i Zidanov saigrač iz Juventusa Alesandro del Pjero u napadu?

Zizu je ponovo bio na terenu.

Njegove skrivene finte su ga sprovele kroz poroznu italijansku odbranu dva puta u uvodnim momentima meča kada je pokušao i sa udarcima sa distance, ali je utakmica sa malo šansi okončana nerešenim rezultatom, bez golova, posle produžetaka.

Od glave do pete obučen u beli dres reprezentacije Francuske – baš kao i one kobne večeri osam godina kasnije, protiv istog protivnika – konačno je savladao Đanluku Paljuku sa bele tačke pošto je bilo jasno da će utakmica biti odlučena izvođenjem penala.

Zidan je Paljuku odlučnim udarcem poslao u jednu, a loptu na drugu stranu.

Potom je digao ruke u vazduh i okrenuo se ka navijačima.

Lizarazu je slabo izveo penal koji je Paljuka odbranio, ali je zatim odmah Fabijen Bartez odbranio udarac Demetrija Albertinija pre nego što je Roberto Bađo poslao odlučujuću loptu visoko iznad prečke.

Plasmanom u polufinale Francuska je izjednačila rezultat koji su Mišel Platini, Alan Žires i drugari ostvarili 1982. u Španiji i karnevalska atmosfera je počela da se stvara u celoj zemlji.

Na stotine navijača je pozdravljalo autobus sa igračima dok je prolazio kroz sela i gradove, a igrači su počeli da primećuju kako ih raznolika francuska populacija unisono i skladno pozdravlja.

„Afrikanci, Alžirci, Arapi, Marokanci, svi na prozorima sa francuskim zastavama, mešali su se sa Francuzima i svi su zajedno pevali, lica obojenih u plavo, belo i crveno“, rekao je odbrambeni igrač Marsel Desaji za BBC-jev dokumentarni film čija je ekipa pratila Francuze tokom turnira.

Zabava je nastavljena i pošto je desni bek Turam postao nenadani heroj u polufinalnoj pobedi od 2:1 nad Hrvatskom i kada se Francuska plasirala u svoje prvo finale u istoriji.

Predsednik Žak Širak, obučen u francuski reprezentativni dres, ušao je posle pobede u svlačionicu , rukovao se sa Zidanom, poljubio Barteza u glavu, a cela zemlja uronila u fudbalsko ludilo.

Bilo je to finale koje su svi priželjkivali – Francuska protiv Brazila – a među njima je bio i bivši predsednik UEFA Mišel Platini koji je nekoliko godina kasnije priznao da su „izveli i jednu malu prevaru“ ne bi li izbegli neke timove da budu na njihovoj strani žreba.

A igrači su, na putu ka stadionu, osetili puls nacije i njena očekivanja od finala.

„Ljudi na ulici su me iznenadili“, rekao je Zidan.

„Crni, beli, smeđi. Bio sam u autobusu, pozadi, osvrnuo sam se, pogledao iza sebe i video više od 500 motora koji nas prate. Bilo je neverovatno, zaista neverovatno“.

I dok je Zidan bio igrač sa plakata francuske reprezentacije, i Selesao je imao heroja i globalnu fudbalsku zvezdu u liku Ronalda koji je već bio postigao četiri gola na prvenstvu.

Ipak, na dan utakmice, do francuske svlačionice su stigle vesti da se napadač Intera iz Milana ne oseća dobro i da neće nastupiti na finalnoj utakmici.

„Mi smo bili ubeđeni da se radi o nekoj brazilskoj smicalici koja je trebalo da nas ubedi da Ronaldo neće biti u stanju da igra“, objašnjava Tiram.

„Smatrali smo da nema šanse da se to desi i da će Ronaldo sigurno igrati, a oni to pričaju samo da bi nas prevarili“.

Kasnije je obelodanjeno da je Ronaldo patio od grčeva tog dana.

Probudio se nesvestan šta se zaista dešava i posle nekolicine testova i mnogo rasprave, dobio je zeleno svetlo da zaigra za ekipu Marija Zagala.

„U ovakvim utakmicama male stvari prave razliku – i ko zna, da je Ronaldo bio 100 odsto spreman i da se osećao dobro, možda bi i Brazil dobio to finale“, dodaje Tiram.

• „Promašaj veka“ – nemački fudbaler čije ime označava neuspeh, ali je on uspeo da pronađe uspeh
• Kako je jedna kup utakmica bacila senku na karijeru Bobija Mura

Dvadesetjednogodišnji Ronaldo nije bio ni blizu sopstvenih najboljih partija te večeri u severnom Parizu, u predgrađu San Deni, a nije ni ceo brazilski tim.

Zidan je bio na visini zadatka i najbolju partiju je pružio onda kada je to bilo i najpotrebnije.

Krajem te godine on je bio krunisan i kao najbolji igrač sezone i osvajač nagrade Zlatna lopta.

Kultni francuski plavi dresovi su promicali pokraj blještavo-žutih brazilskih.

Za sve neutralne navijače ovo je bila fudbalska nirvana.

Za one ofarbane u boje francuske zastave – ovo je bila ekstaza.

Okretan i gibak, Zidan kao da je klizio po terenu Stadiona Francuska, a njegove Predator kopačke jedva da su dodirivale travu dok je kao na tacni slao lopte Stefanu Givaršu.

I onda, posle 27 minuta – bum!

Plejmejker visok 185 centimetara se uzdigao iznad Leonarda i tako presreo korner Emanuela Petija sa leve strane, te poslao loptu iza leđa Klaudija Tafarela i izazvao delirijum na stadionu.

„Bilo je to nešto na čemu smo radili i ranije“, kaže Turam.

„Žake nas je učio da je Brazil jako slab u odbrani kornera i da ćemo imati dobre šanse da postignemo gol, ukoliko centaršut bude valjan“.

Zidan je skočio na reklamni pano sa visoko uzdignutim rukama, pre nego što je sleteo na drugu stranu, pesnicama udarajući u vazduh, kao da je upravo dobio iscrpljujuću razmenu udaraca na drugoj strani grada, u Rolan Garosu.

Tokom sudijske nadoknade vremena u prvom poluvremenu, 19 minuta kasnije, Zizu je sirovom snagom i željom oborio na zemlju ratobornog Dungu, kapitena Brazila, a zatim dohvatio još jednu loptu poslatu iz kornera koji je ovog puta izveo Juri Đorkaef sa desne strane.

I ponovo je Francuz glavom zahvatio loptu i prosledio je kroz noge Roberta Karlosa do bliže stative i u mrežu i tako duplirao vođstvo domaćeg tima.

Ovog puta se odšetao ljubeći grb reprezentativnog dresa.

„Imati Zidana u timu kada igra ovako dobro, bilo je jako važno za nas“, rekao je kapiten Didije Dešan, danas francuski selektor, u izjavi za sajt FIFA.

„On je bio veoma ubedljiv igrač. Veliki grači uvek prave razliku na bitnim mečevima“.

Žake je u svlačionici tražio od igrača da ostanu mirni, a Zidan je legao na pod, bez majce i sa nogama dignutim na klupu.

Ipak, dva žuta kartona na početku drugog poluvremena za Marsela Desaija, pretitli su da skrenu Francusku sa zacrtanog puta.

Sećanja na 1982. su navirala sve dok Petijev gol u 93. minutu nije označio početak slavlja cele zemlje i zagrljaje, ples i suze igrača.

Tiram se seća zabave u svlačionici, ali i njenog nastavka u autobusu koji ih je vratio u hotel, iako je sam morao ranije da ode zato što je sinu Markosu morao da pripremi jutarnju bočicu mleka.

Zidanov lik je obasjavao Trijumfalnu kapiju, a više od million ljudi se okupilo na Jelisejskim poljima mašući zastavama, sedeći na haubama i krovovima automobila u pokretu, pevajući pesmu I will survive u kolosalnom izlivu emocija.

Dva dana kasnije, Zizu i ekipa su bili gosti u bašti rezidencije francuskog predsednika na Dan Bastilje, gde su i primili Nacionalni orden za zasluge.

Tim je imao i svoj nadimak – „Crni, beli i Severnoafrikanci“ – mada su ih neki nazivali i „Timom duginih boja“ zbog raznolikosti.

Takođe, makar na trenutak, njihov uspeh je ujedinio naciju koja je bila podeljena po pitanju imigracije i diskriminacije.

„Ta pobeda, izvojevana 1998, dala je ljudima još više hrabrosti da govore o jednakosti i nepravdi i da zahtevaju veću jednakost“, rekao je Tiram, koji je i napisao nekoliko knjiga i formirao sopstvenu fondaciju za edukaciju protiv rasizma.

„Te 1998. je bila i 150. godišnjica zabrane ropstva u francuskim kolonijama, što je predstavljalo i simboličan trenutak na način koji u tom trenutku možda i nije bio tako percipiran“.

Popularnost predsednika Širaka je bila sve veća, a premijer Lajonel Žospen je izjavio da je to bila „najbolja slika našeg jedinstva i raznolikosti“, iako su mnogi mislili da je to bio samo oportunizam i licemerna reakcija političara na trijumf na Svetskom prvenstvu.

Problemi Francuske nisu preko noći nestali – Le Penov nacionalni front je četiri godine kasnije osvojio drugo mesto na predsedničkim izborima.

Danas Tiram kaže da je važnost pobede Francuske bila i u tome što je legitimizovala pitanja u vezi toga ko može da predstavlja zemlju i da se bavi problemima vezanim za diverzitet nacije.

„Ukoliko analizirate sastav francuskog tima i njegovu raznolikost, kao i to da su svi ti igrači koji su dolazili iz različitih sredina mogli da predstavljaju Francusku i da pobede, onda stižete do izuzetno snažne poruke koju možete da uputite celom društvu“, rekao je on.

„Mogli ste i da vidite druge oblasti u društvenom životu u kojem su etničke manjine bile nedovoljno zastupljene i da razmislite kako bi one mogle da izvuku korist od te raznolikosti“.

„Time je dalje osnažena i činjenica da je preispitivanje dominantnih modela francuskog identiteta i razmišljanje o tome na drugačiji način moguće, i da uspostavlja veoma važno nasleđe čiji koreni vuku poreklo upravo iz 1998. godine – da je inkluzivnija Francuska moguća i da takav princip može da se prelije i na ostale segmente društva“.

„Ovo je jako važno jer uvek ima ljudi koji bi da zatvore vrata takvim debatama i da točak vremena vrate u period koji je ovim promenama prethodio“.

Stidljiv, skroman, smeran i ponosan na porodične korene u alžirskoj regiji Kabila, Zidan nikada nije izazivao kontroverze van fudbalskog terena.

Retko je isticao i svoje političke poglede.

Njegov brat Nordin je povodom toga jednom prilikom rekao kako je „previše ajkula“ koje „žele da ga iskoriste zarad političkih ciljeva“.

Zidan je bio i društveni fenomen, a njegova uloga u trijumfu Francuske na Svetskom prvenstvu i onome što je bilo značajno za državu po pitanju kulturnog oslobođenja i sportskog trijumfa, izrodilo je i novi izraz poznat i kao Zidanov efekat.

On se izdigao iznad sporta, rase i religije, njegovo lice je počelo da se pojavljuje na muralima, a anketa za najboljeg sportistu sveta svih vremena svrstala ga je na prvo mesto – ispred Majkla Džordana.

„Kod Zidana je primetno veliko samopouzdanje i sigurnost na samom terenu, potpuno poverenje u sopstvene mogućnosti da ima ključnu ulogu u timu. Kako se njegova karijera razvijala, taj osećaj je postajao sve jači i jači“, rekao je Tiram.

„Imao je snažnu ličnost, liderske kvalitete, samopouzdanje kod donošenja važnih odluka i visoku sportsku inteligenciju – ne bi ni mogao da bude vrhunski igrač bez svih tih kvaliteta“.

• Fudbalski umetnik – pet stvari koje je Dragan Stojković Piksi dao reprezentaciji
• Najbolji fudbalski film svih vremena – kako je snimljen „Beg u pobedu“

Zidan je možda pomogao Francuskoj da se promeni, ali je u srcu ostao dečak iz jednog marseljskog naselja koji je ostao blizak sa svojim starim prijateljima i ocem Smailom koji je Svetsko prvenstvo propustio jer se brinuo o svom unuku Luki.

„Moj tata me je uvek učio jednoj posebnoj stvari – da u životu budem pun poštovanja prema drugima“, rekao je Zidan za Njujork Tajms nakon pobede Francuske.

„Bila je to najznačajnija reč u njegovom vokabularu. Rekao je: ,,Videćeš, ukoliko poštuješ druge i ako si dobar i vredan – stići ćeš do cilja“. I bio je u pravu.

„Mislim da, kada ste mladi, u određenom ternutku jednostavno morate da ućutite. Budite ispravni, ovde ste da nešto naučite i ne dozvolite nikome da gazi preko vas, ali mirno i strpljivo“.

„Kao dete, nisam mnogo pričao. Samo sam želeo da uspem u životu“.

Pogledajte video

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]