Svratište — Svaka pomoć Svratištu je uvek dobrodošla – jakne, čizme, šalovi, rukavice i sredstva za higijenu su naročito potrebni

Dve devojčice sede na krevetu i gledaju Sunđer Boba.

Smeju se i kikoću na gluposti Patrika, Keba Krabe i najpoznatijeg roštiljdžije Koralova, a i šire.

Prostorijom odzvanja onaj iskreni dečiji smeh, zarazniji od kikirikija, nikotina i Igre prestola zajedno.

Televizor im je neobično blizu, većina baba bi im – nakon oglušavanja o svako „nisam gladan“ – reklo da se malo udalje da ne pokvare oči.

Ali to im se verovatno nikada nije desilo.

Verovatno nikada nisu morali da babu – bezuspešno, naravno – ubeđuju da su, zaboga, malopre jeli i da nisu gladni.

Što to je baš veliki problem.

Gužva

U Svratištu za decu koja žive i rade na ulici u Beogradu nema dosadnih baba, ali zato klinci mogu da se ugreju i nešto pojedu.

A to je ponekad i više nego dovoljno.

„Leti nije toliki problem, ali zimi je baš teško – deca žive bez struje, vode, u blatu, u snegu“, kaže za BBC na srpskom koodinatorka Svratišta Mina Lukić.

„Zato sad pokušavamo da zadovoljimo samo osnove, a to je da svi mogu da se okupaju, jedu i budu u toplom“.

Beograd ima dva Svratišta u koja deca ulice mogu da se sklone kad napolju veje, veje sneg – adrese su Krfska 7a na Zvezdari i Bulevar Arsenija Čarnojevića 145 na Novom Beogradu.

„Oba Svratišta tokom godine, u proseku, dnevno poseti između 50 i 60 dece“, navodi Lukić.

„Sada ih je toliko samo u jednom, što znači da nam i svega treba više – odeće, obuće, svega“.

A tu na scenu stupaju građani.

Mina Lukić se zahvaljuje svima koji pomažu Svratištu, ali i ističe da im je pomoć uvek potrebna

Pomoć

Lukić kaže da je oko novogodišnjih praznika u Svratištu veoma intenzivno i to na više načina.

„Ljudi tada osećaju veću potrebu da pomognu, ali i dece ima više nego tokom ostatka godine, pa su i nama potrebe veće, tako da se to izniveliše“.

„Svu odeću i obuću, veliki deo sredstava za ličnu higijenu, grickalica i slatkiša, donose nam građani i zaista imamo veliku podršku zajednice“.

Ipak, kako kaže, uvek je „svega potrebno i nikada ničega nema previše – može samo da manjka“.

„Stalno to govorim, ovo je kao obična kuća sa decom, samo sa 100 puta većim potrebama, što znači da za malo šta ovde nema mesta.

„Jedino što ne primamo, i molimo ljude da obrate pažnju na to, jesu plišane igračke, jer nemamo mogućnosti da ih adekvatno održavamo.

„Bitno je da stvari koje donesu budu čiste i cele, da ne moramo mi da ih ušivamo, obrađujemo i peremo, već da deca mogu odmah da ih nose“,

Šta je sve tokom zime potrebno Svratištu za decu

Sat sa pomoćnim točkićima

U dnevnom boravku Svratišta na Novom Beogradu je mirno.

Sunđer Bob je gotov, čuje se samo zujanje fena za kosu iz neke od susednih prostorija.

Dečak od oko deset godina se tu negde mota, tražeći zanimaciju kojom će ubiti vreme.

Jedna opcija su mu igračke u kutiji pored televizora – kockice, nekoliko kamiona i nešto što liči na helikopter.

„Za vreme radionica ne gledam televizor“, piše na zidu iza televizora, uz pravila ponašanja u Svratištu.

Suprotni zid je pun knjiga i bojanki, dok je u blizini i sat na koji su dolepljeni minuti, za one koji još nisu savladali drevnu veštinu tumačenja šta velika i mala kazaljka žele da kažu.

U uglu, iza čiviluka punog jakni, zalepljen je veliki poster na kojem pišu rođendani svih koji dolaze u Svratište.

Na primer, u septembru svećice duvaju Zarifa, Sneža, Anđela i Elmir.

Inače, i zidovi su puni crteža – tu negde je jedan kakav lav, strašan lav, kao i ona zmija koja je progutala slona, a koja se folira da je šešir.

U jednom trenutku u Svratište stigla novogodišnja jelka – i to prava, u saksiji.

Tada više ništa nije bilo bitno.

Deca koja ne postoje

Mali Beograđani u Svratište dolaze poslednjih 11 godina.

Radno vreme je od osam do 18 časova – vikendom od 10 do 18 – a vodi ih udruženje građana po imenu Centar za integraciju mladih.

Mina Lukić kaže da Svratište ima nekoliko osnovnih zadataka, bez obzira na to da li je napolju leto ili zima.

Prvo su hrana i higijena.

„Veoma je važno da jedan obrok u toku dana bude kuvano jelo, a deca ovde mogu i da se okupaju i dobiju čistu odeću – dakle, da budu čista i sita.

„Pored toga, često se dešava da deca koja kod nas dođu budu pravno nevidljiva – kao da nisu rođena, kao da ne postoje.

„Zbog toga imamo socijalne radnice i pravnika koji se brinu da deca budu povezana sa sistemom i imaju ličnu dokumentaciju“.

Treći segment je obrazovanje.

„Pošto dolaze deca od pet do 15 godina, insistiramo da se redovno ide u školu, jer je to jedino što može da im pomogne da izađu iz začaranog kruga siromaštva“.

„Takođe, trudimo se da organizujemo i sve što je deci interesantno – od radionica crtanja, pevanja i igranja, do odlaska u pozorišta, bioskope i muzeje, da vide kako funkcionišu stvari u stvarnom svetu, jer su neretko potpuno izopšteni iz zajednice“.

Siromaštvo i stipendija

Klinci koji dolaze u Svratište često prose ili po beogradskim ulicama skupljaju sekundarne sirovine.

Najčešći razlog za to je ekstremno siromaštvo u kojem odrastaju, pa je rad na ulici jedna od strategija preživljavanja.

Ipak, često se dešava da ih treća lica, pa čak i članovi porodice, primoravaju na takav rad.

Rad sa takvom decom zahteva vreme, kaže Lukić.

„Efekti će se videti tek kasnije, kad oni porastu i budu imali porodice i vaspitavali svoju decu.

„Doduše, i na dnevnom nivou vidimo neke rezultate – bilo je slučajeva da dete nije znalo da razlikuje boje i oblike ili da koristi toalet ili viljušku“.

„Sad imamo jednog dečaka koji je dobio stipendiju za školu informacionih tehnologija.

„Imamo i nekoliko srednjoškolaca, ali ovo je prvi put da neko dobije punu stipendiju, ljudi su prepoznali da on ima smisla za računare“.

Međutim, ona kaže da postoji jedan problem koji Svratište ne može da reši – siromaštvo.

„Suština je da dobiju neke veštine, nauče koja su im prava i obaveze, kao i neke stvari koje su užasno važne, poput šta je dobro, a šta nije.

„To je sve neko njihovo lično bogastvo – da znaju ko su, na šta imaju prava i kako ljudi smeju da ih tretiraju.

„Ali siromaštvo ne možemo da pobedimo, ono ostaje“.

Novac

Veliki problem je siromaštvo u kojem deca žive, ali i samo Svratište često ima problem sa novcem.

„Nikad više dece u Svratištima, a para nigde“, glasi jedan naslov iz 2017. na Tanjugovu vest o finansijskim problemima.

Lukić kaže da se Svratište projektno finansira, ali da je problem novca uvek aktuelan.

„Pišemo projekte i imamo fondacije i donatore koji nam pomažu da opstanemo, ali to sve traje godinu ili dve, koliko traju projekti.

„Decembar je uvek haotičan, ne samo zbog velikog broja građana i dece, već i zato što se borimo za finansije za sledeću godinu.

„To je neka realnost na koju smo se navikli“.

Kako kaže, najviše ih sputava „nerazumevanje zvaničnog sistema“.

„Da bismo se bavili problemom važno je da ga razumemo – ok, tamo neka deca iz tog i tog razloga žive kako žive, ajde onda da nešto zajedno uradimo i vidimo šta je toj zajednici potrebno.

„Međutim, to kod nas i dalje nije popularna tema, pa imamo osećaj kao da se borimo protiv vetrenjača“.

Magija

Ima u novogodišnjim jelkama nešto magično.

Miris jedne takve magične jelke raširio se dnevnim boravkom Svratišta na Novom Beogradu.

Posle dvadesetak minuta gotovo je cela prekrivena ukrasima.

Jedan dečak, najviši među zaduženima za kićenje, hvali se kako samo on može da dohvati vrh i stavi onaj najznačajniji ukras.

Deluju srećno – jelke to mogu da učine.

Možda zbog toga vredi boriti jurišati na vetrenjače.

„Vredi, sigurno da vredi“, kaže Mina.

„Ovo nije posao kao neki drugi, ne možeš da radiš od devet do pet i to je to.

„Kada vidimo dete na ulici, bez obzira na to da li je vikend ili smo na odmoru, priđemo mu, razgovaramo sa njim i pozovemo ga u Svratište“.

„Jednostavno, to su deca koja i van mog radnog vremena imaju iste probleme, pa i ja stalno razmišljam možda bih mogla da uradim ovo, kontaktiram onog ili napravim nešto novo.

„Ne samo ja, svi tako razmišljamo“.