Kao deca, znali su za Tetris, češće su skupljali sličice nego što su upravljali konzolom, a danas kao roditelji traže put kroz digitalnu prašumu u kojoj nove video-igre iskaču kao pečurke u Super Mariju.

Svaki korak na tom putu novi je nivo sa sopstvenim preprekama, pa je i pre nego što se pritisne „start“ lakše odustati.

„Roditelji se obično dele u dve grupe: one koji veruju da su video-igre loše i da njihova deca ne smeju da ih igraju, i one za koje su ‘samo neke igračke’ i koje ne zanima šta sa njima rade.

„Oba ekstrema nose sopstvene opasnosti“, kaže Milica Crkvenjakov, producentkinja u gejming industriji i vođa projekta „Roditelji gejmera“, osmišljenog da pomogne odraslima da bolje razumeju pokretni digitalni svet.

Za razliku od roditelja, raspoloženje dece prema video-igrama je mahom jedinstveno – prosto ih vole.

Tri četvrtine dečaka i polovina devojčica od devet do 12 godina u Srbiji svakodnevno igra video-igre, navodi se u UNICEF publikaciji „Korišćenje interneta i digitalne tehnologije kod dece i mladih“.

Ne postoje istraživanja za mlađi uzrast, ali nije neobično da već predškolci urone u ovaj svet.

„Živimo u vremenu u kome su digitalne tehnologije deci na dohvat ruke.

„Zbog toga roditelji treba da budu digitalni medijatori“, kaže psihološkinja Dobrinka Kuzmanović, jedna od autorki UNICEF publikacije.

Nivo 1: Savladati otpor

Svet video-igara počeo je da se otvara pred Konstantinom Nenadovim 1985. godine, kada mu je otac iz Amerike doneo Komodor 64, kućni kompjuter koji je sa 12,5 miliona prodatih primeraka u to vreme bio najprodavaniji desktop računar u svetu.

Narednih decenija, Nenadov je igrao video-igre, pisao i vodio TV emisije o njima, i konačno pokrenuo Jutjub kanal Escape game show.

Iako se odlično snalazi u svetu koji je za mnoge roditelje nepoznanica, njegova deca se nisu preterano oslanjala na očeve predloge.

Prvu igru, lego na konzoli, pokazao im je on, a za naredne su čuli od drugara u školi.

„Moja deca ne igraju ništa što ja predstavljam na kanalu i ponekad mi kažu ‘Kako možeš da igraš ove igre za penzionere?’.

„Zanimljive su im one koje igraju njihovi drugari“, govori.

osoba igra video-igru na komodoru 64 — Nekada su se video-igre igrale na komodoru 64

Video-igre povezuju decu slično kao nekada zajedničko skupljanje sličica ili igranje fudbala – tako nalaze mesto u vršnjačkim grupama.

„Ako im to zabraniš, automatski im oduzimaš drugare i isključuješ ih društva“, kaže Nenadov.

Mlađa deca su posebno veoma osetljiva na izostavljanje ili odbacivanja vršnjaka, objašnjava Kuzmanović, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Roditelji zato ne treba unapred da imaju negativan stav, već da pokažu otvorenost i interesovanje za gejming svet.

„Zbog deteta, i njegovog interesa, otpor treba prevladati“, kaže Kuzmanović, koja se više od deceniju i po bavi uticajem digitalnog sveta na decu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Nivo 2: Odabrati pravu igru

Svake godine se u svetu pojavi više od 10.000 video-igara, a gejming industrija gzaradila je 184,4 milijarde dolara 2022.

Žanrovski su šarenolike i teže uhvatljive od knjiga i filmova, pa razumevanje sveta video-igara nije lako.

„Kao što nikada nećemo pustiti malu decu da se igraju bez nadzora, isto tako treba obratiti pažnju na sadržaj video-igara.

„Možemo dete pitati šta se dešava, sa njim učestvovati – deca vole da vide da je roditelj zainteresovan za njihove aktivnosti“, savetuje Manojlo Maravić, autor knjige „Totalna istorija video-igara“ i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Desetine žanrova, od akcionih do zagonetki ili igara sa ulogama, „određuje se prema glavnoj mehanici video-igre – onoga što igrač radi u igri“, kaže.

Starosna ograničenja roditeljima mogu da posluže kao početne smernice.

Evropska komisija je 2003. godine uvela uPEGI, oznaku uzrasta za koji je igra primerena.

Starosna granica određuje se na osnovu sadržaja, a igre mogu da prate i dodatna upozorenje ukoliko ima nasilja, psovki, seksualnih referenci ili zloupotrebe alkohola.

Roditeljima se savetuje i da na onlajn prodavnicama sa kojih se preuzima video-igra utvrde ima li reklama i ponuda za dodatnu kupovinu unutar aplikacije.

Ipak. i ovakva priprema nekada nije dovoljna jer su kreatori igara „veoma inventivni i koriste razne strategije manipulacije“, upozorava Kuzmanović.

Roditelji bi uvek trebalo prvo sami da odigraju onu koju će dati detetu, savetuje on.

Crkvenjakov kaže da roditelji mogu da igraju i zajedno sa detetom.

„Tako video-igre neće biti izolirajuće aktivnosti i roditelji se neće naći u situaciji da njihovi tinejdžeri sami, noću, u nekoj mračnoj sobi igraju“, kaže.

Nivo 3: Postaviti granice

Blizu polovine dece od devet do 17 godina provede više od 24 sata nedeljno na internetu, a približno svako sedmo čak 40 sati, pokazuje istraživanje UNICEF-a iz 2019.

Mlađi, posebno dečaci, vreme uglavnom provode gledajući snimke i uz video-igre, dok ih kasnije privlači slušanje muzike i društvene mreže.

„Ako roditelji ne postave balans, ne mogu da krive dete ako provodi devet sati uz video-igre“, smatra Nenadov.

Prema preporukama Američke akademije pedijatara, deca mlađa od 18 meseci ne treba uopšte da provode vreme ispred ekrana, a ona od dve do pet godina – do jedan sat dnevno.

Teško je izmeriti periode provodene ispred ekrana jer su i odrasli i mladi okruženim brojnim digitalnim uređajima, ukazuje Kuzmanović.

„Važno je da postoji interaktivnost i da deca ne upijaju pasivno sadržaj koji im se nudi“, kaže.

Roditeljima preporučuje da se unapred dogovore sa decom koliko dugo i kada mogu da igraju, te da se svi pridržavaju uspostavljenih pravila.

„Decu treba da naučimo da upravljaju vremenom ispred ekrana tako što ćemo ponuditi određene modele u porodici.

„Ti modeli znače da i roditelji imaju njihovo vreme ispred i bez ekrana, odnosno periode kada ostavljaju po strani sve uređaje, jer deca najbolje uče po modelu“, navodi Kuzmanović.

Deci bi trebalo da objasne kako da se odnose prema lični podacima i kako da razgovaraju sa drugim igračima, ali i da koriste „roditeljsku kontrolu“ na uređajima, piše Kuzmanović u publikaciji „Deca u digitalnom dobu“.

Dve strane gejming sveta

Problematično igranje

Usled širenje digitalnog sveta, mnogi roditelji danas više brinu o korišćenju tehnologije među adolescentima, nego o zloupotrebi droge ili alkohola.

U međunarodnu klasifikaciju bolesti Svetske zdravstvene organizacije 2022. godine je uvršćen i poremećaj igranja video-igara među bolesti.

Karakteriše ga nedostatak potpune kontrole nad igranjem i davanje gejmingu sve više prednosti u odnosu na druge aktivnosti, uprkos negativnim posledicama.

„Disfunkcionalni porodični odnosi, nedostatak komunikacije i podrške roditelja, neodgovarajući vaspitni stilovi su neke od situacija koje mogu da predvide problematično korišćenje interneta“, kaže Kuzmanović.

Ograničavanje upotrebe digitalnih uređaja na tri i manje sati umanjuje negativne posledice na mentalno zdravlje i dobrobit, navodi se u studiji objavljenoj u naučnom časopisu Lanset.

Digitalna obaveštenost može da umanji štetne efekte preterane upotrebe ovih uređaja, kao i zavisnost od video-igara i izloženost digitalnom nasilju, pokazuju zaključci ove studije.

Nju čini niz znanja i veština koje deci pomažu da stvaraju digitalni sadržaj, rešavaju probleme i sarađuju sa drugima na proveren i bezbedan način.

„Živimo u digitalnom dobu u kome deca treba da razviju otpornost na različite rizike kojima se suočavaju“, kaže Kuzmanović.

Koristi od video–igara

„Da li biste radije da vam dete čita biografiju nekog mafijaša ili provodi vreme uz dobru video-igru koja može biti pravo umetničko delo“, pitanje je koje Milica Crkvenjakov čestovpostavi roditeljima.

Kao što postoje dobre i loše knjige ili filmovi, tako je i sa video igrama, koje mogu da donesu nova znanja, doprinose razvoju koordinacije vida i motorike, postavljanje ciljeva, rešavanje više zadataka istovremeno, smatra ona.

U zavisnosti od žanra, video-igre mogu da budu korisne na razne načine, smatra Maravić.

„Strateške razvijaju veštinu planiranja i predviđanja budućih scenarija, kod trodimenzionalnih igara deca mogu da uče snalaženje u prostoru i vežbaju pamćenje obeležja.

„Avanture razvijaju analitičko i logičko mišljenje u rešavanju problema, a akcione poboljšavaju pažnju i koncentraciju“, objašnjava on.

Video-igre su, prosto, „ultra-zabavne“, kaže Nenadov.

„Socijalizacija koju deca imaju kroz zajedničko igranje je sjajna stvar, što smo posebno videli tokom kovid pandemije.“.