Svetsko prvenstvo u fudbalu: Tihi heroji Jugoslavije iz 1998 – „Još osećam kako se prečka trese“

Prečka.

Tih običnih šest slova kod hiljada i hiljada ljudi u sekundi može da izazove grčenje na licu, tegobe u stomaku i buđenje starog bola koji zapravo nikada nije prošao, već samo utihnuo negde daleko, u dubinama srca, mozga i duše.

Sve to zbog Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998, na koje je reprezentacija Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) otišla sa mnogo nade, predvođena nizom svetskih zvezda.

Iako su tu prednjačili Dragan Stojković, Dejan Savićević, Siniša Mihajlović, Vladimir Jugović, Predrag Mijatović i drugi velikani, najbolji strelac reprezentacije bio je – Slobodan Komljenović.

„Još uvek mi je to dosta nerealno“, kaže uz osmeh za BBC na srpskom Komljenović, koji je kao desni bek pre svega bio zadužen za odbranu.

„Toliko smo ofanzivaca imali koji su bili na vrhunskom nivou i da pored takvih igrača ja dam dva gola… Ali više bih voleo da nisam dao golove, a da smo prošli dalje.“

• Dejan Savićević za BBC: „Srbija će ili igrati polufinale Svetskog prvenstva, ili neće proći grupu“
• Fudbalski umetnik – pet stvari koje je Dragan Stojković Piksi dao reprezentaciji
• Katshuito Kinoši, Piksijev pomoćnik, za BBC na srpskom: Kako sam postao Kinošić
• Svetsko fudbalsko prvenstvo 2022: Preuzmite raspored utakmica

U odlučujućem, sada već mitskom, meču protiv Holandije u osmini finala, Jugoslavija je pri rezultatu 1:1 imala penal, kada je loptu na belu tačku stavio Mijatović – i prečka.

Jedan od jedanaestorice u plavom dresu na zelenom terenu omeđenom belim linijama bio je i Željko Petrović, takođe odbrambeni igrač, koji se prečke i dalje živo seća.

„Naravno da mi to prvo padne na pamet kad se setim tog Mundijala, ali i meča protiv Nemačke u grupnoj fazi, kada smo vodili 2:0 i igrali fantastično, a na kraju je bilo 2:2″, kaže Petrović.

„Trebalo je da ih dobijemo, završimo prvi u grupi i imamo lakši raspored u drugom delu, ali malo smo se opustili, bili drugi i otišli na Holandiju“, dodaje on.

A potom tragedija – Jugoslavija u 92. minutu prima gol i jedna velika generacija je morala kući sa prvog Svetskog prvenstva posle sankcija i krvavog rata na području bivše SFRJ.

„Kada ti se nešto lepo izmigolji iz ruku uvek dugo razmišljaš kako bi sve dalje izgledalo i upravo je tako bilo posle Holandije“, navodi bivši reprezentativac Miroslav Stević, koji je na tom Mundijalu upisao tek dvadesetak minuta protiv Nemačke.

Dve decenije kasnije, Srbija traži novu šansu na Svetskom prvenstvu u Kataru, gde takođe odlazi sa mnogo nade. Pomno će ih pratiti i bivši reprezentativci.

„To su sve momci za desetku, a pogotovu Mitrović – čovek od tri metra, onakva gromada, a tako dobro srce… On kada zabije gol kao da sam ga ja zabio“, kaže Petrović.

O Holandiji, tišini i drugoj propuštenoj šansi

„Jugović u šesnaestercu, pa drži ga za dres…“, viče sudiji Milojko Pantić, komentator RTS-a, i koji tren kasnije začula se sudijska pištaljka.

„I jedanaesterac… Da, da, gospodine Stam, evo vidi se lepo, zaustavili ste rukama našeg reprezentativca“, poručio je potom začuđenom defanzivcu Holandije.

Semafor pokazuje da je 50. minut igre.

„Mijatović i Van der Sar“, viče Pantić, dok mnogi ispred malih ekrana skreću pogled.

I bi šta bi.

https://www.youtube.com/watch?v=mkYfqzhWzNY&ab_channel=Opsajd

„Još osećam kako se trese prečka“, kaže Komljenović, tražeći dugo prave reči.

„To je bilo u snu… Ona se vratila… Toliko je jako šutnuo da se vratila skoro do centra.“

Holandija je prethodno povela preko Denisa Bergkampa u 38. minutu, a izjednačio je upravo Komljenović samo nekoliko minuta po početku drugog poluvremena.

Kada vrati filmu na tu Francusku i tu 1998, Komljenoviću su pre svega pred očima taj penal i druge neiskorišćene šanse.

„Ta ekipa je bila stvarno dobra i mogla je da učini više“, kaže kratko.

Na pitanje šta se dešavalo posle tog meča sa Holandijom i čega se seća iz svlačionice, kratko odgovara – tišine.

„Ušli smo u svlačionicu, svi glave dole i tišina… Mislim da je (selektor reprezentacije Slobodan) Santrač progovorio prvi, tek posle deset ili 15 minuta.

„Do tada se niko nije čuo, jer je bilo totalno razočaranje i to ne toliko zbog penala, koliko zbog tog gola u zadnjoj sekundi… Jednostavno nismo imali šanse da reagujemo.“

Stević na tom meču nije ulazio u igru, ali takođe pamti „osećaj praznine, kada su reči suvišne“.

„Pogotovo što smo mi u toj utakmici bili i dominantniji, ničim nismo zaslužili da ne prođemo dalje“, kaže Stević.

„A naročito zato što je to bio kraj nečega što je po kvalitetu ekipe trebalo da bude mnogo veće… Nešto baš veliko“.

Isto smatra i Petrović, govoreći u dahu o velikanima sa kojima je igrao.

„Piksi je kao kapiten sve to vodio, Peđa bio najbolji igrač Evrope, Savićević je bio tu, Jugović bio top, a radio je, trčao, borio se, reč jednu nije rekao, pa Đukić, Mihajlović kao svetsko fudbalsko ime…

„Žao mi je što nismo barem stigli do četvrtfinala ili polufinala, ali tako je to… Kazni te nešto što pre toga nisi odradio kako treba.“

• Rečnik fudbalske taktike: Sedam pojmova koje treba da znate uoči Svetskog prvenstva
• Sve lopte Mundijala: Brže, šarenije, ali ne uvek i bolje
• Muzička šetnja kroz fudbalsku istoriju: Kako su se menjale himne Mundijala
• Fudbalska groznica: Šta donosi novi Paninijev album i kako se preselio u digitalni svet

Lične karte

• Slobodan Komljenović

Rođen je 2. januara 1971. godine u Frankfurtu.

Celu fudbalsku karijeru, osim dvogodišnjeg izleta u španskoj Saragosi, proveo je upravo u Nemačkoj i to najviše u rodnom gradu, gde je nastupao za Ajntraht.

Osim toga, igrao je i za Duizburg i Minhen 1860.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 22 utakmice, a osim Mundijala u Francuskoj, nacionalni dres branio je i na Evropskom prvenstvu 2000. godine u Belgiji i Holandiji.

• Željko Petrović

Rođen je 13. novembra 1965. godine u Nikšiću u Crnoj Gori, tada delu socijalističke Jugoslavije.

Profesionalnu karijeru počeo je u rodnom gradu, odakle je prešao u podgoričku Budućnost, pa u Dinamo iz Zagreba.

Tokom 1991. i 1992. odigrao je i 11 utakmica za špansku Sevilju, odakle odlazi u Holandiju, gde je nastupao za tri kluba – Den Boš, RKC, a onda i slavni PSV.

Nekoliko godina igrao je i u Japanu, odakle se vratio u RKC, gde je završio karijeru.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 18 utakmica.

Kasnije je uglavnom radio kao pomoćni trener, uz nekoliko samostalnih poslova, poput selektorskog u Iraku, gde je bio do proleća 2022. godine.

Tokom 2014. godine bio je i pomoćni trener u reprezentaciji Srbije, kada je selektor bio Dik Advokat.

• Miroslav Stević

Rođen je 7. januara 1970. godine u Ljuboviji, u Srbiji, tada delu socijalističke Jugoslavije.

U domaćoj ligi nekoliko nastupa zabeležio je u dresu Partizana, ali je najpoznatiji kao prvotimac Rada.

Odatle odlazi u švajcarski Grashopers, pa u Nemačku, gde se najduže zadržao, braneći boje tri kluba – Dinama iz Drezdena, Minhena 1860, a potom i slavne Borusije Dortmund.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je šest utakmica.

Kasnije je bio i direktor Minhena 1860.

O Nemačkoj, problemima i prvoj propuštenoj šansi

Prvi meč Jugoslavije u Francuskoj odigran je 14. juna 1998. protiv Irana.

Rešen je u 73. minutu zahvaljujući čuvenoj levici Siniše Mihajlovića, koji je postigao gol iz slobodnog udarca.

Treći meč, protiv Amerike 25. juna, završen je istim rezultatom, kada je strelac takođe bio odbrambeni igrač – Slobodan Komljenović.

On u tome vidi neke probleme tadašnje reprezentacije.

„Iako smo imali dosta ofanzivaca na vrhunskom nivou, teško smo stvarali šanse, tako da smo često pretili iz prekida“, navodi Komljenović.

Nekadašnji fudbaler nemačkog Ajntrahta upravo se posle prekida u 4. minutu najbolje snašao u šesnaestercu Amerikanaca i glavom ćušnuo loptu u mrežu, iako sam kaže da mu to nije bila jača strana.

„Eto, najbolji strelac reprezentacije na turniru sa samo dva gola – to je znak da nešto nismo učinili kako treba.“

Ipak, na tim mečevima osvojeno je šest bodova, tako da je presudni bio drugi, protiv Nemačke, odigran 21. juna.

Mrežu je tada prvi zatresao Mijatović u 13. minutu, a potom i Stojković u 52. i Jugoslavija je sve do poslednjih 20 minuta imala veliku prednost.

Međutim, zna se šta floskula kaže do kada Nemci igraju fudbal, tako da su prednost smanjili u 72. minutu, posle autogola Mihajlovića.

Stević je u igru ušao u 74. minutu, ali iz tog meča nema lepa sećanja.

„Bio sam ubeđen da ću igrati od početka, jer sam u to vreme u nemačkoj ligi stalno igrao protiv Andreasa Melera i uvek iz tih duela izlazio kao pobednik“, navodi.

„A ne samo što nisam počeo, već i uđem kao desni bek, što nikada u životu nisam igrao.“

U igru je upravo ušao umesto Petrovića.

„’Možeš li da igraš, nemamo više defanzivaca’, pita me pokoji Sani“, priseća se Stević razgovora sa selektorom Slobodanom Santračem.

„’Nema problema’, rekao sam, ‘ako treba igraću’, a baš je to bio period kada su Nemci pravili veliki pritisak, a zna se kakvi su oni i da igraju i duže od 90. minuta“.

Nemcima je izjednačenje doneo Oliver Birhof u 78. minutu.

Da su „plavi“ tog dana izdržali i odbranili prednost od dva gola, završili bi prvi u grupi i u nokaut fazi, umesto Holandije, išli na daleko slabiji Meksiko – ali nisu.

„Neki igrači su možda i nespremni igrali, to je ono što mi je najviše smetalo i što je možda bilo presudno da ne dođe do tog zadnjeg koraka ka uspehu“, smatra Stević.

U nizu velikih imena iz te reprezentacije, on pre svega izdvaja Stojkovića i Savićevića.

„Nije ni Dejo bio spreman, ali Dejo je Dejo, igrač koji može u svakom momentu da reši utakmicu – nešto najgenijalnije što sam do sada video, bez konkurencije“, navodi bivši fudbaler Rada.

„Igrač van svih šablona, igrač koji na nivou Mesija, Ronalda ‘zube’, igrača koje ne možete da opišete, koji se tako rađaju… Umetnik koji igra i svira po svojim notama.“

O plasmanu u Francusku i Jugoslavijama

U večernjim satima 11. februara 1997, Željko Petrović je sa suprugom sedeo u jednom restoranu na večeri.

Odjednom je zazvonio telefon.

Na drugoj strani žice bio je Slobodan Santrač, selektor reprezentacije Jugoslavije.

„Pozvao me je zato što je neko od igrača bio bolestan, ne znam“, priseća se Petrović.

Jugoslavija je sutradan protiv Španije u Beogradu igrala jedan od odlučujućih mečeva kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Francuskoj.

A Santrač je hteo da Petrović dođe i igra.

„Pitao sam ga da li ću stvarno igrati, da li može to da mi obeća, jer nisam hteo ni sa kim drugim da pričam o tome, samo sa njim, zato što sam ga cenio kao čoveka, stvarno je bio ljudina.

„Rekao mi je ‘Željko, igraćeš sigurno, minimalno poluvreme, a možda i počneš’ i tako je i bilo – došao sam na dan utakmice, ušao na poluvremenu, odigrali smo 1:1 sa Španijom i tako sam ostao u reprezentaciji.“

• Predrag Mijatović: Jugoslavija je mogla da bude prvak sveta u fudbalu
• Darko Pančev: „Jugoslavija za desetku, ostali ni za peticu“
• Osimova Jugoslavija i drugi timovi koje su zaustavile nefudbalske stvari

Jugoslavija je na kraju bila druga u grupi, iza Španije, a ispred Češke, Slovačke, Farskih Ostva i Malte, što je značilo plasman u baraž.

Tamo je usledio dvomeč protiv Mađarske, koja je ubedljivo savladana, čime je obezbeđen plasman na prvi Mundijal posle krvavog raspada Jugoslavije i sankcija.

Petrović se na kraju našao na spisku reprezentativaca za put u Francusku, iako je, kako kaže, bilo „puno pritisaka i lobija“ da do toga ne dođe.

„Nisam bio ljubimac zato što sam igrao u Dinamu iz Zagreba, to mi nije bilo oprošteno“, kaže kratko Petrović, koji je pred Mundijal 1998. dobijao i pretnje smrću.

Boje zagrebačkog Dinama Petrović je branio tokom 1991. i 1992, kada je prvo u Hrvatskoj, a potom i u Bosni i Hercegovini izbio rat.

„Ali uvek sam sa ponosom igrao za moju zemlju, kao što sam sa ponosom branio boje svih klubova gde sam igrao – nisam političar, već sportista i profesionalac“, dodaje Petrović.

Krajem osamdesetih u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) stasavala je generacija koji će u narednoj deceniji imati važne uloge u nizu velikih klubova.

Međutim, šavovi na plavo-belo-crvenoj trobojki ubrzo su počeli da pucaju, baš kada je reprezentacija 1990. išla na Svetsko prvenstvo u Italiji.

I u tom timu je bio niz velikana – Hrvati Zlatko Vujović, Alen Bokšić i Robert Prosinečki, Slovenac Srećko Katanec, Makedonac Darko Pančev, Crnogorac Dejan Savićević, pa Faruk Hadžibegić i Refik Šabanadžović iz Bosne i Hercegovine, kao i Dragan Stojković iz Srbije.

Na tom prvenstvu Jugoslavija je ispala u četvrtfinalu od Argentine, ubrzo je počeo rat i ti momci u narednim godinama, kada su postali velika imena na svetskom nivou, nikada više nisu zaigrali zajedno u nacionalnom dresu.

„Igrati za Jugoslaviju u ono vreme bio je svima san“, kaže Petrović, koji je za reprezentaciju debitovao upravo te 1990, posle Mundijala u Italiji.

„Mogu da pričaju ovo i ono, ali to su sve laži i gadosti – znam, bio sam svedok, igrao i družio se sa mnogima i svi su bili najponosniji na svetu igrati za tu zemlju.“

Onda je, kaže, došao rat, pa su neki „pričali neke druge stvari“.

„Oni kažu fudbaleri znaju samo da igraju i ništa drugo, ali kada treba da se koriste u političke svrhe, onda im trebaju fudbaleri – to sam odavno shvatio“, kaže Petrović.

Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), zbog sankcija nije bilo na Svetskom prvenstvu 1994. u Americi, a potom su se u Francusku plasirale i SRJ i Hrvatska, koja je osvojila bronzu.

„Bio sam ponosan i do smrti ću ostati ponosan na to – igrao sam Mundijal, sa jednom od najvećih generacija, stvarno vrhunskim igračima, iako nismo baš svi bili asovi kao oni“, kaže Petrović.

„Srećan sam što sam uopšte mogao da igram tamo, jer sam dosta godina izgubio zbog ratova, Dinama i sankcija.“

O sadašnjosti, Kataru i budućnosti

Od te Francuske i 1998. prošlo je dosta godina.

Petrović se po završetku karijere bacio u trenerske vode, koje su ga nanele i u reprezentaciju Srbije.

„To je bilo fantastično iskustvo“, navodi kratko.

„Dik je meni bio trener, doveo me je iz RKC-a u PSV i tada me je pozvao da mu pomognem, a posle me nije puštao, pa sam sa njim dugo radio, ali i sa Gusom Hidinkom, Avramom Grantom…“

Trenutno je bez angažmana.

Govoreći o Srbiji u Kataru, kratko kaže da ga „malo strah tog Brazila“.

On smatra da bi šanse orlova bile mnogo veće kada bi meč protiv Brazila bio drugi ili treći, kada u grupi „već postoji neki rasplet“.

„Prva utakmica je veoma bitna i uvek teška, a tu je moćni Brazil, pa ako ne bude kako treba, druge dve budu na nož, jer moraju da se pobede, ali možda sve to podigne moral i inat igračima“, smatra Petrović.

Njegov stav o šansama Srbije se tu, kako kaže, „naginje na Dejov“.

Savićević je prethodno, u intervjuu za BBC na srpskom, rekao da će Srbija ili takmičenje završiti u grupnoj fazi, ili dogurati veoma daleko.

„U slučaju da prođeš, dobio si samopouzdanje, nema popravnog, pa je teže i protivnicima, ali i tamo ti je potrebno malo sreće, da ne pogodiš stativu, iskoristiš šanse“, kaže Petrović.

Snagu Srbije vidi u njegovom nekadašnjem saigraču, a današnjem selektoru Draganu Stojkoviću, za kog kaže da „ima personaliti pobednika i daje samopouzdanje igračima“.

„Ne treba da idemo sa stavom ‘važno učestvovati’, već sa idejom da se nešto i napravi, zato mi je drago da se Piksi ponaša kako se ponašao i na terenu – kao veliki igrač.“

Stević, koji danas radi kao fudbalski menadžer, takođe je saglasan sa Savićevićem.

„To je taj balkanski duh, euforija zna da napravi čudo, ako je u pravom smeru usmerena – nadam se da će tako biti i sada“, navodi Stević.

Njemu je drago što je prvi meč protiv moćnih Brazilaca.

„Imaju odličnu ekipu, ali možda će i oni biti malo opušteniji, zato što su svesni da su jedni od favorita, što može da nam posluži da kroz dobar i borben meč nahranimo samopouzdanje“.

Komljenović je za to vreme i dalje u rodnom Frankfurtu, gde radi kao trener sa decom od sedam do 14 godina.

Srbija je, smatra, „značajno napredovala“ od kako je Stojković postao selektor i „sigurno će proći prvi krug takmičenja“, a u „nokaut fazi je sve moguće“.

„Piksi je dirigovao i na terenu, taktički je i tada postavljao igrače, tako da uopšte nisam sumnjao da li će biti dobar trener.

„Sa njim je tako, ima prirodni autoritet i igrači ga slušaju, napred imamo oružje kakvo nijedna reprezentacija nema, tako da očekujem puno, ali bitan je i faktor sreće“.

Tu se ponovo vraća na Holandiju i jednu loptu sa bele tačke, koja da je „išla pet centimetara niže“, sve bi bilo drugačije.

„A da smo pobedili Nemačku išli bismo na Meksiku, lakši put, ali šta da se radi… Bilo pa prošlo.“

Priča li onda deci na treninzima priče o nekadašnjim vremenima, Francuskoj i jednoj prečki koja se i dalje trese?

„Čim saznaju da sam igrao na Svetskom prvenstvu odmah me pitaju kako je tamo bilo, šta se desilo iako, naravno, ne znaju ko je tada sve igrao“, kaže uz osmeh.

Jer nije mala stvar igrati na Mundijalu.

A ta prečka nek se i dalje trese i izaziva bol, jer biće i trenutaka koji će dugo, dugo mamiti osmehe i toplinu.

I u srcu, i u mozgu, i u duši.

Pogledajte video: Piksi – od igrača iz Pasi Poljane, do selektora sa Marakane

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]