U jednom četiristo godina starom budističkom hramu, posetioci mogu slobodno da se šetkaju kroz tihe kamene vrtove, posede uz mirnu šolju čaja i slušaju budistička učenja od neobičnog sveštenika – androida po imenu Mindar.
On ima spokojno lice i neutralnu pojavu, nije ni mlad ni star, ni muškarac ni žena.
Pored realistične kože preko glave i gornjeg dela torza, deluje nedovršeno i industrijski, sa otkrivenim cevima i mašinerijom.
Ali Mindar je filozofski prilično sofisticiran, spreman da diskutuje na temu enigmatičnog budističkog teksta po imenu Sutra srca.
- Da li roboti treba da izgledaju kao ljudi
- Roboti će zameniti 20 miliona ljudi u narednih 10 godina
- Seks roboti su „rastuća psihološka i moralna pretnja”
Kad biste morali da pogađate gde možete da nađete ovog robotskog sveštenika, verovatno biste iz prve pogodili da se radi o Japanu, u predivnom hramu Koda Đi u Kjotou.
Japan je odavno poznat kao zemlja koja pravi i vezuje se za čovekolike robote više nego bilo koja druga.
Iako se ova reputacija često preuveličava u svetu – japanski domovi i kompanije nisu gusto naseljeni androidima kao što bi histerični novinski naslovi mogli da nagoveste – u tome ipak ima nečega.
Svakodnevni predmeti
Neki posmatrači japanskog društva kažu da izvorna domaća religija Šinto objašnjava njegovu privrženost robotima.
Šinto je oblik animizma koji vidi duhove, iliti kamije, ne samo u ljudima već i u životinjama, prirodnim bogatstvima kao što su planine, pa čak i u svakodnevnim predmetima kao što su olovke.
„Sve stvari imaju malo duše“, prema rečima Bungen Oija, glavnog sveštenika budističkog hrama koji je već držao sahrane za robotske pse ljubimce.
Prema ovom viđenju, ne postoji kategorička razlika između ljudi, životinja i predmeta, tako da nije toliko čudno što robot demonstrira ljudsko ponašanje – on samo iskazuje svoju posebnu vrstu kamija.
„Što se nas Japanaca tiče, mi uvek vidimo božansko u predmetima“, kaže Kohei Ogava, glavni dizajner Mindara.
- „Opasna veštačka“ inteligencija koja piše lažne vesti
- Mona Liza „oživela“ pomoću veštačke inteligencije
- Kako će veštačka inteligencija pomoći Japancima da nađu srodnu dušu
- Plati da te prati: Veštačka inteligencija navodi na kupovinu
Japanski aminizam sušta je suprotnost filozofskim tradicijama Zapada.
Stari Grci su bili animistički, jer su viđali duhove u prirodnim mestima kao što su potoci, ali su ljudsku dušu i um smatrali jasno razdvojenim od ostatka prirode i iznad njega.
Abrahamske religije postavile su ljude na još veći pijedestal, kao najveću božju kreaciju, jedina tela koja sadrže besmrtne duše.
Drevnim izraelitima strogo se zabranjivalo da učitavaju suviše posebnosti u predmete, kako se to ne bi pretvorilo u obožavanje idola, oblik jeresi koja se izričito zabranjuje u Deset zapovesti.
Neki oblici Islama posebno se protive idolatriji, a zabranjuju čak i stvaranje bilo kakvih slika ljudi ili životinja.
Ne petljajte se sa prirodom
Prema tradicionalnom zapadnom pogledu, mašina koja se ponaša kao osoba prelazi prirodne granice, opasno spajajući sveto i profano.
Ovo etičko upozorenje često se pojavljuje u savremenim mitovima o tehnologiji, kao što je Frankenštajn, koji izvlači veći deo moralne poruke iz Biblije, kaže Kristofer Simons, profesor komparativne kulture sa Međunarodnog hrišćanskog univerziteta u Tokiju.
„Doktor Frankenštajn sa čudovištem stvara novi život.
„To je kao kad ljudi jedu sa drveta znanja u Raju.
„To je prvi greh – kao posledica toga, mi smo kažnjeni“, kaže on.
Na tragičnom kraju priče, kada stradaju i doktor Frankenštajn i njegovo čudovište, lekcija je jasna, kaže Simons: „Pripazite dobro, ljudska bića. Ne preuzimajte ulogu Boga.“
Češka drama iz 1920. godine R.U.R., koja je prvi put upotrebila reč „robot“, prepuna je religioznih tema – jedan lik stvara androide da bi dokazao da ne postoji bog, drugi tvrdi da bi roboti trebalo da imaju dušu, a dvoje robota koji se zaljube jedno u drugo preimenovani su u „Adam“ i „Eva“.
Na kraju priče, roboti ubijaju sve ljude sem jednog čoveka.
Pogledajte priču o Ai-Di, prvoj robot umetnici na svetu:
Pogonska snaga industrije
Neki istraživači kažu da su koreni japanskog opšteg pozitivnog stava prema tehnologiji, a robota posebno, prevashodno socio-ekonomski i istorijski pre nego verski i filozofski.
U godinama posle Drugog svetskog rata, Japan se oslonio na nove tehnologije da bi rekonstruisao ne samo privredu, već i nacionalni imidž o sebi.
„Industrijski roboti imali su ogromnu ulogu u ekonomskom oporavku Japana tokom šezdesetih“, kaže Martin Ratman, proučavalac Japana sa Univerziteta Sigen u Nemačkoj.
„Umesto da popuste sa strogom politikom prema imigraciji kako bi pomogli sa nestašicom radne snage, preko robotike su uveli široko rasprostranjenu automatizaciju“, navodi.
Nakon što su automatizovali vlastite proizvodne linije, efikasnost i produktivnost, Japan je postao veliki izvoznik industrijskih robota u druge zemlje.
- Kako je Nišlija osmislio robota pastira
- Majkrosoft će „novinare zameniti robotima”
- Za pet godina roboti će od ljudi preuzeti polovinu poslova
Kad su neki inženjeri prešli sa pravljenja funkcionalnih robota na čovekolike robote koji imaju interakciju sa ljudima, posebna istorija Japana verovatno je uticala na to kako su oni doživljeni.
Vojni vladari Japana su 1649. godine zabranili upotrebu tehnologije za pravljenje novih oružja, kako bi sprečili uspon novih rivala, prema istraživanju Kozime Vagner, istraživačice sa Slobodnog univerziteta u Berlinu.
I tako su se zanatlije usredsredile na bezazlene kreacije, kao što su mehaničke lutke koje su nastupale u lutkarskim pozorištima ili služile čaj u pravim šoljama.
Kad se Japan više od dva veka kasnije konačno otvorio prema stranim kontaktima, ti umešni tvorci igračaka predvodili su način prilagođavanja zapadne tehnologije praktičnijoj upotrebi.
Tvorac lutaka Tanaka Hisašige je 1875. godine, na primer, osnovao Tanaku Seisakušo (Tanakini inženjerski radovi), prvu kompaniju za pravljenje mašina u Japanu – 64 godine kasnije, posle velikog pripajanja, postala je poznata po slavnom imenu Tošiba.
„Dolina jeze“
Iako su proto-roboti izašli iz mode tokom ubrzane modernizacije Japana u dvadesetom veku, ideja o mehaničkim bićima kao zabavi možda se zadržala u nacionalnoj podsvesti.
Kad je Masahiro Mori, istaknuti robotski mislilac koji je smislio izraz „dolina jeze“, prvi put počeo da vrši istraživanja na robotima sedamdesetih, ustanovio je da ima problema da ga ljudi shvate ozbiljno.
Izraz, koji se odnosi na nelagodu koju osećamo kad se suočimo sa entitetima nalik ljudima, delovao je u suprotnosti sa japanskim odnosom prema robotima.
„U tim danima, ljudi nisu mislili da univerziteti treba da vrše istraživanja na robotima“, rekao je on u intervjuu za časopis IEEE Spektrum.
„Oni su smatrali da je frivolno ozbiljno raditi na ‘igrački'“, dodaje.
Japan je bio prisiljen da se tokom američke okupacije demilitarizuje, a zvanično pacifistička nacija ulagala je malo napora u korišćenje robota kao oružja.
Ovi faktori pomogli su da nastane generalno pozitivan stav prema robotima u posleratnom Japanu.
Zašto je srpski robot – najinovativniji:
Industrijska automatizacija dovela je do velikog ekonomskog rasta, a čovekoliki roboti su bili bezazleni kuriozitet.
Zapad je, za to vreme, zauzimao manje optimističan stav.
Zaokupljene Hladnim ratom, SAD su ulagale sredstva u robotiku za vojne potrebe, što je ovo polje obavilo pretećom aurom.
A radnici na Zapadu oduvek su smatrali da automatizacija oduzima ljudima poslove, još otkako su luditi uništavali tekstilne mašine u Engleskoj krajem 18. i početkom 19. veka.
Superzvezda mange
Ovi potpuno različiti pogledi na tehnologiju najbolje su se odslikavali u pop kulturi druge polovine dvadesetog veka.
Jedan od najuticajnijih japanskih likova iz ovog vremena bio Astro boj, koji se prvi put pojavio u manga stripovima 1952. godine, a potom nastavio život u knjigama, TV serijama, filmovima i širokom rasponu suvenira kao što su igračke i sličice za razmenu.
Astro boj je bio android koji je koristio nadljudske moći za dobro i ujedinio zemlju oko pozitivne poruke o tehnologiji – iako prvobitno nije bio tako zamišljen.
„Prema tvorcu Astro boja Osamuu Tezuki, njega su izdavačka kuća i čitaoci prisiljavali da crta veoma optimističku viziju tehnologije kako bi ulio nadu Japancima, koji su pedesetih još uvek patili od posledica ratnog razaranja i svesti o tehnološkoj inferiornosti u odnosu na zapadnjačke pobednike u ratu“, piše Vagner.
„Tezukina poruka kritike ljudskog ponašanja nije bila shvaćena – umesto toga je idealizovan samo simpatični lik robotskog spasioca kao nada u bolju budućnosti japanskog društva.“
Ta poruka ostavila je značajan trag na čitavoj jednoj generaciji Japanaca, posebno onih koji će na kraju praviti vlastite androide.
„Japanska robotika je motivisana snovima o Astro boju“, kaže inženjer Jodži Umetani.
„Da nije bilo robotske fikcije, ne bi bilo robotike kao kreda mnogih vodećih istraživača robotike i graditelja u Japanu.
„Još od srednje škole, oni su sanjali Astro boja i postali robotičari zbog njega“, dodaje.
- „Dipfejk je budućnost stvaranja sadržaja“
- Zašto lažna digitalna dvojnica kraljice Elizabete šalje božićnu poruku
Zapad je takođe pričao pozitivne priče o robotima, ali su najuticajnije ipak bile one o pretnjama koje su oni predstavljali po čovečanstvo.
U filmu 2001: Odiseja u svemiru, inteligentni kompjuterski sistem Hal otima se kontroli i ubija nekoliko članova posade u svemirskom brodu koji kontroliše.
U romanu Da li androidi sanjaju električne ovce?i filmskoj adaptaciji Blejd raner, ubedljivi čovekoliki androidi bune se protiv potčinjenosti sve dok ne krenu da ih love i ubijaju.
Zapadnjački strah od robota najupečatljivije je ovekovečen u serijalu Terminator, u kojem odbrambena kompjuterska mreža Skajnet postane samosvesna, ljudi pokušaju da je ugase, a Skajnet upotrebi androide po imenu Terminatori da uspešno pokrene rat protiv njih.
Mnoga zapadnjačka naučnofantastična dela pozivaju se na ona ista moralna upozorenja iz Frankenštajna i RUR-a: zaluđenost stvaranjem veštačkog života, paradoks da li bilo šta što napravi čovek može da ima dušu, nemogućnost ljudi da žive zajedno sa njihovim najsofisticiranijim kreacijama.
Za to vreme je Japan, manje opterećen strahovima o robotskom ustanku, bio nestrpljiv da iskoristi robote kako bi nadomestio akutnu nestašicu radne snage i da bi se oni bavili zadacima kao što je staranje o sve brojnijoj populaciji starih u zemlji.
Kao i u posleratnim godinama, vlada i kompanije gurali su automatizaciju da bi pomogli privredi, doprinevši nacionalnom entuzijazmu prema robotima.
Ali dok je Astro boj pomogao da se probudi entuzijazam Japana prema ideji robota, on je možda istovremeno doprineo ambivalentnosti zemlje prema njima u praksi, bar do sada.
Upoznajte robote koji mogu da nas zamene:
Ratman kaže da Japanci pate od „Astro boj sindroma“ – skloni su da zamisle čovekolike robote kao inteligentne, fleksibilne i moćne, a opet, do sada, robotika iz stvarnog života nije ispunila njihova očekivanja.
On kaže da bi, na osnovu tehnologije dostupne u ovom trenutku, inženjeri koji rade na robotima što se staraju o starijima trebalo da se usredsrede na pravljenje prostih uređaja koji će se lako integrisati u ustanove za negu umesto na raskošne koji su impresivni, ali skupi i nepraktični.
Kad se sve sabere i oduzme, možda čak i Japanci više vole da njihove ljudske potrebe zadovoljavaju pravi ljudi.
„Kad sam putovala u Japan, otkrila sam da japanski domovi za negu uopšte nisu pretrpani robotskim uređajima“, kaže istraživačica Marketa Nimela.
„Umesto toga, više se ceni ljudska ruka“, navodi.
Astro boj je Japanu podario optimističku viziju robotske budućnosti.
Japanci su očuvali taj optimizam, ali su roboti za sada ostali donekle u budućnosti.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
